Остаци надахнућа – Петар Савић

370 пута прочитано

 

Сакрила се муза моја,

надахнућа више немам,

појави се строфа која,

ал’ онда опет почнем да дремам.

 

Сетим се те пролећне ноћи

кад смо лежали заједно на крову,

надах се ноћ та неће проћи,

осећања почеше да навиру и зову.

 

Бајковито је и чаробно било

чак и небо без расутих звезда,

она ми тад нежно седе у крило

као птић што остаде без гнезда.

 

Пожелех да чувам је од окрутности света,

да будем јој веза између јаве и сна,

помогнем да престане по ивици да шета,

ако ипак падне да дигнем је са дна.

 

Али она рече већ исте те ноћи,

не жели део мојих песама бити,

иако нешто осећамо то ће проћи,

на неко време жели се скрити.

 

И ја сам се сакрио и тумарам сам,

али она је и даље у песмама мојим.

Опет ми је ноћ заменила дан

ал’ док о њој пишем још увек постојим.

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60922

JELENA

289 пута прочитано

Dvor kralja Menelaja
prepun je belaja.
Paris je oteo ženu,
prelepu Helenu,
moć ljubavi do mita
podigla je Afrodita.
Poređani u stroju
Grci su uništili Troju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60912

Rodna gruda – Miško pločić

262 пута прочитано

Hodam lagano dobro poznatim putem
Putem mladosti svoje
Hodam lagano i suza mi iz oka kreće
To je put rodne grude moje…

Hodam lagano tim putem
I gledam njive oko njega
Sad samo staro rastinje i vrzine
A nekad je na njima bilo svega…

Suze mi same iz očiju kreću
Dok se polako približavam staroj kući
Uspomene mi nadolaze sve više i više
Sećam se srećnih dana prašnjavim
Putem idući…

I svakim korakom sećanja se bude
I neki se čudan osećaj u meni javlja
Sećam se kako smo tu srećni bili
Rodna gruda se nikad ne zaboravlja…

Gledam stare topole, suše se polako
U oronulom bunaru još vode ima
Pp dvorištu je porasla trava i paslamci
A ajat je postao sklonište psima…

Strah me da udjem u kuću
Lagano ključem otvaram vrata
Ulazim suznih očiju,ali nema ko nekada
Da me čekaju sestra, mama i tata…

I kuća polako propada
Vreme lagano čini svoje
U mjoj odavno niko ne živi
Samo uspomene i detinjstvo moje…

I moja su deca rodjena ovde
Ali njihov je život odavde daleko
Bili su mali kad smo otišli iz kuće
Iz kuće iz koje sam i ja poteko…

Kuća je sada sama
Na njoj su odavnp zaključana vrata
Od kad je preminuo moj otac,a mi otišli
Na njenom su zidu stale čak i kazaljke sata…

I sve oko nje je stalo
Ostale su samo uspomene
Na jedan deo života i jednu malu kuću
Koja će uvek biti deo mene.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60905

AFORIZMI *Mihajlo Ćirković – Ćira

423 пута прочитано

       IZ NEOBJAVLJENE KNJIGE AFORIZAMA „MELJAVA VREMENA“

  • Savremena tehnologija je metak  ojačala mozgom na račun srca;
  • Betoven je najviše uživao u slušanju svoje muzike, jer ju je slušao u tišini;
  • Spremajući se za dijaloge, mi gradimo monologe;
  • O velikom i malom sudi osrednjost;
  • Nikada na terazijama drugarstva tasovi ne stoje u istoj ravni;
  • U našem peščanom satu života svako zrno peska moglo je da postane biser;
  • Koliko mi je veran portret ako me umetnik slika na ogledalu;
  • Najčešće novo poznanstvo prelazi u savez protiv osobe koja nas je upoznala;
  • Vino je bolje što je starije. Duže smo u ljubavi;
  • Česta lutanja ne znače samo nalaženje novih prostora, već i potraga za starim vremenima;

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60901

POBEDNIK (EROTIKON) – Nena Miljanović

240 пута прочитано

 

Volim te ženo
Nežnost si moja i ljubavi reč
Dok krv ne proključa nežnost sam i sam
Sve dokle slabine miruju moj si mir
Mekim mislima
Dotičeš mi se duše ljubavlju
Na hleb i rane jabuke
Zamiriše mi tobom dan
Jabuka ti se zrelih pod košuljom setim
Najedralih pod mojim prstima
Sočnih pod mojim zubima
Gladan te
Ogrubim
Tvrd
Sav se u jednu kost stvorim
Nisko pod pupkom
Raste(š) mi
Dok mi sve pred očima ne zakloni(š)

Obnevideo i nem
Ne govorim o ljubavi kad progovori krv
Zakovanom i raspetom na tebi
Zakuju mi se vilice
Ni imena ni lica ti se na tren ne sećam
Samo te osećam silno
Silan kao vojskovođa
Opsedam
Zaposedam
Slašću pobede
Dok me celog ne preplavi milja mir
Ponovo mek
Ponovo te volim
I više i jače pobeđena moja
Vladarice nad pobednikom
Snago i slabosti u meni
Grubosti i nežnosti moja
Ženo

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60897

Песме из 2 збирке… – Андреја Ђ.Врањеш

221 пута прочитано

ПОЕЗИЈА ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ )

ДРИНА

Кад се ружноћа лепоти наруга,
радост тишине израњаве крици,
погледе обоје крвави видици,
живот застаје као мисао.

