ŽRTVE-Miroslav Krnjeta

Lepo je gledati vodopade,šetati kroz parkove i šume,mirno uživati brati plodove života,
ali kad naiđu crne kiše i vetrovi koji bi da odnesu mirni,tihi raj da prekinu traku naših
snova i kad dodje vreme da se snovi brane kada prvi put dodješ u istinsko iskušenje
da žrtvuješ život za sve lepote života,šta ćeš učiniti dobri čoveče?
Šta god odlučio u redu je,jer si rođen slobodan sa pravom izbora,
neko će se boriti neko neće i to je tako ,ali nemoj pljuvati po temeljima
po bedemima našeg mirnog komfornog života po onima koji su na vetru
isprsili grudi stali kao grudobran ispred otimača snova i platitli glavom
za naš miran san,bezbrižna čavrljanja,žurke,kafane jednom rečju uživanje u životu.
Matematički genije ne bi video matematiku niti bi to postao da neko nije obuo čizme
i valjao se po rovovima krvi i tako uticao na točak sudbine i obezbedio trajnim ranama i traumama
zlata vredan mir.Niko nikom nije kriv nekome je život majka a nekome maćeha,jednostavno
kocka je davno bačena.Ne mogu se dizati u visine veliki mozgovi,graditelji,umetnici a pljuvati
po kostima žrtava ili živim žrtvama koji su dali srce za sve nas i postali ljudi bez snova i nade.
Ne bi bilo prelepih simfonija,mostova,velikih umetničkih dela,velikih ideja,lepote stvaralaštva,
kako u bodljikavim žicama,zatvoreni po kućama,sa bajonetom na leđima,gladni,bosi,mučeni,
da neko nije zapalio vatru otpora i žrtvovao se za one koji dolaze a ne sebično podvio rep
i rekao meni je dobro a vi ostali crknite.Bez tih žrtava nema velikih dela i nema napred.
Ne morate da ih volite da ih cenite ali nemojte da ih pljujete da ih bacate u smeće,
pa više cenite mrave više volite pse lutalice,šta je sa nama ljudima imamo ozbiljne
poremećaje vrednosti.Svi smo patili, svi smo se u životu žrtvovali neko zbog ljubavi,
neko zbog porodice,zbog posla,zbog zdravlja…Svi znamo šta je bol,šta je žrtva
za nešto šta je srcu milo kolika je cena koju moramo da platimo e zato ne pljujmo
tuđe mučeništvo.Postoje narodi koji neće da rade žive od tuđih blaga i resursa
kljucaju kao vrane slabije narode dok im ne otmu sve,šta ćemo sa tim vranama
kad navale na naše mirne lepe živote,naše reke,šume,decu,žene.
Hoćemo li sesti ispod duda i čekati,opet neko drugi da podmetne leđa,
budite sigurni da bugari neće da umesto nas teraju vrane ili bilo ko drugi.
Prošao sam rat,video ga svojim očima,osetio ga,to je zlo i protiv njega sam,
ali ako sam protiv njega ne mogu sedeti ispod duda i gledati druge
kako se žrtvuju za mene i moj topli porodični dom,ne ide to tako.
Dolazi nam uskrs najveći hrišćanski praznik,simbol stradanja
i pobede života nad smrti,Hrist je podneo najveću žrtvu na krstu,
otkupio je grehe svih nas žrtvovao se za ljudski rod.
Treba malo razmisliti o žrtvama i požrtvovanju za drugoga za opšte dobro
za viši cilj jer postoji nešto više od sadašnjosti i naših samoživih želja,
Postoje večna imena hrabrih duša po kojima ne treba da se pljuje.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60556

DA LI?

 Da li to život,

od mene pravi slabića?,

ili ja samo tako izgledam.

Da li to ljubav

od mene beži,

ili ja to ne umem da je uhvatim.

da li je to sreća,

na korak ispred mene?,

ili ja to sporo hodam.

Da li to život,

stoji na mom putu?,

ili ja ne znam, kojim putem treba ići.

