ONA DEVOJKA PLAVE KOSE – Slobodan Jevremović

Ona devojka najmila, plave kose,
žurila koliko brzo noge je nose
da traži potpise poznatih lica,
da hoda istom trasom ulica
tragom nekada Tina Ujevića,
pa Dom Omladine i tamo žurke,
pa naši susreti i naše žmurke,
i ulica moja
i ulica tvoja
i naša …

Hoću da vidim ponovo sreću
da osetim davne neprošle snove,
da dodirnem juče dodirom sutra,
da sutoni opet budu i jutra,
hoću tu devojku plave kose,
najlepše duše, i danas i sutra,
i ponovo livadom punom rose,
večeri juče, večeri ove,
ja hoću tebe.

(Bgd, 23.feb.2018)

OPROSTI – Slobodan Jevremović

Oprosti
što nisam gledao listove kalendara
kako prebrzo piju godine protekle
i lome dobrote koje znali nismo,
udaljeni sasvim od nas što mi smo,
prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano,
pa onda me od ove blizine daljina
zaposele misli i draga sećanja…
I onda pišem, i zato pišem,
za tebe dišem i za tebe znam.

Oprosti
što sunce ne videh od svetlosti jake,
unutar kruga novih života,
što tebe ne saznah kompletne lepote
pa onda tek sada si postala jasna,
najdivna moja blizino daljina.

Oprosti
što nadalje šetam stazama našim
i opet gledam gledanu sreću,
što mislim o tebi i drugo neću,
što sunca još tražim pod teretom vetra,
da saznam opet ono što znam.

(Bgd, 07.feb.2018)

BLISKA DALJINO MOJA – Slobodan Jevremović

Nisam te upozn’o neznano
Da te zaboravim nekad,
Da slike tvoje izblede
Da skloni se lik tvoj.

Da ostanu snovi samo u snovima,
Da tragove odnesu vetri nad nama,
Da patina zaborav pokrije sama,
Da sve što je bilo bude da nije.

Nisam te video znano
Da te izgubim nekad
Da mene ostaviš samog,
Da nisam obećan, tvoj.

I nikad ne mislim
I nikad neću,
Drugu ne tražim i neću sreću,
Kad imam tebe
Uvek kod sebe,
Pa neka su slike,
Pa neka i misli,
Pa neka i tebe,
Ponekad, nekad,
Blizinom vezana
Daljino naša,
Daljino tvoja,
Bliska daljino,
Ti, mila moja…

(Bgd, 28. dec.2017)

ONE SLIKE OVIH STVARNOSTI – Slobodan Jevremović

Jesen je prošla, lišće je palo,
tragove naše snegovi kriju,
vetri zavijaju, pustoće nek’ viju,
a mi smo van toga, u duši isti,
i jeseni nema i nema zime,
k’o nekad onakvi, isti u biti,
živimo prošlost i živimo sada,
to nije prolazno, to nije malo,
ne kao jesenje lišće opalo.

Ja stvarno ne plačem, to tuži duša,
ja suza nemam za tuge protekle,
a kada se smejem, moj osmeh nije,
to duša se raduje jer misli na tebe.
I uvek od mene te misli idu,
misli ka tebi,
misli za nas.

Sa tornja gledam sva naša vraćanja
na otiske ostale u dalekoj travi,
nasipom onih presrećnih susretanja
pa zatim nesusretom dalekih sudbina
i uvek te vidim,
i vidim te stalno,
i vidim nas opet
i samo nas,
odavno…

I znam uvek, i znam ja stalno,
vratićemo nas tamo gde smo i bili,
gde jesmo snili, gde jesmo mili,
u one okvire prošloga sada,
da radost vlada, da slika nema,
da stvarnost bude, a ne dilema,
da ovde jesmo, a ne da nismo,
da samo jesmo,
opet da jesmo,
to uvek znam…