Јауке јутра ветар носи,
дубоке снове свирепост грди,
рибе налазе мир испод бола,
и врбе тугују као људи.

Кад се зло сакрије у време,
кривудава туга поново почне да воли,
ракови крену бистром надом,
зелену тајну сећање боли.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60891

IMA LI SVRHE-Miroslav Krnjeta

189 пута прочитано

Živote maglo nepoznata lepoto
ko sam ja čovek ili blato,
šta je cilj koja mi je uloga
jesam li soko ili lutajuća spodoba.
Kako pronaći brod istine
otkriti svetle vrline
kad me lome surove hridine.
Kako dospeti do prve iskre
do točka koji pokreće vatre,
kako ostvariti san
kada lutaš kroz prazan stan.
Lako je rođenima na krovu
biraju ponor ili zvezdu novu,
mi rođeni u korovu
lovimo sudbinu kroz gustu travu.
Ne razumem kakav je život cirkus
koji je u stvari pravi kurs,
lomiti i gaziti
ili paziti i maziti.
Kad si dobra vila
lepo je i od sreće poletiš
a onda padneš slomiš krila,
ako si gad osuđen si da patiš,
koji je put pravi
gde je cilj i gde su svetla.
Ako sam cvet
zašto ne procvetam
i bojama ulepšam svet,
ako sam korov
neka me voda odnese u zaborav,
ovako večni pupoljak
koji čeka svoj trenutak.
Čudan je životni status quo
nisi ratnik a nisi ni skvo,
nit si voda nit si vino
zamrznuti špricer
pogubljeni ker
stojiš i gledaš
gde si života dolino.
Možda je život ruski rulet
neko pliva i tone
a neko nađe zvezdani let,
možda je život samo pitanja
bez konačnog odgovora
jedna obična prazna putanja
kao voda mrtvog mora.
Možda je sve monotona rutina
spavaš,radiš,jedeš,brbljaš,
kao obična životinja.
Ali gde je moja planina
cilj do vrha,smisao postojanja,
srca sudbina.
Vrti se neprestano
nepoznata zemaljska predstava,
vrhunsko lutanje i potraga
koja je tvoja uloga.
Lepo je živeti,zaista lepo,
ali ne kao ranjeno pseto
nisam svraka koja kljuca mrve
pitam se ima li cirkus svrhe.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60886

Moje su ti suze rekle zbogom-miško pločić

175 пута прочитано

Kad budeš ovo čitala
Ja ću biti negde daleko
Odlazim iz tvog života
Na mesto drugo neko.

Moje su ti suze rekle zbogom
A neću saznati da li si i ti plakala
Da li su ti suze rosile lice
Dok si ovo pismo čitala.

Ili ti je bilo svejedno
Jer da odem ti si htela
Ne znam i nikad neću saznati
Da li si me i koliko uopšte volela.

Možda ćeš ipak malo zaplakati
Možda ti bude i malčice žao
Jer sve što je vredelo u meni
Sve to sam tebi dao.

Odlazim iz tvog života
Sa sobom nosim tugu i uspomene
I želju da se bar ponekad
U dnu srca i setiš mene.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60882

Saša Milivojev, Palm Jumeirah, Dubai, United Arab Emirates

211 пута прочитано
Saša Milivojev, Palm Jumeirah, Dubai, United Arab Emirates

Saša Milivojev, Palm Jumeirah, Dubai, United Arab Emirates

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60877

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић

174 пута прочитано

  


СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ


Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
а таласи полако жеље односе.
Никако да загазимо у исту реку,
и схватимо шта таласи доносе.

Све мислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, спотакнемо се опет,
проклетство од нас не бежи.

Истине нам полако вену,
заблуде су све веће и веће,
а још чувамо успомену,
на прохујале дане среће.

Још гајимо у срцу спокој,
стихови доносе души мир.
Мислимо: Свако има сан свој!
Љубав још увек покреће свемир!

Да, љубав је та слатка тајна,
која свету опстанак доноси
и увек новим животом,
ништавилу краја пркоси.

Да, све реке ка ушћу теку
и однеће једном и нас,
ако не зајазимо реку

и у души пронађемо спас.
© Љубодраг Обрадовић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60874

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 790 791 792 Next

Load more