Видовдан – Ивана Зајић

Видело је много мука
И гледало много зала
До данашњих наших дана
Ово Српство напаћено.
Видале су женске руке
Делијама љуте ране
А сад срце песме пева,
Ноћу, дању… док не стане.

ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ДА САМ УМРЛА?…..Миладиновић Сандра Мајра

ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ДА САМ
УМРЛА?

Да ли сте чули да сам умрла
Добро сте чули и не грешите
Ако ме видите заобиђите
То сен се шали док ми се смешите…

А умирала сам јако болно
Као кад живоме све кости ломе
Како зарастају срце ти стаје
А живот тера само по своме…

Е виђала сам и изузетке
Те дивне душе што се боре
Када падну такви одмах устају
Само се Бога и себе боје…

Оне што леђа свакоме окрећу
Који ласкањем пажњу измамљују
Очима прождиру и новцем купују
И понизно се пред моћи клањају…

Има и таквих што нису сами
И све су они по занимању
Пролазе ноћи лете им дани
Мењају боје док жонглирају…

И свега сам се нагледала
А глава ми је на раменима
Постала тешка ко’да сам славна
А заслужено је нисам стекла…

Сада лагано ту негде између
Кроз ковитлање снова и јаве
Схватам да будзашто крваво погинух
Кроз маглу гледам како се даве…

Докле ће трајати ова играрија
И колико њих ће светлост донети
Док ће их други стилом заклањати
И притом лажно се Богу молити!?

Да ли сте чули да сам умрла
Добро сте чули и не грешите
Ако ме видите заобиђите
То сен се шали док ми се смешите…

Миладиновић Сандра Мајра

ДУША РОДНОГ КРАЈА…..Миладиновић Сандра Мајра

ДУША РОДНОГ КРАЈА

Дотичу ме погледи
прождиру немири
А спокој свлада
Тек када утихнем
Када се ушуњам
Кроз огледало
Далеко одлутам
Зар не би требало?

У крошњи брда
Буђење оста ми
То кад милина
Душом царује
Оно кад мутно небо
се разбистри
Изненеађење
срећом дарује….

Као да пупољак
Ружа постаје
Тог премеждења
Никада доста
После свих бура
Увек ме прене
Дотакне жељна
Што сама оста!

А ја се развалачим
сунца прамичак
ко дечја суза
сред образа боса
питам се само
зашто јој блуза
кад год је сретнем
влажна ил’росна?

И опет одлазим
Право пред бодеже
Суђење које
Само крст зна
А њу остављам
Знам не би требало
Да јој се вратим
Кад немам сна!
Миладиновић Сандра Мајра

У СПОМЕНАРИМА….Миладиновић Сандра Мајра

У СПОМЕНАРИМА….

Да бирам тренутак
то би био овај
додирујем руку
ја бих само твоју
или доба дана
ја бих оно јутро
кад дочеках будна
најсветлију зору!

Да мирисе чујем
ја бих запевала
лепше но икада
видела бих речи
из усана твојих
као да су свирала
пољупци потока
стремили би реци…

Да сањам ко срна
плашљиво бих такла
тај први зрак сунца
што промаља зором
и твоје бих срце
ја нежно примакла
бисере низала
том најређом бојом…

Али ја сам жена
нежна плаховита
душа која лута
међи валовима
у крошњи сам липе
ил’у пољу жита
стих што још читају
у споменарима!

Миладиновић Сандра Мајра

OVA PTICA <3 ….Miladinović Sandra MAJRA

OVA PTICA <3

Osećam se divno
jos lepše izgledam
svuda mi je fino
i sve tako gledam…

Divne su ulice
ljudi koje srećem
ništa nije sivo
svuda je proleće

Snovi su mi takvi
da bi svako hteo
da ih stalno sanja,
ništa ne bi jeo…

Čujete kakva hrana
kad tiha noć pada
snove bih delila
da se svako nada..

Plašim se da svako
ne bi na to pristao
sve da ne bi javu
svojim srcem izdao…

Od ljubavi takve
podilaze žmarci
pod kožom gamižu
ko kavi neznanci…

O, pa zar postoji
takvo savršenstvo
što na prvi pogled
nije tako često?

Na prestolu pravda
istina na čelu…
Divno li je piti
iz te čase želju…

Osećam se divno
jos lepše izgledam
svuda mi je fino
i sve tako gledam.

Divne su ulice
ljudi koje srećem
ko ptica ka nebu
uskoro polećem!

Dal' će takvu pticu
neko da primeti,
da je pomno prati
i sa njom poleti?

Ne nadam se tome
znajte nije šala,
oduvek sam svesna
da sam tako ''mala''!

