Molim Te

Znaš, teško je živjeti i nositi
plašt od mrazeva i lice od kamena,
teško je biti nijem dok vrisak para grud
i hladan biti dok vatrom ključa krv.

Meni nije gluma zanat
i nije mi zloba sestra
niti mi je bezobrazluk brat
i licemjerje mi nije srednje ime.

Zamisli onda, ili pokušaj bar
koliko li je teško ostati dalek blizinama
i leden toplinama
i rezervisan prema svim svojim dubinama.

Ne možeš znam, ni kada bi htio, a nećeš
i s toga moram pokušati opet
ono što nije pomagalo nikad,
moram da te zamolim, ne traži me više nikad.

Smrt je tako blagoslovena
kad život postane čemra i jad
umiranje nije ništa
spram umiranja svaki dan.

Znaš li koliko snage treba
krhkom biću da nosi teret titana
možeš li da zamisliš kako je sam
proživjeti rat i mir sopstvenog bila.

Ne znaš, jer da znaš, ili da te barem briga
ne bi dirao popucale šavove rana
niti bi soli sipao na krvave tragove
kad već melema nema u tvojim rukama.

Ne zamjeram ti ni to više
odavno nemam ni izvinjenja ni opravdanja
odavno te pustih tuđini i strancima
samo te još jednom molim, pusti da zaboravim.

Ne traži lijeka tamo gdje si rane zagadio
niti svježe vode s otrovana izvora
niti Sunca ne traži tamo
gdje se magla sumnje nastanila.

Čovjek sam samo, slab, nejak, grješan
bitke svoje volim sama da bijem
ali tebe, tebe u sebi nikad nisam i nikad neću
s uspjehom mogći da ubijem.

Zato, još jednom te molim
ne pokušavaj više saznati
koliko je čega ostalo u meni
ima li te još u ovoj ženi.

Ostani na svojoj strani svijeta
ne zovi, ne traži, ne pitaj
od mene čuti više nikad nećeš
ni lijepo ni loše, ni o bolu ni o sreći.

Ne traži me više, nikad.
Ne postojim. Nema me. Nisam.
Ni žena ni sudbina, ni prijatelj ni rodbina.
Niko. Nikad. Oduvijek, sad i za navijek.

© Nevenka Savić Alispahić

PEHARNIK (EROTIKON)-Nena Miljanović

 

Pogledima
Pališ vatre po naježenoj koži
Od nožnih prstiju do vrha temena
Gorim
Do kosti
Prodiru ti plamičci zenica
Omekle
Ovijaju se oko tebe bedrene i šire karlične
U susret
Izvija se kičma u podatni luk
U požaru
Topi se poslednjeg stida led
U gustu kap
Sva sam stala
Kapljem ti
U mlazu
Tečeš mi
Peharnik
Do ruba
Nalij mi sobom crveni pehar bez dna
Prepuni
Ispiće
Kraljica
Sobarica
Žedna žena
Kralj si joj i sluga noćas u snu
Veličanstven i prost
Kao nekad
Dogoreo
Izgoreloj

LUTAK – Sanja Popić


LUTAK

Gde si to čuo da se na gvozdena vrata kuca,
Pa mi guraš pod nos ono u šta ni sam ne veruješ,
Al’ hoćeš mene da ubediš,
Moje oči da iskriviš,
I moju veru da promeniš.
Malo ti je,
Pa bi još i moje nade da sahraniš,
Pa tvojim lažima zapališ
Pa da se hvališ jos kako si ih ti vaskrsnuo.
Gde si to video da su sve žene iste,
U čiju si to laž poverovao,
Pa ne umeš da razlikuješ onu koja te je stvorila
Od one koja je pred tobom klečala.
U čije si to kosti zarivao nokte,
Pa mislis da sa svakog možeš kožu skidati
I bacati je u svoj lagum,
Da je tamo kao zatočenika čuvaš.
Ti, kralju moj ispod iskrivljene krune,
Kad ćeš više da odrasteš,
Zar ne znaš da se tako ne vode kraljevstva,
I da je kralj nekad i kraljica.
Ja mogu da ti zavadim čitav region,
I usput posadim kukute
i nateram da ih u čast pomirenja ispijete.
Ja mogu na uvo da ti tiho pevam,
A zubima jezik da oštrim.
Ja mogu sve, al neću, pašće mi kruna.

