STA DA TI KAZEM – Rade Mijatovic

 

pitas me kako bez reci volim
kako ti ime svakoj zvezdi znam
kako ti cuteci venama plovim
sta da ti kazem neznam ni sam

ko da sam zive prezreo glase
i seni svojoj podigo hram
bozanstvo u njem’ mozda si za se
sta da ti kazem ne znam ni sam

koliko puta posegnem rukom
sve tajne sveta da ti dam
pa opet nekim zalutam mukom
sta da ti kazem ne znam ni sam

NISAM ZALJUBLJENA U TEBE (za 14.februar) – Nena Miljanović

Nisam zaljubljena u tebe
Da jesam
Videla bih te kao Aleksandra Makedonskog
Silnog bi bio slika u mome oku
Zaljubljenost traži prolaznog bljeska sjaj
Trag je meteora u varljivom vidu
Ne i mudrom srcu
Koje ne ište ništa
I nudi sve

A ja nisam zaljubljena u tebe
Sigurno nisam
Jer ne patim kad te nema
Ne moram ni da te dotaknem
Ni da te udahnem
Niti mi je bez tebe besmislen dan
Ni jalova i preduga noć
Da je zaljubljenost
Sebično
Zakopčala bih te sebi pod noćnu košulju
Ljubomorno
Htela bih te na pusto ostrvo
Samo za sebe

Ovo
Što bih da te radosno delim sa svima
Svako da ima tvoje obične dobrote deo
Tople kao dan među najrođenijima
I što te vidim jasno i kad si jak i kad si slab
Što si mi u svesti smisao i kad mi nisi misao
Jer tu si
Ne kao meteor na mome nebu
Kao sve zvezde i smisao svemira si
Dobra i loša strana svega
Kao moje drugo Ja

Nisam zaljubljena u tebe
Ja te volim

In vino veritas

In vino veritas

Danas je dan svetog Trifuna
dan vinograda i vinara
dan vina i gitara
ili, ako Vam je tako drago
danas je dan svetog Valentina
dan za zaljubljene
dan za ljubavnike
dan za ljubavi beskrajne
za ljubavi slatke i kratke
tajne i javne
i sve one koji vole
pa i one koji baš i ne vole.

Danas je dan za vino i istinu
i zato nazdravljam ovom kapi
crvenom kao krv;
Prvu čašu za sve ljubavi ma kakve bile
dugo trajale i dugo se opjevavale!
Drugu čašu za ljubavi davne
bez kojih bi kafane davno bile pozatvarane
bez kojih ne bi bile vječne pjesme ispjevane!
Treću, treću, treću čašu gorko-slatku
Tebi posvećujem i u Tvoju čast do dna ispijam
Tebi, moja jedina, moja najslađa, moja najgorča
Ljubavi bezvremena!

Četvrtu čašu i sve čaše sljedeće
piću bez riječi, bez posvete, bez zdravice
vino je prokleti detektor laži
i sakriti neću moći
da u meni Te ima više
nego što sam u sebi postojim
da još ti duša pjesme piše
da još te sve moje u meni voli
voli, a boli, a boli…

Danas je dan svetog Trifuna
dan svetog Valentina
zovite ga kako Vam je volja,
u to ime;
Zdrav svima!
Neka bude ljubavi, muzike i vina!

( 2017. )

©Nevenka Savić Alispahić

Kada Sam Želeo Da Pišem

Bezbroj puta u tminu arhaičnih polja gledao sam,

dok naviru unutrašnji nespokoji svojom neobradjenom i neprepoznatom silinom i žele da se čuju i ostave trag,

a svest zbunjena njihovom nejasnoćom , ali uplašena snagom, okleva da krene i ubeleži prve tragove,

jer tu je uvek strah od konačnog cilja ,

a šta je uspeh,

samo usmereni tok iz nečega postojećeg , ali nataloženog slojevima večnosti i inicijalno bez značaja na površini spoznaje,

i tako gledam i patim, a reči konačno izađu pa nestanu.

Pokušaću opet da nađem i zadržim tu iskru što skoro neprimetno sija, a stvara most u duboko, nedokučivo prostranstvo ,

a mi samo na maloj površini stojimo.

