Monthly Archives: oktobar 2009

Lučin-dan

Prohladno podne
Vjetar štipa…
Danas je Lučin-dan
U Crkvu idem
Svijeću palim
Dozivam Luku Svetoga
U dom…
Pogača miriše…
Kandilo…
Tamjana mir…
Danas je subota
Dan svetog Luke…
Poslednji dan
Mjeseca oktobra…
Sveštenik Mitar
Od kuće do kuće
Po starom običaju…
Vodicu sveti…
Danas je Lučin-dan
Ko gođ ga slavi
U miru ga slavio…
Prolazi podne…
Prohladno…

mojim dragim prelcima duše……..

Mraz steže…
U želji strast skrivena, A gde si ti?
Ako se ikada sretnemo,
Stani! Pusti me,
Neka niko ne zna….do Majka Zemlja…
Ko si ti?
Život? Kletva? Ptica? Kob il’ Plod?
I danas ponekad,
Na izvoru je Plavo Buđenje,
U vrtlogu ljubavnog nemira….
Za istim stolom,
Samo ti i mrak,
Miris dunja…
ni Velika ljubav, ni Samoživost,
ni Borovi, ni Anđeli,ni Tuđini…
Jednoga dana, Ovim što ću reći:
„Eh, Hoćeš li doći?“,
Poput Istina o ljubavi,
Tvoje oči biće Kajanje i
K’o od harfe pokidana struna….
Prošlo je podne,Pogledaj me..
Polako me ljubi i Ne zaboravi me,
O voljena…
Prošlo je…Pravilo..
i Cukini jadi, zato Lajmo..
Na rane..
k’o Crveni karanfili su…Eh….

Od te’…..

Od te’ pravim raskošnu i besmrtnu aleju,

tobom snažim srce da ljubav ne odam;

od te’  vajam jutra što se na me smeju,

stazu cveća punu da po njoj bosa hodam…

Posle te’  na pitanja sve ogovore imam,

tobom pokrivam se u sveže večeri i noći;

još samo zbog tebe slatke boli primam,

od te’  činim pesme, svaku što će doći….

Od te’  gradim evo, čeličnu arku spasa,

tobom plivam već u strasnoj buri, plimi;

izmešaću hridi sa penom vrelih talasa,

od te’ sazdah  želju, nek’ srce je tvoje primi…

                                                                         Dragim romantičnim dušama,na dar…….A.2009..

A JESEN PUCA

Ostala su sećanja mučna

Umorni kapci i ova mrtva slova

Ostale su fotografije . . .

A jesen puca i kiša lije.

Beznadja prepuna soba

Sedim nem, naslonjen na ruku

Sanjam je nasmejanu, tanku u struku

Ko li je miluje?

Na čije je rame pala

kosa nežna ko svila?

Koga sad laže?

Koga zavodi,

osmehom kupuje?

Zuji jos pitanja hiljade,

Milioni sitnica . . .

A jesen puca i lije . . .

Duboko zagledan u cašu vina

Suzu poradja tuga

A evo i njega   . . . Sergeja

mog  jedinog druga

Sergeje, srce mi je ostećeno trajno

Trazivši u toj ženi sreću

i ja sam propast našao slučajno.

Vreba me evo tvoja sudbina

Već me je porobila tvoja kuga.

Cuješ li ovaj sat kako  kuca?

Čuješ li kako kiša lije . . .

i jesen . . .

I jesen kako puca?

Aleksandar Ilic

                                                                  RUKE

Nežne, bele ruke imala je…

njima doticala neuhvatljive note

žena-statua beše kosmosa dirki…..

Gledah je netremice i njene ruke prenežne.

O, kako ih je samo pokretala,

izvajane do savršenosti, gipke, gotovo svete..

A, nad njihovim ramenima

tanke, crne bretele…

nemirne, nemano prebačene i

jedna gotovo pade pri nagloj plimi muzike….

U mraku, iza pozornice

prekorno pogledah ruke, moje ruke,

šake i sve do lakata ih prozreh, prokleh..

Gde ste bile nevoljnice?

Gde ste bile, što ste ne bile?

Kome ste u komi jednom palac stezale?

Kom’ ste iznutrice prale,

prljavštine ispirale?

Gde ste duše u ropcu sačekivale više puta?

Bežale pod prozore

sakrivene u džepovima,

izlazile  samo da mahnete onom ko vas ostavlja,

krale za večito neutaženu glad tela?

Što ste ne bile? Što ste još malene

starca grlile,

silovatelja puštale da radi šta mu je volja,

spavale dok su me davili?

Gde  ste, nevoljnice, trostruko ubistvo potpisale?

Sve to, stigle ste  za ovo kratko nevreme!…

A, gledaste, ženu-statuu sa rukama labuda

kako oslikava  zvukom priču iz vaše mašte…

Što ste me slušale,

otekle i zbrčkane ostale doveka?!

O, što nisu to moje bretele, otkinule se ruke za njima…

Buka je bila  pretiha za vrisak prstiju

zavaljenih u meko  krilo promašenog života.

Što niste ostale u oazama svog tkanja,

nego stopiraste večito u begu

pružajući se iz  grla  onima koji okrenuše glave,

ocu i majci, maćehi i očuhu, sreći i životu..?

Tad, tad da sam mogla ogluveti i oslepeti

kakvo bi to rođenje bilo!

Kad god sam vas terala da sve znate, umete,

a sve pogrešno, što ste me slušale?

Nijedna me pesma neće boleti kao ova…

Što ste to opet napisale, bezvoljnice?

Da mi se svetite..zar,

za prebiranje po žicama u tišini tame-

da ne čuju drugi;

za mokre dlanove vaše nad paklenom rekom .. u potaji;

za navlačenje i skidanje otežalih maski s lica;

za kupovanje i prodavanje sebe;

jel’  zato da mi  se svetite?

