Monthly Archives: februar 2010

NAJBOLJE JE  ŠTO ME VIŠE NEMA,

SVE SAM DALA I TRAŽILA PUNO..

NEMAM REČI ZA BESKRAJNU TUGU-

PREVARIH SE, VIDELI STE DRUGU

SUDBINA

Od kada nisam sa tobom
tražim te u snu i na javi,
misli mi se gube, borim se sa sobom,
tvoja reč i osmeh u svitanje
i male stvari, sve mi nedostaje
dok nemir u duši traje.

Tražim te u snu i na javi
i pitam da li su sile što pustoše u nama,
ljubav ili sudbina sama,
maskirana nada u rana jutra
ili novi život koji dolazi sutra.

(C) Ema Matić

ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 3

У мноштву света
сам
па себе питам
да ли је битније
како бити
од бити или не бити

учини ми се
да одговор знам
да је у бити
најбитније човек бити
макар био сам.

Пеко Лаличић

НИЈЕ ВРЕДНО

Није тело ово вредно твог порока,

нит’ душа у њему, твоје душе стида;

није понор овај вредан твога скока,

нит’ песма у њему, што се за те’ кида.

Нису дрхни гласи, вредни твога уха,

нит’ скореле стопе, твојих стопа газа;

нису  ови своди вредни твојег  врха,

нит’ мостови лучни, над водама јаза.

Није ово ништа вредно ишта твога,

нит’ вео врелине твоје ватре дима;

није ми, пустаху, писаној, од Бога,

нит’ скончати муку, што ме обузима.

Није  ти осмехца, вредна суза река,

нит’  презира љутог, преумилне речи;

није ова болест вредна, твог ми, лека,

нит’ копиле, љубав, може да се лечи.

Нису крици ови, вредни твоје ћутње,

нит’ гробница ова, венца трња твога;

није ова кроткост достојна ти љутње,

нит’  бескрај доброте, минута ти злога.

Није, нит’ ће бити, икада шта вредно,

пред тобом све клечи и у ропцу рида;

није, нит’ се хтело,  бити  несвеједно,

чак ни песми овој, што се за те’ кида.

Ponavljm reči i osmeh

I ponavljam svoje ime.

Nešto tek nazirem tiho,

K’o: „kreni, dođi, pa tu smo…“

Jedna tek suza mi kliznu

Šaljući pozdrav tišini;

Osećam- nisam još budna,

Sve je to odgovor tmini…

(Znam da me još uvek nema

Ni reči mi nisu jasne)

To što čuješ kroz odjeke

I što vidiš u odbljesku-

Podsvešću se tvojom igra

Zagolica tvoju maštu.

Osvrni se i pogledaj

-ničeg, osim trave, nema…

Kreni dalje i ne zastaj,

Možda ćeš tek tada naći

To što dugo izbegavam:

U latici moju kožu

I moj pogled u oblaku.

Marina Adamović

КАДА БИХ……..

Dodirni me…
Snovi nek počnu…
Umetnost naših pokreta
Nek svetlost dobije…
I nek vatre progovore,
Dok se bore,
Sa pokretima naših kostiju…

Pogledaj me;
Nebo nek zatalasa…
Dok plešemo po misllima
Večernjih romansi…
I nek se Mesec zapita
Zašto skita
U ovoj zajedničkoj seansi…

Drži me…
Još samo malo
Dok sa jutrom umiru
Svi naši pokreti…
I nek u stisku
Ostane varnica
Koju nećemo preboleti….

Nije li to boja u očima tvojim

U odsjaju duge, iza tople kiše?

O, ne reci sada! U pogledu vidim-

nema gorkih snova, ni čemera više!

Shvatila si ono što nam snagu vrća:

da je život kratak, lepota- bez kraja!

Zato pamti dugu i titraje zraka,

I seti se uvek tog svečanog sjaja.

Marina Adamović

BIĆE DANA

Biće dana,
kad i kajanje
će da se javi.
Biće i pakla.

A sad,
potočak si,
posle kiše
i možeš da me udaviš,
u mutnu reku života.

Možeš da me ostaviš
samoga na putu,
da noću gledam
sve zvezde,
a vidim samo tebe.

Sve možeš.
Čak i da se javiš.

(C) Ljubodrag Obradović

Будим се већ неколико ноћи

и питам се увек испочетка

ко то шушка на тавану нашем

ко то воли да се ноћу шетка?

Да проверим ко обзира нема

ко трчкара кроз горње одаје

планирам већ неколико дана

ал ми храброст мало посустаје.

Пред очима у том густом мраку

смењују се све страшније слике

шушкање се сад у соби чује

предосећам, биће неприлике.

„Тата, брзо, у соби је неко“

разлеже се мој глас оправдано

док из ћошка скривеног у  мраку

неко крцка, крцка непрестано.

Кад се светлост просула по соби

камен тежак са срца се сручи -

један сиви дугорепи  мишић

уплашено покрај зида  чучи.

copyright by Zorica Prokopić

Svud male barice.
Ništa suvo nije više.
Sunce iza oblaka krije lice
Nakon duge kiše.

I drveće zazeleni.
I cveće zamiriše.
Ne mogu da objasnim sebi
Ali sve je lepše posle kiše.

Kapi se slivaju lako.
Voda sva zla briše.
Jer ništa ne miriše tako
Kao vazduh posle kiše.

I nestaju sve tuge.
I sve volim više.
I svaka boja duge
Dolazi posle kiše.

I, kao na smrt osuđena,

Čekam na osmeh svoj.

Nema spasenja toga,

Nema…………

A starom Grčkom hodala sam;

Setih se Partenona…

U moju čast sagradiše ga,

Boginji mudrosti-bez ljubavi,

(jer takva ljubav satire moć)

Neću da pratim velikane-

(samo da razumom svojom vladam)

Ona će vratiti usnuli smeh!

Danas je nekada davno bilo,

A sutra iz hrama novo će doći…

Dobro mi došla iz onog veka,

Spasi me titrava reči noći…

Marina Adamović

Уплео се ветар

У брезине гране,

Није био мудар

Да на време стане.

Хвата га паника

Не зна шта га снађе

Па не може излаз

Из крошње да нађе.

И брезу је ова

Посета затекла

Само се увија

Не зна шта би рекла.

Збуњени обоје

Љуљали се дуго

Док ветар не рече:

„Једно смо за друго“.

„У крошњу сам твоју

Грешком залутао

А сада бих овде

Заувек остао“.

Сложила се бреза

Ту нема дилеме

Зато увек плешу

Танке гране њене.

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Ptice cvetaju, cveće cvrkuće;
Sve je naopako, obrnuto i izokrenuto,
Kako mi u trenu godi,
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali beli oblak,
Sjajni delić raja u mom ličnom paklu.
Moj veliki zlatni cvet
Koji me bojom i mirisom zove,
„Dođi! Vidi, čuj, dodirni, pomiriši, okusi!
Oseti moj život! Oseti život sam!“
Moja noć i moj dan…

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve se menja, raste, opada, kreće;
Svaka vlat, nit, misao il dlaka,
Ako imamo sreće utiče na kraj
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali jang unutar jina.
Tanak sloj sapuna između dve vode.
Sam vazduh koji dišem,
Sam vetar koji me nosi;
Delikatan, sjajni štit
Koji se preliva duginim bojama,
Koji me okružuje i hrani i ubija.

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve tuge, besovi il sreće;
Kao malecna svetla zvezda
Na džinovskom tamnom nebu,

Moj sopstveni mehur svet.