JESENjI ADAĐO – Nena Miljanović

 

Adađom
Opraštam se od svoga leta i tebe
Dok veje ruj i zlato sa grana
I spiralno pada uvelo lišće
Kao pera sitnih umirućih ptica
Stere se i slaže po stazi
Kojom gaziš po sebi i meni
I odlaziš nesigurnim korakom
Iz našeg Miholjskog leta
Neodlučan

Idi
I ne osvrći se
Nije to moj zov što čuješ
To samo vetar raznosi krike
Jata divljih gusaka pod nebom
Izgubljenih u magli
Kao mi u našoj jeseni

Ponavljam
Ne osvrći se i ne vraćaj
Ako ne možeš ostati
I ne žali me ako me ne možeš voleti
Ne padaj na patetiku
Ovo slano što lije nije za tobom
I nisu suze
To samo rosa kaplje sa mojih golih grana
I pada po pređenoj stazi Ljubavi
Na kojoj smo pali uveli
I nestali
U poslednjem tonu jesenjeg adađa
Jesenjih dvoje

О САМОЋО, ВЕРНА САМ ТИ…Сандра Миладиновић Мајра

О САМОЋО, ВЕРНА САМ ТИ…

Одавно сам теби тако верна
а ”бестидно” около се смуцам,
док се скромност још стидљиво смеје,
неспрeмно јој још на врата куцам…

Још верујем десиће се чудо,
у кошари оног старог гаја,
сазреће још једном обасјана,
јарким Сунцем воћка родног Раја…

И дал’грех је то што силно љубих,
сува поља испуцалих душа,
и што више упознадох срца,
што куцају механизмом кључа…

И залуд се трзах безброј ноћи,
таваницом шараху ми очи,
из косе и лица па низ груди
сумња просу знојне сузе моћи…?

Кад се ова душа стопи с’ телом,
опет иста родих се изнова,
и тог јутра упознадох срећу,
што се скрила одајама бола…

Тад сав терет варки збацих с’леђа,
све издаје земаљскога бића,
и позлате што сам једном хтела,
да попијем место светог пића…

Запитах се скрушена под небом,
кад сам себе издала, због кога,
заиграла бесаним ноћима,
тами верна одбацила Бога?

Изађоше два ата преда ме,
бела, дивна и злаћанијех грива
фркћу, ржу, копита немирних,
питају се немо дал сам жива?

Пођох с’њима да не изневерим
сву ту наду у очима сненим,
ја… одавно теби тако верна,
и пољима што им се веселим…

Стигох брзо у ”скромне” одаје
мирисније од поштене душе,
озареног лица тад пожелех,
топле руке да препреке сруше…

И знај нада последња умире,
питкија је од последње капи
и вреднија од свог блага света,
пред тобом сам ”бестидна”, бар схвати?

Сандра Миладиновић Мајра

Dejan Perić – Tišina

287

probudio sam se u tvojoj slici
ili sam sanjao da sam se probudio u tvojoj slici
više nije važno
ništa ne traje
to si znala
i sve si napustila
iza tebe je ostala praznina koju je popunila prašina
loša uteha
skoro nikakva
prašina umesto tvoje kože
slika na kamenu
a ne u mojim očima
ruke u zemlji
a ne u mojim rukama

to nikad neće nestati

probudio sam se u tvojoj slici
i još sam tu

254, Kraj

kao dokaz svega što je prošlo stojim naspram zemlje koja vene
i vidim tebe
i znam da je vreme
da padnem
dok pepeo izgorelih šuma u mojim ustima tone u zvuk kiše
osećam blato na kostima
i vidim tvoje ruke kako nestaju
u tebi
i znam odlazeći
postaješ smrt koja je poreklo svega

toplo je
noć i tišina
kraj

224

ni reč
ni osećaj
ni pokret
ništa u ništavilu

nema ljubavi
i nema smrti
samo misao koja misli samu sebe
u praznini koja traje

68

usnama kao dalekim svetlima
otvaraš put prošlim stvarima
u svet bez kajanja
jer je sve pogrešno

razgovaraš sa biljkama
za tebe nisu neme
poklanjaš im slobodu na papiru
svoju besmrtnost
u suzi kao u zemlji
vidiš isto
jer isto i jesu
voda i zemlja
čovek i biljka
iz tebe rastu
nevoljnim pokretima
tuzi daju putanju

239, Sloboda

ti si deo vazduha i peska
ima te u betonu koji me ne zna
ti si deo zemlje koja je plava od mojih suza
negde si između pupoljka i već umrlog cveta
ti si u svim mojim koracima
kao list otežao od vlage
ležim u blatu
i ispijam suze
ali osušiće me sunce
raspašću se
i odneće me vetar prelakog
i možda jedan deo mene padne na tvoje ruke
možde me udahneš mrtvog
i oživim u tebi
ponovo
kao prvi put kad si me dodirnula

