SUZE SA DLANA

Nemam maramicu pri ruci
da obrišem suze sa dlana
zato držim ruke u džepovima,
suze su sramota!

Pogled je zanesen oči još krupnije,
ruka je bila u džepu i nisam se mogao
rukovati sa devojkom.

Nemam, treće lice da sakrije suze
držim ruke u džepovima, jer ko još
danas rad’ rastanka plače?

MAMICE / milka vukic v.

MAMICE / milka vukic v.
.
Razbudilo me Sunce veliko,
Voza me baka polako,
Automobili mnogo zure…
Zaboravili vozači koristiti trube.
.
Mamice, trci lisce,
Masu mi grane…
Sve je jutros drugačije,
I prašina mi lice miluje.
.
Okice užurbano zmirkaju…
Jos rukama vjetar zaustavljam…
Ne zelim kišne oblake…
Mamice, zadrži mi Sunce!

MOJ TATA / milka vukic v.

.
Kad mi okice tatu ugledaju
Razne vibracije se dešavaju,
Grlo gromoglasno uzvikuje:
“Moj tata je kraj mene..”!!!
.
Plave okice ljubavlju procvjetaju,
Rukice same ga miluju…
Noge skaču u visine …
Saka tatina sve miluje.
.
Pricam mu svasta bez predaha,
Zagrljeni smo do mraka…
“Moj tata mi je ljubav najveca…
Beskrajna radost I sreca…”!

DOĆI ĆE PROLEĆA MOJA – Milovan Petrović

Prekriše magle polja
sivilo naruši dan
jesen je već davno došla
zima će uskoro znam.

Poslednji pozdrav za ptice
što lete dole ka jugu
ovde je sivilo sada
u srcu osećam tugu.

Žuto se lišće seli
reke ga nose daleko
u sumrak jeseni ove
dal’ me se seti neko.

Da li se nekome suza
na kratko slije niz lice
dok ja se skrivam u kaput
zbog hladne izmaglice.

Pa ipak;

Znam da će magle ove
nestati sa tužnih polja
doći će lepši dani
doći će proleća moja.

Milovan Petrović

Mistične reke i Hičkokove ptice – Dejan Ivanović

MISTIČNE REKE I HIČKOKOVE PTICE

Zaronio sam u svoje srce, impulsivno.
Pronašao sam dečje lice u predelu gde dogoreva.
Podari oskudnoj sreći večitu tajnu,
Postojano ovome bolu žuri, što brže sa godinama ide.

Zbunjen remetim retke trenutke ptica,
dahtanjem čulnih krila kroz neistražene šume jednolično lebde.
Raduje opravdanje dogmi oči budne ;
Strah od naličja noći nadilazi svetlost u sasvim običnom danu.

Razigrane stope sustižu govorkanja,
programiranim kajanjem proklinju nedosanjano obično.
Ustajale misli kriju ispovesti na jastuku;
sastavljaju oganj sa krajem, mačem u ružinim koricama.

Veze iz prošlosti uništiše san vredan slobode,
otužne vrane krikom kruže nad ružnim bezdanom.
titrajem naglašen nagovesti nam svesnost;
Netragom suptilne vile otploviše nage za uzdasima svojim.

Suze u vrtu čednosti obraćaju se obesnom dečaku,
žurno sprovode sluge jasnim poretkom do usijane obale;
Otkuda psima na žednim grudima oreol zlatni,
Reka prolama ustalasana polja ledenim raskvašenim jezikom.

Prioni kolenima zauzdana na vrh začaranog brega gde stojim,
ponosan stežem među zubima jauk uplašenog junaka ;
Dolaze bludni sinovi a u ponoć nečujnim koracima,
usahlih suza plačemo nad gorkom sudbinom časnih.

Dejan Ivanović
Baroševac, 22.09.2017.god.

 

 

 

САЗНАЈ МОЈЕ ИМЕ…..Мајра

САЗНАЈ МОЈЕ ИМЕ

Сазнај моје име
Непристрасно ћути
Као светлост буди
Или оркан љути…
Заведи ми мисли
Освани пред поноћ
Пољуби ми дланове
Нек осетим немоћ…
Сазнај моје име
Непристрасно воли,
Сваку моју ману
Зaмени врлином,
Нек у једном трену
Разведри се небо
Јер смо свети колач
Полили са вином…
Мајра

