Мементо мори

Тишина која прича
и чврст стисак хладних руку
плес сребрног лишћа јасена
уз музику скривеног вјетра
бљештава свјестлост
што смјело размиче облаке
као да каже – не брини, крај тебе сам
корак који одмиче а остаје
суза рођена у осмјеху блиједих усана
и трајни знак на души
да вољети не значи нужно и остати.
Изнад свега
изнад тишине и свјетла
изнад туга и радости
важно је знати
љубав ни пред смрћу неће стати.
И овај дим плавичаст
и мисао скривена у тами ноћи
све је то љубав
све је то запис о свему што
и кад сами прођемо
неће проћи.

ТРЕБАШ МИ – Ратко Тодосијевић Баћо


ТРЕБАШ МИ

Требаш ми због лика
Иконе на мом зиду
И капи воде
На мом длану

Уместо маховине
На влажној стени
Хладне воде
Са извора
Првих јутарњих капи
Росе у нашој башти
Јутра
Подне
Вечери

Зато ми требаш
Док небом пловим
Моја комета лута
Да чујем песму

Зато ми требаш
Требаш ми
Да досањамо
Недосањани
Сан

Требаш ми уместо
Пешчаног сата
Који куца само
За тебе и мене

Требаш ми
Да ти кажем
Да ми требаш
Ма требаш ми и
Када ми не требаш

© Ратко Тодосијевић

 

NAS DVOJE – Nena Miljanović

Rastaćemo se jednom
I kad pođemo ponovo svako svojim putem
Ništa nemamo poneti za svedočanstvo da smo bili 
Bez zajedničkog doma (skrovišta nisu dom)
Tajni ljubavnici
Za sva sticanja smo zakasnili
(što bi nas vezivalo i kad prođemo)
Za porodicu i decu
(Nismo ih mogli imati jer već smo ih stekli sa drugima
I voleli smo ih i moje ti i tvoje ja
Ali
Nismo imali naše)
I jednom kad se budemo rastali (nema večitih ljubavnika)
Neću imati tebe u sinu ni ti mene u kćeri

Nas dvoje
Sem te skrivene jubavi nikad ništa nismo imali
Bez zajedničke bar šolje za čaj
Što bi nam sutra bila relikvija
Iz naše razrušene svetinje
Ništa nećemo imati po rastanku
Sem sećanja koja će izbledeti
U par mojih požutelih zbirki poezije
Koje čak nećeš smeti držati u svome porodičnom domu
I povremeno listati tražeći nas prošle
Ni papir ti ne smem biti
Ni mrtvo slovo na njemu
O nas dvoje nekad živih 

Драгош Павић – ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ

ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ

Ово су пожари које ти од
порука стварам,
хоћу да излечим мале болесне јагоде
што су сазреле на твоме трбуху.

Желим да после снова
не остане траг на твоме телу,
да понесеш од мене само тугу
и свилу белу
и мирис благ…

Сећања на њу
никад се нећу спасти.

У мојој души нема места за другу.

Знам само да бих се без ње
разбио као талас
о речни брзак.
Мораш бити дамар сјајне месечине
и дах који ће да опомене
да талас ваздуха
усред тишине
дршћући долети из даљине,
жив и бујан као лахор
са липе цветне,
опојно полети са расцветане гране.

Али, немој да у облаку нестанеш
и побегнеш иза брега
и однесеш врело узаврелог
ковитлаца срца.

Зашто да кријем
кад ми се увек појавиш
као златни врч вином препуњен.

Радост је осетљива као кап росе
кад се срце разигра
при помисли да би могла бити моја.

Треба издржати јутро живота
јер ће старење стићи
и у мени изазвати суноврат
пепела изгорелог.
Ветрови ће да се сукобе с реком
и да исуше море љубави.

