SVETLO SVICA-Miroslav Krnjeta

Kako sam strašno pao
niz obraz suza pada,
ne mogu da ustanem
zbog rana i jada.
Ležim gledam u plafon
ne želim druga ni voljene,
muke lete iznad mene
nadvijaju se crne sene,
zbog duše slomljene.
Misli mi ne daju mir
briga um pritiska,
nemir dušu bode,
tonem u duboki vir
povlače me tamne vode.

Duboka me ščepala kriza
sve me više nagriza,
borim se da izađem iz kuće
postaje nepodnošljivo vruće.
Šetam gušim se od straha
osećam tlo mi izmiče
ostajem bez daha.
Prolazi vreme,pada noć,
ljudi prolaze pored mene,
koga da pitam za pomoć
svi oni nose svoje breme.
U trenutku nateže krize,
ugledah pored puta
malo svetlo koje luta,
mali svitac leti meni
nikuda ne žuri.
Baš sada da naleti na mene,
potpuno smo sami
oseća život u meni vene,
on me noćas razume u tami.
Veći sam od svica
ali izgubio sam svetlo
a on mali tako snažno blica.
Kako mala stvar
malo božije stvorenje,
vrati čoveku žar
probudi želju za spasenje.

Mala iskrica u noći
šapuće da ima pomoći.
Gledam u zvezde
osećam izlazim iz dubine
noćas neko o meni brine.
Nisam potonuo ipak života ima
osećam te gospode,
ti si nade nadolazeća plima.
Nestaje umna tamnica,
hvala ti bože što si poslao svetlo
kroz malenoga svica.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60152

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА РАТНУ ПОЕЗИЈУ – “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”

КК “БОГОЉУБ” из Јасике и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца
заједнички организују;

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА РАТНУ ПОЕЗИЈУ“Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!

  • Тема конкурса је поезија која je посвећена ратном периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године и описије НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (engl. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (engl. Operation Noble Anvil)) у Србији познато и као НАТО агресија или “Милосрдни анђео”;
  • За учешће на конкурсу сваки песник може послати по једну песму са овом темом;
  • Песме потписати пуним именом и презименом, а потребно је том приликом доставити и кратку биографију са основним подацима о себи и фотографију аутора;
  • Вашу поезију можете слати до 05. априла 2019. године и то обавезно у електронској форми:

 

У електронској форми u wordu (doc) или odt формату на мејлове:

За најбоље песме, односно песнике који су те песме написали обезбеђене су пригодне награде и то:
  • за прво место – диплома, 5 књига и наступ на манифестацији “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”  15 априла 2019. године  у селу Јасика код Крушевца;
  • за друго место – диплома и 3 књиге и наступ на манифестацији “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”  15 априла 2019. године  у селу Јасика код Крушевца;;
  • за треће место – диплома и 1 књига и наступ на манифестацији “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”  15 априла 2019. године  у селу Јасика код Крушевца;

Радови се не враћају. Аутори радова су сагласна да се сви њихови радови могу објавити на порталу поезија.срб и другим штампаним издањима организатора ове манифестације без новчане накнаде ауторима.

Одлука о добитницима награда биће објављена на порталу поезија.срб до 10.априла 2019. године. Победницима ће бити уручене дипломе и награде у књигама на извођењу уметничког програма 15 априла 2019. године поред моста на Западној Морави у селу Јасика у 18:00 сати, када ће се говорити и награђене песме. 

Организатори конкурса и манифестације “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!нису у ситуацији да сносе тршкове добитницима награда за  долазак и боравак у селу Јасика код Крушевца.

Добитницима који не могу да присуствују уручивању награда послаћемо награде и дипломе у дигиталној форми у PDF-у на њихов Емаил, уколико то добитници затраже.

 

Организатори:

КК “БОГОЉУБ” из Јасике
и
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца


Прочитајте више
DA SE NE ZABORAVI – POHOD PALOG ANDJELA

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60142

Срећан 8 март – ЖЕНА – Љубодраг Обрадовић

ЖЕНА

Жена је суза распукла
у освит јутра, са телом
сазданим да пламти.
Жена је река која не пресушује,
вечно лепа и вечно млада,
увек нуди оно
што не може дати.

Жена је драгуљ блистав,

насмејани отров слатки,
вечна тајна
и сјајни заборав,
у ноћима врелим
и кратким.

© Љубодраг Обрадовић

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60136

Ne vraćaj me na čekanja

Ne znam, možda je teško shvatiti
koliko su čekanja tihi otrovi
možda je teško razumjeti
kako je lako čekajući živ umrijeti.

Doista ne znam, od onih sam
koji su upoznali dvorane čekanja
i široke hodnike tihih nadanja
i njih, njih razumijem.

Možda ćeš, ako i sam kročiš
tim istim dvoranama i hodnicima
moći da razumiješ što smatram
da je beščutno srce tvoje.

Ne razumijemo se, nismo iste cipele nosili
i tome se ne čudim više
ali te molim, ne, preklinjem te
ne vraćaj me više nikad na čekanje.