VAVILONSKA KULA…..MAJRA

VAVILONSKA KULA

Vavilonsku kulu
Ni sa kim ne bih gradila
A znam zbog toga možda
Nikada neću naći
Ni iskrenog prijatelja
Ako se ne posreći
Jednom danu života
Jedna iskrena želja…
Negde daleko u osami
Pod istim suncem sija
A možda i pati ko i ja
Mnogo ovakvih duša
I medju njima jedna
Što bi htela da sluša
Muziku moje biti
I šaku bi htela skriti…
U mojoj..
Ovako, baš ovako!
Kao usamljeni soko
Pod krilom sokolice
Što iz daljina stremi
Sunčevim zracima
Opirući se lažnim
Lancima i katancima..
Božijim putevima,
Onako, baš onako!
Hrabro!
Vavilonsku kulu
Ni sa kim ne bih gradila
A znam zbog toga možda
Nikada neću naći
Ni iskrenog prijatelja
Ako se ne posreći
Jednom danu života
Jedna iskrena želja…
I dva srca !
Majra

SREĆA JE UVEK FER…. Miladinović Sandra Majra

SREĆA JE UVEK FER

Od sreće uvek imaš iskrenu ruku
Od nje se nikada nemoj odvajati
Ako joj okreneš ledja na putu,
Znaj da ćeš moliti i njoj se klanjati!

Od sreće sve je fer i pošteno,
Samo je ljudi često preoblače,
U crno, plavo, bež i crveno,
Pa čak i ona zna da zaplače!

Sreća se smeši svakom pod Suncem,
I zuri često iz nekog ugla,
Koji se krije u onom ogledalu,
Koje smo držali stotinu puta!

I zaklinjemo se tako strasno,
Večno, pošteno i zagonetno,
Mi srećni lupamo rukom o sto,
a tugujemo vrlo nespretno!

Od sreće naučiti možemo nešto,
Ali smo loši i učenici,
Trenutak bacamo u bescenje,
I svi smo odlični mučenici!

Odakle sreći više strpljenja,
Da tako dugo utehom barata,
Na njenom ramenu plače strpljenje,
A ona i dalje ostaje bogata!?

Miladinović Sandra Majra

5 ПЕСНИКА И ВИ у Клубу КЦК по четврти пут

У суботу, 30.09.2017. године у Клубу КЦК у Крушевцу у 19:00 сати одржаће се поетско-музичка манифестација „5 ПЕСНИКА И ВИ“. У програму учествују: Весна Михајловић, Живота Трифуновић, Аријана Хинић, Богдан Јевтић и Сандра Миладиновић… Дођите да уживате у поезији и музици… За музички тренутак постараће се Сандра Миладиновић, Владица Радојевић, Момчило Накић и Драган Живановић, а програм ће осмислити и водити Љубодраг Обрадовић. Организатори програма су Културни цетар Крушевац и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

 

Зоран Јовановић – Промоција две књиге у Трстенику

У Дому Културе у Трстенику је 26.09.2017. године, у организацији КК Моравски Токови из Трстеника, одржана промоција књига НАДА и ПРСТ СУДБИНЕ Зорана Јовановића, песника и афористичара из Лесковца. О књизи поезије НАДА говорио је Љубодраг Обрадовић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а о књизи афоризама ПРСТ СУДБИНЕ Милош Милошевић Шика, књижевник из Трстеника. Поезију Зорана Јовановића говорила је Нада Новаковић, председник КК Моравски Токови из Трстеника.


Милош Милошевић Шика, Зоран Јовановић и Нада Новаковић
Публика
Љубодраг Обрадовић (десно) говори о Зорану Јовановићу и књизи поезије НАДА…

Зоран Јовановић – НАДА

На коњу са хватаљкама…  Љ. Обрадовић

Е сад, како написати приказ књиге поезије НАДА, кад Зоран неће да плати тих 50 евра?

Прво, писати забадава, за славу. Како је песник славан и писац приказа то може постати.

Друго, како пишеш џабе, можеш писати шта хоћеш. Песник нема право да се љути. Није те платио да га дижеш у висине и о њему смишљаш оде. То је бре, критика, права, ненаручена.

Зато ћу ја ићи изокола, па ћу на почетку, мало о Софронију Певцу. Наиме, под тим псеудонимом илити уметничким именом је Зоран објавио прву песму на сајту ПоезијаСЦГ давне 2006 године, прецизније 17 јануара. Та прва песма била је песма на КРИЛИМА МАШТЕ. Пошто је прва прочитаћу Вам је, јер све што се догоди први пут, мора да је и добро, мада многе кажу да боли, а други да се први кучићи у воду бацају…

НА КРИЛИМА МАШТЕ

На крилима маште
летећу ка теби,
да ти љубим усне
и милујем груди,
у заносу страсти.

Шаптаћу ти тихо,
ти си моје сунце,
ти си моје мило
и сањиву главу,
спустити у крило.

© Софроније Певац 2005

Иако баш и нисам сигуран да иза Софронија Певца стоји Зоран Јовановић, на основу саме песме, а познајући Зорана данас, смео бих да се кладим да је то баш он. Ако изгубим, то је само несрећни стицај околности, због мале квоте.

