BLOG PoezijaSCG

Dodirni me…
Snovi nek počnu…
Umetnost naših pokreta
Nek svetlost dobije…
I nek vatre progovore,
Dok se bore,
Sa pokretima naših kostiju…

Pogledaj me;
Nebo nek zatalasa…
Dok plešemo po misllima
Večernjih romansi…
I nek se Mesec zapita
Zašto skita
U ovoj zajedničkoj seansi…

Drži me…
Još samo malo
Dok sa jutrom umiru
Svi naši pokreti…
I nek u stisku
Ostane varnica
Koju nećemo preboleti….

Nije li to boja u očima tvojim

U odsjaju duge, iza tople kiše?

O, ne reci sada! U pogledu vidim-

nema gorkih snova, ni čemera više!

Shvatila si ono što nam snagu vrća:

da je život kratak, lepota- bez kraja!

Zato pamti dugu i titraje zraka,

I seti se uvek tog svečanog sjaja.

Marina Adamović

BIĆE DANA

Biće dana,
kad i kajanje
će da se javi.
Biće i pakla.

A sad,
potočak si,
posle kiše
i možeš da me udaviš,
u mutnu reku života.

Možeš da me ostaviš
samoga na putu,
da noću gledam
sve zvezde,
a vidim samo tebe.

Sve možeš.
Čak i da se javiš.

(C) Ljubodrag Obradović

Будим се већ неколико ноћи

и питам се увек испочетка

ко то шушка на тавану нашем

ко то воли да се ноћу шетка?

Да проверим ко обзира нема

ко трчкара кроз горње одаје

планирам већ неколико дана

ал ми храброст мало посустаје.

Пред очима у том густом мраку

смењују се све страшније слике

шушкање се сад у соби чује

предосећам, биће неприлике.

„Тата, брзо, у соби је неко“

разлеже се мој глас оправдано

док из ћошка скривеног у  мраку

неко крцка, крцка непрестано.

Кад се светлост просула по соби

камен тежак са срца се сручи -

један сиви дугорепи  мишић

уплашено покрај зида  чучи.

copyright by Zorica Prokopić

Svud male barice.
Ništa suvo nije više.
Sunce iza oblaka krije lice
Nakon duge kiše.

I drveće zazeleni.
I cveće zamiriše.
Ne mogu da objasnim sebi
Ali sve je lepše posle kiše.

Kapi se slivaju lako.
Voda sva zla briše.
Jer ništa ne miriše tako
Kao vazduh posle kiše.

I nestaju sve tuge.
I sve volim više.
I svaka boja duge
Dolazi posle kiše.

I, kao na smrt osuđena,

Čekam na osmeh svoj.

Nema spasenja toga,

Nema…………

A starom Grčkom hodala sam;

Setih se Partenona…

U moju čast sagradiše ga,

Boginji mudrosti-bez ljubavi,

(jer takva ljubav satire moć)

Neću da pratim velikane-

(samo da razumom svojom vladam)

Ona će vratiti usnuli smeh!

Danas je nekada davno bilo,

A sutra iz hrama novo će doći…

Dobro mi došla iz onog veka,

Spasi me titrava reči noći…

Marina Adamović

Уплео се ветар

У брезине гране,

Није био мудар

Да на време стане.

Хвата га паника

Не зна шта га снађе

Па не може излаз

Из крошње да нађе.

И брезу је ова

Посета затекла

Само се увија

Не зна шта би рекла.

Збуњени обоје

Љуљали се дуго

Док ветар не рече:

„Једно смо за друго“.

„У крошњу сам твоју

Грешком залутао

А сада бих овде

Заувек остао“.

Сложила се бреза

Ту нема дилеме

Зато увек плешу

Танке гране њене.

