Monthly Archives: januar 2010

Ne idi…

Ne ostavljaj nas i ti, majko bistrih suza…
Malo nas, dok plače, čistu vodu daje…
Zbog tih nemih kapi što popije ti bluza,
Seti se da nekom  tamna slova sjaje!

Ne idi…

Iskrvariće naše veliko, neumorno, srce
Iz arterija i vena svoje žaoke kad povadiš…
Čućeš,  ovog lepog bića,  samo grce,
Redom, otvorene rane kada mu ostaviš..

Ne idi…

Raduj se šarenilu i duginim bojama,
Purpurna, ne može ti krta jarkost ništa,
Kao zvezdana, Orionova, maglina
Radjaj zvezde, okupljaj oko ognjišta…

Ne idi…

Zar nas uzalud pozdravi zlatni  „Slap“
i veza nas za svaku sitnicu i stvar…?
I šta nam znači ta tvoja mala kap?
Kada činiš dugu, nebitno je što si star!

Ne idi…

PROLAZ

Prolaz  za ljude čestite,
napravite molim!
Moćne danas svi štite,
a niko ih srcem ne voli.

Kako savest ispeglati,
kad je sreća već prohujla?
Kako, kad se život krati,
i nestaje, ko pčela odzujala.

Prolaz za zamah sveta,
sve je što sada želim.
To što moćnima smeta,
mene danas samo veseli.

Svoja nade svako ima,
budućnost uvek dođe.
Ko hleb gladnima otima,
ne može nikad da prođe!

Moja su očekivanja talog,
svet i dalje novac vrti.
Nada, zaklopljen je katalog,
u kom se i šut nešto prti.

Prolaz za ljude čestite,
napravite! I takvi postoje.
Njih danas bogovi štite,
njih će i moćni da se boje.

(C) Ljubodrag Obradović

Dubok bunar
moj lik u vedrici
sve jasniji

(C) Dušan Ružić

Napadao sneg,
zečije stope vode
do pelin trave

Dušan Ružić

Pesme meseca januara 2010:

• SUDBINA – Ljubodrag Obradović
• LIST – Miljojko Milojević
• TUĐA TREŠNJA – Milica Perun
• PROMRZLINE – Zaviša Koprivica

30.01.10

(C) Jovan Mihajilo

29.01.10

Put  mu je vreme

Putuje Sveti Sava
put mu je vreme
u beloj bradi
puna korpa mudrosti
sejač  na njivi
u ljudskoj duši
seje blagorodnost
munje mu osvetljavaju polje
i preko vidikove linije
gromovi razoravaju brazde

U desnoj ruci mu štap
gde dodirne zemlju
potekne izvor
povetarac i preko brda
struji nizvodno

slivom reke s neba

poređaju se dugine boje
da piju vodu

U levoj ruci mu zrnevlje
ispod miške petao
i ptice mu u letu prave
venac oko glave
na obali reke
igraju se zveri
kroz šumu vukodlaci
pomeraju mu se s puta

Bez izvora
i bez ušća teče vreme
mimo njega
kad uđe u našu kuću
počinje svanuće
kada izađe iz naše kuće
nastaje bespuće

Dane Stojiljković
Sveti Sava, 1968.

28.01.10

PESMA NEDELJE

SUDBINA

Nešto novo,
radja se u meni,
i srce mirisima bode,
dok misli hrle u slova,
koja u slobodu vode…

(dalje…)

DUG

*

DOSTA JE SVETU TERETA SVOGA

I VECITE BORBE U MUCNOME VEKU.

ZAR DA MU NATOVARIM I DEO MOGA?

TO PRETESKO BILO BI I NADCOVEKU.

*

ZADUZIO MI SE ZIVOT I KAKO DA VRATI?

KROZ TEBE BI HTEO DA OKAJA GREHE

STO CINJASE MENI-TOBOM BI DA PLATI

ZA BEZBROJNE SUZE BEZ RECI UTEHE….

*

(C) Aleksandra Mladenović

OŽILJAK

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

Plačem tugom jadnih grobara

što preduboko satima jamu kopaju

i vuku težak mermer

u skladište memljive praznine…..

Pogledaj mi ovaj ožiljak

na stomaku.

Tu je izvađen- prvo život,

a onda i ljubav bez gospodara…..

