S R E Ć N A   NOVA 2010  !!!

Река Дрина

Провлачи се и вијуга

између брда река Дрина

сакупљајући речице, потоке и воду

са околних брда и планина

односећи сплави и сплаваре

у даљину.

Прве године живота свог

проведох крај ње

на њивама ђедовине моје

уживах по обалама њеним

када сам стасао за рад

одрастао момак млад

морадох у свет да се селим.

Глисери сада плове

током њеним

сад не хучи више када тече

слапови су њени занемели

испод Ђуревића и Старога Брода

нема више житородног поља

 мала Дрина сад језерска вода.

Mилован Веселиновић

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

SNIVANJE

Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k’o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

Ruka piše

srce diktira

što veće srce

to oko bistrije

da iskru u nedra sakrije.

Medju oblake

reči oblačim

dušu svlačim

dok nebo ne naoblačim.

Bela haljina

mojih ruku vez

nedodirljiva za prste

glave podiže

otkucaje niže.

PRVA PESMA

Duva, zviždi, moj novembar-
sedamdeset četvrti
i na pleća mi prti
sećanja lepa, sećanja razna,
neka ružna i tužna, neka prazna…

Pravismo zidne novine u školi.
Uča nam reče šta zidna novina znači
i poče da vedri i oblači:
“Ti, nacrtaj brdo, polje, žito, sunce-
pokaži lepote Otadžbine i zašto se voli…

Ti, drvo, jabuku prepunu roda
i pod njom borca koga je Sloboda
koštala rana i desne ruke…
Ili naslikaj bez muke-
proleće:pčelice zlatne, mirisno cveće…

Ti, oslušni potočić, reku,
šumu, česmu…
I kako šume, žubore, teku
napiši lepu, veselu, pesmu…
Znam: ti umeš, možeš to!”

Uh, dođe mi muka, zlo…
Gde zađe i baš mene nađe
da slušam česmu i napišem pesmu!?
“Ma, ne umem, ne znam ja to!”
“Umeš, umeš! il’ bi, možda, priču rađe?!”

Po podne, mislim, mučim se, uzdišem,
o čemu i kako pesmu da napišem.
Kad već izgubih nadu svaku
ugledam na belom cvetu
prelepu zvezdu petokraku…

Evo mi pesme na cvetu
o zvezdi što nebom jezdi,
najdražoj i najlepšoj na svetu!

Za svog uču i novine zidne
sročim rime u osam strofa.
Eto pesme bez reke i česme!
Pa nek ‘bidne -kako bidne’,
Dža il’ bu -spas, il’ katastrofa:

“Kad god kreneš -bilo kuda,
petokraka blista svuda!

Krasi srce u drvetu i latice nežnog cveta.
Dok treperi plavetnilom noćnog neba
ogleda se u bistroj vodi.
Kad zatreba, širom sveta,
porobljeni narod vodi Sreći, Pravdi i Slobodi.”

Sedam strofa ne sećam se više
jer dugo vreme mnogo toga briše.
Ujutru, pesmu predam uči.
Čita, vrti glavom -nešto ga muči!
U papir se zablene, pa strogo u mene:

“Ko ti je ovo napisao? Dobro je, lepo, mnogo!
Odakle si prepisao,
kazuj ko ti je pomog’o!?
Samo ‘Niko!’- nemoj mi reći,
jer to ne piše razred treći!”

Dva dana na odmorima
nije mi dao mira…
Shvatih da me maltretira
i prokleh zvezde, šumu, reke, česme,
uču i, naravno, pesme…

Ali ne baš svaku:
npr.Titov naprijd od Nazora,
Šantićevo Veče na školju…
I svoju prvu i najbolju:
P e t o k r a k u.

(C) Miljojko Milojević

9. Novembar, 2009.g.

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

HVALA TI SUDBINO

Hvala ti sudbino što si tako okrutna i bučna

I hvala ti Gospode što si me ovakvog stvorio

Moj život je pesma, dramatična i mučna

Ko himnu je pevam i nisam se zamorio.

-

Jer šta je čovek koji ne ume da oseća?

I šta je čovek koji nema svoju misao?

Meni su draže moje tuge, nego li nekima njihova sreća

Ja imam sebe, svoje poglede i smisao.

-

Iskreno žalim one bez osećanja

One bez sudbine, bez imena svog!

Zalud im pevam, gluv se ne doziva duvanjem u rog

Oni su kamene figure. Bezdušne ih je stvorio Bog.

-

Dileme nema, svi ljudi nisu ljudi

Masa  njih su instrumenti il crvi

Takvim se posle smrti ne sudi

Njihov život prestaje sa prestankom protoka krvi.

-

Ali oni su prisutni  i  božije promisli su deo

Ne gnevim se na njih otkada sam to shvatio

Ma koliko me lupali ja ću ostati ceo

I ma koliko me prljali ja ću i dalje biti beo.

Aleksandar Ilić

MESEČINA

kao da svetli…
nada iskonska
srce u damarima
čežnja u treptaju
sve što su rekli
u izlozima

kao da svetli…
prošlost u igrama
ljubav u zanosu
sećanje u fragmentima

kao da svetli…
suština na dohvatu
ideal u provaliji
izlaz u bezizlazu
stabilnost u magnovenju

kao da svetli…
kosmos paralelnih svetova
sjajem večnosti
u trenu prolaznom
i dušu okačenu
na struji vetrova
bode iglama nemira
koji odnose u besmisao
trnje stoletnih glogova
zabadanih u srce čemerno

a svetli …
ljubav u sećanju
sreća u izgledima…

ipak svetli…
ispod oblaka
i svest i svetove
obasjava od stihova
mesečina

PRIČA…

Mnoge su priče ličile,
Ali ja bih izabrao ovu:
Noć, nepoznata žena
I kiša na njenom licu…

Možda plače, ne znam
Pitao sam tiho, učtivo;
Stajao bih malo duže,
Čekao pravi odgovor…

Ali samo sam dobio kišu,
Koju brisah na mom licu;
Uplašen njene tišine,
Polako sam odlazio…

Mnoge su priče pričane,
Ali ja bih pričao ovu:
Otvorila je kišobran,
I u noć polako krenula…

(C) Milan Gluščević

У НОВОЈ…

И  престојећим празницима:

Свим члановима сајта СЦГ , посетиоцима и љубитељима добре поезије – прозе

ЖЕЛИМ

Прелепе тренутке током целе 2010-е године

Да у сваком моменту СРЕЋА допре до Вас !!!

С’ љубављу Лепа Симић