140

na zraku sunca ulazim kroz tvoje trepavice
u kapi kiše upija me tvoje lice

i tada se budim sa zemljom u rukama
koju je prosulo vreme
po našim grobovima
i znam da sam u tebi

drvo pod mojom glavom je meko i vlažno
i mada ne mogu podići glavu ili otvoriti oči
vidim

vreme
i smrt

prelako izgovorene reči
ništavilo

226

doći će dan kada će srce napustiti telo
osećaji će nestati
vatra će spaliti grlo
više neće biti reči
moje nebo zameniće groblja

misao će ubiti samu sebe
kraj će postojati samo na početku

doći će dan kada će postojati samo istina
tišina se neće čuti
čula će postojati samo u pesmi
vreme će ućutati
pesma će postojati van reči

doći će dan kada ćemo biti slobodni
naše nebo zameniće groblja

225

izmislili smo svet
kao utehu našem nepostojanju
i ne znamo ništa o njemu

izmislili smo reči da bismo obuzdali smrt
koju smo izmislili

prosuli smo latice ruže po pepelu
iz kog će izrasti savršen cvet
i nećemo znati ništa o njemu
a ako procveta ubiće nas mirisom

229, Odlazak

hladno je noćas u ovoj sobi bez zidova
ta hladnoća podsetila me na tvoju toplotu
i vozovi koji su tog jutra prolazili
dok sam skupljao hrabrost da odem
išli su tebi
i sve moje je posle toga išlo tebi
kojoj nisam došao
hladno mi je noćas
ali krv mi je još topla
i puna tvojih dodira
negde su sačuvane tvoje reči
u meni
duž puteva koje sam gazio
u tišini koju sam slušao
i u mojim pokretima
ima tvojih
evo moj dah ponovo piše tvoje ime
na hladnom staklu
i dok slušam tvoju muziku
pričaću sa tobom
govoriću ti sve što želim
sve što osećam
iako te nema
i uprkos tome
jer bilo je lepote u mom odlasku
koju nikad nisam razumeo
negde zapamćen miris tvoje kose
negde sačuvana nežnost tvoje ruke
zauvek će biti moji
i kad ne budem mogao da gledam
ili slušam
i kad zaboravim boje
zauvek
umrem li
izvadiće iz mene srce
tvoje

210

vazduh se sprema da me zaboravi
večnosti rečena kamenu i vodi
upitaj zemlju jesam li tvoj deo

čime ću obogatiti već savršenu smrt
moje slabo telo je nje nedostojno
moj slepi um je ne bi mogao poznati
moja usta je ne bi mogla ljubiti

istino koja traješ u stvarima nedodirnutim
osećanjima
ti koja si uvek u svemu
učini me svojim delom

jer ću nestati

pesmo nikada prekinuta
pogledaj moje ruke
one će proći jer je nešto drugo večno
ostaće pepeo
i moja zaljubljenost koju si oslobodila
pred svetom

14

dajem je mrtvu
tebi mrtvoj
u svemu mrtvom

za sebe
mrtvog

304, Tišina II

kao napušten cvet
postoji san o samoći
pun gorčine i nem

previše je onih koji odlaze

vidiš li
iz ušiju ti raste trava
iz grla ti niče cveće

sve boli i ćuti
to nikad nestati neće
to nikad nestati neće

16, Tišina

— Izvinite gospodine, hodam, govorim, vidim, a nemam glavu.

** Naravno.Eno onaj tamo ima samo pola glave, onaj je samo kostur, ovome nedostaje noga, a ovaj ovde je samo noga, pa opet hodaju, govore i gledaju. Šta će tebi glava kad, eto, možeš i bez nje.

— Ne znam, ne treba mi. Evo vam tada i ruka.

** Hvala, daj je onom bez noge.

— Hoću.

** Drugu daj onom starcu, već dugo nema nijednu.

— Dobro.

** Noge daj devojčici.

— Hoću.

** Eno, onaj jadnik ima ruke, noge i glavu ali ne i ostatak. Ti ćeš mu sigurno dati.

— Ali meni neće ostati ništa.

** Tebi i ne treba.

— U redu, daću mu.