Da li je to ljubav,

meni na dohvat ruke?,

ili ja ne mogu da vidim da je dohvatim.

Da li je to sreća,

meni okrenula leđa?,

ili ja sreći nisam okrenula lice.

                                                                                                         Nataša Gligorijević

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60555

УСНУЛА ВИЛА – Петар Савић

Ништавило, црнило, мрак,
огњиште окутано димом,
не налази путању сунчев зрак,
не продире чак ни силом.

 

И река је црна, преплавила
рибе без пераја
потонуле на дно,
без крила уморна вила,
бори се са овим сном.

Сан као на јави,
вила се дави,
ране су силније од ње,
никада раније није
виђала такве сне.

Мутан и блатњав спруд,
живо блато је гута,
и све око ње,
разгневана, љута
бори се, ал’ узалуд,
није виђала такве сне.

Дрвеће чворнато, труло,
своје корене извија са дна,
из даљине се чује промукло
„пустите вилу из сна !“

„Још само мало“
обраћа се гласу сан,
„Само још мало“
и настаје дан.

Буди се вила,
ал’ све је горе него пре,
вулкани, магма и облаци дима
сада су око ње.

И још стотине таквих вила
погрбљене, изгорелих крила
крећу се поплочаном
стазом од ужарене лаве,
борећи се са новим сном
исцрпљене и препуне страве.

И објави се промукли глас
из вулкана са самога дна,
магмено чудовиште
што мислише да је спас,
што пробуди вилу
из пређашњег сна.

Тад јасно постаде све
и вила разуме зашто пре
није виђала такве сне.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60545

GOSPODARI RATA – Dejan Ivanović

Neko će želeti rat
a to neću biti ja, to nećeš biti ti …
Žarišta i krize na ovoj planeti,
ostavljaju samo pustoš i polja smrti.

Ko su malobrojni gospodari,
što nameću poredak stvari?
Spremaju nam mač i oganj, kuju gvožđe vrelo,
razmisli, zapitaj se, stavi prst na čelo;

Dok ne čuješ sa druge strane
za golgotu, ruševine, talase izbeglica,
progone, kako plaču majke, ozebla, gladna deca;
za potresne prizore, bolest, ljute rane …

Pogledaj bar, osvrni se kad naiđeš,
na znamenja poprišta, užase stratišta,
etnička čišćenja, groblja i zgarišta;
sprženu zemlju, ugasla ognjišta …

Porazna naličja, sumorne hronike
ispraznih reči, surove politike;
Možda su mogli i oni jednom, voleti kradom,
putovati s nadom..?

U miru nekud poći isto kao i ti?
Zato smerno zastani, obiđi i vidi;
tiho se pokloni pa nastavi svojim putem.
Idi, samo idi …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60542

AFORIZMI ZA VASKRS * Ćirković Mihajlo

* Najodaniji Bogu su oni koji dobijaju najmanje. Oni odanost mere davanjem.

* Da li je više crkava pokajnica ili zahvalnica?

* Da li su molitve izbavljenje i od stečenog i od nasleđenog greha?

* Isus nas nije spasio, jer mi nismo spasili njega.

* U susret Bogu ne treba krenuti svemirom, već ka sebi.

* Hristu sam se podario. Sada moram da ga čuvam u sebi.

* U suštini čovek je sam sa Bogom. Sve ostalo su iskušenja.

* Tvorac nije mogao da stvori čoveka, dok nije razbio ogledalo.

* Ateisti, da li ste se odrekli i Amora?

* Tvorac nas je stvorio, ali i mi smo stvorili njega.

* Ljubav prema Bogu nije Vera.

