Monthly Archives: septembar 2009

Sjećanje…

Ušla je u život moj
Bez riječi…
Danima sam lagao sebe
Doći će…
Dani su prolazili
Prolaze…
Ostaje gorčina opora
Sjećanje…
Ponekad pomislim
Gledajući hladne zidove
Doći ćeš…
Pokucati na dveri…
Ući bez riječi
Umjesto dobro veče
Poljubiti me…
Ponekad…
Da, znam, dobro znam
Želja, ah želja pusta

(C) Arsenije Lalatović

Ima li života seme, tračka duha

u hladnome domu naše vaseljene?

Može li nas taći van vida i sluha

gde su sile uma sasvim pomerene?

Postoji li svet jedinstven i novi

u večnoj tišini tog zvezdanog sjaja?

Mogu li se smaći svi vremenski okovi

gde prostori niču bez reda i kraja?

Misao da nije samo jedan prasak

izrodio život prostranstvu i tami,

znači da postoji barem sličan  časak

od kojeg, i nesvesni,nikad nismo sami.

Odgovore prave još ne mogu naći

u razumu niklom podno plavog neba.

Možda ćemo skupa istinu dotaći

tamo,gde za eon samo treptaj treba..

U Oktobru su pocele kise;
Polumracna soba,na ulici ni glasa;
I nista vise…
Upaljen radio,opusci na podu;
U Oktobru je grad prestao da dise…

I plakao sam,dok su svi spavali,
U mesecu kojeg su Oktobar zvali…

U Oktobru su dolazili stranci;
Zakljucana vrata,pogledi sa prozora;
I nista vise…
Zguzvani papiri,mrve na stolu;
U Oktobru su se gubili znaci…

I spavao sam,kad su svi ustajali,
U mesecu kojeg su Oktobar zvali…

U Oktobru su pocele kise;
Spakovana torba,zvuk autobusa;
I nista vise…

Noćni ribolov.
Na ogledalu neba
zvezde i svici.

KAMEN

Bilo je to pre moga rođena.
Preteško breme, tako to biva,
Kada se deca rađaju u nevreme.

Obese im kamen oko vrata,
Stave im ga pod glavu,
Valjda da ne ispadnu iz kolevke,
U kojoj se ljuljaju do besvesti.

I bi kamenja, sve kamen do kamena.
Godinama je dobio na formi,
Počeo je da dobija i na smislu.

čvrst je to materijal, dugovečan,
Tesko se rastače.
Vremenom puče i on, raspao se?

Kopajući i tragajući nađoh
U njegovoj utrobi jedan belutak.

Beše to duša od kamena.

(C) Rada Lugumerski

Jesen

Jesen, ah jesen rana
Mirišu šljive, jabuke zrele
Ožive zaspala sjećanja
Sokake, gajeve, njive…

Jesen, ah jesen plodna
Miriše na dunje, kruške zrele
O zemljo majčice rodna
Želje, o puste želje…

Jesen, ah jesenja jesen
Miriše na samoću
Budi radost u meni
Danju, ponekad i noću…

Jesen ah jesen, ah ta jesen…

(C) Arsenije Lalatović

JER…..

Svici

nemirni fenjeri

moga mraka,

nad posivelom hartijom

svetle brazde

da pisem ti, pesmu…

JER

oni znaju sve o svemu

i pre no što sve posta;

JER

odlaze i vraćaju se s

neotkrivenih pejzaža

koje u meni nikada video nisi;

JER

to strašno želim

strašnije od života

što udara kao bubanj…..

Gore

mali lampioni

moje tame,

pod uzdrhtalim grčem pesme

da je isteram

iz sebe, tebi….

JER

oni ne znaju ništa ni o čemu

i posle svih ništavila;

JER

ostaju poput zaveta

nad dinama i pećinama

koje si uvek u meni video….

JER

to jedino trebam

potrebnije od smrti

što otkucava, kao sat;

JER

drugačije ne može biti

u ovoj svetlucavoj igri;

JER

drugačije ne umem reći

da….volim….

JER

to umeju samo

svici

moga mraka…

ОВАКО СЕ РОДОДИО ЈЕДАН ПЕСНИК

За шанком човек главе клонуле

Неугледан, затворен и мрачан

Мисли шиљате срце му буше

Питања хиљаде а наде потонуле

Бол и немоћ разум руше.

-,

Ко сам? Шта се то самном збило?

Где је правда? Истина шта је ?

Спознаје очај, пада му у крило

Не види смисао. Патњи се одаје.

-

Оно што осећа личи на торнадо

Емоције вриште, стварају хаос

Бора се убрзано чело младо.

-

Мржња га кида а љубав јој пркоси

Сузе навиру кроз мучне осмехе

Неправда на душу горчину наноси

Ни у пијанству нема утехе.

/

Поразе не може да прогута

Од људи зазире, од дана бежи

По задимљеном стану кружи, лута

Будућност презире на прошлост режи.

-

Не мари за месеце који беже

Подмукла равнодушност траје

Празнина на ране пада све теже

Наизад. . . Знаке живота не даје.

Умро је. . .