** Tako, sad te više nema.

— Nema me, ali da vas ipak pitam.

** Pitaj.

— Kakvo je ovo mesto i otkud ja ovde?

340

pokušavam da pišem
ne mogu
sedim sam
tišina me potapa
okružen sam predmetima koji ćute
rečima mrtvih ljudi
koje nisu mogli da izgovore
prazno je
sve miruje
okružen sam mrtvim licima
koja me gledaju sa korica knjiga
i ti me gledaš
ukočena
potapa me tuga
čuje se samo vetar kroz ove tanke zidove

to što je bilo ne mogu vratiti

236

kao zrak sunca utisnut na dlanu
plamen si koji me pamti
izgubljen u podsvesti
pesnikinjo moja još nerođena
pesmo moja već zaboravljena
ja živim zbog tebe
i u tebi
u svakom tvom stihu
davno sahranjenom
zbog budućih reči
i u ime njih
ja te volim

134

mogu napisati – vatra
ali ti nećeš osetiti njenu toplotu
mogu napisati – volim te
ali ti to nećeš osetiti

315

želim
u ovom trenutku
samo jednu
reč

338

je li to suza što se rađa u mom grlu
ili je nova reč koja će opravdati svet
i vreme
je li to kamen prošlosti što mi kida utrobu
ili samo teška slutnja nekog novog dana
je li to uteha
ili kazna

8

gledaj umesto mene noćno nebo
izađi na toplu kišu
i udiši kapi smrznute rose
videćeš strah drveta u vetru
i čućeš kako te zove
u koren
u zemlju
u koren

149

grobovi puni skrivenih želja
pišu mrtve pesme
one su jedine tačne
cveće bez mirisa
raste iz naših tela
sada smo sve
sada nas nema

117

sve stvari oko mene
tihe kao koraci koji se udaljavaju
kao mirisi pored reke
sve stvari oko mene
glasne kao reči koje neću čuti
previše puta izgovorene
nepomične i neuhvatljive
gube značenje

lepota praznija od smrti
reč
pokret
trenutak koji prođe

118

čovek slučajno upamćen
senka
samoća u vodi
i njen zvuk u vazduhu
njen miris u rukama

kosture prošlosti
nose talasi
puni zvezda

231

sa mnom ništa ne počinje
ali sve prestaje
rodio sam se
i umro sam
u isto vreme
u jednom trenutku

kuda idem
i zašto
ne znam
ali noge ne staju
i uvek na nekom drugom mestu
izmišljam tvoju ljubav
koja nikad nije ista

(jer sam te zaboravio)

209

suzo od zemlje
isceđena iz kamena
da li ćeš me zaboraviti
kada popijem sokove tvojih plodova
i umrem pre vremena

hoće li ostati to vreme
posle mene
ili samo prostor bez kraja
koji ubija verovanje da me je nekad bilo

ti znaš da me nema dovoljno
da udahnem vazduh koji me rađa
ponovo
ti znaš da moje oči više ne piju lepotu tvojih boja
i znaš da me svaka želja zakopava
u tebe

sluti li voda koju pijem da me zaboravlja
njena kap
poznaje li miris svoju savršenost
dok je daje drugima

ne osećati
to je moj san

suzo od zemlje
otkrivena oblicima
ti si prelaz između večnog i pepela
a moj razum je tvoj jedini kraj

50

iskopali su rupu

dovoljno duboku

da sahrane nebo

i nazvali je – čovek

95

ne sećam se šta je pre rođenja
zaboraviću sve posle smrti
između
dva kamena sveta
misao oštri pitanje bez smisla

ostajem nedorečen odsjaj bledi
ne okrećem se
iza
nije ništa što već nije bilo
a napred ne vredi

348

nosio sam te kao masku
naspram sveta
prolomio se tvoj jauk
u moju kost

više neću moći
da te skinem

187

požele nas priroda i stvori nas
i nazva čovekom večnu patnju tela
a smrt patnje – da li je ljubav

251

treba sačekati reč koja će nas probuditi ubivši vreme

255

zemlja je noćas tiha
dok me ona grli
moje uši su pune suza
zemlja je noćas spremna
i znam da je vreme da krenem
sve je tu
svaka reč i svaki pokret
svaka slika
sve je sa mnom
zemlja je noćas tiha