Smeš li opipati mi rez

još topao i nezaceljen?

Ja sam tek duh, nek’ se ne boji

nam dodira živa ruka……

Ah, da je to mogla načiniti

pre ovog ukopa, pre zaglušujuće muzike

zvona, ćutajućeg čutavih 40 godina,

koje je uzviknulo-Više ne!

Smem li da sednem pored tebe

i volim?

U ovo doba kuge i pacova u nama

bez života,

da volim ljubavlju bez vladara,

u mermeru uklesana,

okovana ledom u  pregradama skladišta

u koje će sena

smrtno ranjene košute-

loviti jelena svog u snu………

Smeš li da sedneš kraj mene

i nastaviš?

Nastaviš dalje, što dalje

od onog mesta na kom ne mirujem,

na kom sam ostavljena sama,

sa zamrznutom srži i kostima,

kao fosil tkiva ljubavi.

Nastaviš dalje  od mekog ožiljka,

te tople sluzokože čistilišta

i poslednjeg gonga koji plače

u meni,

nastavi, nastavi……….

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

MISLIŠ

Misliš da padam u iskušenje da ti pošaljem poruku
Varaš se. Sve što sam imao pesmi sam rekao
Misliš da bih uzeo, kada bi mi ponovo pružila ruku
Dabome! Ni trena ne bih oklevao i čekao.

Misliš da još te volim pa otud i ovaj tužni pogled
Bistra si! Divim ti se ! Ne, nije šala
Da li si nekada gledala naopačke u dvogled?
E pogledaj se tako u ogledalu i videćeš koliko si mala.
(dalje…)

ZASTANI

Zastani,

u velikim koracima,

krila izrasla opusti

i gledaj.

Usponi i stramputice,

pad, pa zvona.

Sreća po strani,

ključ u probušenom džepu.

Ne trči.

Zastani.

Ne stiže se uvek,

kud se pođe.

Ne radi se uvek,

što se želi.

Uvek slučajnost postoji

i zbrka misli,

brdo mogućnosti,

okean promašaja.

Zastani.

(dalje…)

VEKOVI NA DLANU

Kako je ovo divan prizor-
……..Vekovi na dlanu………
O kako je ovo divan hor-
zvezde, u uglu duše, kad stanu…

Sada mi uzalud pricaš,
o tako sam daleko…
Do mene prečicu nemaš,
niti je imao neko…

(dalje…)

NEMOGUĆA

K’o zvuk što iz ušiju beži….

k’o glas što u glasnice žuri…..

Nemoguće je……

K’o Zemlja što se oko Svemira vreži……

k’o puž golać u svojoj ljušturi….

Nemoguće je…….

(dalje…)

SETVA I ŽETVA

Dva jednaka krda,drugi predvodnici, svako grlo istovetno-svojim slovom, živa su i mreju pod nebeskim krovom. Dve konjice iste, al’drugi  konjanici.

Prvo krdo seje,semenjem i zrnom, izrovane brazde k’o godove puni, prošarano veze biserjem po kruni, rađanja-po redu,u belom il’ crnom.

Ne ostaje za njim trag,utihnulo tlo- da šibaju ga vetar, kiša i vrelina, dok bujaju tajnama iz utroba istina, svake grude što nosi il’dobro il’ zlo.

Opasnije biva što mirišu sapi im jače, te opojne lati putujuć’ do ličnog trona, (polja maka ,šipaka,ljuljaju se zvona k’o rumeni Mesec) i u tami zrače.

Drugo krdo žanje-mačem isukanim, plemenitim rezom sve stabljike seče, korenja im cvile, sve dok ne poteče- potok meda il’čemera,putem zasejanim.

 I ne pita vreme, nit’ kada mu je čas, nastupa u trku otkosom što strada, tlom tišina grobna il’ radosna vlada ,dok reže i poslednju slamku za spas.

Dva jednaka sveta, druge kriju kobi, svaka pruža pošast krdu iskušenja , živa su i mreju dnu laži i poštenja, to setva i žetva, konjice što u utrobi -postoje odkada je promisli postanja, da proseju kukolj,žito,semenje i kam’.

Jahači su tu, od kuda i od kada, znam- da shvatiću semenom  soli  pokajanja.