JOŠ UVEK – Milovan Petrović

Još uvek dodir tvoj me budi
osmeh što krasi ti lice
još uvek moja si ljubav i muza
s pogledom sanjalice.

Još uvek dani počinju s tobom
i ništa teško mi nije
još mi se telom toplina širi
ko vino kad se pije.

Još mnogo toga u meni ima
što želim tebi dati
neka nas ljubav ova naša
večno kroz život prati.

© Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58778

#MeToo – Eleonora Luthander


#MeToo


Nemoj da mi neki dušman
opet napiše recenziju
da kljuca moja slova
k’o živina kukuruz
da se raskokodače
u polupraznoj sali
za 300 evra
koje od mene neće
izvući

I da ukucava uvrede
k’o eksere
i na njih kači
gadne slike:
“Veštičija kulinarska
receptura”
i “Klepetanje”
to, elem, zaslužuje batine

E, da je živ Branko Miljković
te da se za mene potuče!

Nemoj da mi se neko
olakša u knjigu
da ispipa pesme k’o mene
ON

NJEGA pre ili kasnije
čeka taraba #
MeToo
i još i to
da ove godine neće dobiti
Nobelovu nagradu
za NEmir

Mala pauza u Akademiji…

Uhvaćen je
ženepipajući
tzv “Kultur profil”

Sledeća dva decembra
pipaće
sam sebe
u zatvoru u Stokholmu

A moja knjiga putuje samnom
neotvorena

VIRGO INTACTA

© Eleonora Luthander

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58776

NEMIR —— Marina Adamović

Popela bih se do
vrha
brda 
on se popeo
na vrh
planine,
planina na oblake
gore pljušti
slap gorčine.
Ostaću pri tlu,
nek me grotla upiju,
ne
mi
ru

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58772

TVOJE ZABORAVLJENE REČI – Slobodan Jevremović

Danas sam našao
tvoje zaboravljene reči;
strane izbledele malo,
hartija nešto starija, žuta,
a reči tvoje iza korica,
čitam i vidim, opet se setim,
tebe iste od danas i onda,
radost što donosiš u ranjenu dušu,
što lečiš opet sve moje boli,
one od znanja i od neznanja,
mila moja.

Danas sam našao
posebnu knjigu na posebnom mestu,
tvoje zaboravljene reči
i osmehe čitao nenapisane,
i čitao tebe,
i čitao ljubav,
ponovo,
mila moja…

Darko
(Bgd,31.okt.2018.)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58769

Zrak

Ne znam bože šta mi je,
ali nemam vremena više
da čekam momenat
da je vidim.

Nju čekam da vidim kao jutarnji zrak,
dok nju čekam,
dođe onaj prokleti mrak,
gde noću ulicama šetam.

Gde si dušo,
da te vide oči moje,
a kad te vidim,
ne znam gde sam,
izgubim se u tvoju raskošnu lepotu.

Dođi u zagrljaju mom,
da te ne dam nikom,
da ti okice gledam,
da ti obraze mazim,
i ljubav tvoju pazim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58765

PALI BOGOVI – Nena Miljanović

“sve ima svoj kraj” izrekli su mudri
koji su naučili kako gubiti a ne umreti od tuge
ali ja sam pesnik i nisam mudra
i ne umem da ne umrem za sobom
jer šta bih u rumenu zoru na misao o sutonu
oplakujući tek rođen dan kao budućeg pokojnika
i sve što mi se desi sa tobom
bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost

da sumnjam da ovo ćutanje nema kraj
i da ti ne čekam reč
zar bih kao mlada luda pevala o tebi
s lastama pod mlakim aprilskim nebom
sa svešću da je jesen i kiše
i prazna lastavičija gnezda
i moje opustelo i staro srce u njima

da verujem u ovaj kraj među nama
i da će gluva i slepa vremena još dugo
do kraja mudre mene
zar bih te pitala ovom poremećenom pesmom
Je li da nismo pomrli
je li da smo bili (i bićemo)
u dimenziji poema bez početka i kraja
reci i da ćemo biti i posle poslednjeg zalaska sunca
kad i poslednji par ptica polomi krila i padne
sa neba koje se zajedno s palim bogovim ruši
po mojim pesmam o nama
gde sam se sakrila od mudrosti
poremećena poznom ljubavlju
i poezijom

