Poslednja draz

 

                                               Nisam vise mlad, sem u snovima mojim.Cekam na javi pad,s’tobom u mislima svojim.
Nema vise mnogo toga,do Vraga s’dobrim i losim.
Zivot je vaga tezina gresaka proslih.
Drugaciji jesam,s’vremenom isti nismo.
Jos uvek na mlado bi da licimo.
Od samoce se strahuje…
Zato na ljubav draga vicimo.
Kao lopov u noci dolazi tama.
Jahajuci vremenom nasim.
Bolje ne budi sama.
Za moju ljubav pronadji nacin.
U daljini znam srce je tvoje.
Nikada dalje ja nisam bio.
Od crvenog neba,zvezde se boje.
Na praznom nebu,sebe sam snio.

Ah,zena stara to je samo mojih ociju laz.
U mladom srcu pesme se kriju.
Starost je njena poslednja draz.

 

Песнички маратон КЦК&ПоезијаСРБ 2017

Победник Песничког маратона КЦК&ПоезијаСРБ 2017 је Слободан Ценц, песник из Крушевца са песмом КОРАЛНИ СПРУД, друго место  место освојила је Светлана Ђурђевић из Крушевца са песмом ДУША, а трећи је Прота Иван Милановић из Јасике са песмом ТРАЈАЊЕ. Специјалне награде за квалитет своје поезије и захвалнице освојили су: Дејан Петровић Кенац из Вучака, Аријана Хинић из Крушевца, Слободан Станковић из Ћуприје, Звездана Милосављевић Пржић из Ћуприје, Стефан Кнежевић из Крушевца, Мирко Стојадиновић из Макрешана и Богдан Јевтић из Крушевца… Прочитајте прве три песме.

Слободан Ценц – Победник песничког маратона КЦК&ПоезијаСРБ 2017

ULICA KESTENOVA – Milovan Petrović

Drvored jedan i jedan grad,
na mladost mene podsete sad.
Usnulo sve je voz se još javi,
u gradu trepću kandelabri.
Dve senke samo šetaju gradom,
vetar se zanosi sa svojim jadom.
Jesen je, lišće lagano vene,
ja vraćam stare uspomene.
Sećam se jeseni i drvoreda
devojke jedne što nežno me gleda,
i vidim u crnoj mračnoj noći
boje kestena njene su oči.
Ruke joj tople ko mesec maj
vodi me lagano,… mislim u raj.
Nađe se tu i klupa stara,
prepuna pisanih spomenara.
Vrele nam usne stvoriše žar,
da noć je duže trajala bar.
Jutro sa sobom odnese sve,
ti nesta za uglom ulice.
Sada su sećanja ostala samo,
ulica za koju mi samo znamo.
Ulica mladosti, ulica snova,
ulica naših kestenova.

Milovan Petrović

TVOJI UZDASI – Slobodan Jevremović

Još čujem ritam disanja tvoga
predatog tajni, lepoti našoj,
i poemu ljubavi notama ispevanoj
o novom saznanju, o novim pesmama
sa okolnih procvalih drveća bagrema,
i divnih mirisnih livada života,
onda …

A pesme divne iz tvoje duše,
uzdahe najlepšeg novog saznanja,
veoma volim, razumem, sanjam,
shvatam k’o srnu neku ranjene duše
što ovde se skriva na ramenu mome
i voli da voli, i sanja da sanja,
i šapće i priča, miluje se, ćuti,
da, one što volim najviše,
za koje sam večno zahvalan,
veoma tvoje,
volim najlepše,
uzdahe.

(Bgd, 15.okt.2017)

Od žene jači

Kako je samo lako
biti od žene jači
srce joj nožem taći
po duši oluje prosuti

Kako je prosto
uzeti joj noći i
izmaći klimav oslonac
zidan od nade i sna

Posivjeti nebo i
zatamniti sjaj zore
zamutiti izvor
i presušiti more

Kako je samo lako
biti od žene jači
a tako teško biti ruka
koja će oblake maći

Biti zagrljaj u kojem se
svaka rana liječi
sigurno jedro stabilnog broda
u koje ne prodire mutna voda

Kako je lako a teško
biti ženin cijeli svijet
kako je prosto zgaziti
mali otkinut cvijet

© Nevenka Savić Alispahić

POSLEDNJA ODBRANA – Slobodan Jevremović

Ne daj me onima što vode me putem
ugaslih zvezda, k’o najgoreg tata,
psuju i viču, vezanog tuku,
ranjene duše oni me vuku
kriv bez krivice, ja ništa ne znam,
zašto svi prolaze, ne zatvore vrata,
a presudu imam, o tebi da brinem,
tebe da volim, o tebi sanjam,
niko ne čita ono što imam,
istinu neće, nisam te sreće,
i onda sam sada
na bespuću povreda
svih mojih dana,
ranjene duše,
ostao sam.