* Da li je vaskrsnuće kazna ili nagrada.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60538

NEĆU-Miroslav Krnjeta

Neću da perem podove
idite štetočine pred sudove,
neću da šetam kerove
vrati državnu kasu lopove,
neću da budem čoban
da vam čuvam krave
a vaše ćerke frizure prave,
neću da sečem bašte korove
za vas da radim gramzive skotove,
neću gospodo biznismeni.
Hoćete za džabe da krečim
a ne mogu ko čovek
ni da se lečim,
hoćete da radim vikende
a slavite prvomajske praznike
željni socijalne pravde,
da radim celu noć
a vi delite novac i moć,
neću pohlepni gadovi.

Hoćete moju kičmu
da skijate preko nje na zimu,
mene u radničke hale
a švalerke se fotelje dokopale,
mene na biro po poslove
a vi vile i džipove
prvoklasne letove
ode Srbija u kmetove,
vi da rukovodite i kradete
a ja da čistim cipele i pete,
neću paraziti neradnici.
Da pazim bahatog sina
a on ne zna gde je drina,
terate seljake na oranje
vi lopovi na pet zvezdica letovanje,
otimate narodu sa tanjira
debele bogate ale,
gde je kraj hira,
živite od narodnog znoja
vi ste Srbiji
vreća gnoja.

Hoćete da vam se oprosti
a narodu gulite kosti,
brinete zbog sigurnosti
pa vi ste uvezli nesigurnosti,
žalite se na krimanal
pa šta treba za veknu hleba
da vam kopam kanal.
Nemate vi sramote
decu bi dali za zlatne svote,
plašite se mraka
da bogatstvo ne pojede svraka
da ne ostanete
bez zlatnog krtičnjaka,
mene gurate u rat
a vi zidate kule
sprat po sprat,
gledate narod kao kuga
e neću da vam budem sluga.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60534

(ne)spokoji – M.Popović

navečer
u zidnoj slici zastali

dnevni koraci
još samo iščezle boje
nešto o nepovratu
nešto o vremenu
koje ne stari
šapuću
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60524

ZBOG ČEGA RAT ? – Dejan Ivanović

Sinoć su pucali na lidera opozicije
u nekoj dalekoj, siromašnoj zemlji;
U vazduhu se još osećao miris
umirućih ostataka civilizacije,
pomešan sa smrtonosnim dozama
svakojakih aerozagađenja.
Mirisalo je i na sukobe oštrih razmera,
samo razrešenja svakovrsnih razmirica
nisu bila ni na vidiku;
Ko je i zašto lovio u mutnom, opljačkao
izneverio, varao, krao, izneo … lagali su,
uglavnom svi ali niko nije hteo da sasluša
šta onaj drugi hoće da kaže, već svi kazivahu
svoju verziju, svoju priču, svoju istinu, u glas …
Pobogu, zar je toliko teško čuti,
suočiti se sa njom, ma kakva bila?
Zašto istina najviše plaši i boli,
iako možda ima mnoga lica?
Dok sam gledao uznemirujuće vesti
u polumračnoj sobi, sa bezbedne udaljenosti
u nekoj zemlji, daleko, čak na drugom
kontinentu, miris krvi i tla je privlačio
petu, šestu i sedmu silu; čekale su
spremne, zadivljene za njih opojnim,
oštrim mirisom profitirajućeg užasa …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60521

Промоција књиге “ПРОТИВРЕЧЈЕ” Дејана Милошевића

У организацији Културног центра Крушевац, у Клубу КЦК 22.04.2019. године у 20:00 сати одржана је промоција књиге поезије “ПРОТИВРЕЧЈЕ” Дејана Милошевића у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм је осмислила, уредила и водила Јелена Протић-Петронијевић – уредница КЦК. У програму су поред аутора учествовали и Љубодраг Обрадовић, Мирослав Мића Живановић и Љиљана Ђоковић. За музички тренутак постарао се Мирослав Мића Живановић, као и група Тарабука. Уживајте…

Дејан Милошевић


ПРОТИВРЕЧЈЕ


I
У изгнанству сета надолази –
… к`о бујица.
Штит недодирљивости пробија.
Тад…
Златни јелек расплете се у часу –
Када бич божји ошине по души
У самотном расејању.