© Драгош Павић

TIPIK – Nena Niljanović

Ne čekam te čežnjiva u ovoj pesmi
Koju bih proglasila praznikom ponovnog susreta
I ukrasila biranim metaforama
Po tipiku “velike” poezije i male ljubavi
Naprimer
Kako te čekam u nekoj budućoj raskošnoj noći
Ukrašenoj iluminacijama svih sazvežđa
Sa sedam vrućih zvezda Plejada među nogama
Na sedmom nebu telesne ljubavi
Ili recimo u nekom svetom i svetlom danu
Kad se događaju čudesa uskrsnuća
Sa verom u nastavak ljubavi tamo gde je stala
 
Uopšte te ne čekam
Jer ja nisam ni vernik ni nevernik
I ne pitam se postoje li Bog i Ljubav
(ko je još mislima dopro do odgovora )
Samo te osećam kao sitnu kucavicu u bilu
I kao sev najvećeg pojma za koji ne postoji reč
O onome što niti dolazi niti odlazi
I neće mi srce lupati pesnički prejako (ako se fizički vratiš)
Kao zvona crkve sv.Marka ili nekog drugog sveca
Ili divljački dobošati kao tam-tam urođenika mnogobožaca
 
Ništa se neće desiti
Jer te i ne čekam nikad otišlog iz duše
Samo postojim i svetlim kao ostarela Elektra
I tu si
U mojoj pesničkoj jednostavnosti
Kao golotinja tela i duha
Koja nije za malu poeziju i velike reči
I ni za čije oči
Osim za slepe oči srca
I Boga
Koji ima tvoj lik

PROKLELA ME JEDNA ŽENA – Milovan Petrović (pesma za komponovanje – pevanje)

Grešio sam u ljubavi
grešili su drugi tako
pravim putem uvek ići
u životu nije lako.

Ref:
Proklela me jedna žena
a ljubav je moja bila
proklela me jedna žena
pa me sreća napustila.

Grešio sam kajao se
to je deo sudbe moje
sad me stiže kletva njena
bolom plaćam grehe svoje.

Ref;

Proklela me ….

Grešio sam, oprosti mi
svetac nikad biti neću
vrati meni prošle dane
vrati meni moju sreću.

Ref.

Proklela me….

Milovan Petrović

(pesma za komponovanje – pevanje)
Zainteresovani za otkup autorskih prava mogu me kontaktirati na: milovpetrovic@gmail.com

Књига – Ивана Зајић

Колико се у мени скупило туге,
Сваки ми дан препун брига
Ја ноћас немам утехе друге,
Мени је друг једино књига.

Ал’ уморне су очи моје,
У њима станују само сузе,
Коме да причам јаде своје? –
Све оно лепо живот ми узе.

А када не будем могла да дишем
И кад од бола задрхтим цела,
Нико ми не сме забранити да пишем,
Јер знам да све трпи хартија бела.

Хоћу да стресем са себе муку,
Хоћу да пишем шта ми је мило,
Нека ме вређају, газе и туку,
Ал’ можда тад би ми лакше било.

GRADOM SVETLOSTI – Dejan Ivanović

Gradom svetlosti,
neprirodno bujaju nesavršenosti,
udaljenosti, između kiča boemskih četvrti i nevinosti;
Razvrata, bluda i trivijalne umetnosti.

Razdaljina do sada sablasnih
zategnutih raskrižja,
deli čoveka od drugog čoveka;
U sedmom arondismanu,

nailaze jedna na drugu nalik, ulice
privilegovanim, zgusnutim redovima.
Bajat ručak, čeka u zapuštenom stanu,
poziv na kafu iako je možda već kasno,

blagonaklonost otvorenog petoknjižja.
Neotkriveno bogatstvo
drske nagosti, vitkih linija;
Lukovi svetosti trijumfalnih kapija …

 

 

POKRENI ME – Dejan Ivanović

Pokreni me, prečesto završim
u vakuumu sumorne dijalektike ;
Šapni mi, istinu u lice
i ne očekuj posledice.

Rasporedi vreme u rasponu,
zapali vatru u lažnom domu,
dok još trajem podigni me sjajem,
suncem dokolice, uspavaj u lažnom snu …

Jer se nebo pritajilo mutno i sve oblačnije;
Kiša već protrčava, uzvišenim značenjem samospoznaje,
dubinama melanholije.
Ispira raspukla prozorska stakla, sve neobičnije …

A ako je moglo, moglo drugačije ..?
Zar prošlost ne bi bila mračnija,
sivilo beznačajnije ..?
Praznine konačnije ..?