Jedna je mladost, jedno je vreme
i opet biće kad skinemo breme
težine ove stisnute nama,
da nisam sam i nisi ti sama,
da moja jesi kao što jesi
i kada si ovde i kada nisi,
ti jesi
a jesi…

(Bgd, 25.dec.2017)

OPET ĆU DOĆI – Slobodan Jevremović

Na samo naš trg prekrasne sreće
Opet ću doći, da osetim veće
Ponovo one radosti, smeha,
Najdivnih očiju, milih pogleda,
Gde nema perona, ulaska, vagona,
Autobusa niti redova vožnje,
Tamo gde u gomili mi jesmo sami,
Gde tramvaji i bučnost sve druge mami,
Tamo gde tek kasnije nastaju čežnje,
One o kojima sad nećemo mi.

Na naš trg placa ja opet ću doći,
Da grlim tebe, jer hoću da znam
Da i tamo jesi, a ne samo ovde,
Ja tamo hoću i tamo moram
Da opet te ljubim,
Da opet znam…

(Bgd, 18.dec.2017)

*Foto -S.Š.K.

TAKO MALO – Slobodan Jevremović

Ranije nikad verov’o nisam
da male stvari velikost čine,
a sada te poznam i osećam stalno
i ljubav si svuda, sa mnom, odavno,
i najzad znam da malo od tebe,
bilo reč, dodir, što dotakne mene,
to tvoje malo za mene je mnogo,
nenaviknut tako, možda sam mog’o
zahvalnost još više pokazat’, reći,
pa one najlepše zahvale izreći
za tebe samo, ljubavi moja,
nestvarnih dodira najlepše duše
ja hvala sad kažem i radost nek’ tvoja
svetlo mi bude gde tuge se ruše,
gde samo mi možemo biti,
na paperju duše iskreno sniti
il’ noć bila, il’ dan,
naš najlepši san.

I veoma puno meni je stalo
za tako malo, za vrlo malo…

(Bgd, 10.dec.2017)

ZVEZDA SA DRUGE STRANE OGLEDALA – Slobodan Jevremović

(za tebe)

Gde su sada lepote sve tvoje,
gde ti je radost svih srećnih dana
i lekovi zdravlja svih onih rana
koje ti vidiš a više ih nema,
kad toga nema, i tmina drema
jer svetlost ne može doći do tamo,
gde ti si sada, bez razloga sama
na drugoj strani, a istina ovamo
čeka te vidno najstvarnih boja,
lepote prave, izgnanog mraka,
i lepi snovi, i lepe jave,
i godine mlade, najlepše, prave,
i one se ljubavi ne zaborave,
ovde sve čeka,
na ovoj strani
zvezdane jave.

Ogledalo čisto, druge je vrste,
život je ovde veoma pravi,
nije to onaj suprotan javi
kad budna sanjaš daleke zvezde
dok srećni časovi uz tebe jezde,
a ovde si prava i ime te seća
na radosti tvoje i buduće dane,
na prijateljstva, osete znane,
pametnice lepa, uz nestale mane,
da ovakva budeš, veća i najveća,
baš i takva jesi, kakva i jesi,
odvažna devojka najdivnog bića,
pa budi ovde, uvek sa nama,
sa ove strane zvezdanih svetala,
tvoga najlepšeg
i onog pravog
ogledala.

(Bgd, 14.dec.2017)

KAKVA JE TO PESMA – Slobodan Jevremović

Koja je pesma iz moje duše
kad vidim svuda, dobrote se ruše,
reči ne čujem, a jesu moje,
reči što samo dobrim se broje,
bolni se pate, ne mogu pomoći,
pa mesec da skinem, ne uspem dostići
njoj na dlan svetlost ovu da stavim
kao znak ljubavi, kao znak hvale,
a ne uspem ništa i svi se žale,
svi sanjaju ružno a lepo ja hoću,
samo da zajedno, jer neću samoću,
jer mnogo što šta ne mogu i neću.

