САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ – Драгослав Граочанкић

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ
Габриел Шевалије: ,,Клошмерл“; Београдско драмско позориште,
премијера, 23. Април 2018. Режија: Кокан Младеновић

Публика је позвана на премијеру ,,Клошмерла“. Свугде, код сваког упућенијег у читавом свету, наћи ћете да се мисли на роман Габријела Шевалијеа из ране средине 20. века, на један од најзанимљивијих, најљупкијих, гротескно најотменијих романа светске литературе, што је славу галског духа увећао, не само у књижевности. На признато ремек-дело!

Бесмислено прегнуће варошке власти: изградња монументалног јавног клозета у средишту месташца – само је једна од бројних сцена и метафора овог сјајног текста. Није, дакле, једина. Чак није ни средишња! Сежу јој бар до рамена (неке је и надилазе!) бројне друге, чудесне, апсурдне, каламбурне, парадоксалне, раблеовске и ине животне приче и судбине житеља Клошмерла…

Свака је за себе роман. Реч је о роману који врца од романа који се нуде за појединачну, и још боље, преплетну или здружену инсценацију! За велика промишљања о човеку, о његовим стабилним мањкавостима, о његовој улози у породичном, друштвеном, страначком, религиозном – у властитом животу, заправо.

Изабран је поменути део о амбициозном, сулудом науму (и остварењу) челника бургундске варошице, не би ли је ,,улепшали“ велелепним писоаром. Да би себе обележили, наравно.

И сам наслов Шевалијеовог дела је индикативан, представља елегантно и дискретно упутство за читање овог ремек-дела. У наслову је назив бургундске варошице (стварне или измишљене, свеједно), а не генерички назив за објекат у којем се задовољавају ,,велике и мале потребе“. Nastavi sa čitanjem “САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ — Драгослав Граочанкић”

Miris tišine obojene ćutnjom

Ćutati.
Zanijemiti.
Budan snevati.
Oslikati Nebo duginim bojama.
Napisati odu plavičastom odsjaju
ulične svjetiljke
na bijelom sagu zimske balske dvorane.
Tišinom zarobiti riječ.
Sve loše riječi okovati ćutanjem.
Biti nijem za košmare.
Biti budan za snove.
Uzeti košaru ružinih latica
i rasuti je po plavičastoj bjelini februara.
Zaključati u tamnicu tišine sve što nije.
Obući najljepše haljine za ono što jeste.
Ćutati.
Prećutati.
Voljeti košmare.
Voljeti studen.
Otopiti led utihlom toplinom
i kapi razlivene sliti na dlan.
Zažmuriti.
Čvrsto zažmuriti.
Tamo iza trepavica je svjetlo.
Tamo čekaju tihi koraci
izdvojeni iz slijepih ulica.
Ćutati.
Ćutnjom navesti na slušanje,
povesti zaboravljenim stazama
olistalih šuma i cvjetnih livada.
Žmuriti.
Najjače.
Žmureći podstaći na vid.
Vidjeti Nebeske fenjere
što osvjetljavaju šibljem obrasle puteve.
Ispružiti ruke ka skupljenim šakama.
Dodirnuti.
Raširiti.
Ispisati esej nedodirljiviom.
Ispisati ariju snježnom.
Ćutati.
Uzeti sve boje tišine.
Najljepše boje.
Oslikati proljeće u februaru.
I širok osmjeh sivom Nebu
Zanijemiti.
I nijemošću ispisati himnu.
Himnu snovima.
I sanjati.
Budan sanjati.
Pretvoriti crno-sive košmare u
boju nježne kale,
i pokloniti je.
Darivati toplom tišinom
zaleđenu buku loših vibracija.
Vibracije prolaze kroz svemir.
Od stanice do stanice
Mjesec ih dostvi nepogrešivo,
u istu ulicu na isti broj.
Ćutati.
Ćutati toplinom.
Ćutati Ljubavlju.
Obojiti buku toplom
mirisnom tišinom.