Partija-Mila Jasovic

Ničeš u izdancima po tom polju
Kuda proteruju izgnanike
Iz raja
Pod njima trava će poleći
Ti bićes sledbenik pticama

I neka ratuju
Za svoje mesto pod suncem
Veri se lozom uz stabljike
Trščane
Budi najveći u sitnicama

Poenta je u šahu
Kockasti grebeni na jednoj ploči
Crni i beli skokovi do tzv. pobede

Lovci u strahu
Besane provode noći
Najmanji večno strepe da ih kralj ne pojede

Sredinom
Po tankoj žici nad provalijom
Linijom ravnom izmedju krajnosti

Put osmeha
I kad su visoki ulozi
Sebe ugosti na čelu stola

Nakrivi krunu
Ko šeširdžija šeretski kapu
Ovo je polje metropola greha

Sagradi temelje
Nacrtaj mapu zidaj nad humkama
Na čardaku izmedju neba i zemlje

Napravi kraljevstvo mojim rukama

Niko ne zna-Mila Jašović

šta je na dnu okeana dok ne zaroni. Njemu nije neophodno sunce, on ima svoje korale i čitav jedan svetlucavi svet nedostupan ljudskom oku, koje ga je retko dostojno. Po površini,preplavljen svetlošću, otkriva se samo do određenih dubina.
Tako je i život prostor između dve krajnosti podjednako razorne i obnavljajuće po suštinsku prirodu čoveka. I dok, oni snalažljiviji izgrade balans između, ima i onih koji plivaju sa istim žarom od jedne do druge, ne priklanjajući se ni jednoj odviše, neodlučni, zavedeni obema, opirući se da odluče. Od patosa do ekstatične prisutnosti.Možda se u ovom raspoloženju nalaze i umetnici kad stvaraju?Ili ludaci? Ali, lepota u tom prostoru ostaje nezavisna od pozicije u kojoj se nalazimo, u svakom delu, od krajnosti do krajnosti, od vrha do dna i obrnuto.
Ne znam kako, niti šta joj je svrha, osim da eto-postoji.

Sub rosa-Mila Jašović

Obrušio se kroz prizmatične pahulje decembarskog uranka,pa su, pod uticajem njegove volje zasvetlucale po nepomičnim krovovima i već razbuđenim senkama. Zaustavio se posmatrajući bojažljivo,voajerski ,kao kroz pukotinu…
One živote čiju punoću ili prazninu nikada neće osetiti, jer, samo je dah severa bez obličja i bez sposobnosti da saoseća. Njegovo je da mrzne,da zarobi u hibernaciji čitav jedan svet predugo ušuškan u lepo,da ih podseti da toplinu i milost uzimaju kao naforu kada je prisutna,jer ništa ne traje zauvek. Pre ili kasnije i od malog čoveka sa šargarepom na mesto nosa,ostaje samo plava šerpa sa belim tufnama i metla od brezovine.
Zaustavio se u krošnjama kedrovine da s te visine osmotri rezultat svog delovanja.
U istom minutu neko na optičkom nišanu drži vuka .
Neko meša slatko od dunje.
Neko uzima prvi dah od života.
A neko sadi drvo za iskupljenje.
Pulsira sporo,ali utoliko odvažnije krvotok malog mesta na periferiji.. Prečesto u grču pod neminovnim teretom života,oni već generacijama unazad prigrle svaku nevolju stavljajući je u čvrst obruč prihvatanja,smejući joj se neuništivom dobrotom pravo u lice, pa kroz samu njenu srž,da bi je omekšali i pokorili.
A onda …
Zaustavio je dah pred neobičnom bledolikom prikazom,koja je razbarušene crne kose kao ugarak, u pelerini na pertlanje, koračala beščujno po ledenom pamuku. Razbio je peščani sat vremena koje se rasulo u etar i čitav njegov multidimenzionalni svet se skupio u znatiželju.
Hoda kao u hipnotičkom snu ne sluteći na sebi prisustvo vantelesnog bića koje je zaboravilo na svrhu zbog koje ga je nebeski otac spustio na ovo mesto.Spokojnim osmehom bezrazložne radosti utiskuje prve stope po belim oblacima duž kamene staze i modrim jagodicama dodiruje viseće rese gorostasnih četinara.
Nakon sat vremena počeli su da se ocrtavaju obrisi stene na slaboj svetlosti praskozorja .Na rubu kedrove šume,pod oreolom njegove sabraće otkinute od sunca,dominirala je mala kapela pred kojom se konačno zaustavila.. Kao kontrast ostatku sveta, rasutom u nepomičnoj belini ,kapelu je polulučno obavijala isprepletena živa ograda glogovog cveta.
Ubirala je to purpurno blago i željno udisala miris medovine kojom je odisalo,skupila u krilo i rastvorila dvokrilna vrata.
Pod nadstrešnicom su štrčale ledenice kao stalaktiti preteći oštrim kristalnim vrhovima. Kroz zimski mozaik na romboidnom prozoru rumenela se soba živa primamljiva kao muzička kutija nedostupna njegovim ledenim prstima. Plameni jezičci gutali su bakarnu posudu u kojoj je ključala voda.Po zidovima su plesale senke u polutami i nežno padale na postelju od pruća. Iznad postelje u kamen oslikana i od vremena blago istrošena stajala je kao svetionik žena u poluprofilu i gledala je ispitivački očima koje su isijavale spokojnom blagošću. Zračila je utehu, krunila prostor i vreme kao prezreli klip kukuruza i vodila ih do nestajanja. Sa tri dlana prosejavala je bezuslovnu ljubav,onakvu kakva jedino ona i može da bude .
Klonula je pod njenim skutom.
Lako se spustila na rasute gloginje i utonula u maglinu.
Kratko je okrznuo graoraste stabljike glogovog cveta , prkosno purpurnog u višeslojnom mlečnom mramoru ,prisustvujući sopstvenom preobražaju. Odjednom je poprimao čudne boje i pronalazio u svojoj nutrini nove putokaze. Nije više bio tek dah severa. Prešao je most do ogoljenog sveta ljudske duše.
U plavičastom sutonu resko odjeknu pucanj.
Kroz trepavice, kao kroz filter,još poluusnulo, propusti svetlost vazdušaste mesečine.
A šta bi bilo da se sasvim probudi
I da na dlanu ponese isto to cvece
Kao zavestanje da postoji mesto
Toplo i svetlo
Zarobljeno u ledu kao njeno srce.