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58759

LEPOTA MORA -Jelena Đurašković

Sa hridi na na morskoj obali,
gledam beskraj plavi što predamnom stoji
i hiljade tajni svoga sveta krije,
spokojan i miran kada vetra nije.
I dok mu sunce obilno rasipa svoj zlaćani sjaj,
k’o da je posuto mnoštvom bisera,
ono mu uzvraća svoj bleštavi odsjaj,
Plavetnom nebu sa mnogo žara,
lepotom se svojom udvara.
A nebo uzvraća plavetnilom nesebičnog darivanja.
Sa neba mu se smeše oblačići beli, penušavi, nestašni, veseli…
i zabavljaju ga igrom svog stalnog preoblikovanja.
Poseban dekor su galebovi što iznad njega lete,
i uz radosne krike pozdrava suncu, nebu, moru…
čas slete, čas uzlete.

Predivna igra pridodavanja lepote lepoti u žaru letnje topline.
Spajanje i stapanje u beskrajnu lepotu i harmoniju celine.
Opijena,omamljena uživam i u njegovom mirisnom dahu.
Čini mi se kao da mi nešto šapuće
dok lagano kotrlja kamenčiće u plićaku.
Žari mi telo toplina leta,
a dušu mi žari sva ova lepota.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58741

ЧЕДНОЈ ЉИЉАНИ – Драган Ћирковић


ЧЕДНОЈ ЉИЉАНИ


Хтео сам да ти напишем песму
Али не умем не знам како
Пишем па бришем и све тако
Опет испочетка

Хтео сам да напишем песму
О Теби и себи и свима нама
Што горимо као слама
Кад се љубав деси

О томе како се светови руше
Како се тад разум губи
Како се безгрешно љуби
Читава васиона и миш у житу

Како се велика царства руше
Хиљаде хиљада људи гине
У све човекове врлине
Изгубе своју вредност

Како се тад непријатељу зло прашта
Како се тад пријатељ заувек губи
Због девице која се љуби
И родитељ се заборавља

Али шта кад се та љубав изгуби
Тад читав свет постане тама
Душа плаче срце се слама
А бездан постаје васиона

© Драган Ћирковић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58735

POKLANJAM TI OVO VREME – Dejan Ivanović

Poklanjam ti vreme koje drugačije počinje da teče.
Prividno izjednačenu sadašnjost sa prošlošću,
zaumnih rituala u anomalijama ustalasale vode.

Kad strujanje proključalih fontana u ekstazi
magijske igre duha, otvorenog prema svemu što postoji
zapljusne, pod zadremalom obrednom paučinom …

Izgubljenu radost, zagonetne ideale mladosti.
Iskreni šapat, mobilnost čulnih reči
u simbiozi straha i uznemirujuće ozbiljnosti.

Sve što kod sebe smatram vrednim.
Plodnost oaza, izazove obala udaljenih reka
i duboku anksioznost obazrivog iščekivanja …

Možda naposletku, pod stresom ruševina
strogih uzglavlja, pokislih fenomena poslednjih želja ,
nečije srce iznenada zakuca prazninom, odmeklo ..?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58733