Kakva je to pesma na ivici razuma
kad granice nema i ljubav obuzima
sve misli moje a još bih hteo,
još da pomognem ako bih umeo
da bolni ne pate, da otišli se vrate,
da snovi ovi na javi budu,
da nema zlobe, ne čudi se čudu
što čujem svuda iskrene reči,
lepote duše što niko ne spreči,
i nju jasno vidim i njene lepote,
moj večni kod nje živote…

I onda tebe moram da pitam,
kakva je to pesma jer svuda te vidim
i lepote divim i svuda te živim,
kad ovde te vidim, i svuda jesi,
a nisi…

Kakva je to pesma…

(Bgd, 10.dec.2017)

RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović

U DIVNOM SEĆANJU,
Željka (23.09.1949 – 27.11.2015)

Magla je,
pre podne prohladno
a ja sedim ispred našeg spomenika
i gledam Tebe kako si velika
i stvarna i lepa,
najlepša od svih
okolnih odvedenih duša.

Prerano si otišla,
iznenada i nestvarno,
kao u tužnim snovima
baš kao u tužnim snovima,
a mi smo, ne znajući i potpuno nemoćni
da pomognemo
patili i bolovali Tvoje bolove i rane
i patnju
i tugu
i jad
i nesanicu,
moleći dragoga Njega da Te još
ne vodi sa andjelima…

Pa naše ljubavi,
pa naše ljubavi,
onda…

A Beograd, tu sam Te upoznao,
tu si bila sa mnom, pa sa našom decom,
pa i sa unucima,
pa i sada.
Beograd, naše utočište od tuge,
naše sklonište od neznanog.
naše bekstvo od demonstracija i sile,
pa naša sreća u sreći i radosti,
u mirisima,
u ljubavi
samo za nas…

Ja znam da si sa andjelima,
ali Te molim da mi pomogneš,
jer gubim život
i snagu i veru
i gubim razgovor
od vremena Tvoga odlaska.

Niko mi ništa ne pomaže, zaista,
a ja možda i ne živim
otkako si otišla
sa andjelima.

U onom Nepročitanom pismu,
Tebi,
pomenuo sam kako smo puno putovali,
a Hvar, Ljubljana, Maribor, Sarajevo,
Mostar, Skoplje, Priština, Zagreb, Tribunj, Trst,
pa Tvoj Dvor na Uni,
pa Zlatibor,
bili su naša uzglavlja i naše večeri,
i dani sreće
i noći sreće
i tamo smo bili samo MI.

Ja
mnogo sam se posebno trudio,
ali Ti nisam mogao da pomognem
i zato oprosti
i ne ceni strogo moje greške…

A moram da kažem,
začudo,
čim sam zapalio sveće, danas,
da Ti osvetlim lice,
odjednom je
nestalo magle i hladnoće
i bilo mi je toplo oko srca.
Oko srca, tužno ali toplo. Baš tad.

I još sam pričao sa tobom…
A već je bilo vreme
da se vratim nekom normalnom
– nenormalnom životu.
Ja doći ću Ti opet.
I oprosti,
puno mi oprosti,
molim Te.

Ja znam da muškarci ne plaču,
ali ja hodam nestvarnim životom,
stazom,
ali ja hodam i plačem,
moja najdraža Žiži,
ja upravo hodam i plačem.

(Bgd/Lešće, 18.feb.2017.)

HAJDE DA ZAJEDNO – Slobodan Jevremović

Hajde da zajedno otćutimo
sve radosti postojanja našeg
da bez reči još više saznamo
da ljubavi dosta nije još bilo,
da buduće pokriva sve što se zbilo
i lepše dolazi jače, snažnije,
pa sve će obično nam biti važnije
u danima satkanim od prošlosti naše
i najveće ljubavi tvoje i moje,
samo za nas.

Hajde da otćutimo zajedno
ove radosti dodira duše,
hajde da kažemo pogledom
da naše sve je postalo jedno,
još ljubavi nam donosi buduća nada,
pa hajde da veselo zajedno
ćuteći kažemo da.