Александар Илић

RETKO SRDACAN

Retko srdacan, vise natmuren i odbojan

Vrlo cesto pravom namcoru slican

Uvek iskren, nekako jednobojan

Nikada saren, nikada namazan i dvolican.

/

Prosto nemam potrebu da se kezim lazno

Sve sto osecam moje lice ce reci

Sta god ko rekao nije mi mnogo vazno,

Niti je bitno kakav ce ko utisak o meni steci.

/

Moj osmeh nije jeftin i bezvezan

Jos manje je onaj proracunat i kvaran.

Kako vidim kod mnogih je za usi vezan.

Da sam budala mislio bih da je nevin i stvaran.

/

Sad zvuci k’o da sam necto razocaran.

Pravo da kazem i jesam, nema tu sta da cudi

I nisam bas preterano zivotom ocaran

Recimo da vise volim pse od vecine ljudi.

/

Pseci zivot je dosta kvalitetniji

Ako ne, svakako je cestitiji i casniji.

Kereci osmeh je daleko pametniji.

Ako ne, svakako je iskreniji i jasniji.

Aleksandar Ilic

RECNI TOK

Mozes uzvodno plivati

al’ ce te reka neizostavno poraziti.

Samo ces izgubiti dragoceno vreme

Probao sam se reci plaziti

i dopao sam u jedva resive probleme.

/

Ipak, ne dozvoli da te voda valja k’o kladu

Zaveslaj brate levo il’ desno

zaplivaj sam, u paru il’ stadu

al’ uvek plivaj kud je umesno.

/

Meni je zelja plivati uz obalu, lagano

al’ vuce matica i cesto  izgubim snagu.

Ni duboko potonuti nije mi strano

A neretko omrznem svu tu silnu vlagu.

/

Cuvaj se virova njih je sve vise

Posebno ovde u gornjem delu reke

Vir zna da privuce, prosto da zamirise

Ne pitaj, tonuo sam duboko u neke.

/

Ako bas zelis da ronis, tako i ucini

al’ dobro proceni kapacitet pluca

U me gadno biti dole u dubini

a  sto je dublje studen je ljuca.

/

Ipak sam misljenja da ne treba roniti

i tako nas reka potopi vise puta

Precesto se od virova ne stignemo skloniti

Mnogo potonulih do kraja dnom luta.

/

Izbora ima dosta, pravaca, tehnike plivanja

Individualno se sa rekom moramo nositi

Muke je trostruko vise od uzivanja.

Pomiri se i nemoj bas puno prkositi.

/

U donjem, poslednjem delu, reka je uska

Mnoge tu obuzme strah i muk

Zalud se uzvodno tad rukama pljuska.

Sklopi dlanove kad cujes vodeni huk.

/

Tu je svemu sto znamo kraj. Tu gde sva voda pada

ostaje sve sto smo plivajuci ulovili

Izbora vise nema za sve je kasno tada

A pad ce biti onakav, kako smo rekom plovili.

Aleksandar Ilic

JUČE, DANAS, SUTRA

Srela sam te, juče.

Nisi znao.

Pitao si me:

„Kako si,

kako su ti prijatelji,

rodbina, posao?“

Srela sam te danas.

Nisi primetio,

da smo razgovarali .

„Dugo sam razmišljao,

- kažeš mi, gledajući u izlog-

da li me se sećaš?“

Pitaš.

A sutra?

Sediš na klupi,

čekaš,

a sreli smo se

juče.

Branka Zeng

MORAM

Ja idem,

gledam pravo,

svima “Zdravo”,

Kažem!

Ja idem,

kroz stalnu borbu,

nosim torbu…

Teška je…

Ja idem,

da odmorim, usporim,

ponekad torbu otvorim…

Sjećam se!

Ja idem,

torba poderana,

sva je od rana…

Plačem!

Ja idem,

suze se niz mene slijevaju,

solju mi rane vidaju…

Odnose bol!

Ja idem,

stope se pune suzama

i krvlju iz ljutih rana…

Ne osvrćem se!

Ja idem,

ne spavam, samo tre’nem,

jutrom se uštinem…

Da provjerim!

Ja idem,

snaže me sjećanja,

odnose glavu sa panja…

Srećan sam!

Ja idem,

dok idem, plačem,

dok plačem, pjevam…

Moram!

(C)  Miro Beribaka

Sjetna balada

Od ljudi odbačen
Ko potonja hulja…
Zaboravljen lunjam
Drumovima uma…

Za slamku se hvatam…
Vjerujem u slamku
Dižem se i padam…
Lutam po mraku

Pričam sa sobom
Vrtim se u krug…
Život mi je maćeha
Bol najbolji drug…

Kiša lice mije…
Spira jad i bol
Sunce krišom grije
Obraz roba svog

O, majčice mila…
Dokle ću ovako?
Po kamenju i trnju
Drugačije nikako

San oči mi smara
Oči bone blenu…
Misli mi zavarava
Djetinjstvo u trenu…

O, kako je teško?!
Kušat sudbu svoju
Zvijezde dobro znaju
Kušam noćas moju…