RAZOČARANJE -Jelena Đurašković

Okretah se odblesku zapamćenih rumenih osvita,
probuđenih u slepoći zalutalih stremljenja,
razorenih u plimi strasnog pakla.
Oćuteh odsjaje razabranih nada
šamarom prokletstva rasutih u pakleni pepeo.
Tresak,trzaj,treptaj,opaka smrt,
a živeti se još htelo.
Avetinjske asocijacije,čemu ste vi još tu?
Jauci iz mračne jame kupe vas ko strvina lešinare.
Sipate pakost,sotonski parate razboljenu psihu,
a onda je ukopate negde između neba i zemlje.
Pesma mi tumara po palubi zalutalog broda.
Okeani mojih misli trpe valove plime.
Krvare prolećna pamćenja osvajajući setom ućutali razum,
prelaman nad nepoznanicama ljudskih grehova.
Ali zakleti ponos se bori i tuži posrnuće,
našavši jedinog krivca u nemiloj igri slučaja.
Iskušenje ljudske nadmoćnosti pronašlo je kraj za kraj.
Mač je presekao napeto uže naivnosti.
Načela duhovne nepobedivosti već podsećaju na bajku;
arhaični napitak onima što sami sebe lažu.
Drhtaj prošlih nadanja opet ucenjuje za izdaju ponosa,
al’ vrata zaborava se teško otvaraju.
Moćni ih otvore migom prolazne sreće,
ali tada mrlje prošlosti kolaju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58727

Gvozdena Dama – Nenad Đekić

U srcu malom zebnja se stegla,

teške se misli  tvore u strah.

Slana je suza na njen jastuk legla,

soli  joj kosu rasutu u prah.

 

Sa senkama često ona noću zbori,

rukama ih slabim odvaja od sna,

kao da ih vešto za budućnost čuva,

brine da je čeka neka sudba zla.

 

Sa senkama često ona noću pleše,

one nose lica iz prošlosti skore

pa utvare crne na anđele liče,

dok strah ih ne oda, od izlazeće zore.

 

A kada se svrši taj đavolji ples

I pred sjajem sunca poklekne ta  tama,

sa usana tiho prostrujaće šapat:

„Bojim se samoće, ostariću sama“

 

Tada će joj lišće na granama starim,

pod gudalom vetra odsvirati tajnu,

neko će za svagda biti tu kraj tebe,

da s neba ubere za te zvezdu sjajnu.

 

Ti nikada nećeš ostariti sama,

oteraj gordo taj najveći  strah,

ostaće znaj, neko ,uvek da te čeka

dok vreme mu telo ne zdrobi u prah.

 

Ti si moj zlatni okov na vratu,

moja lična Gvozdena Dama.

Kroz misli prođeš svakog trenutka

a misao nikad ne sme biti sama.

 

Znaš da je vreme samo večno?

Skriće i mene pokrovna svila,

moja će duša ostati kraj tebe,

shvatićeš, ti nikad sama nisi bila.

 

 

 

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58717

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 10 у Народном музеју Крушевац (22.10.2018.)

Промоција часописа Поезија СРБ број10 одржана је 22.10.2018. године у Народном музеју Крушевац у Крушевцу. Програм промоције припремило је и реализовало Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Народним музејом Крушевац. Програм су водили и уредили Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић. О часопису о коме су својом радовима представљени више од 85 аутора, пре свега песника (а било је и афористичара) говорио је уредник часописа Љубодраг Обрадовић. На промоцији су учествовали крушевачки књижевници, песници и афористичари: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, мр Ратко Тодосијевић Баћо, Драган Тодосијевић, Сандра Миладиновић, Аријана Хинић, Дејан Петровић Кенац, Михајло Ћирковић, Мирослава Смиљанић, Живојин Манојловић, Слађана Бундало, Градимир Карајовић, Даница Рајковић, Драган Ћирковић, Мишко Плочић… Програм су музиком обојили Женски хор БИСЕРИ из Крушевца и Марија Вујић (на клавиру), ученица Средње музичке школе Стеван Христић из Крушевца, а за техничку релизацију био је задужен Горан Ракић Рака. Аутор фотографија је Живојин Манојловић, а слике које су фотографисали Љуба, Гана и Града погледајте на Фејсбуку


