NIJE DOVOLJNO „HVALA“ ZA POVRATAK ŽIVOTU – Slobodan Jevremović

Nije dovoljno reći ti hvala
za sve pomoći koje si dala
iz svoje duše lečila mene,
na pute me vratila, više no sebe,
da volim te najzad, voljenu davno,
iz snova onih i misli odavno
krišom o tebi i lepoti tvojoj,
o duši duše što nigde je nema,
i sada ja živim a tuga drema
i nek’ se ne budi, neka je nema
nikome nikad, ni tebi ni meni,
sem lepi snovi, sem snovi sneni,
da ljuljaju nas na paperju snova
i takva je hvala i pesma ova,
za tebe najpre, samo za tebe,
a meni to posle i iza tebe.Nije dovoljno reći ti hvala
za sve pomoći što si mi dala,
za ljubav tvoju najlepšu na svetu
što osećam sneno, što osećam budno,
i nije to ništa kad volim te čudno
više od sebe, i tebe ja,
ljubavi moja …

(Bgd,21.okt.2017)

Photo* Foro -Internet, art obrada -Darko

SVETLOSTI NAŠE POZORNICE – Slobodan Jevremović

Nismo na svetlima da bismo glumili
igramo sebe, iskreno, jasno,
ovde smo stalno da bi se ljubili,
da ćuteće reči svi čuju glasno
sve naše istine i sva saznanja
da ljubav nam traje i pre našeg znanja,
da želja si moja i pre postojanja
kada je zvezda najlepšeg sjaja
sišla na binu pravo iz raja
i tek posle nežno rodila mene
pa nakon mene donela tebe
na pozorje ovog podija života,
pod svetlima da se obasja lepota
tebe prezlatne, mene i nas,

A svetla na kraju kad se ugase
ostajemo, uživamo dalje životne talase,
mila večita moja…

(Bgd,20.okt.2017)

MOŽDA JA – Slobodan Jevremović

Zašto te sanjam, zašto te živim,
odgovor ne znam, samo se divim
kako si lepa, mila i slatka,
duša predobra,nežna i glatka
i moja si samo, to iskreno znaš.

Možda ne sanjam, možda ne živim,
ti zvezdu gledaš a vidiš mene,
ti samo tražiš da mene i tebe
radosne nadješ i ljubav nam daš.

Možda ja jesam, možda i nisam,
al’ jesi ti sreća, najmila moja,
i voli zvezdu i ljubi mene,
sve reči hvale iz noći snene
čuvaj i uzmi i miluj mene,
mila moja, za uvek, za nas.

(Bgd,19.okt.2017)

*Foto -Internet, art obrada -Darko

LEK PRE KIŠA JESENI – Slobodan Jevremović

Stigla je jesen, toplina lepa,
K’o leto da je, sunca sve više,
Ali znam ja vrlo, uskoro kiše,
Pa hodam i mislim o nadi nada
Da tebe vidim, sutra il’ sada,
Pa opet ranjenog, povredne duše,
Da jedino snagom tvojom me lečiš
Od svih tebi reči pesme mi skupiš
I od njih zrake sačiniš, pustiš,
Toplotom duše I nežne ruke,
Da mogu dalje, da mogu bolje,
Da zamolim tebe, povratim sebe,
Da snagu vratim, iskrenost volje,
Uz onaj tvoj meni poznati,
Čarobno lep, predrag i nežan,
Trajno najduži,
Od tvoje ljubavi,
Lek.

(Bgd, 19.okt.2017)

TVOJI UZDASI – Slobodan Jevremović

Još čujem ritam disanja tvoga
predatog tajni, lepoti našoj,
i poemu ljubavi notama ispevanoj
o novom saznanju, o novim pesmama
sa okolnih procvalih drveća bagrema,
i divnih mirisnih livada života,
onda …

A pesme divne iz tvoje duše,
uzdahe najlepšeg novog saznanja,
veoma volim, razumem, sanjam,
shvatam k’o srnu neku ranjene duše
što ovde se skriva na ramenu mome
i voli da voli, i sanja da sanja,
i šapće i priča, miluje se, ćuti,
da, one što volim najviše,
za koje sam večno zahvalan,
veoma tvoje,
volim najlepše,
uzdahe.