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Ptice cvetaju, cveće cvrkuće;
Sve je naopako, obrnuto i izokrenuto,
Kako mi u trenu godi,
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali beli oblak,
Sjajni delić raja u mom ličnom paklu.
Moj veliki zlatni cvet
Koji me bojom i mirisom zove,
„Dođi! Vidi, čuj, dodirni, pomiriši, okusi!
Oseti moj život! Oseti život sam!“
Moja noć i moj dan…

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve se menja, raste, opada, kreće;
Svaka vlat, nit, misao il dlaka,
Ako imamo sreće utiče na kraj
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali jang unutar jina.
Tanak sloj sapuna između dve vode.
Sam vazduh koji dišem,
Sam vetar koji me nosi;
Delikatan, sjajni štit
Koji se preliva duginim bojama,
Koji me okružuje i hrani i ubija.

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve tuge, besovi il sreće;
Kao malecna svetla zvezda
Na džinovskom tamnom nebu,

Moj sopstveni mehur svet.

Verovati u ljude,
pa i u sebe samu,
biti moćan ili blag životu,
poklanjati crne misli prošlosti.
Da li se može… ili hoće
prkositi sudbini i budućnosti?

Poodvojene ličnosti
prepustiti crnoj magiji,
dodirivajući, kako usput, zidove pakla -
- života – linču smrti…
Daleko od svih
u danju crnjem od najcrnje noći,
kao putnik bez povratka,
da li ću se ikada vratiti moći?

Na putu blato… kaljuža…
ostaci lešine od psa.
Smrad života ili smrti
vonja žilama tuđih saputnika.
Mračni prizori paraju okna
brišući i poslednje tragove sunca.

Sumrak života carstvo je smrti.
Poput divlji horda
rušiti barijere i zidove budućnosti,
za sobom ostavljajući krv i paljevine…
Preko mrtvih i starih kostura,
poput slepca teturati do,
možda,
nekog boljeg jutra.

I ništa…i ničeg…
….neće više biti.
Pepeo i prah nad smrti -
deo je svega onog čega nema…
Carstvo mrtvih i zadah smrti-
- jedini tragovi budućnosti!

Tanka je linija života
koja razdvaja „nekad“ i „sad“.
Padati ponosno, smrti u oči gledati…
….a i dalje biti mlad.

Suviše boli i radosti
naizmenično- sve u isti mah.
Strunuti, a ipak živeti…
…osećati paleži dah!

Na starom ognjištu vrište kosti,
a u tuđini smrti se radovati.
Sreća je samo u vlastitom domu…
…pa makar i umirati!

Postoji veliko i nedostižno NIŠTA
između sećanja na „nekad“ i postojanja „sad“.
Ponovno rađanje i stvaranje sebe…
…a ipak, uprkos svemu, želeti-biti mlad!

Sve bih davno mogla, samo da sam  htela!

Sada mi je jasno u čemu je greška:

Moja duša živi izvan svoga tela

I priznajem svima – to je kletva teška..

……………………………………………

Činila sam dela nejasna, daleka,

Poklanjala pažnju svakom ko mi pridje

Srce nije znalo mirno da sačeka

Da mu sudba sama s ovog neba sidje.

……………………………………………

Sada me lagano luda bolest stiže,

Otvorene oči, grlo mi u kriku!

K’o da me sa Zemlje strana sila diže-

Kako da dočaram tu jezivu sliku?

……………………………………………

O, zaspaću ipak, i usnuti mirno

Možida će mi odmor povratiti moći

Osvanuvši blago u jutro prozirno,

Ugledavši stazu kojom moram poći.

……………………………………………

Ta će staza postati andjelima put,

A ja, već, Pinceza koju mnogi vole,

Lice će obasjati Sunca zračak žut,

O, za takav život moje oči mole!

Marina Adamović

Јутрос ми је мама прегледала књиге

Све као случајно, успут и безвезе,

Али ја јој с лица читам врло добро,

Какве јој кроз главу јуре хипотезе.

Видела је она да на свакој страни,

Где год места  има ја напишем име

Једнога дечака  који се увуко

У све моје мисли, негде пред крај зиме.

Сад би она радо да ме нешто пита

Али не зна с које стране да ми приђе,

Па ме запиткује какве више волим,

Црнокосе , плаве, или можда риђе.

Ја се само смешкам, јер ни сама не знам

Да л’ је ово љубав или нешто шесто,

Знам само да страшно желим да га видим

И да му у срцу чувам једно место.

copyright by Zorica Prokopić