Potkrovlje-Mila Jašović

Noćas budnije sanja
Spiralnim stepenicama pleše
Put potkrovlja
Para
Končasti mozaik paučine
Rastvara portal vremena
Gde priče počinju krajem
Da budu lepše
Dok stakleno nebo na odvaljenim šarkama
Vitrine
Po sunčevom hodu promiče
Hrani se šakom zrnevlja
Na pikniku sa pticama
Neka se zasite
Pa nek se oglase kričanjem
Ponosne
Što nije svakom dato da leti
Što su im prohodne vazdušne sfere
Sa filigranskog poda u prostore
Gde su im letovi zakoniti
Srećne
Što im je dostupno živeti
Na mestima
Van domašaja ostalima
Sa njima
Postupno raste do kostima
Zmaja u četiri zelene boje
Što od vatre ima tek tračak dima
Minijatura koje se boje
čudovišta
Nije li čudno
Još celi šapuću u polumraku
Skrovišta
Gde samo ona može da priđe
Mikrosvetovi u glini
Vajani malim prstima
Zar nije smešno
Dete sa slike na trambolini
Koje je ostalo na oblaku
I nikad nije znalo da siđe

OBALE ITALIJE – Dejan Ivanović

Naša misteriozna egzistencija,
počiva na egzaltiranom sjaju
purpurnog neba u dalekim predvečerjima;
U nizu kompleksnih indeksa
prirodne modifikacije anizotropnih osa,
prelamaju se titraji laganih spektralnih linija;

Plaču na tvojim obalama, tužne Beatriče i Laure idealne
muze, nad prizorima zemlje iz mašte;
Jetka fluidna zvona bazilika kasnoantičkih svodova,
oplakuju romantična gnezda laste; u hladu peristila
pod suvim lišćem kestenova,
stoluju diskursi egzistencijalne zapitanosti …

Gotičke palate odišu senzacionalizmom
raskošne fragmentiranosti; kanali ispunjeni suzama
pokreću u heterogenoj strukturi,
nadolazeće plime elastičnim kontrastima;

Ezoterični duh okamenjenih lavova,
na trgovima Venecije,
gordih u svoj veličini nadlične tragedije;
Podsvesnim reminiscencijama pruža ishodište,
uznemirujućoj konačnosti egzistencije …

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 494 495 496 Next