Miladinović Sandra Majra

POPODNEVNO SANJARENJE – Dejan Ivanović

 

Moje sleme rustično,
miriše orijentalno, mistično …
Najednom se odasvud začuje
neobuzdanim glasom, izazovna –
maestralna partitura nedovršene simfonije;
U dovratku zastanem, odlutam,
plovim u sećanjima,
dalekim obalama Nove Kaledonije…

I tih, neprimetan šum nekih koraka
izbije u dvorištu;
Ili to razgolićeno nebo, izbezumljeno jarom
predoseća kišu, izobličeno grimasom,
dok okolo još vlada spontana, tiha radost.

U kasno popodne, krajem juna,
nepodnošljivu vedrinu daleke obale,
iznenada ugasiše oblaci; pakao monsuna,
stade okolo raznositi lišće egzotičnog žbuna;
Kidati grane divljeg oleandra, oštrog mirisa
i otrovni, ljuti, čudni cvet…

Htede silinom zaista da potopi maleni, grešni svet …

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ учествовало у емисији Тв Пинка Жикина Шареница

У строгом центру града Крушевца, 24.06.2018. године одржана је популарна емисија Тв Пинка Жикина Шареница. Поред бројних гостију у шареници су наступили и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и то: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Јована Марковић и Дејан Петровић Кенац. Погледајте како је то било…

Погледајте слике на Фејсбуку

Iglo-Mila

Ko upravlja tobom

Ko stoji nad svakom poprskanom rečju

Užarene lave

Da li ideale meka svetlost kroz zube

Propušta

Il te hobotnica mraka stegla u naručju

 

Pa crveniš posmatram te

Kako samouvereno vladaš sobom

Kako stojiš iza svake reči

I ispred njih  stražariš da se ne izgube

Jer ko zna, možda ti opet zatrebaju

 

Sneg je u meni nevino pokrio

Sve ono čemu nisi svedočio

Ne topiš  ga

Ne razvejavaš

Ništa mu ne možeš

Kad ljubiš samo one od kojih strahuješ

 

Srce se savesti osvetilo

Pokorilo je ćutanjem i vremenom

Ne dopireš

Ne dotičeš

Ne pripadaš

Ne otvaraj vrata ako se opireš

 

Na mene čekaju oči što svrhu će otkriti

Bajke koje će i na vetrometini  lako ih sklopiti

I negde na tople ruke prazne čekaju

Uklještene u nevremenu

 Da se napune

 

Nemam ni himnu za tvoje svetinje

Ni empatiju za tvoje muke

Jer hoću više za druge

Jer hoću bolje za one kojima treba

Vere i neba

Pod iglom koji nam dom zamenjuje

 

Jer mogu bolje ispod tog snega

Pronaći volje za nevoljene

Za bose prste

Ja mogu bolje

Od toga što se od mene očekuje

Od ove puste jurnjave za besmislom

ZASPALO JE POTAMNAVLJE – Milovan Petrović

Zaspalo je Potamnavlje
u poljupcu povečerja
zaspalo je Ćukovine
i ostala sela.

Zaspala i žitna polja
rodne bašte i zabrani
zaspali i ljubavnici
u pesmama opevani.

Samo svitac fenjer pali
i nadzire pomrčinu
a sova mu društvo pravi
zagledana u daljinu.

Još Tamnava s’ njima budna
i žuborom vode peva
zaspala su sela naša
Ćukovine sneva.

Sve zaspalo i sve sanja
novog dana milovanja.

Milovan Petrović

 

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ – Драгојло Јовић

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ

Животу је подне прошло,
Младости се старост руга,
Латице са цвећа лете,
Однеше их шесдесете.

Место цвећа и мириса,
У кости се јесен гнезди,
Ту ће ваљда остарити,
Најбоље је ту се скрити.

Наше цвеће увело је,
Остала је само трулеж,
Лептири нас обилазе,
Окрену се и одлазе,
Траже цвеће са пупољком.

У трулежи срце младо,
Жели песму и лепоту,
Има жељу за животом,
Ал и памет за срамоту.

Дошла јесен – много брзо,
Сад ће зима, покриће нас,
Пролеће нам неће доћи,
Осим у сну и самоћи.

А сат куца брзо брже,
Жури неком нашем циљу,
На небу ће бити боље,
Ако небо још постоји.

Ако и тамо правде нема,
Жалићемо час рођења,
Што живот нас све превари,
А ми наша  поколења.

