PISAO JE —– Marina Adamović

53 пута прочитано

pisao je o reci
o visokom drvetu pored
o odsjaju Sunca u travi
o kamičku na obali
i još bi puno toga napisao
da kamičak ne bî stena
a
znate
već
kamenolom je neizbe –
– žan
ne daj srcu da narasta
sklono je prasku

kroz samu dušu
eto

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60458

PRIČA — Marina Adamović

43 пута прочитано

IGRAONICA
(Život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…)

Rođena je kristalnoljupkog meseca jula 1975. godine, zabeležene podebljanim ciframa.
Medicinski tehničar je došao da poslovno saopšti njenoj majci kako je dobila devojčicu sitnu, ali zdravu. Majka je bila veoma osetljiva na nedovoljno poznate osobe i mesta boravišta. Zbunjeno je gledala u tog čoveka, zatim u zidove bolničke ćelije. Želela je svoje dete, ali nije znala kako i kada će ga videti.
Beba je ćutala među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita. Ostale su plakale kao dokaz da su žive, a ona se već tada plašila javnih dokazivanja.
Dočekala je trenutak zagrljaja majke, napućila usta, ali nije htela ni gram mleka da isisa. Bilo je dovoljno slušanje otkucaja srca uz koje je provela devet meseci.
Dani su tekli kao hrana i beba je rasla poput oblaka – od snage južnog vetra.
Nakon par meseci, zgrabio ju je veliki kašalj. Majka je mislila da će umreti. Sedela je kraj nje ne odlazeći ni do kupatila. Držala je šolju vode iz koje je malo pila (da se ne bi uspavala), a malo gurala tri prsta i brisala čelo čeda. Čedo nije umrlo.
Onako tiho i lagano, preživelo je okrutnu igru prirode.
Dešavalo se od tada da joj je život visio o koncu još nekoliko puta do polaska u školu. Tada je ojačala i pokušala da sa osmehom deli učionicu sa sličnom decom (iako je imala majčine gene – samo mi poznati i rođeni mogu čuvati leđa)
Međutim, pet godina pre njenog rođenja, čudnog dana pretamnog decembarskog jutra, došao je na svet njen voljeni brat. Majka je bila fizički ugrožena njegovim đavolskim probojem puta, ali, eto, najugroženiji oporavljaju se jačinom srčane volje. Dakle, u kući je imala još nekog svog.
Kako je napunila osam godina, on ju je zagrlio i predložio da se drugačije igraju.
(Da, bato, ja ne mogu bez rođenog.) Bata ju je stavio u krilo i počeo priču o lepim osećajima. Slušala je i kopala po glavi šta treba odgovarati.
„Idemo napolje da beremo cveće?“
„Ne, dušo, ne, možemo i ovde.“
Čekala je i dočekala. Bata joj je uvukao ruku ispod suknjice. Rekao je da se danas tako sva deca igraju. Pogledala je na vrata i htela da istrči, ali on se nasmejao: „stvarno, Sunce, to je divna igra…“
Nije se pomeralla, samo je drhtala. Razmišljala je sasvim nevino: „ako on tako kaže, znači da je tačno.“ Sedela je tu gde je postavljena kao verni sluga. Onda su se začula kapija, bata je brzo rekao: „Idi na krevet, mama dolazi s posla. Ne pričaj joj šta smo radili, jednom ćemo je nečim iznenaditi“
Šta je to „nešto“, golicalo joj je aritmični um. Mama je ušla iscrpljena i nervozna.
Počela srđivanje sobe kao po naređenju. Sledilo je postavljanje ručka, sklanjanje i pranje sudova, bez poljupca i razgovora.
Ona je legla ranije nego obično i plakala bez jasnog razloga.
Ovi su se dani ređali u neprekidnom nizu dok jednom majka nije bila toliko tiha da je samo čula kada je skočila na brata, udarila ga najjače, a nju gurnula na pod.
„Mama? Šta je, mama?“
„Ti, idiote, šta to radiš?“
Vrisnula je i shvatila da joj je stomak najtvrđa stena. Nije mogla ni disati, ni pomeriti se. „Gde sam ja? Šta sam? Ovo je, znači, život?“
Posle nekoliko sati, stigao je otac. Video je lom u sobi, jela nema, samo ženu koja plače na jednoj stolici, sina kako krvari na drugoj i nju kako bledi na trećoj.
E, pet minuta kasnije, još jedan udarac za batu.
Pala je sa stolice i srce joj je prepuklo.
Godine su prolazile, učila je sve, volela da piše sastave iz maternjeg. Učitelji, nastavnici, često su ih javno čitali kolegama. Nekada bi grupno plakali. Nije joj bilo jasno zašto.
Mirno bi se vraćala kući i ulazila u sobu gde će biti zaključana do trenutka povratka roditelja sa posla.
Pitate se šta je dalje bilo?
Niko ne zna.
Retko je pričala sa bilo kim. Retko je izlazila sa drugaricama. Kao sasvim odrasla, pretila je muškarcima da će ih ubiti priđu li joj bliže, a sebe je često ranjavala ubodima igli i tankim noževima, prevelikim dozama lekova za smirenje.
Kao po nužnoj zapovesti, sedela bi sama u parkovima i otvarala dnevnik književnosti duše.
Nije bila blage naravi. Samo je izgledala tako. Na slučajne ponude za saradnju, odgovarala bi drsko i proglašavana za čudaka kog se treba kloniti, a kao beba
„ćutala je među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita.“
Ne videvši izlaza iz otužne svakodnevice, izvršila je samoubistvo zime prošle godine.
Pred samoubistvo, setila se Jesenjina i sopstvenom je krvlju napisala ovo što ste pročitali.
P.S.
Eto: život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60455