Odbrani mene, carice svega,
ljubavi, hrane, treba mi nega,
duša ne može ono što mora,
nikad da svane, nikada zora,
i nema dana da tebe ne volim
i nema noći da tebe ne pitam
i uvek mi pomoć ljubavi daješ,
odavno dobra, lepa i nežna,
maznih dodira, mila, neizbežna,
lepo sve kažeš, nikad ne kaješ
davanja meni pomoći tvoje,
pa mislim se onda, ponekad, često,
razlozi nekad skriveni vešto,
nisi me rodila,
ni život mi dala,
a jesi,
ti jesi.

Odbrani mene,
izljubi mene,
ja spavam budan
i budan sanjam,
živote moj
večiti…
(Bgd, 14.okt.2017.)

Photo *Foto -Internet, art obrada -Darko

»АДВОКАТ« Н.Терзиоски

АДВОКАТ
(игра)
(како је песник постао писац)
АДВОКАТ: Ја сам, пажљиво прочитао вашу молбу и, веома темељно али вам морам рећи и да се још у својој пракси нисам срео са тако јасном визијом.
КЛИЈЕНТ: Шта је ваш, закључак?
АДВОКАТ: (устежући се, и опрезно) Изузетно вас ценим, као човека и, нашег познатог песника али ваша жалба нема неких јачих основа
КЛИЈЕНТ: Хоћете рећи, да је климава?
АДВОКАТ: Да…осим тога забога, то још нисам имао у својој пракси
КЛИЈЕНТ: Али, ја сам несрећан! И целог свог живота сам био несрећан
АДВОКАТ: Свакако, али не можете због тога тужити самога себе!?
КЛИЈЕНТ: Ја желим…
АДВОКАТ: (упада му у реч нестрпљиво) Знам, знам ви желите да се одрекнете самога себе! Па то не иде
КЛИЈЕНТ: Ја тô желим
АДВОКАТ: Али човече, не можете сами себе да тужите, јесте ли ви свесни шта тражите од мене?
КЛИЈЕНТ: Ја хоћу да се одрекнем…знате та емоција…
АДВОКАТ: (прекида га) Ама, шта би рекла адвокатска комора? Није вам емоција нужни део, па да се грабите за њу
КЛИЈЕНТ: Шта адвокатска комора има са мојим емоцијама и на крају ја сам сâм себи уништио живот!
АДВОКАТ: (са чуђењем) Па зар сте једини?
КЛИЈЕНТ: Да је пристала да се мојом зове, да је узела моје презиме…
АДВОКАТ: (прекида га) Ама које презиме?
КЛИЈЕНТ: Моје, по рођењу презиме! Зар не мислите, да би ми судбина тада ишла другим током?
АДВОКАТ: Ваша судбина би тада била у њеним рукама!
КЛИЈЕНТ: (нервозно, и љутито) Ја сам дошао да поднесем тужбу и, молим вас да то најозбиљније прихватите
АДВОКАТ: (увређено) О, па немојте бити дрски!! (устаје наслони се на сто) Сваком клијенту сасм на услузи и волим кад сваки клијент изађе из ове канцеларије задовољан! (седа) Ја све, па и овако, луцкасте, баналне случајеве, узимам са највећом озбиљношћу и, строго професионално!
КЛИЈЕНТ: (помирљиво) Е, онда се уозбиљите и пишите!
АДВОКАТ: (збуњено и помало отсутно) Шта да пишем човече?
КЛИЈЕНТ: Пишите, пишите да подносим тужбу против оног Терзића…и пишите…
АДВОКАТ: Ви траћите моје рођено време…(резигнирано) Молим вас идите…идите! (маше отсутно руком)
КЛИЈЕНТ: (устаје увређено повишеним тоном) Али…али то је дрско сваше стране!