А онда се у јавности појавио Зоран Христов и на сајту ПоезијаСЦГ објавио 7. фебруара 2016. године песму НЕ ПИТАЈ МЕ. И наставио да пише под тим псеудонимом све до песме ЧАЈ коју је написао 1. августа 2017. године. И сад се Зоран Јовановић ту нешто буни што његову песму НЕ ДИРАЈ МИ… (ћирилицу), подписују неки други.

Прво, краде се нешто што је добро. Друго, сам је унео забуну са тим силним псеудонимима. И треће, ради истине, песму НЕ ДИРАЈ МИ … (ћирилицу) Зоран је објавио на сајту ПоезијаСЦГ још 30. децембра 2009. године, што је знатно пре од 5. фебруара 2016. године, када је неко други исту песму осликао и објавио. Или је по среди нека велика забуна са тим именом аутора стихова???


НЕ ДИРАЈ МИ!!!

Не дирај ми ћирилицу, не дирај ми српско писмо,
не отимај српству душу, постаћемо то што нисмо!
Не дирај ми у наслеђе, породичну традицију,
не отимај српско чојство, не прекрајај историју!

Не дирај ми Православље, учитеља Светог Саву,
порекло ми не отимај, не дирај у крсну славу!
Не дирај ми Обилића, ни све српске витезове,
не дирај ми у светиње, што се славе кроз векове!

Не дирај ми Цар Душана који створи силно царство,
Косово ми не отимај, српско име и богатство!
Не дирај ми Карађорђа, хајдуке и Вујадина
Не дирај ми српске гусле, нити Духа, Оца, Сина!

Не дирај ми Свето Тројство, три прста и воштаницу,
не отимај мананстире, нити стару воденицу!
Не дирај ми српска села, српске фруле и посела,
не дирај ми њиве, поља, пастирице, стада бела!

Не дирај ми запис дрво, успаванку моје мајке,
не отимај Баш Челика ни остале српске бајке!
Не дирај у бунар стари, у огњишта и вериге,
не дирај ми у иконе и црквене старе књиге!

Не дирај ми у двориште, ни случајно породицу,
не отимај славски колач ни бабину гибаницу
не дирај ми српско писмо, не отимај ћирилицу,
не дирај ми у наслеђе да ти не бих ја мамицу.

© Зоран Јовановић

Ја сам Зорана Јовановића први пут срео 28.10.2007. године у Београду, на сплаву *ОЛИМПИК*, када су се догодили Први сусрети песника *ПОЕЗИЈАСЦГ*. У срдачној атмосвери песници, који су се до тада знали само виртуелно, на интернету, закорачили су у стваран живот и провели незаборавне тренутке од 8.00 до 17.00 часова у дружењу, читању поезије и ћаскању, а било је и ића и пића. И од тад се дружимо много и често, било у Лесковцу (уз чувени роштиљ) било у Крушевцу уз неке копије тог чувеног лесковачког, или у Етно кући Слободана Стојановића у Жабару уз пасуљ, па све до Трстеника, видећемо уз шта… А једно је сигурно, уз Зоранову поезију свакако.

Заиста је Зоран Јовановић свестран, пише и афоризме, и каже да му то то добро иде, чак и боље од поезије… А пише (и прича) и бајке. Једну сам ја прочитао, а колико ли је тек испричао лепим госпођицама и госпођама…

И шта да Вам још ја говорим? О квалитету Зоранове поезије у књизи НАДА? О темама о којима пише? О метафорама које користи? Не, нема потребе.

Лепо рече Проф. Др Миливој Вулић из Љубљане у коментару на једну Зоранову песму: *Уф, Илић Војислав. Довољно за критику. Све јасно кристално, не увруће ми мождане вијуге разумем ли, или не. Знам шта каже, знам за чим тугује. (13.10.2016. године).

Ево, да поновим и ја оно моје чувено, што су уклапа и у Зоранов филинг, шта има да се пише о песмама и о томе шта је песник хтео да каже, поезија сама о себи најбоље говори. А уз то Зоран није ни платио да га ја у овом приказу хвалим. Нека га хвали његова поезија.

Ако ми верујете на реч, исхвалиће га довољно, да му ни сад, а  ни убудуће не требају никакви критичари. Довољно је да Ви песме прочитате, или да их чујете у казивању Наде Новаковић и Зоран је на коњу, са хватаљкама, за лет у славног песника!