© Sanja Popić

 

 

ONA – Jovana Damjanović

ONA

Ona je tako nestvarna,
Moje lično parče svemira
Izmedju korica knjiga dosad se skrivala
Istovremeno drska i nevina

Ona je tako čudesna,
Kad bi se smejala ili čak ljutila
Svakog dana sve čudesnija
Namirisana dozom opojnog ludila.

Ona je tako predivna,
I zakleo sam se, ostvariću joj snove
O, kako divna je kada spava mi na grudima
I plovi sa mnom daleko odavde, osvaja horizonte nove

Ona je tako bezbrižna,
Istinski sanjar dok god svet traje
Uvek misteriozna, neukrotiva i nemirna
Iskra u oku,koja snagu mi daje.

(C) Jovana Damjanović

Ut parachute-Mila Jašović

Nema romantike u ovom dvoboju čula
To samo moje razlike
O tvoje udaraju
Sitnice odaju ljude
Predznaci koji govore umesto nas
Jer se ne uklapam u parčad slagalice
Koja ti život znači
Kad nam se planete ne podudaraju
Tvoje jutrenje počinje
Sa mojim pohodom na košmare
Gde čas letim padobranom
Pa propadam kroz zvuke
Ništa nam se ne slaže
Svečane košulje sa pačvork maramom
Za sve prilike
Peščane plaže i mraz
Tvoj odraz u izlogu
Mojoj silueti u snegu
Ne odgovara
Ni kad mi čestitaš rođendan
Na dan kad sam život udahnula
A ja ga slavim
Na noć koju sam preživela
Baš nam se ne slažu
Odmereni zalogaji čiste egzotike
U atmosferi bez dima
Sa sendvičima od tunjevine
Na hiljadu i nešto metara visine
Iznad mora
Ni pored kamina pod svećama
Ples
Dok Peta Betovenova klizi po zidovima
Sa tišinom pod zvezdama
Na minus petnaest
Negde na kraju sveta
Ni moje gitare u nekom kupeu u noći
Kad sećanja drobe miris šina u nozdrvama
Sa tvojim Šubertom na CD-u
Iskonski nemiri
Sa mirom ove sobe
Tako pripijen za sigurnost tla
Nikada nećeš pomerati granice
Na ovom letu ne postoje stanice
Pa uzmi padobran iz mog sna
I skoči!

KAKO DA KAŽEM “VOLIM TE”? – Slobodan Jevremović

Mislim i ne znam,
ne umem da kažem,
“Volim te” – to nije pravo,
ne mogu da lažem,
jer nije to hvala za tebe mila,
to nije za više nego si bila,
a mene iz tuga sasvim izvukla
i vratila suncu, povratila tebi;
sve davno poznato u novo isplela
milošću svojom, ljubavlju vernom,
od mene učinila osobom nežnom,
osobom tvojom,
i mojom i tvojom…

I zato hoću, al’ reči nemam,
istinu reći, al’ više ne znam,
nemam ja reči lepših od ovih,
nisam pronaš’o izraza drugih,
pa pišem dve reči, nek’ nedovoljne,
bar deo prenesu ti osete voljne
moje za tebe,
samo za te
volim te

(Bgd, 03.mart 2018)

COOKIE

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

Dejan Ivanović

Bez stepenika


Ravnica svud
široka polja sakrila drum
naplju, kažu, vlada stud.

Ravnica, kamena nigdje
nigdje planine i nigdje brda
do tebe da se popnem, nemam kuda.