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић

50 пута прочитано

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ

Зеленим водама ноћу крадем сене,
Сви моји дани су само паучина,
Још сам мераклија на црвена вина,
Мене воле само кучићи и жене.

Осим сна и звезда немам више ништа,
Из ока Гаврана украли ми вече,
Још ме једна рана из младости пече,
И букти ко жар у пепелу огњишта.

Волим месечину, девојке и пиће,
У недрима кријем иње и попиће,
У животу више ништа ми не треба.

Касно сам схватио да се моја вила,
Дању крила испод гаврановог крила,
А ја сам је тражио пред вратима неба.

_____________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60453

BOŽUR – Dragojlo Jović

54 пута прочитано

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60447

HAIKU – Dejan Ivanović

45 пута прочитано

Dosadna kiša
na sivoj crkvi pere
visoke prozore

***
Balkonom jecaj
prastare harmonike
snažno maštanje

***
Sa drevne kule
gledamo u daljini
našu budućnost

***
Kiša prekrila
tek olistalu šumu
tužnim sećanjem

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60445

Prokleta je amerika-miško pločić

49 пута прочитано

Veličali smo nemačku,zapad i ameriku
A oni nas sa svih strana
Sa mora i vazduha tuku
Slavili smo čerčila, ruzvelta
I ronalda regana
A njihovi potomci su nad bombardovali
Sedamdeset i osam dana…

Oni su bombardovali naš narod
Bacali bombe na naše kuće
Ubijali našu nevinu decu
Odveli nam zemlju u bespuće…

Kako smeju da rade takve stvari
Ko im daje pravo na to
Šta je sa evropskom unijom
Ujedinjenim nacijama
Zašto ne zaustave prokleti nato…

Prokleta nek je engleska i nemačka
Prokleta nek je i amerika
Zbog njihovih mirovnih misija
Svet je pun tuge i bolnih urlika…

Zbog njih plaču deca celoga sveta
Gde onu prodju cveće ne cveta
Iza njih samo ostaju bol,tuga i jad
Bolest,napuštene kuće, smrt i glad…

Prokleti nek su
I nije greh
I oni su nama uskratili
Pravo na smeh…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60440

Zašto?