Љубодраг Обрадовић


А Нада Новаковић говори поезију из књиге НАДА
Nastavi sa čitanjem “Зоран Јовановић — Промоција две књиге у Трстенику”

NENAPISANA NAJTUŽNIJA – Nena Miljanović

 

Noćas bih mogla kao Neruda
Napisati najtužniju pesmu o ljubavi
Zaista bih mogla
I bila bi to poema tužnija od Pablove
Jer on je bar sebe osećao
I nedostajala mu je ONA koju je voleo
Nedostajala je
Njegovim rukama koje su je grille
I oku koje je gledalo njene nepomične oči
Ali
Pesnik je i posle nje imao ruke i oči
(kojim je nedostajala)
Imao je sebe
Savršeno ispunjenog čulnom patnjom
(i mužjačkim besom jer draga grli drugoga)
Ipak ispunjenog nečim
(sujetnim sobom)

A ja sam potpuna praznina
Kao pre rođenja ili posle smrti
Ruke su mi dve zaboravnosti
I oči dva slepca bez vodiča
Bar ženske uvređenosti da je
I besa što dragi sada ljubi drugu
A ljubio me je
Ljubio
I verovao i govorio da me voli
On koga sam toliko volela
Da sam srećna što nije nesrećan
Sad kad ljubi neke druge oči ne sećajući se mojih
I sluša reči druge žene a ne čini mu se moj glas
Mogla bih noćas takvu (o sebi)
I bila bi moja najtužnija o njemu
Tužnija od Nerudine

Neću je napisati
Kome i čemu bih je sada
Kad više nisam ni mala pesnikinja (poeziji)
Ni velika žena (njemu)
Ništa od svega što sam bila (sebi)
Sa njim

 

POVRATAK PLAVETNILA MOJE MLADOSTI – Slobodan Jevremović

Gde je nestala devojka plave kose
proteklih predavnih radosti duša
i sećanja koja ne prolaze, koja ne nose
nikakvi zaboravi vremenskih zona,
i dugo vremena nisam ni sanjao,
predugo proteklog nisam ni znao,
da voljeno plavetno bila je ona,
dobra plavooka, andjela duše,
ona je najzad, na kraju ćutnji,
moja je ona.

Dokaz je vreme da nikad ne prodje,
istina ipak na kraju dodje,
dana jednoga života našeg,
zahvalnost tebi što bila si ona,
nestala radosti, najzad si došla
u stvarnost istine, u budnost snova
da opiješ mene, plavotna, nežna,
iskrenost tvoja, lepota ova.

Dane teturam, stalno sam pijan,
ne vidim ništa, ne tražim išta,
i samo mislim, i samo jesam,
i misao o tebi je najlepši san…

(Bgd, 27. sept. 2017)

Photo *Foto -Internet, art obrada -Darko

NE DAJU MALOJ PTIČICI – Slobodan Jevremović

***
ONOG NAJLEPŠEG DANA,
KADA SI UGLEDALA SVET,
TI NISI POSTALA SLATKA
NAJLEPŠA MALA PTIČICA,
TI ODMAH SI POSTALA
VELIKA, NAJDRAŽA,
NAJBOLJA DUŠA
ANDJELA
NA CELOM SVETU
I NEBESKIM PROSTORIMA…
***

Ne daju joj nikud da sama poleti,
onu malu nežnu ptičicu
neko uporno drži za nogicu,
pa onda joj priča istu pričicu
da orlovi vrebaju i svuda lete
a sebe ne vide kakvi su pauci,
pa stalno sputavaju, mreže joj plete,
ne daju odmora, ne može da spava,
nema ramena da spusti se glava,
njoj, sirotoj, šarenoj, lepoj,
milosnoj mojoj, najdražoj mojoj,
najlepših pera na takvoj milosnici,
njoj, jedinoj jednoj muzici duše,
ne daju da cvrkutom jadi se ruše,
nesnivanoj lepoti, mojoj mezimici,
maloj ptičici…

(Bgd, 26. sept. 2017)
Photo
*Foto Internet, art obrada -Darko

ISTOK – Filip “Aiwass” Milinković

Od sto udaraju novčići,
Što preku sudbinu nose,
Kažu mudraci sa istoka,
Da svetu tajinu oni kriju.

Kažu pređi veliku reku,
Govore mi da posetim velikog čoveka,
Ja sedim i gledam tiho,
Tri novčića što sudbinu mi kazaše.

Govore mi posluješ sa vragom,
A ja samo mudrace pitah za savet,
Jer sa istoka izlazi sunce,
Valjda u zori i sudbina može da se vidi?

Kada upadnu novčići u bunar,
Čudno li je nositi se sa time,
Kada ih pak obuzme neka nebeska sila,
Dobijem neki osečaj miline.

Sve je to nastalo u glavi mudraca,
Što sa istoka svet naš kroje,
Knjiga mudrosti možda to jeste,
Ali takođe krije i senke radosti moje.

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 478 479 480 Next