I stojim u mjestu
na zamagljenom oknu
stepenike ka nebu slikam
jedan usamljen bijeli golub
gledao me tužno i dugo
prije nego u visine prhnu
a ja i dalje u mjestu stojim
u kavezu kovanom od juče
zidova obloženih s danas
bez vrata koja vode u sutra.

Ravnica, prazan prostor
između zemlje i neba
napolju kažu zima vreba
tišina srebrom posula noć
tumaram pustim između
tražim stepenik da korak napravim
a ravnica, ravnica i stud
ledi mi korak, mrzne um
neko kuca o zamagljena okna
da li to bijeli golub dolazi
da mi pokaže do tebe put?

Ravnica, kažu da živim tu
ne znam ni kad, ni kako, ni zašto
ni u kojem košmarnom snu
stigoh u priču tu
priču u kojoj postoji stepenik
ali stepenik ka dnu

Ravnica, prazan prostor i ja
ne vidim nigdje nebeski svod
iako, kažu, nebo plavo je i dan vedar je
kažu da su mi oči tamne
i da sam odavno stara i troma
rekli su mi i kako se zovem
ali, ne sjećam se toga.

Ogrnuta velom zaborava
koračam ravnicom ili
smo tako izgleda dok u mjestu stojim
i stepenik u magli tražim
jedan, sasvim mali
da ti budem bliža bar
jedan krak, jedan dan, jedan san.

Ravnica, do neba prazan prostor
kažu da živim tu
i da hodam i da dišem,
rekoše i da pjesme pišem,
ne znam, ne sjećam se
samo tebe pamtim
jasno se sjećam
bio si moj krvotok
moj genetski kod
moja bit i moj smiso
vazduh koji se disao.

Bio, kažu, kako pitam,
ko sam onda ja ako si ti samo bio
ko je ova vrteška u sred ravnice
ima li u praznini stepenik
koji bilo spaja sa biće
stepenik koji maglu uma razgrće
i besmisao ka smislu vodi?

Ravnica i ja i prazan prostor
bez tebe, bez sutra
bez stepenika.

© Nevenka Savić Alispahić

“PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović

 
Sve je to krasno
To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom
Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost
(Osma je godina već ovako)
Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu”
Ali meni nedostaje prosta stvarnost
Možda sam i fetišista
(Ili je neki drugi mentalni poremećaj)
Ne mogu da se otrgnem
Od opsesivnih slika prostora u kom živiš (bez mene)
Trebaju mi trivijalnosti
Da me potvrde
Ako ti dugme na košulji prišijem
Ili ako usnama taknem rub čaše iz koje piješ
Sve sitnice iz tvoje svakodnevice
(Ovo je bolesno)
Neka su samo navike
(Pristajem)
Navika je jača od odluke
I samo je drugo ime za ljubav
 
Kažeš
Neuporedivo sam ti više od bliske navike
Kuneš se
Da sam ti ovako daleka stalna gladna misao
I da je to najveće između dvoje
Ali
Ja ne verujem mislima mnogo
Tri puta na dan
U stanju su da same sebe poreknu
I da se onog u šta se kunu odreknu
Tvoje najdublje JA mi treba
Vrednije od fetiša i postojanije od misli
Tvoja ljubav (neki to zovu duša)
U nju da mi je useliti se
Da se pohranim
Ili sahranim
Skupa sa tvojim fetišima:
Mojim pesmama
 

СТРЕПЊА – Десанка Максимовић

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

 

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

© Десанка Максимовић

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Кола га оставише пред бројем четири хиљаде четири оне улице североисточног предграђа. Још није било ни девет сати изјутра; човек је задовољно приметио упрљане платане, квадрате земље из којих су ницали, пристојне куће с балкончићима, апотеку која се налази поред њих, загасите ромбоиде фарбарске и гвожђарске радње. Дугачки и слепи болнички зид затварао је тротоар с друге стране; мало даље, сунчеви зраци су се одбијали о застакљене балконе. Човек помисли да ће ове ствари (сада произвољне и случајне и у случајном односу, као што бива у сновима) с временом, ако буде по вољи божјој, постати непроменљиве, неопходне и блиске. На излогу апотеке била су била постављена слова од мајолике – Breslauer ; Јевреји су потискивали Италијане који су били потисли Креолце. Тако је и боље; човек се није хтео дружити с оним људима који су му по крви били најближи.