(Bgd, 24.nov.2017)

POLJUBAC PRIJATELJA – Slobodan Jevremović

(Dragoj prijateljici
za ozdravljenje)

Daleki su tvoji pogledi sada
A vid se muti, jer bolest vlada,
I tužan sam, neću,
I nemam sreću,
Kad boli tamo daleke ležiš,
I osmehe zdravlja ponovo tražiš,
A ja nemoćan, dalek, tužan zbog vesti,
Pomoći mogu ti iskreno hteti
Da vratiš se brzo, vesela, čila,
Da budeš k’o uvek, lepa i mila,
Iskrena duša, prijatelj pravi,
Ona što smehom na zelenoj travi
Sa mojom milom društvo joj pravi;
I onda budi baš ona vila,
Kakvu te znam, odavno takvu,
Bolest pobedi, da osetim tebe
Srećno veselu i onakvu,
Već rekao jesam, odavno takvu…

I nemoj bolesti i nemoj boli,
Još ima neko koji te voli,
I onda ti iskreno
Ja hvala kažem,
Pa hitno zatim
Uz želje najlepše
Iz duše svoje
K’o prijatelj šaljem
Za zdravlje tvoje
Od srca što znam,
Jedan poljubac
Za tebe dajem.

(Darko, Bgd, 23.nov.2017)

JEDNA MALA DEVOJČICA – Slobodan Jevremović

Jedna mala plavušna devojčica
i dalje je stajala na onom uglu
naših sećanja, ispred ulaza
doma kulture, čišćenog prilaza,
a sneg je bio, pa promrzlog lica
jedva je rekla, pitala mene,
da li ću čekati uporno tebe
i posle onda, i posle juče,
i uvek da li ću dušom tvoj biti
a znaš da ljubav ne treba kriti,
nikada niko, od nas, nit’ od tebe.

I samo sam nerazumno upitno gledao
jer tada sam upravo andjela video,
tu malu promrzlu devojčicu
iz naših snova u domu kulture,
a pre bilo šta da sam rekao
i sve da to potvrdim hteo,
nje nije bilo, i vreme je letelo,
minute u desetke godina poslalo
i svemir se puno ka nama pomerio,
a mi smo i uvek i najzad ovakvi,
dobri u duši, onakvi i isti,
veoma takvi kako i obećani…

Pa iako nisam stigao ni odgovorio
nju stalno sanjam, tog malog andjela,
nju malu, slatku, promrzlog lica,
najlepšu devojčicu iz mojih snova,
i dalje je sanjam, i dalje je znam
i u sve obećano ispunjeno verujem,
u vizije onda i one od danas,
i u sve one za sutra za nas,
mila moja…

Jedna preslatka devojčica mala,
jedna najlepša i prava andjela,
onda…

(Bgd, 22.nov.2017)

NIJE MIR – Slobodan Jevremović

Nije još mir u nemiru mome,
nije ni moć u nemoći mojoj,
nije to ljubav u ljubavi ovoj
već više od toga šaljem do tebe
i reči ne znam u želji kod mene
da vrate te opet u doline snova,
gde uvek otkrivaš i uvek si nova,
smehom da budiš trenutke pospane,
lepote da sanjaš i predgradja ova
naših vidika, daljina nekih
što putuju brzo danima onih
saznanja naših, od juče do sutra,
i nama donesu ponovo jutra
od svih onih divnih vremena prošlih
što traju i dalje od svih novih, došlih,
dana za nas samo, tih dana srećnih,
svih dana za nas…

(Bgd, 17.nov.2017)

 

PITANJE ODGOVORA – Slobodan Jevremović

Pitanje nije da li te volim,
ni upit nije da li sam ja,
odgovor pravi ljubav je tvoja,
onu što milujem i samo želim
da uvek to imam pa srcem celim
pokrivam sve čase protekle bez nas,
da sreća ti budem, radost i spas,
za časove onda kad bila si moja
i daleko, i blizu, i samo za nas.

(Bgd, 15.nov.2017)

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 15 16 17 Next