© Nevenka Savić Alispahić

KRUGOVI (za Dan planete Zemlje)

Krugom oko sebe kao čigra u igri
I oko Zvezde života kao derviš u transu
Krakom Kumove Slame
Niz sunčeve staze put
Plava Planeta
Kretanjem kroji moje vreme
U simetrale dana
Utkiva skupove godina
Krugovima
Prekraja početak u kraj i kraj u početak
U praznom krugu oko usamljene sebe
(sama na vasceloj planeti bez tebe)
Daleko od Sunca
U pero hvatam put do svetlosti i tebe
U vremenu koje staje
I prestaje da sabija decenije u dane
Vreme što me oduzimalo
Dodaje
Na svaki usamljeni sekund vek
Po jedan ceo život
Na svaki dan u dvoje
Ti moj dervišu
Igrom ljubavi
Čuvaj me od poetske smrtnosti
Plavu planetu od praznine
Svemir od rasula
I moje pesme od tačke
U kojoj će nestati moj svet
I Plave planete kruženje
Budi tu
U mojim poemama
Noli turbare circulos meos
by © Nena Miljanović

Fatamorgana…

Vrelina podneva.
Uzavrela krv u žilama baca ključ.
Srce zverski dobuje.
Usne željno bujaju.
Koža je paperje,
duša prostrto platno.

Čarolija.
Opsena.
Obrisi poznate duše,
na dalekom horizontu,
nestvarno se njišu,
dok postaju sve bliži.

Oči u oči.
Dah u dahu.

Materija i antimaterija.

Atom uz atom.
Miluju se polja.
Pulsiraju sile.
Fraktalno se vrtloži prostor-vreme.
Ekstatični susret svetova…

Ipak…
Stranac,
prilazi,
prolazi
odlazi.

Nije on…

Fatamorgana…

Za sve je kriva želja,.

O, nestvarni,
pojavi se i ostani…

Proleće…

Leptirići i proleće,
volim kada lasta sleće.

Zumbuli i visibabe,
kreket poje sitne žabe.

Trešnja cvati,
dunja pupi,
momi mladom srce lupi.

Potok bruji,
vetar huji,
zlatna pčela tuda zuji.

Polja cvetna
lako mame,
mladu devu vence plesti.

Oblak meki
nebom plovi,
stari alas ribu lovi.

Ševa pesmom
šumu budi,
vrabac cvrkut rajski nudi.

Njive plodne
biće rodne,
žamor ljudi setva prone.

Pastir kliče,
stoku goni,
trava mlada rosu roni.

Sunce juri
dan da svane,
radjaju se nove nade…

SUVOBOR – Dejan Ivanović

 

SUVOBOR
Ravna Gora i selo Ba

Puna je ta planina,
strmih puteva i serpentina.
Nisam danas ni imao u planu,
da tuda krenem …
Al’ ugledah u podnožju, na samom dnu
sa vrha serpentina,
kako se razbaškarilo selo
možda najlepše na Balkanu,
od jednog do drugog brega,
na lepom sunčanom danu;
I crkvu na dlanu …

Kuda bi pošli, na koju stranu
kad je sve manje radosti u životu ?

Do vrha Suvobora
planine, nigde žive duše,
sela ni zaseoka…
Retke su, samotne kuće .
Samo cvet šumskih jagoda,
sav prekrio površine blagih obronaka .

Zabrinut gledam šume, kako se suše;
Kakva je to otrovna bol u ovoj divljini
plemenite šume spopala,
gde retko dopire neka ruka
i ljudska stopala ?

Ponegde s’ krajeva proplanaka
čami poneki zakržljali jasen,
usamljen a možda srećan, spasen…
Od stihija, nepogoda
što sve pred sobom ruše;
Jasno se čuje
kako kroz žamor grana
preživelih, listopadnih i zimzelenih
drvo poručuje:
ja nisam kao mnogi, bez korena, bez duše …

JUČE DANAS SUTRA – Nena Miljanović

 
Juče
Na granama tvojih ruku
U gnezdu tvojih misli
Slavuj sam bila
I pevala te
Sva mladost i ludost
Na radost ljubavi
 