A PAPIR MRTAV I BEO – Nena Miljanović

 

pribegavam pesništvu
zbog sklonosti poeta ka suicidu
iz prevelike ljubavi prema životu
paradoks
ali ja žurim da umrem iz straha od smrti
da zadržim sebe
iz srca (lažljivog kao šešir cirkuskog iluzioniste)
izvlačim čarobne reči
poslušne kao beli zečevi i utovljeni golubovi
za trk i let iz prazne stvarnosti
u još prazniji svet poetskih opsena
ispunjen trikovima stihova

ritualno
pred svaku novu pesmu
oblačim stare klovnovske rite
i iscrtavam se u suzu i smeh
pred ogledalom naslova
upisujem se u upitnik
( jer ne znam na šta će mi izaći pesma)
da li se ja to smejem kad plačem
i da li plačem i kad pevam o ljubavi
ljubavi
ljubavi
ima li je
ima li me
izvan pesme
u pesmi
živote
živote
da mi te je

a papir
preda mnom
mrtav i beo

ŽENA U NOĆI – Milovan Petrović (pesma za komponovanje – pevanje)

Žena u noći a sa njom ja
oboje tužni to mesec zna
čemu ta tuga u mračnoj noći
zašto su tužne te plave oči.

Ref:
Sad odlazim odvodi me zora
meni mašu s’ komšijskih prozora
meni mašu ne znaju da patim
tek pošao, već bi da se vratim.

Tužne su oči mesec već zna
na dugi put odlazim ja
ostaju same te plave oči
prepune tuge u tamnoj noći.

Ref;  Sad odlazim….

Tuguje ona tugujem ja
tako smo blizu do našeg sna
tako smo blizu a tako daleko
kud nas to vodiš života reko.

Ref;   Sad odlazim…

Milovan Petrović

(Pesma za komponovanje – pevanje)
Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu me kontaktirati na: milovpetrovic@gmail.com

С КОЛЕНА НА КОЛЕНО – Промоција књиге Живојина Манојловића

У Белој сали КЦК је 15.06.2018. године одржана промоција треће књиге Живојина Манојловића под називом С КOLEНА НА КOLEНО. Издавач књиге је Културни центар Крушевац. Била је то једна одлично осмишљена промоција књиге у којој је Живојин са својим тимом перфектно осмислио и реализовао поетско- музички програм у коме је сваки детаљ био на свом месту. Био је Жиле и прави домаћин који је свим учесницима програма даривао пригодне поклоне, а све посетиоце осим одличним поетско-музичким програмом почастио и одличним роштиљем и још бољим пићем… Браво Жико, домаћине….


Жика ужива док ћерка Миљана пева. Гитару свира Владица Радојевић


Живојин Манојловић

ОТИДО НА ПРЕЛО

Чуча утуљена
Тек пред себе да спазиш чељаде
Свирајче свири с звуци те милује
И врће у дане младе

Ибриче крај троношца
Па се ту посадих
Ледена вода у тестиче
Све знојно споља
С извора донешена из стене истиче

Поглем лево па ме све милина
Девојче белу вуну преде
Лете прсти ки да је милује
На вртено умотава
Тање но паук жице
Ђувеглији за чарапе
А кудељу заденула кроз појас од канице

Момче мирно седи
Сам што је не додирује
Са сламку у устима се поигрује
И кришом десним окем поглеђује
Ђипио би он
Да је помилује
С нежне речи раздрагује

Ал две бабе ту заселе
Сам очима севљу
Ки муњом да те у срце потревљу

Девојче с ђувеглију
Са стрпљење сачекују
Да у чучу гаса понестане
А бабе припазуље сан не обори
Тад уздаси шапутања
Има да потрају
Све док петли не запеву
И кроз прозор не озори

Nastavi sa čitanjem “С КОЛЕНА НА КОЛЕНО — Промоција књиге Живојина Манојловића”

MOJI SINOVI – Eleonora Luthander


MOJI SINOVI

Moji sinovi sede na klupi
u parku
i telefoniraju

Čekam poziv

Moji sinovi pevaju
prelazeći ulicu
preleću granicu
prirodno
bez pasoša
kao ptice selice

Dolaze

Plivaju uzvodno
kao lososi
moji sinovi
migranti
i ja

Magična
pokertna traka
zemljine kore
tu nas je donela

Ogledamo se
u izvoru dobrodošlice
moji sinovi i ja

So i pogača na ramenu

Blede kao jutro
devojke mašu kosama

Trn ruže
zaboden u jabuku

(C) Eleonora Luthander

Мементо мори

Тишина која прича
и чврст стисак хладних руку
плес сребрног лишћа јасена
уз музику скривеног вјетра
бљештава свјестлост
што смјело размиче облаке
као да каже – не брини, крај тебе сам
корак који одмиче а остаје
суза рођена у осмјеху блиједих усана
и трајни знак на души
да вољети не значи нужно и остати.
Изнад свега
изнад тишине и свјетла
изнад туга и радости
важно је знати
љубав ни пред смрћу неће стати.
И овај дим плавичаст
и мисао скривена у тами ноћи
све је то љубав
све је то запис о свему што
и кад сами прођемо
неће проћи.

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 494 495 496 Next