41 пута прочитано

Mrzim dvoličnost,u skladu s tim mrzim i dvolične ljude,mrzim prevarante, ljude koji bi sve uradili da nekog prevare, da po svaku cenu iskoriste nešto za sebe a da pritom ne razmisle da li povredjiju druge… Mrzim rat,… Mrzim politiku, mnogo je bolje da nije nje… I mnogo bolje da ne postoje političari… I njih ne volim… Oni su najveći lopovi i najveći prevaranti, najveći problem svake zemlje… A ja svoju zemlju volim, a oni je uništavaju… Zbog njih se sad u mojoj zemlji vodi svakojakva hajka, da ne kažem rat… Ali se zbog njih u mojoj zemlji danas ljudi vredjaju, pljuju, tuku… A zbog koga?jesu li vredni toga da udari brat na brata… Da se zbog nekih idiota razbija po gradu,gadjaju oni koji ne misle kao ti… Pa valjda ima svako pravo da misli kako misli… Zar je to zabranjeno?Jel nam je toliko dobro i lepo da sad razbijamo ono što su neki pre nas stvorili na jedvite jade… Pa ćemo mi da rasturimo i krenemo ispočetka… Probudi se Srbijo… Mnogo si izgubila zbog političara, a sad se opet svadjaš zbog njih… Oni rade za sebe, ne za tebe, za tebe se moraš boriti sam… Mrsko mi je da svaki dan gledam kako se zbog par budala ruši zemlja… To je onda i naša krivica… Dovoljno je bilo… Probudi se Srbijo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60435

Hilandar – Ivana Zajić

47 пута прочитано

Silna blaga neko ima,
Dijamanta i safira,
Bogatstvo je svim Srbima
Porta svetog manastira.
Hilandar je blago naše,
Tekovina od davnina,
U amanet ostaviše
Da pamtimo oca, sina.
Silne vatre plamen gori,
Dušmani ga zapališe,
Glas razuma svud se ori,
Vredne ruke obnoviše.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60437

KOFER USPOMENA – Milovan Petrović

50 пута прочитано

Na peronu kofer jedan
zaboravljen ostao je
otputov’o putnik negde
i odneo svoje snove.

Ostale su uspomene
u koferu zaključane
putnik vozom sreću juri
veruje u bolje dane.

Maštao je putnik tako
sve dok voz mu nije stao
došao u nepoznato
a da ništa nije znao.

U tuđini potrudi se
da ostvari snove svoje
a život je promicao
gubile se želja boje.

Jednog dana on se trže
kad se seti uspomena
al’ uzalud sve je bilo
jer kofera sa njim nema.

Kofer stari čekao je
svog vlasnika da se vrati
da pokupi uspomene
jer zna da za njima pati.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60391

KROŠNJE-Miroslav Krnjeta

54 пута прочитано

Na povetarcu igraju grane
prolazniku prikazuju predstavu lepote,
divno lelujaju bez mane
tiho šapuću menjaju živote.

Te lepe čarobne krošnje
kriju čistotu duše unutrašnje,
kad ih vetar savija
mirna muzika svira
duša oseća,srce puno mira,
čista šumska simfonija.

Kad se okite prolećem
u blistave zelene nošnje
miris tek rođenog lista
opija me,
u vazduh polećem
vuče me zelena pista,
dok očarano gledam
zelene krošnje.

A procvetali aprilski cvet
krasi na grani ptica sonet,
šta lepše postoji
slika hiljadu osećanja spoji.

Pogled se topi od zelenila
kroz grane do plavetnila
spajaju se nebo i krošnje,
gledam prizor,
osećam čarobno bojenje.

Sila nevidljivi ples
od početka igraju taj proces
oblače žuti pa zeleni dres,
grane tiho miruju
čekaju zelene haljine,
u krošnjama ne stanuje bes.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60423

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 790 791 792 Next

Load more