II
Грч и бол на уснама занемелим –
Опомену стежу квргаве шаке.
Касни ли то мој преображај?

III
Можда се некад присетиш мене
И помислиш на моју усамљеност –
О којој сам ти причао.
Дрхтави глас можда одзвања или
Сав трепери у теби.

Помисли,
Можда сам понекад олујни ветар
У твојој коси,
Вејавица – што оставља пахуље на
реверу

Твог капута.
Или грактање јата птица
Које се чудесно свијају
Једна уз другу
Предочавајући олују.

IV
… Један згажени камичак
Под твојом ципелом.
Његов звук
При твом несигурном ходу
То сам ја.

Храпава испуцала кора
Неког записа што оставља
Претњу.
(Бранећи се годинама и годовима) –
Опомена столетног бреста.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60509

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА *Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60506

HIPERBOREJA – Nena Miljanović

 

ti si mi…
…vreme kiša posle veka suše na zemlji
bolno izbrazdana borama po licu
reljef sam ispucalih pustinja
tobom natopljena
bubrim zategnuta zelenim izdancima
mladim mislima
iz puste suve i trome
u mokru i silovitu monsunsku…

ti si mi…
…ponoć i podne po meridijanima misli
tamna i svetla strana mene
moje si
jutarnje ushićenje danom i životom
i ponoćni strahovi od smrti
hrabra i uplašena ja
sve si
ti

a ja sam …
…hladnoća polarnih sterilnih predela
lepota bez života u plavim kristalima leda
u izmrzlim pesmama reč
i snaga
da stihom otopim sante smrti u sebi
i toplom mišlju o tebi trudna
da porodim ljubav i mladu sebe
novostvorena prastara
imenom tvojim da se nazovem
hiperboreja

ti si
sve što ti nisam
i sve što mi jesi
ljubav
ime
stih
ja

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60500

У МИСЛИМА… – Андреја Ђ. Врањеш

 


У  МИСЛИМА

Кад год се сретнем са људима,
далеким од људскости,
уплашим се за судбину лепоте,
стрепим за излазак Сунца,
после се браним сећањем,
пољубим икону Светитеља,
одлутам до почетка радости,
поклоним  времену  пређа,
додирнем у мислима руке Мајке,
гласно заћутим.

ВЕЗА

Унуково детињство,
дединим видом пролазило,
срели се венама,
радошћу волели,
загрљени истином.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60494

ZNALI SMO – M. Popović

 

Znala si
Da otopit će se zanosi 
Da će smijalice ostati usamljene
Na rubovima tvojih usana
Da će opustjeti predjeli
Lastavičjih gnijezda

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60491

Pesme meseca za 2018 g. bira Lepa Simic

ODBROJAVANJE – Nena Miljanovic

U svemu
U čemu sam ti se nastajala na početku
Nestajem na kraju
Čilim
Iz rumene sumaglice u pet ujutru u junu
Kad se ko život rađa novi dan
I nova želja za mnom te budi
Budan
Ne prizivaš me više iz vrućeg sna
Rasanjenom
Ne tečem ti više krvotokom kao rekom bez dna
Svakom kapatkom
Ne ispijaš me više kišnu
Žedan

Gasim se
U zimskom suncu u tvojim mislima i prsima
Ni kao topline trag
Nema me u hlebu tvom nasušnom i pitanju
Da li je jela moja nezbrinuta daleka
Ne čezneš
Da mi disanje čuješ i glas
Ni rečju
Ne raspinješ me na slatke muke
Ni imenom
Ne zapinjem ti u grlu
I ne sapinjem ti košulju i kožu
Tesnu i vruću
Na misao o meni goloj

Ishlapila
Iz graške tvog ohlađenog muškog znoja
Žena sam koje nema
Trajem
Kao sećanje na sebe samu
U damarima pesama o nama
Koje mi slovo o tebi odbrojavaju vreme
U kom ću biti
Ostati
Nestati

 

COOKIE – Dejan Ivanovic

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

 

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ – Драгојло Јовић

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

 

SRCE KOJE NE UMIRE- Vuškovič Nikola

Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.

Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.

Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.

Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.

 

NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremovič

Pisao sam nezapisane tragove
kao nove – a davne –
kao nove – a sutrašnje –
vidim nestale sve prašine sa puta,
a zli su srušili fabrike,
straža je neka druga,
odavno drugi asfalt postavljen,
misle – brišu nezapisane tragove,
a ne, to ne, nikada neće …

Pisao sam
a kelner je opet doneo roštilj
na jako sunčanom stolu,
i leto je bilo, i bilo je toplo.

Pisao sam
pa daj još po jednu,
dok ljudi odoše svojim kućama,
i svi sem mene, i mrak je već.

Pisao sam divne tragove naše,
one asfaltne, prašnjave,
mermerne, travne, cvetne,
liftom pokretne, šinama okretne,
kišne, snežne, u holu neizbežne,
tragove usnule koji se bude
i ponovo sve ih radosno vidim,
pa pišem opisne,
pišem za nas.

Pisao sam, sve naše za juče,
za danas, za sutra,
i opet tako,
i opet,
ja znam…

 

SEĆAM SE TOG POLJUBCA – Milutin pločnik

Padale su blage kiše
I bio je školski raspust
Nežno si me zagrlila oko vrata
I poljbila me zadnji put.

Tog poljupca se i danas sećam
Jer više me ljubila nisi
Suznih očiju si se okrenula
I zauvek negde otišla si.

Otišla si iz mog života
Negde daleko, ne znam gde,
Dana dam plakao, godinama tugovao
I nikad nisam preboleo te.

Suze mi i danas kvase lice
Kad se setim tog poljupca
Od tog rastanka našeg
Nikad se nisam oporavio ja.

Rekla si mi da na rastanku nećeš plakati
I svoje si obećanje održala
Ali znam da si kasnije
I ti kao kiša plakala.

A, ja, plačem još uvek
I za tobom me srce boli
Jer, kao što smo sr voleli mi
Niko nikad neće da voli.

 

JELENA – kristijan Ilievski

Lepotice sa sijajućom plavom kosom,
i arapsim kafenim očima
ti što hodas po ulici tako
zanosno i ponosno kao
nikad.

Ti si me okupirala tvojim srcem,
tvojom svetlom lepotom,
i dobrotom.
Gde si sad,
što ne dođeš
do mene i da smo
zajedno uvek.

Gde si sada,
da te ljubim
u te usne rumene,
da ti mazim
tu kosu zlaćanu
Da te grlim toliko,
da te ne ispustim iz ruke.

Što te nema,
što ne dođeš
da se ljubimo
pod svetlom mesečinom
do beskraja.

 

Да сам твоја звезда мала – Даница Рајковић

Да сам твоја звезда мала,
И усидрена снујем на небу плавом,
Да ти пружим осмех златни,
И вечност проведемо шетајући сплавом.

Дрхти ми рука док Бога молим,
Да постанем звезда мала,
Да слетим у трошној кући,
На избледелом раму светлост пала.

Нека бродоломи оду далеко,
И немир напусти твој сан,
Да те будим у свитање зоре,
Док звезде плове у мирисни дан.

Да сам твоја звезда мала
И сваки минут у љубав претворим,
Да погледом отопим лед
И сећање на тебе у срцу створим.

 

NAŠE OČI NOSE NAŠE TAJNE – Jelena Djuraškovič

U srcu se rodi tajna,
srce tajnu poveri očima,
oči je skriju u pogledima.
Naše oči nose naše tajne.

Moje bi oči želele saznati
tajnu tvojih očiju.
Tvoje bi oči želele saznti
tajnu mojih očiju.
Znatiželjne oči krišom se pogledavaju.
Plašljive oči nesigurno strepe
nad svojim tajnama
i pogledima diktiraju
neveselu igru povlačenja.

Ohrabrimo ih.
Dajmo im malo bleska,
malo smeška.
Dajmo im sjaja za naša lica,
zaustavimo ih kad se sretnu,
dok iskreni kao deca
ne izbrbljaju baš sve.