© Nevenka Savić Alispahić

( 2017. )

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60131

Dan bez čekanja

Osvane dan kada se više ništa ne čeka
dan u kojem je sve kristalno jasno
i spreman si da živiš umjesto što čekaš
baš ovaj tren, baš sad
jer onaj od maloprije je već postao prošlost
a onaj što dolazi, može i da ne dođe.

Osvane dan kad pobacaš stare kapute
pocijepaš brižljivo čuvane
požutjele karte s davnog putovanja
i one ulaznice iz onog bioskopa
u koji odavno ni ne zaviruješ.

Osvane dan kad pred sobom stvoriš
ogromno brdo pocijepanih uspomena
uzmeš kutiju starih, s razlogom čuvanih šibica
izvučeš jednu, zapališ, kutiju dodaš gomili
koju zatim potpališ šibicom koja već peče prste.

Brzo, sve što je izgledalo neprolazno
sve što je djelovalo kao znak za čekanje,
čekanje ničega,
brzo, vrlo brzo, halapljivi plamen pretvori u pepeo
i nema ga mnogo, šačica tek, dječija.

Prospeš pepeo u vjetar, okreneš se i odeš
u ovaj tu i sad tren
u ovo sigurno između u kojem je sve moguće
i sve nemoguće
i živiš,
i dišeš,
i rizikuješ,
ali se ne vraćaš, ne čekaš i ne mučiš sebe
pravdajući se vječnošću.

Vječnost, to je za rijetke,
i ne bira ih čovjek, bira ih vječnost sama.

Osvane dan kad prihvatiš ono što i znaš,
tren koji je upravo prošao, ne vraća se
taman ga dovijeka čekao
dovijeka gledao u vrata koja se ne otvaraju
razmišljajući kako će baš sutra da se otvore
i na njima se pojaviti čekano.

Prošli tren, sigurno neće otvoriti vrata.
a sutrašnji, znaću tek sutra, čemu ga čekati
ako treba da dođe to što bi se čekalo
u tom sutra što dolazi, ili ne dolazi,
uzalud je sad sanjati i uzalud je ubiti trenutak
zarad nesigurnog čekanja nečega što
i može i ne mora, i ne može i moglo bi
da se dogodi.

I nisi manje sanjar, i nisi manje čovjek
samo se probudiš i znaš – čekao ne čekao
sviću nova jutra, nove se zore na istoku bude
sa nama ili bez nas, rijeka proteče svoj put
vjetar ispiše svoje priče dok ih vrijeme čuva
gledajući kako kraj njega život promiče.

Jednom je negdje rekao neko;
“čekanje bi ubilo sanjara”
vjerujem da je rečeno od nekog negdje nekad
čuo, zabilježio i naučio da samo budala
dovijeka čeka ono što prođe ili ono što treba da dođe.

Osvanu jutra, osvane dan
sa njim se probudi isti lik, ista budala
isti sanjar i ista luda
jedino ništa i nikog ne čeka više
baci pogled na najmilije oči
jedino njih sa sobom nosi
u ovom trenu u ovom sada
a sutra, sutra ko zna, o tome ću
kad ponovo bude sada.

Adio sad, možda se opet sretnemo nekad
a da se nismo nigdje čekali nikad.

© Nevenka Savić Alispahić
( 2015.)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60129

Testament – Nenad Đekić

Sve svoje ostavljam zemlji
u koju sam nekad samo se kleo.
Sve svoje, ostavljam jadu,
koji me uze kad tebe sam sreo.

Moje će telo da bude hrana
nekome cvetu što cveta,žut.
Moje će meso da bude snaga,
tom bednom crvu što traži put.

To oko moje, sanjivo plavo,
umesto vrana nek vadi žud,
da još jednom ugleda lice
Anđela zbog kog, bio sam lud.

Jedino srce ostavljam tebi,
u njemu uvek imaćeš dom,
jer ti već dugo stanar si njegov,
čuvaj ga, da se ne naseli zlom.

A dušu grešnu, ostavljam sebi
da mogu nekad poleteti s njom.
Da tebi dođem i milujem nežno,
znaćeš da tu sam, al’ zvaćeš me snom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60126

PLAVA SREĆA-Miroslav Krnjeta

Mala plaža velika sreća
sunce miluje dva srca,
more im je ljubav najveća
dva dečaka,dva morska gnjurca.

Na maloj kamenoj plaži
bili su najsrećniji dani,
plava ljubav prijatelj najdraži
detinjstva morski kapetani.

Gledali su brodove
grlili plave talase,
imali iste snove
mirisali more i čemprese.

Lovili su zvezdu sanjalicu
on školjku on puža,
radost i osmeh na licu
more im ruke pruža.

Maštali morske sirene,
kakva radost kad vide brancine,
gledali su pučinu sa stene
privlačile ih nepoznate dubine.

Plaža drugarstva,veseo pogled,
ronili su tražili belog ježa,
slobodni su bili kao galeb
vezani kao ribarska mreža.