АДВОКАТ: (устаје, увређено) Слушајте човече! Вама је потребна помоћ другог доктора а не моја! Ви, не можете сами себе да тужите! (седа, и прави израз лица на којем се види да му све делује узалудно)
КЛИЈЕНТ: (упорно, и даље стојећи) Ја се себе одричем!
АДВОКАТ: (покушавајући да га убеди) Чекајте! (подиже руку и гледа доле) Рекли сте да желите да поднесете тужбу?
КЛИЈЕНТ: (седа и потврђује) Да, тужим самог себе и, одричем се самог себе!
АДВОКАТ: Ама ипак то не иде (погледа га па знатижељно) Имате ли ви имовине…колико ја знам имате?
КЛИЈЕНТ: Имам, хвала богу имам…(клима главом)
АДВОКАТ: (као досећајући се) Ето! Па ви пишете и, имате много, много књига и те ваше поезије
КЛИЈЕНТ: (мрзовољно) Имам тачно…(клима главом) Недаде ми бог дао памет ал’ ми даде тај дар за песме па их имам
АДВОКАТ: Ето! (насмеје се и, са олакшањем) Можете се одрећи…дела те имовине
КЛИЈЕНТ: (невољно) Па сад…
АДВОКАТ: (као да нагађа) или непокретне
КЛИЈЕНТ: Да се одрекнем гарсоњере?
АДВОКАТ: Али, имали бисте душевни мир
КЛИЈЕНТ: Тесан ми је тај мир и овако
АДВОКАТ: Тридесет осам квадрата
КЛИЈЕНТ: То ми је господине поклон
АДВОКАТ: Вама је и друга жена поклањала
КЛИЈЕНТ: Али, са свим режијама…
АДВОКАТ: Но, како вам воља али можете се одрећи и те своје интелектуалне својине
КЛИЈЕНТ: (гунђајући) Јаке ми интелигенције
АДВОКАТ: Али, популарност! Ви сте сада славни
КЛИЈЕНТ:Јаке вајде од славе
АДВОКАТ: И то је део вас, па се тога можете одрећи (искриви главу па га погледа)
КЛИЈЕНТ: Ја желим да се одрекнем себе!
АДВОКАТ: Али господине, Терзиоски…
КЛИЈЕНТ: Пардон! Терзић
АДВОКАТ: Терзићу…не мојте се правити невешти. Ви се можете одрећи оног интелигентног и, оног, оног…душевног у себи али (рашири руке и насмеје се) али не и себе целог
КЛИЈЕНТ: Ја управо, то желим!
АДВОКАТ: (досећа се и са неверицом) Да, немислите ви на опроштајно писмо? (услужно га понуди цигарету те му је и припали) (поправи сако и боље се намести у фотељи и видно задовољан послован)
КЛИЈЕНТ: (мирно пуштајући дим) Може се и тако рећи
АДВОКАТ: Е, у том случају…(вади из фијоке један лист папира)
КЛИЈЕНТ: (са надом и осмехом) Да ли прихвате?
АДВОКАТ: (бранећи се) Ништа вам не обећавам…али ја сам још јуче читајући вашу жалбу позвао господина Мирића (нагне се напред и поверљиво) он ће стићи сваког часа (и сам припали цигарету и из радног стола извади флашу шанпањца те напуни чашу обома) Живели!
КЛИЈЕНТ: (прихвата чашу и као прави знанац куша вино)
АДВОКАТ: (опрезно) Него…док чекамо реците ми…шта вас је нагнало на тај чин?
КЛИЈЕНТ: Видите, ја сам чврсто решио да се свега, свега одрекнем; и решио сам да све оставим иза себе.
АДВОКАТ: (са разумевањем упада му у реч) Разумем, разумем…али јесте ли покушали да се негде другде пронађете?