344

ponovo
ponovo pukušavam da napišem nešto
tebi
meni
vama
bilo kome
i ponovo shvatam da je sve davno rečeno
da sebe ne mogu pretvoriti u reči
da tebe ne mogu zarobiti njima

ponovo shvatam da ma koliko pokušavao
ne mogu postati ti

326, Uteha

jedan deo mene
sasvim prazan i nebitan
bez imena
bez oblika
postaće tvoje sećanje

247

sam sam u sebi tišina koja ljubi sunce
kiša koja ne zna čija je usta piju
nestaće
vreme u cvetu koji umire je u tebi
koje nema
van granica svetlosti gde želje ne postoje
misao koja shvati sebe
umreće

295

iščupaću srce da ne poželim još jedan dan
i poželeću ga rukama

257

ja sam mirno umiranje stvari koje volim

77

na tom mestu sam stao i ja
uplašen i sam
pored reke pune magle
kojoj ne vidim kraj

skamenjen pred pticom
nad skeletom u travi
povijen pod cvetom
beskonačno mali

60

postajem svako biće
postajem bezbrojan
postajem beskonačan
skupljam previše lepo
besmisleno lepo
rukama
perajima
pipcima
krilima
i uvek izmiče
još lepše
još besmislenije

258

samo ono nedodirnuto osećanjima
traje

132

sram njene kose u zraku sunca
pali mi kožu
dok moja utroba ključa
ja je vidim celu
u meni su njene oči
u meni su njena usta

12

ne plači za mnom
jer postaću kiša
i slivaću se niz tvoje lice
kvasiću ti kosu
i zemlju koju gaziš
postaću voda koju piješ
i biću tu kad zaspiš

97

moje srce nije pero
nema reda i pravde
faraoni su mrtvi

ПРИЧАО МИ НЕКАД ДЕДА – Живота Трифуновић

ПРИЧАО МИ НЕКАД ДЕДА

Причао ми некад деда
да то човек и није,
ко не љуби туђе жене
и вино не пије.

Прође време, а ја старим.
Стално мислим шта ми деда рече.
Укус вина или мирис жена?
 Сад и не знам шта ли ми је прече.

Љубим снаше и испијам вино,
све док мисли санак не покрије.
За вино је можда већ и касно,
али за жене баш никада није.

© Живота Трифуновић

 

SONATINA ZA SESTRU – Nena Miljanović

 

Za tvoj spokojan san
Bez buđenja
Pevam ti muzičku uspavanku cvrčka
Adagio green
Oslušni iz plavih visina
Ovaj glas mene iz guste trave
Pod kojom spava tvoja prazna školjka
Bez bisera života

Čuj samo ove nežne tonove
Na stihove sonatine za sestru
Pisane po notama lakih zajedničkih sećanja
Bez velikih reči i tužnih podsećanja
Na lica i imena iz vremena tvoje budnosti
I bez ičeg plačnog što ti ne bi dalo mirno spavati
Pesmom
Uspavljujem svoj bol
Bez ijednog glasnog uzdaha
Koji bi te rastužio

Za tebe i sebe sam sonatu
I naslovila sam nas “Beskrajno”
Kao nebo bez kraja nad našom ravnicom
I kao mlaka i dobra zemlja detinjstva
Pod našim davnašnjim bosim stopalima
O tome pevam bez plača
Hrabrija od same sebe kad kažem
Spavaj mi mirno biserna moja dobro sam
I ne boj se i ne brini za mene rođena
Tu sam
Tiša od disanja
Pesmu sam ti
Tišu od mog jedva čujnog sestrinskog srca
Sitnijeg i slabijeg od cvrčkovog
I većeg i jačeg od tvoje smrti

 

ЉУБАВ И ВИНО – десети пут

ПРОЧИТАЈТЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна 14. фебруара 2018. године у 18:00 сати у Белој сали КЦК одржаће се поетско-музички програм ЉУБАВ И ВИНО. Програм организују и реализују Атеље-галерија МАКИ из Крушевца и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Културним центром Крушевац и галеријом Вино Жупе из Александровца. Улаз је бесплатан, дођите…

ПРОЧИТАЈТЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

COVEK – Rade Mijatovic

Nekada davno u pravremena
niz polja rodnih nebeskih njiva
prosu se jedna saka semena
i posta covek dusa ziva

Primi milost ocinskoga krila
i bisere mnoge sa zvezdanog puta
ali neka gresna omami ga sila
maglom iskusenja do veka da luta

Pa kako silan na zemlju stade
u liku svome prepozna boga
sva blaga sveta sam sebi dade
ne stresa greha sa runa svoga