(Bgd, 15.okt.2017)

POSLEDNJA ODBRANA – Slobodan Jevremović

Ne daj me onima što vode me putem
ugaslih zvezda, k’o najgoreg tata,
psuju i viču, vezanog tuku,
ranjene duše oni me vuku
kriv bez krivice, ja ništa ne znam,
zašto svi prolaze, ne zatvore vrata,
a presudu imam, o tebi da brinem,
tebe da volim, o tebi sanjam,
niko ne čita ono što imam,
istinu neće, nisam te sreće,
i onda sam sada
na bespuću povreda
svih mojih dana,
ranjene duše,
ostao sam.

Odbrani mene, carice svega,
ljubavi, hrane, treba mi nega,
duša ne može ono što mora,
nikad da svane, nikada zora,
i nema dana da tebe ne volim
i nema noći da tebe ne pitam
i uvek mi pomoć ljubavi daješ,
odavno dobra, lepa i nežna,
maznih dodira, mila, neizbežna,
lepo sve kažeš, nikad ne kaješ
davanja meni pomoći tvoje,
pa mislim se onda, ponekad, često,
razlozi nekad skriveni vešto,
nisi me rodila,
ni život mi dala,
a jesi,
ti jesi.

Odbrani mene,
izljubi mene,
ja spavam budan
i budan sanjam,
živote moj
večiti…
(Bgd, 14.okt.2017.)

Photo *Foto -Internet, art obrada -Darko

ZA NJU, JEDNOM – Slobodan Jevremović

◘   SVE MOJE BOLI KOJE SI TI UPILA
POMAŽUĆI MENI
NEKA SE MENI VRATE
NEKA TEBE NE PRATE
NEKA SI SREĆNA
OSLOBODJENA I RADOSNA
I SAMO TAKO
BIĆU SA TOBOM I JA
SREĆAN
NAJZAD
KAO I PRE
KAO I UVEK
KAO I CELOG ŽIVOTA…   ◘

Jednom sam te tražio
i bila si tu
sva lepa
i radosna
i vesela
ali
nisam te čuo…
vidim, ti pričaš
ali ja ne čujem…
i onda
tek sutra ujutru,
onog jutra, one noći,
najlepše noći posle,
ja shvatim…

To je bio najlepši san
o mojoj najlepšoj ljubavi
moga života
a zato nisam ni čuo njene reči,
jer ona
najlepše reči
najglasnije ćuti
a njih upravo priča,
e te reči su melem za moje rane duše,
te reči ja volim,
te snove ja volim,
tu javu ja volim,
i zato ja volim nju,
moju najlepšu oazu odmora
u pustinji bola i bespomoća,
u ovoj pustinji besčašća
i nevolja
naših života…

Snagu kad uspeš da mi vratiš,
put pravi uspeš da pokažeš,
to je uvek
tvoj najveći meni dar,
najdraža ljubavi moja…

(Bgd, 11.okt.2017.)

Animated Photo * Foto GIF -Internet

KAJEM SE – Slobodan Jevremović

Kajem se što onih predavnih dana
ja nisam te odveo, ukrao, silio, nosio,
ubedio, molio, poveo, uzeo,
da promenimo još onda živote naše,
da još tada budemo naša dobrota,
zajedna razumevanju svih tema duše,
saglasno govornih reči istog momenta,
da bića naša od tada ne pate,
i zato žalim i zato se kajem,
ni uporan nisam dovoljan bio,
ni silnik potreban nisam ti bio,
a sada ponekad i stvarno mislim,
tek sada mislim da o tom znam,
veoma trebao sam…