Dosta je…Zar ne videste kako je divno biti čist?

Zalud mi, kukavici, lice međ’ naličjima  umivale.

Snežna, žena –statua, bila je čedo jedinstva

i obe ruke, te umilne gracije,

 prećutale su mi ono  što već decenijama znam….

Buka je prestala, ona se podiže i zablista!

Šamar aplauza , zaboleo me je u grču sramote..

Zaustih rukama da  mi slaboj  snagu prikupe

al’ ruka pade desnica…za njom i leva,

nevoljna…

Otekle i zbrčkane ostadoše nad hartijom…

Više ih sakata, ni ne vidim…..

samo one tanke, crne bretele

…..kojih nikada na ramenima  neće biti…..

КЊИГА СУДБИНЕ

Књига се судбине не може склопити

Нит се могу прескочити нека поглавља

Мила, пробај се у моју уклопити

Ти си део ње, ево срце ми јавља.

-

Испиши пољупцима неку страницу ведру

Побркај тему, направи обрт

Угнезди се ко галеб на моме једру

Замириши ко пролеће кроз врт.

Александар Илић

ОВИМ ШТО ЋУ РЕЋИ

Овим што ћу рећи

да се правдам не желим.

Ма колико тешко било души

Кула разума не сме да се сруши

А све да се и правдати желим . . .

Црно се не може прекрити белим.

*****

Она је била моја ноћ и мој дан

Била је целодневна мисао

Она је била моја јава и мој сан

Њу сам удисао и издисао.

-

Она је била мој лек и отров мој

Била је мој порок и моја страст

Она је била мој мир и мој крвави бој

Била је сноп туге. Била је радости пласт.

-

Мој осмех је била њена коса плава

Њен тужни поглед мој једини страх

Она је била моје срце,тело и глава

Анђео и демон у исти мах.

-

Ех шта је све она мени била . . .

Моја тврђава, град, река и мост

Мој дом, породица, моја вила

Моја вера,мој живот, будућност.

-

Све, баш све она је била

Волео сам свет имао снагу и крила

Била је моја кост,моја кичма и вена

На целој кугли једна, једина жена.

******

Могу бесконачно набртајати

Док ово пишем сећања ме носе

Ипак сам одужио и овде ћу стати

И други део ( не баш радо) испевати.

******

Дошло је проклето лето

И час у ком је звер канџе исукала

Све моје је за трен нестало, ето

Врела истина ми је на главу пала.

-

Нападе неспокој и потпуна неверица

Немир лудило рађа, емоција збрка

Нисам веровао у људе с два лица

Зар нож да забоде љубљена рука?

-

Не само памет и достојанство изгубих

Мржња ме сулуда стаде клати

Не могох зауставити бујицу речи грубих

Ето то црнило ничим и никад не могу спрати.

-

И сад док јесен увелико траје

А разум је из патње наизад изронио

Срце се само због једне ствари каје

Што се на крају нисам немо поклонио.

-

У таквом трену кад неправда распори

Када се окрене друга страна медаље

Понос мора са свиме да се избори.

Благи осмех за крај и ништа даље.

-

Кад данас сагледам сву глупост и узалудност

Стид ме је  свог понижења

Треба имати веру и непрестану будност

Судбина је судбина а хтења су хтења.

-

На крају зашто губити главу олако

( ИМЕ) Због неких горостасних црва

Треба ићи у корак са судбом, полако

и мирно кушати све што скува.

Александар Илић

KAJANJE

Životinjski

uzela sam mu i dala sve-

trenutak sebe

                     i

                       mrvu vremena…..

Ako je sa željom

i ljubav plovila

odkuda kajanje

                        u

                           meni….?

Simetrija duše se

niz oštre čaršave opružila

i reže je, pokleklu,

                po

                       osi sećanja,

onaj san na javi-

da te imam

ikako…..

igde……

ikada…..

               i da ti,

životinjski

uzmem i dam sve-

večnost sebe

                      i

                        gromadu vremena……

Crveni karanfil

 Ilidža sva u cvijetu, cafe Dolly Bell,

sami smo, ja i moja Esma,

sa zvučnika dopire: ”Zaboravi ako možeš”,

naša najdraža pjesma.

Šetamo alejom zagrljeni,

zastanemo i ja je ljubim,

oko nas, samo su kesteni.

Ali, zašto osjećam,

da je nepovratno gubim?

Ljubim je, ona mi kosu gladi,

da l’ ja to sanjam da volim,

plašim se, suviše smo mladi..

Ali, zašto se stalno pitam,

o, kako ću da je prebolim?

Radujemo se kao procvalo cvijeće,

kao Djurdjevu danu Cigani,

u našim srcima je proljeće,

o Bože, da li smo,

jedno drugome zapisani…

Skenderija sva u mladosti, Matursko veče u „Zlatnom”,

zajedno, ja i moja Esma,

sa zvučnika dopire: “Zaboravi ako možeš”,

naša najdraža pjesma.

A meni sve više je muka,

pijan sam dok ona me drži,

stežem je jače oko struka.

sve češće se stidim,

o kako samo sjećanje prži…

Mi plešemo, o kako je volim,

dok ljubim joj lica blagost,

za oprost, pijan je molim…

To nisam bio ja,

to bila je moja mladost…

Radujemo se kao procvalo cvijeće,

kao Djurdjevu danu Cigani,

u našim srcima je proljeće,

o Bože, da li smo,

jedno drugome zapisani…

(C) Miro Beribaka

Odbačen-
kraj reke vetar čeka
stari kišobran.

DusanR