Tag: misaona poezija

JA OPET TE SLUŠAM – Slobodan Jevremović

(Toše Proeski, 25.jan.1981–16.okt.2007)

Ja opet te slušam
a ne vidim dane,
ne vidim sumrak,
ne vidim sunce
što krila je spržilo tvoja,
a samo si ti visoko leteo,
i samo si bio jedini ti,
i samo si ti …

Divni čoveče, dušo naša,
kao lasta si leteo visoko
da vidiš sve drage osobe,
da pomogneš bolne ljude,
da nasmeješ tužne
i tuge ozdraviš,
da usrećiš čekane
i nesrećno voljene
i utešiš nesrećne…

Ja opet te slušam
i nema tuge za legende žive,
i opet te mislim
i volim i zahvalno hvalim
i klečim pred likom tvojim.

I legenda si postao naša,
u našim srcima večna,
i živiš sa nama,
i letiš sa nama,
k’o naša legenda sreće,
naša sveta lasta dobrote,
naša La Golondrina.

(Darko, Bgd,15.sept.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58465

BLISKA DALJINO MOJA – Slobodan Jevremović

Ne gledam više strane kalendara
jer stoji vreme a boli rastu,
ne spajam više kraj sa krajem
kada su krajevi sve dalji i dalji
gomilani računima besramno visokih,
tražeći potpunu propast nekada
više srednje životne klase,
i zato su boli života jaki
a izvor vode zatvoren odavno.

I dok nosim ponovo stvari prošlosti,
dar Domu za stara lica,
ja, koji nemam, ipak sam bogat,
jer duša je radost tvog postojanja,
vesele, mile, divne ljubavi,
i tebe sam zatvorio u moje srce
da si mi blizu, moja stvarnosti,
moja lepoto, najlepša damo,
najdraža blizino naših daljina.

Ne gledam više strane kalendara
jer juče je za nas mnogo daleko
i zato si danas, u srcu blisko,
zauvek smeštena u duši miloj,
unutar okvira bliske daljine,
unutar danas i ponovo sutra,
da milo sanjaš,
da lepo spavaš,
da mene voliš,
najdraža bliska daljino moja…

(Bgd, 14.sept.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58459

KO JE TAJ ČOVEK – Slobodan Jevremović

~~~ No one will ever know
the truth but me … ~~~

Ko je taj čovek
što skuplja protekle uspomene,
sve tuge smešta u prebolno srce
i pomoć otišlu vraća na početak
da reši protekle puteve pospanih trava,
bez svetla po danu, bez snova po noći,
sa uzdahom nesudjene sudbine.

Ko je taj čovek
što dušu ima potpunu tobom
a radosti od juče, neznane, znane,
hoda ih u nadi, a zna i hoće
ponovna jutra iz čekanih sutra,
da povrati snagu i srce umiri,
uz dodire tvoje,
i osmehe očiju gledanih blizina,
mila moja.

Ko je taj čovek,
u bespuću ovom što donosi sreću
u tvoje srce?

(Bgd, 13.sept.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58456

NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremović

Pisao sam nezapisane tragove
kao nove – a davne –
kao nove – a sutrašnje –
vidim nestale sve prašine sa puta,
a zli su srušili fabrike,
straža je neka druga,
odavno drugi asfalt postavljen,
misle – brišu nezapisane tragove,
a ne, to ne, nikada neće …

Pisao sam
a kelner je opet doneo roštilj
na jako sunčanom stolu,
i leto je bilo, i bilo je toplo.

Pisao sam
pa daj još po jednu,
dok ljudi odoše svojim kućama,
i svi sem mene, i mrak je već.

Pisao sam divne tragove naše,
one asfaltne, prašnjave,
mermerne, travne, cvetne,
liftom pokretne, šinama okretne,
kišne, snežne, u holu neizbežne,
tragove usnule koji se bude
i ponovo sve ih radosno vidim,
pa pišem opisne,
pišem za nas.

Pisao sam, sve naše za juče,
za danas, za sutra,
i opet tako,
i opet,
ja znam…

(Bgd, 22.avg.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58380

ONE SLIKE OVIH STVARNOSTI – Slobodan Jevremović

Jesen je prošla, lišće je palo,
tragove naše snegovi kriju,
vetri zavijaju, pustoće nek’ viju,
a mi smo van toga, u duši isti,
i jeseni nema i nema zime,
k’o nekad onakvi, isti u biti,
živimo prošlost i živimo sada,
to nije prolazno, to nije malo,
ne kao jesenje lišće opalo.

Ja stvarno ne plačem, to tuži duša,
ja suza nemam za tuge protekle,
a kada se smejem, moj osmeh nije,
to duša se raduje jer misli na tebe.
I uvek od mene te misli idu,
misli ka tebi,
misli za nas.

Sa tornja gledam sva naša vraćanja
na otiske ostale u dalekoj travi,
nasipom onih presrećnih susretanja
pa zatim nesusretom dalekih sudbina
i uvek te vidim,
i vidim te stalno,
i vidim nas opet
i samo nas,
odavno…

I znam uvek, i znam ja stalno,
vratićemo nas tamo gde smo i bili,
gde jesmo snili, gde jesmo mili,
u one okvire prošloga sada,
da radost vlada, da slika nema,
da stvarnost bude, a ne dilema,
da ovde jesmo, a ne da nismo,
da samo jesmo,
opet da jesmo,
to uvek znam…

Jedna je mladost, jedno je vreme
i opet biće kad skinemo breme
težine ove stisnute nama,
da nisam sam i nisi ti sama,
da moja jesi kao što jesi
i kada si ovde i kada nisi,
ti jesi
a jesi…

(Bgd, 25.dec.2017)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56685