МИРИЋ: (улази и клањајући се обојици стојећи) Поштована господо! (скида шешир)
АДВОКАТ, КЛИЈЕНТ: (устају и клањају се)
АДВОКАТ: (показајући му да седне поред Клијента)
КЛИЈЕНТ: Драго ми је докторе (рукују се)
МИРИЋ: О, како сам сметен…(удара се по челу и седа) заборавио сам књигу а намеравао сам да вам је донесем и да ми је потпишете
АДВОКАТ: (радосно) Драги мој докторе, господин управо хоће да потпише како се одриче свих својих дела (тапше рукама)
МИРИЋ: (збуњено) Како молим? (погледа Клијента)
АДВОКАТ: Да, управо тако као што сам вам јуче у разговору рекао (нуди и Марића шанпањцем и цигаретом)
МИРИЋ: (узимајући чашу и цигарету, гледа у адвоката) Али забога!
АДВОКАТ: (прилази и припаљује му цигарету и нагиње се да досипа још Клијенту и себи, затим седа)
КЛИЈЕНТ: (узимајући гутљај, оставља чашу на сто) Ја желим да се одрекнем себе! (прекршта ноге) Моја несрећа је у тој жени, а моја срећа у њеној несрећи
МИРИЋ: (знатижељно Клијенту) Чиме се сада бавите?
АДВОКАТ: (похвајујући га) Господин пише
МИРИЋ: (задовољно Клијејенту) О, па то је лепо! (допуњавајући адвоката, окреће се адвокату) Али знате песме су за заљубљене да, али ако ви тако желите…(гаси цигарету)
АДВОКАТ: Господин је рад и, чврсто решен да се себе одрекне и да опроштајно писмо напише (гаси цигарету)
МИРИЋ: (Клијенту) А, јесте ли били на полицију?
КЛИЈЕНТ: Не! Не за сада
АДВОКАТ: (Мирићу) Врло добро, врло добро
МИРИЋ: (Клијенту) Видите, то стоји да ви можете да напишете то опроштајно писмо. Јел’ те? (окрене се адвокату)
АДВОКАТ: Свакако, свакако још би оно депоновано код мене имало тежину…и избегли бисмо разна шпекулисања, а и они на полицији брате много цепидлаче
МИРИЋ: (Клијенту) Дакле, пре него то писмо напишете…дајте напишите неку комедију о свом животу, напишите неку сатиру. Па зар мислите, да мени није дошло да напишем такво писмо? Чак драговићу мој више пута! (подиже прст)
АДВОКАТ: (шеретски) Два су код мене (показује на сеф и лупка руком по сефу)
МИРИЋ: Па и ја имам два пропала брака, (броји на прстима) три пропале дисертације, четири кредита, троје деце и две парнице
АДВОКАТ: (Клијенту) (устаје нуди га цигаретом и припаљује је) Ево их код мене! (показује на сеф и седа) Мене онај Станков још није развео!
МИРИЋ: Ето, та моја друга жена из још важећег брака (пада у ватру) тражи сатисфакцију од 1400 квадрата! Мој син пубертетлија тражи апартман; ташта хоће у Карађорђево, а она прва још важећа ташта је отишла у старачки дом. А где ћу ја! (плане) А где ћу ја!
АДВОКАТ: И ја волим Верицу и цвеће…али мене ето та срећа неће
КЛИЈЕНТ: (гаси цигарету, устаје и схватајући у каквој је ситуацији рукује се са обојицом) (Мирићу) Драги, докторе! Прву ћу књигу вама поклонити и потписати!
(Адвокат и Марић га само збуњено погледаше)
 