 

БАБА БОРКА – Андреја Ђ. Врањеш

Смерну старицу сањам,
измаштавам детињство,
помало тужан,снен,
по пољу живота лутам,
тражим поглед њен.

Тежину живота је напустила,
руке прекрстила,
године не постоје,
сложила је живота све боје.

Тихо се  искрала,
пољубила ме  нежно,
споменула мајку,
упловила у снове,
отишла у бајку.

Пред њеном лепотом савијало се цвеће,
у грудима становала доброта,
сакрио сам је у срце,
да светли до краја живота.

 

 ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић

Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!

Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.

Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?

Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима.

Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја летим негде на небесима.

Мени се смешка принцеза,
док ти свога принца сањаш.
То нас живот сновима зеза,
и подсмехом у свести одзвања.

Делили смо и добро и зло,
а свако за се, имао је план.
Спавали нисмо ноћу,
а ево, свануо је тај дан.

Као да те јуче сретох,
тако брзо прохуја све.
Сад сам сам, као псето,
а нисам то хтео, не!

Смисао тражећи, вртесмо се у кругу…
Ја сам следио твоју сенку,
а ти си зрачила само тугу
и са осмехом поклањала ми сету.

Налазили смо се и растајали…
Да ли је бол растанка био већи,
од блаженства сусрета,
ка пољупцу жмурећи.

Срећу смо желили,
није да нисмо…
Али док смо још у љубави горели,
новчић се већ окретао, глава или писмо?

Исписали смо доста страна,
роман цео који исијава срећу.
Остала ми у срцу понека рана,
да је бришем никад нећу.

Увек се нешто иза брда ваља,
нови нас изазови копкају.
Оно што тебе сад забавља,
мени личи на издају.

Поклонио сам ти све што могу,
све што имам и знам.
Али тај вечни немир не могу
да уклоним ни у себи сад.

Зато, нек живи љубав!
Љубав је трагање и игра,
занос и нада, срећа и туга,
Сунце што са неба сија…
Љубав је поезија.

 

UPAMTI DOBRO – Marina Adanovic

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60489

ПРОТИВРЕЧЈЕ – Дејан Милошевић

Прочитајте више о промоцији књиге ПРОТИВРЕЧЈЕ

ПРОТИВРЕЧЈЕ

I
У изгнанству сета надолази –
… к`о бујица.
Штит недодирљивости пробија.
Тад…
Златни јелек расплете се у часу –
Када бич божји ошине по души
У самотном расејању.

II
Грч и бол на уснама занемелим –
Опомену стежу квргаве шаке.
Касни ли то мој преображај?

III
Можда се некад присетиш мене
И помислиш на моју усамљеност –
О којој сам ти причао.
Дрхтави глас можда одзвања или
Сав трепери у теби.

Помисли,
Можда сам понекад олујни ветар
У твојој коси,
Вејавица – што оставља пахуље на
реверу

Твог капута.
Или грактање јата птица
Које се чудесно свијају
Једна уз другу
Предочавајући олују.

IV
… Један згажени камичак
Под твојом ципелом.
Његов звук
При твом несигурном ходу
То сам ја.

Храпава испуцала кора
Неког записа што оставља
Претњу.
(Бранећи се годинама и годовима) –
Опомена столетног бреста.

V
Једног дана можда будем и опомена
У лику – неком мени сличном.
Некакав пролазник изборан и грбав
У похабаном капуту.

Махање крила птице – може бити мој
дах,

Или одсјај сунца што ствара свилу
Коју ти шаљем као прекривач љубави.

На неком искошеном споменику
иницијали –

(само два уклесана слова)`
Могу бити кањон –
Непремостивост не постоји…

То можда може бити
Моје и твоје противречје.

© Дејан Милошевић

Прочитајте више о промоцији књиге ПРОТИВРЕЧЈЕ

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60481

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 523 524 525 Next

Load more