I opet neću o tome da mislim
trudim se veoma od misli da bežim
ali ponekad za to ja snage nemam,
plivam, al’ tonem, gledam, al’ dremam,
bez volje a hoću puno da menjam,
bez snage za borbu da neću da priznam,
ali ipak moram, to reći trebam,
oprosti što moram opet da kažem,
beskrajno, veoma, puno se kajem…

(Bgd, 08.okt.2017)

POVRATAK PLAVETNILA MOJE MLADOSTI – Slobodan Jevremović

Gde je nestala devojka plave kose
proteklih predavnih radosti duša
i sećanja koja ne prolaze, koja ne nose
nikakvi zaboravi vremenskih zona,
i dugo vremena nisam ni sanjao,
predugo proteklog nisam ni znao,
da voljeno plavetno bila je ona,
dobra plavooka, andjela duše,
ona je najzad, na kraju ćutnji,
moja je ona.

Dokaz je vreme da nikad ne prodje,
istina ipak na kraju dodje,
dana jednoga života našeg,
zahvalnost tebi što bila si ona,
nestala radosti, najzad si došla
u stvarnost istine, u budnost snova
da opiješ mene, plavotna, nežna,
iskrenost tvoja, lepota ova.

Dane teturam, stalno sam pijan,
ne vidim ništa, ne tražim išta,
i samo mislim, i samo jesam,
i misao o tebi je najlepši san…

(Bgd, 27. sept. 2017)

Photo *Foto -Internet, art obrada -Darko

NE DAJU MALOJ PTIČICI – Slobodan Jevremović

***
ONOG NAJLEPŠEG DANA,
KADA SI UGLEDALA SVET,
TI NISI POSTALA SLATKA
NAJLEPŠA MALA PTIČICA,
TI ODMAH SI POSTALA
VELIKA, NAJDRAŽA,
NAJBOLJA DUŠA
ANDJELA
NA CELOM SVETU
I NEBESKIM PROSTORIMA…
***

Ne daju joj nikud da sama poleti,
onu malu nežnu ptičicu
neko uporno drži za nogicu,
pa onda joj priča istu pričicu
da orlovi vrebaju i svuda lete
a sebe ne vide kakvi su pauci,
pa stalno sputavaju, mreže joj plete,
ne daju odmora, ne može da spava,
nema ramena da spusti se glava,
njoj, sirotoj, šarenoj, lepoj,
milosnoj mojoj, najdražoj mojoj,
najlepših pera na takvoj milosnici,
njoj, jedinoj jednoj muzici duše,
ne daju da cvrkutom jadi se ruše,
nesnivanoj lepoti, mojoj mezimici,
maloj ptičici…

(Bgd, 26. sept. 2017)
Photo
*Foto Internet, art obrada -Darko

ISTOK – Filip „Aiwass“ Milinković

Od sto udaraju novčići,
Što preku sudbinu nose,
Kažu mudraci sa istoka,
Da svetu tajinu oni kriju.

Kažu pređi veliku reku,
Govore mi da posetim velikog čoveka,
Ja sedim i gledam tiho,
Tri novčića što sudbinu mi kazaše.

Govore mi posluješ sa vragom,
A ja samo mudrace pitah za savet,
Jer sa istoka izlazi sunce,
Valjda u zori i sudbina može da se vidi?

Kada upadnu novčići u bunar,
Čudno li je nositi se sa time,
Kada ih pak obuzme neka nebeska sila,
Dobijem neki osečaj miline.

Sve je to nastalo u glavi mudraca,
Što sa istoka svet naš kroje,
Knjiga mudrosti možda to jeste,
Ali takođe krije i senke radosti moje.