Возач му је помогао да истовари кофер; нека жена расејаног или уморног изгледа најзад отвори врата. Не излазећи из кола, возач му је вратио један од уругвајских новчића који му је стајао у џепу још од оне ноћи проведене у хотелу „Мело“. Човек му пружи четрдесет сентавоса и помисли: „Морам поступати тако да се прикријем заборавом. Починио сам две грешке: дао сам му страни новчић, а затим показао да ми није свеједно што сам погрешио.“
Nastavi sa čitanjem “ЧЕКАЊЕ — Хорхе Луис Борхес”

TI ZAISTA POSTOJIŠ – Slobodan Jevremović

Toliko ljubavi, nežne topline,

toliko pažnje i razumevanja,

koliko to umeš neznanom snagom sebe

i glasa svoga iz duše preneti,

da na trenutak pomislim da nisi stvarna…

 

Samo sam nekad u bajkama čitao

o princezama dobrote ali iz snova…

I nikada nisam, ni kao dečak,

poverovao u bajke, ili u sve to,

a ni sada, skoro da kažem,

da tako ipak ne verujem …

 

Ali, verujem zato u tebe, mila,

verujem zaista da si stvarna,

moja princeza iz najlepše, istinske,

ali nikada napisane bajke …

 

Nenaviknut na toplinu reči,

ne osetivši radost onog predivnog,

iskrenog i sunčano toplog osmeha,

ostajem ponekad upitno zbunjen,

negde, i lebdim izmedju jave i sna …

 

I dodir samo blaženstva tvoga,

tvojih ruku me vraća u stvarnost …

Ti zaista, ja sada znam, ja sada vidim,

ti zaista postojiš, i za mene živiš,

mila moja …

                                  (Bgd, 01.mart 2018)

(Po motivima pesme “DOISTA POSTOJIŠ” – Seka Knežević)

ONI – Dejan Ivanović

ONI
(večita inspiracija)

Oni su,
ljudski otpad za recikliranje.
Talog sociopolitičkog dna.
Isplivali iz gustih pomrčina,
pograničnih šuma i jazbina.

Mašinerija,
ogromnih praznih glava, širokih noseva.
Bez prosvećenosti i skrupula.
Nedostatak znanja iskazuju,
ispuštanjem neartikulisanih glasova.

Vrištanjem ispoljavaju,
znake nemoći, bića nižih kompleksa.
U susretu sa boljima.
Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti
potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima.

Uzele ih gazde,
negativnim principom u najam.
Selekcijom najgorih osobina.
Zato se spremno dokazuju dodvoravanjem,
pokazivanjem primitivnih nagona.

Etiketiraju,
prave strukture lažne moći.
oblici postojanja, bez integriteta
Izmišljaju spletke uz pomoć satelita,
kasnije igraju kako im oni sviraju.

Hvalisavost,
ničim potkrepljenu ne maskiraju;
Već upotpunjuju manjkom ljudskosti.
Jeftinim nepristojnim gafovima,
dokazuju potkupljivost i slabosti.

Postadosmo svi
žrtve morbidnih strašila;
Progres i avangarda nestaju,
pred primitivizmom uzmiču polako.
Pamet se odliva preko granica daleko.

ONI,
savitljivi gmizavci, kameleoni;
Bujaju kao korov, zagađuju ekosistem.
Uvek me najviše plašila,
kriza morala i duhovna nemaština .

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 494 495 496 Next