КРАЈ

ТАНГО И ВАЛЦЕР – Споменка Денда Хамовић

Пламти ти у оку уздах тишине и сања
И милују ме лахором лептири сећања
Трепетом крила мислима је покидана сета
Дрхте струне на позорници марионета

Ноћи ове немирне узбери цветове
Пупољају из душе страсни мирис зове
Обесхрабри мисао да не леди осећања
Да загрљај кô сунце из заборава грања

Замирисаних жудњом букет цветова предај
Лађару реке без извора у тишине загрљај
И утони у истине из душе слутњама
Измири муње да не грме громовима

Громове сакупи и у мислима сложи
На узбрдици осећања у крилу наложи
И танго из душе валцером замени
Корак усклади и уздах крви свени.

MIHOLJSKO LETO – Dejan Ivanović

MIHOLJSKO LETO
religiozna
(Miholjdan, 12. oktobra po gregorijanskom kalendaru)

U pustinjama poste usamljeni otšelnici,
mole se i telom pate.
Otidu, nestanu samo… Zaneseno predaju se bogu.
Ne dočekaju otac, ni brižna mati,
da se skrušeno, štogod brže mogu,
zbunjeni sumnjom predomisle,
obuzeti  čežnjom možda, starom domu vrate…

Dugo požive oni jedući samo retko kad naiđu,
na korenje i lišće sirovog bilja.
Kako im zapovesti nalažu, da poslušaju,
tek jednom po zalasku sunca, u najavi nadolazeće noći.
U pustom kraju bez hlada i kiše, na postelji od golog kamenja,
stotinu leta čak i više dočekaju;
Bdijući tako u samoći.

Sveti Kirijak, rani hrišćanin u petom veku, otšelnik beše.
Poreklom iz Korinta grčkog, od oca Jovana i majke Evdokije,
mlad se u Jerusalimu zamonaši.
Njemu u čast i Mihaila arhangela čije ime poneše,
slavimo praznik Miholjdan kad nenadano
u jesen, dođe miholjsko leto takozvano,
koje nam ulepša predstojeće dane, neminovne, hladne.

Sujeverni ljudi misle: zbog miholjskog leta
sledi duga i oštra zima, sneg će dubok da padne …

Dejan Ivanović,
12.10.2017.god. Baroševac

Чежња

Усамљен…
ко морска хрид
плаветни вео мути ми вид…
Таласи ме бију, вјетрови гризу
и времена зуб…
Опасност сам за лађе
преоштар и груб…
О кад би галеб слетио да одмори крила,
ил морска ласта, ко сестра би ми била…
Ви морске шкољке пријените за ме
иако у мноштву и ви сте саме…
Мекане алге чарапе ми плетите,
све морске птице на мене слетите…
Капу ми од гнијезда правите…
На чело ми рој звијезда ставите…
Све док не дођу чаробне ријечи…
Нека ме ваше присуство лијечи…
А кад долете тихо та слова,
сиђите мирно са мога крова…
Тада ће потрес снажно дрмати,
моје ће срце силно куцати…
Морска ће хрид да се откине…
Умјесто пада,
винут ће се у висине!

Промоција издања Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ на сајму књига у Крушевцу

Погледајте и видео

Програм промоције издања Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ осмислили су и водили Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић

Аудио снимак промоције издања Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ урадио је Марко Вишњић из Културног центра Крушевац

ZA NJU, JEDNOM – Slobodan Jevremović

◘   SVE MOJE BOLI KOJE SI TI UPILA
POMAŽUĆI MENI
NEKA SE MENI VRATE
NEKA TEBE NE PRATE
NEKA SI SREĆNA
OSLOBODJENA I RADOSNA
I SAMO TAKO
BIĆU SA TOBOM I JA
SREĆAN
NAJZAD
KAO I PRE
KAO I UVEK
KAO I CELOG ŽIVOTA…   ◘

Jednom sam te tražio
i bila si tu
sva lepa
i radosna
i vesela
ali
nisam te čuo…
vidim, ti pričaš
ali ja ne čujem…
i onda
tek sutra ujutru,
onog jutra, one noći,
najlepše noći posle,
ja shvatim…

To je bio najlepši san
o mojoj najlepšoj ljubavi
moga života
a zato nisam ni čuo njene reči,
jer ona
najlepše reči
najglasnije ćuti
a njih upravo priča,
e te reči su melem za moje rane duše,
te reči ja volim,
te snove ja volim,
tu javu ja volim,
i zato ja volim nju,
moju najlepšu oazu odmora
u pustinji bola i bespomoća,
u ovoj pustinji besčašća
i nevolja
naših života…

Snagu kad uspeš da mi vratiš,
put pravi uspeš da pokažeš,
to je uvek
tvoj najveći meni dar,
najdraža ljubavi moja…

(Bgd, 11.okt.2017.)

Animated Photo * Foto GIF -Internet

Jesenja balada


Voljela je jesen,
da, kao malo ko,
voljela je jesen
govoreći kako zlatno lišće
pod našim nogama
šapuće najljepše stihove života.

Znala je reći
da nijedno godišnje doba
ne odiše mirom i spokojem,
ne daje toliko blagodeti
kao što to čini jesen.

Voljela je jesen,
miris zrelih dunja
šetnje alejama kestenova
i obrane vinograde
pune ptica u potrazi
za kojim zaostalim grozdom.