VRATA OSTAJU OTVORENA – Slobodan Jevremović

A ja,
pritisnut željama da ti pomognem
ne dam se silama, neću da potonem,
vrata se trudim, zatvorit hoću,
neću ni promaju niti hladnoću,
te slane suze s Mrtvoga mora
nek’ su drugima svenoćna mora
a nikako tebi, bolna mi dušo,
ne dam da bude bilo ko uš’o,
da promajom smeta, ranjena srno,
očiju mojih radog pogleda,
da budeš srećna, da nije sve crno,
da vrata zatvorim, toplotu čuvam,
za tebe bolnu, za tebe jesam.

A ja,
gledam prolaznost davnina naših,
slike prošlosti boje nam vrata,
ne vrede napori, ne vredi snaga,
naviru senke naših sećanja,
iako te lečim, iako si bolje,
iako vraćaš sve dobre volje,
ipak kad dan je ili noć snena
vrata prošlosti, svih davnih mladosti
vrata tih sećanja divotnih naših
opet ostaju otvorena.

A ja,
i dalje se trudim i ti me čuvaš,
prošlost je sada, dalje te živim,
zdravlje ti vraćam pogledom milim
a vrata sveproteklih svenaših dana
zauvek, stalno, ostaju otvorena…

(Bgd, 25. sept. 2017)

ZNACI – Slobodan Jevremović

Gde su nestali znaci daleki
mladosti naše, prašnjavih staza,
dodira duša, kad ljudi neki
nisu nam dali, nisu nas znali,
nikakvu viziju nikada imali
a mi prijatelji bili smo sreće,
skrivenu ljubav neznano čuvali
od tada do posle, do sutra, preksutra,
pa sve do danas kad smo saznali,
i sve znake naše iz duše izneli
al’ na tren samo, jer treba da traju,
nisu to stvari koje se daju,
to znamo samo i ja i ti.

Sad znam, ti znaci čekaju tamo,
na mestu utiha slavuja naših,
gde prašinu puteva asfalt menja,
gde nema ljudi pogrešnih, nekih,
gde iskrenost duše snove nam sanja,
pored livada mirisnih otkosa,
znaci gde travu je prekrila rosa,
sadašnjih proleća naših jesenjskih,
oni nas čekaju, ponovo raduju
sadašnjim danima našim, skrivenim,
čekaju na nas nanovo, tamo,
na onom mestu, za nas samo,
ja znam…

Ne treba toranj, ne treba daljina,
tvoja je sada samo blizina,
gledanje sadašnje radosti duše
i ne misli staro, boli se ruše,
a znaci su tamo, i ljubav samo,
za nas…

(Bgd, 24. sept. 2017)

TORANJ SA POGLEDOM -2 – Slobodan Jevremović

Bio sam uporan, po bespuću hodao
i najzad umoran do tornja stigao
da tebe andjela napokon vidim,
poljubi me nežno, pomoć ti tražim
baš sada za ruku pruženu vapim…

Al’ sreće nemam, zatvoren ulaz,
ne rade vikendom, ne mogu gore,
kako da tebe pogledom dozovem,
i umoran, bolan, izlaz da nadjem…

I onda tek vidim u podnožju tornja
– pa ti si ovde, smešiš se blago,
i toplost mi daješ dodirom mekim,
ne mogu razumet’, al’ načinom nekim
ja postajem čio, smejem se drago…

Ti pravi lek si, sad ne vidim ništa,
tebe ja samo na dušu privijam,
u podnožju tornja puno te gledam,
k’o da te ne znam, k’o najdraže blago,
i ćutim daljine, puno sam preš’o,
i ćutim blizine, tebe sam naš’o,
osećam najdraža kako me greješ,
toplost tih dodira i kako se smeješ,
i nisam ti bolan, srećan sam sada,
tako nek bude, da radost vlada,
ljubavi moja, na ivici utiha onog slavuja,
radosti naše što najzad leluja
svuda sa nama, i bole slama,
ovde u podnožju tornja sa pogledom,
sa našim rečima, sa našom nadom,
mila moja…

(Bgd, 23. sept. 2017)

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 13 14 15 Next