У шта или кога гледа Живојин Манојловић? Питање за Вас… У часопис наравно!
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58710

MANSARDA – Nena Miljanović

 

Neka mi se ne uzima za plagijat poznate pesnikinje

Ali ja doista više nemam vremena
Ni za duge ni kratke pesme o ljubavi 
Sve kraći su mi i potezi perom i dani i dah
Sve ređe
Na brzinu ispišem tek poneki štur stih
Po sećanju na tebe i Monparnas
(Maštali smo da živimo tamo
Ne znam zašto baš tamo
Ali tako je slobodno i dobro zvučalo
Imati sunčanu mansardu i jedno drugo
Bez novca za cigarete i večeru
Voditi ljubav do iznemoglosti
Ludi ljubavnici
Daleko od obzira prema građanskom životu
I s prezirom prema smrtima)
Ali
Za stihom stvoren život sa tobom
Ja nemam više hrabrosti
Na domaku kraja
Ne želim više pesme o tebi
Ni tebe
Drugog nekog da mi je
Još jednom
Voleti
Ljubiti
Umreti

Tu je
Taj neko drugi
Na mansardi bez sunca
Na izmaku pesama i vremena
Voljena
Ljubim mu oči
Tvoje

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58705

TVRDOGLAVA GLAVO – Jelena Đurašković

Posegnem da uberem voćku zrelu,
Al’ mi jedna pljuska ožari lice
I korak nazad me vrati.

Otpatih bol, pa kad presta,
Snaga me nova pokrene ka cilju,
Al’ opet isto, samo bol je jači,
Pojačan ranom sećanja na prvo.

A kad se i ta umiri bol
I treći put se osmelih hrabro
Da koraknem bliže ka zreloj voćki
I nazovem je svojom.

Ne prezah više ni od vrućeg bola,
Strastvena, gladna i u želji žudna.
Kad pljuske više ne bi.
Tek umesto nje,jedan glas se iz potaje javi,
Da mi korake zaustavi:

“Tvrdoglava glavo, što to želiš sebi?
Zašto si uporna tamo gde ne ide
I čemu srljaš tamo gde se brani?
Pa zašto uvek kad te pljusnem
Zatvoriš oči i ne vidiš ko je?
Što te tako hrabri,
Pa ne shvataš opomene moje?
Voćka je ta zrela, raskošna i slatka,
Ali pojedena gorak okus daje.
I zato bolje okreni joj leđa, otrpi glad,
Nego da osetiš i slast i gorko kajanje”.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58699

Karma – Nena Miljanović

 
u životu pre ovoga (i pre tebe)
bila sam biljka
bez sposobnosti da osetim bol
zato ne volim zeleno (oprosti španski Ciganine)
evo
iskupljujem se grubošću prema sebi priznanjem
volim slepački
pseći
ženski
ropski
a nevoljena sam
 
po karmi
u novom životu isplaćujem stari
mora da su bili vekovi lagodne letargije i tišine
otuda sve ove zaglušujuće bujice stihova tebi
i sav ovaj bol
zbog nepoklapanja naših postojanja
jer ni trave da sam vlat ili vres
ne bih ti bila manje
a ti
da si sav od muške reči i ljubavi
ne bi mi bio više nego što si sad
iako si samo ono što sam pre tebe bila ja
prozno i prazno ništa
 
i nikad i nećemo moći biti nešto više
a ipak
želim da se karma ponavlja i da se rađam
i u svakom životu da te dockan sretnem
i da te volim i da me ne voliš
samo da bih plakala poeziju
i slepački od svoga plača kamčila pesme
i pseći cvilela u njima
ropski ponizno i ženski prkosno vukući se za tobom
samo da bih pevala poeziju
kad umrem
da živim bar u rimama
da mi ne umreš sasvim

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58696

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 501 502 503 Next

Load more