Da, kao malo ko
ona je bila zaljubljena u jesen
u boje toplih tonova zemlje,
zlata i Sunca
nazivajući je
„Dama sa stilom,
širokog srca i ruku
prepunih darova“ .

Mnogima je jesen
sinonim za nešto što
najavljuje kraj,
hladnoću, sivilo, odlazak,
a njoj, njoj je jesen
bila sinonim za izobilje,
pjesmu, radost i Ljubav.

Stajala bi dugo gledajući
zalaske Sunca i govorila
kako ga vatreni konji
u zlatnim kočijama
voze na počinak,
ili bi raširenih ruku
na dlanove dočekivala
neki uveli list
ispod starog oraha.

Posmatrala je svadbene povorke
i djevojke pod bijelim velom
s onim njenim zanesnim
pogledom vječitog sanjara
ispisujući u svojoj mašti
redove nezaboravnih priča
samo njoj znanih glavnih junaka.

Voljela je jesen, da
i kako to obično s ljubavima biva,
jesen nije voljela nju.

Slušao sam je dugo
kako lica upernog u Nebo
prepuštajući ledenim kišama
i vjetrovima sjevera
da tihi šapat
od studi modrih usana
ponesu nekud,
nekud tamo iza obzorja
kojemu se okretala
ponavljajući;
„Ne, ne volim jesen, ne volim jesen…“

Nije voljela jesen, a …voljela je.
Jeseni su odlazile i vraćale se
noseći u svojim odlascima i dolascima
šapat njenih usana; „…ne volim jesen…“

Gledajući i nju i sve ove jeseni
gledao sam sve boje Života i Ljubavi
kako se prelijevaju u
boji njenih očiju
i šapatu koji prestaje, gasne,
nestaje zajedno sa zalascima Sunca
ostavljajući u njenom oku
trag Svjetla i Istine;
„Ljubav i kad umre – ne umire
Život i kad prestane – ne prestaje.“

Voljela je jesen.
Danas ćuti krijući se od
zlaćanih jesenjih zalazaka Sunca
i izbjegavajući dane u kojima
bi slučajno srela djevojku
ispod bijelog vela,
ne ispisuje tople pastorale i
ne slaže vesele priče u svojim
notesima mašte,
ne pleše valcer s drvećem
po tepihu od šuštavog lišća
za čije je šuštanje govorila da
to orkestar violina svira
Nebesku simfoniju.

Voljela je jesen,
onako kako se najjače voljeti može
i kako to s ljubavlju obično biva,
jesen nije voljela nju.

Nikad nije prestala voljeti jesen,
niti su tu ljubav isprale ledene kiše,
a ja, ja nisam prestao voljeti nju.

Voljela je jesen,
i znam, još je voli jer ona drugačije ne umije
iako svijetom šapat bolan, vjetrom nošen, putuje;
„…ne, ne volim jesen, ne volim jesen…“

Znam da je tako.Ni ja ne volim nju.
Ne, ne volim nju.

© Nevenka Savić Alispahić

„СА ЖЕНОМ У КАФЕУ” Н.Терзиоски

СА ЖЕНОМ У КАФЕУ

„Погледи упућени вама
одаше моја осећања
прижељкивао сам  овај  месец
и ваш долазак.

Погледи упућени вама
одали су моје манире
знате, још од малих ногу
волим жене старије.

Не, није ме мајка држала за руку
нисам имао своје играчке,
не…, и нисам редовно прао руке;
али ни данас нису тако грубе.

Имате право, када тако говорите…,
много је жена у овом крају,
али ја у очима вашим препознах
драгу, будућу сапутницу!

Погледи упућени вама и ово
пар упућених искрених речи: пристанак
мога срца значе, да се са вама заједно
одам бескрајној срећи.

Добро, нећемо стајати на улазу
у близини је један мали caffe…
Рекли сте дакле да ћемо се држати за руке?”

И, данас док цвета јесен
а сунце кишу моли, и данас
јој се осмех искраде јер је још
тај дечак воли.

ДВОЈНИК

Не изговарам њено име
пред охолим мојим двојником
не помињем њене усне и
чоколаду под јастуком.

Не усудим се да запевам
њену песму, нити да обилазим
њен виноград;: не љубим се
на дан њеног рођендана.

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 473 474 475 Next