Svoje varvarske pravde objavi
istini bolnoj jezika smudi
pa kaza sila da se slavi
a nemoc gazi dokle je ljudi

Covece silni od gorke pene
gordi su tvoji plameni svici
sila je tvoja strah od sene
kaplja jedna u izmaglici

Pred sobom samim znas li ko si
i ko je od vas onaj pravi
prozirni mehur kog treptaj nosi
pa se u trenu bunovno javi

Iz svoga ada kao da cujes
tu si jer nekog za kratko nema
a vec je vreme da putujes
senka te vuce okrvavljena

Ropces i vapis sta se to zbiva
kad ti si gospod a bog je varka
i ne priznajes da te prekriva
poslednja strana tvoga sumraka

Moj deda-Vlada Ilić

Moj deda po ocu Veselin zvani Vesa,nije patio od nikakvoga stresa.Kreirao je život kako njemu godi,takvog majka više nemože da rodi.Jurio je je žene i one su njega,sve dok Vesi nije bilo dosta svega.Super-filtera i litar Vinjaka,moralo je biti od jutra do mraka.Hladovina teška ali dobar čovek,svako od nas unuka voleće ga dovek.Sinovi ga nisu voleli zbog toga,ali mi smo Vesu voleli ko Boga.Nikakva im pomoć kažu nije bio,kad su odrastali on se od njih krio.Kad sakupi unuke odmah zbija šale,roditelji vaši to su sve budale.Misle oni deco da previše vrede,ali ja sam njih izvuko iz bede.Naravno od istine tu procenta nema,al’ slušamo Vesu sve dok ne zadrema.Ponekad me put nanese do tog sela,vidim staru kuću,oronula,bela.Nema moga dede da se samnom smeje,nema više starca da mi srce greje

OPROSTI – Slobodan Jevremović

Oprosti
što nisam gledao listove kalendara
kako prebrzo piju godine protekle
i lome dobrote koje znali nismo,
udaljeni sasvim od nas što mi smo,
prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano,
pa onda me od ove blizine daljina
zaposele misli i draga sećanja…
I onda pišem, i zato pišem,
za tebe dišem i za tebe znam.

Oprosti
što sunce ne videh od svetlosti jake,
unutar kruga novih života,
što tebe ne saznah kompletne lepote
pa onda tek sada si postala jasna,
najdivna moja blizino daljina.

Oprosti
što nadalje šetam stazama našim
i opet gledam gledanu sreću,
što mislim o tebi i drugo neću,
što sunca još tražim pod teretom vetra,
da saznam opet ono što znam.

(Bgd, 07.feb.2018)

IRMA – Dejan Ivanović

 

 

Ne postojiš IRMA …

Mislio sam da kao jedina,
skrivena nedostajuća reč,
tavoriš u gluvim kraškim bespućima;
Gde zima grubim dahom otima,
sjaj u očima čednim bićima.

Hemija zvučnih poljubaca,
bez sramnih ograničenja,
utiskuje vatrom između lopatica,
žigove otrovnih zlatnih trozubaca.

Stazom puste večnosti prizivane u noćima,
načelom udaljenosti od suštine;
Otkrivaš naličja tvojih moćnih tajni
sugestivnim znacima;
Dalekim, sitnim, nečujnim koracima …

 

PROLECNA NOC – Rade Mijatovic

Nemoj san ove noci
drugom da te odnese nekom
sklopi oci i nizi reci
u djerdan sto ti dolaze rekom

Pusti ih neka te preplave celu
nek ti niz lice liju i grudi
s njima se moji prsti splicu
neka te nocas niko ne budi

Samo nek sume necujno vali
i krila nasa jer sve ce proci
eh kad bi barem do veka bilo
pijanstvo ove prolecne noci

I ja ti evo ponovo dodjoh
da jedno drugom zaveta damo
nasa je ljubav beskrajno cista
jer mi se samo iz snova znamo

Divnih li polja bistrog li zdenca
da zednu dusu napojim strasno
iz srca moga potece reka
i cujem huku njezinu jasno

O kakva meni dopade sreca
privih na grudi darove sneba
uz sve blazenstvo nesto me lednu
toliko blago nositi treba

A ja sam sanjar doveka pust
sve ovo u snu zbiva se samo
to mene nocas pohodi sreca
jer mi se samo iz snova znamo

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 491 492 493 Next