Uživali su u morskom raju
igrala se veselo dva brata,
nisu znali da igra dolazi kraju
sve je nestalo u vihoru rata.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60123

Mafijaška ćerka – Miško pločić

Ona ima plave oči
I zove se Taša
Tako blaga, tako mila
A ćerka mafijaša…

Mafijaška ćerka
Ćerka kralja kokaina
Prava je šteta
Jer je tako fina…

Onako lepa, tako slatka
A mafijaška kći
Njenog oca svi sr plaše
Plaše ga se svi…

I ja ae plašim
Ali volim Tašu
Voleo bih da je otmem ocu mafijašu…

Kad me sretne
Osmehne se blago
Ja sam onda srećan
I postane mi drago

Tako slatka tako lepa
Mafijaška ćerka
Neće moći ona s ocem
Da ostane do veka…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60119

Ljubav – Miško pločić

Šta je to ljubav
To je nešto lepo
To je kad se…
Dvoje vole slepo…

To je kad se ljube
Kad se dodiruju usnama
Kad on nije sam
I kad ona nije sama…

Ljubav su poljupci
Nežna milovanja
To je slatka tajna
Uzimanja davanja…

Ljubav je…
Kad se mrse kose
Kad se zaljubljeni
U srcima nose…

Ljubav je najlepše osećanje
To je san snova
Ona stalno izaziva
Drhtanja nova…

I, zato, budite zaljubljeni
Volite jedni druge
Jer ljubav je mnogo lepša
Od tuge…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60116

НИРВАНА ОД БЕЛОГ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

 

 


НИРВАНА ОД БЕЛОГ

Бела радост у белој ноћи,
бели осмех белим сели,
све је бело поглед цео,
живот бео белим смео,
од смрти се белим дели.

СУДБИНАР

Одлетети с ветровима,
до топлих мора,
на дну пронаћи остатке себе,
постати судбинар рањених амфора.

Живети с рибама од светла,
са шкољкама од боја,
у песку судбину крити,
остати тајна дубина тамних, морски човек бити.

КЛЕКОВИ МРТВИ

Клекови мртви стоје,
тврди ко камен у каменом  крају,
а  ја  се питам, каква су то бића,
која дуже мртва него жива трају?

Одговор немам,а што ми и треба,
нека  остане тајна,да  људе нове прати,
остала је тужна дилема,
хоће ли  такви чудити се знати?

ШАПАТ  СЕЋАЊА

другу, Аљоши Бухи, Црвена јабука.

Његова су питања ,
извиднице ума,
кад сећања шапну,
мисо радост буди,
одавно је тајна,
нестала дуга,
дани кишом плачу,
ко да плачу људи.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60104

НИ РЕЧ – Андреја Ђ.Врањеш

 

 


НИ РЕЧ

 

Били су небо
један другом,
радовали се кишама пролећним,
маштали  тихи,
добијали и губили,
истој тајни заклињали.Онда је један склонио себе из себе,
постао безочан, суновратан,
изгубио је светлост, упао у мрак,
гасио је најсветлије звезде,
светиње под ноге бацао.
Други му увреде није узвраћао,
није  клеветао,
а како је и могао,
па били су орлови
исте плавети.

Говорити прљаво,
проглашавати тамним,
а само до јуче у ведрине га дизати,
имати радосно мишљење о њему,
значило би бити празног морала.

Како сам могао са таквим,
зар сам ја бољи, говорио је у себи,
ако је лош, како сам га у срцу њихао,
зар сам  могао бити с њим,
шта сам видео?
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60098

IN VINO VERITAS – Споменка Денда Хамовић

Капи кô рубини зрцале се зреле
Расцвета им рујни Божји нектар груди
Жедне усне пију, жеље се преплеле
Из чокота сласти семе страсти буди.

Руде пламте плоти, цветају опојне
Бујни буке непца и усне помами
Плете венце лозне немир мисли тајне
И заигра грешно – еха миље мами.

In vino veritas – ниже страсне сате
Из капљица лију, компонују игру
Омамљена тела кô сунцокрет прате

Предају се жарна рубина таласу.
Рефлексија сија и заврти чигру –
Вир винске истине звездицама засу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60091

ЈАСНОЋА – Љубодраг Обрадовић

 


ЈАСНОЋА



Покошеним ливадама шетам
и сам покошен животом.

Ветар сам,
здробљен костурима дрвећа.
Мрав сам,
а сплав ме носи,
туђом руком вођен,
у царства непознатих страхота.
Луд сам скоро
и сит догађаја лажних,
у свету лажном,
где подлаци лижу чизме подлацима
и добро пролазе.
Где поштене кичме
и кад искривљене мole,
шут у задњицу добију
и ништа више.
Сит сам живота,
а сено тако заносно мирише
и питања нова намеће.

Смисао?
Да ли га има?
Живот има дражи?
Циљеви постоје?
Надај се, надај,
поштена душо.
И дођи, похвали се,
кад будеш чуо,
да твоја сорта
и твоје братсво,
насмејани шетају.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60088

MILOSRDNI ANĐEO – Dragojlo Jović

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59973

Saša Milivojev

Saša Milivojev

Saša Milivojev – www.sasamilivojev.com

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60084

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 517 518 519 Next

Load more