Danas
Odlećem sa grana koje me ne drže
Iz gnezdo koje me ne čuva
Odnosim
Uplašenu ljubav pod krilom
I ne pevam
Jer
Ako sada otvorim kljun
Graktaću mudro kao gavran (ili kao starost)
Žalosna kao dotrajalost
Ako danas zapevam o tebi
Zaplakaće ljubav zbog moje osedele kose i duše
Moja mlada
Moja luda ptica
Pobeći će mi ispod krila
Ne pevam
 
Sutra
Ako nađem granu s trnom da nabodem srce
Ponovo ću pesmu
Kad mi se u stihove ugnezdi neko ko nije ti
Još jednom slavuj
Zapevaću završni psalm o tebi
(I o samoj sebi)
Pre velikog ćutanja
 

Novi krug…

Kada se oblaci bola povuku,
Sunce srece grane iznenadno jako…

Novi krug se zavrteo…
krug sveopsteg dobra,
krug jaceg Svetla,
vece zivotne radosti.

Upravo sada smo podrzani svim mogucim okolnostima.
Energije jesu intenzivne,
ali nas podupiru.
Zato nema mesta za izgovore, niti za odlaganja.

Sada,
bas sada je pravo vreme
za rasterecenje od starog i prihvatanje novog.
Prilika je za sve moguce vrste preokreta
i hvatanja novog pravca u nasim mikrokosmosima.

Zanimljiv je ovo period.
Rusi sve sto nije na zdravim osnovama stajalo,
menja svaki segment nasih zivota
i gura nas iz ovog ovde u ono gde treba da idemo.
Nosi nas kao na nekom velikom oblaku…

Ne treba da se izmicemo
niti da bezimo od svega sto se desava.
Treba samo da budemo svesni
koliko je ovo doba neverovatan dar za sve nas.
I da se bez imalo strepnje i sumnje otvorimo ka promenama.

A one podrazumevaju uhvatiti ritam… uskladiti se… ostaviti ono sto nas koci i… pokrenuti se.

Novi krug se zavrteo.

A mi… uskladimo se sa njim tako sto cemo zavrteti novi krug… svako u svom zivotu!

ЛУТАЊА ВИДИЦИМА СИВИМ

Лутања видицима сивим – Радоје Вићентијевић

И срушише се снови, идеали.

Заробљен у тамници живота живим,

Ослобођен од животних окова,

Пуштен да лутам видицима сивим.

 

На препуклој каменој стени

Непомично загледан у сунце лежим.

Из груди мојих још извире поточић црвени,

Кривудајући низ стену слива се у таласе мора.

Више ни од истине не могу да бежим,

Крв моја на стени постаде црвена кора.

 

У души мојој животна жеља поново поче да се буди.

Знам наћи ћете ме, а да ли ћете чути мој вапај, људи?!

 

Вратите ми кости тамо где сам рођен,

Вратите ми кости, чежњом сам погођен.

Не напуштам своје беживотно тело,

Желим да га моји бар још једном виде

И да га обуку у српско одело.

 

‘Еј, Србијо, на твом небу наћи ћу и брата.

‘Еј, Србијо, у теби је страд’о.

‘Еј, Србијо, да л’ га можда твоје небо чува?

Душом чезнем да ти дођем вид’о би’га радо.

 

Идем даље, а пут даље не знам.

Где ћу стићи?! Шта ли ћу да сазнам?!

И поново сазнање неко.

Не, не реците ми да грешим,

Да сам отишао далеко!

Што?! Питам се.

 

Шта је сазнање свесно –

Да ли је то сазнање несвесно?!

Шта је сазнање лепо –

Да ли је то сазнање слепо?!

Шта је сазнање ружно –

Да ли је то сазнање тужно?!

 

И реците ми, идем даље,

И на досадашњем путу даље сам ишао.

Говорили сте, а ја сам се питао.

 

Како ли сам сазнао да сам се родио,

Како ли сам сазнао да сам у мајчиној утроби био,

Како ли сам сазнао да девојку имам,

Како ли сам сазнао да љубав поимам,

Како ли сам сазнао за појам смрти,

Како ли сам сазнао шта ме то упути

Да идем даље, а пут даље не знам.

 

Мира нема где год да се буде.

Мира нема кад истина стиже.

Мира нема, то су све заблуде…

 

…а пут даље не знам.

ОПОМЕНА (и још 5 песама) – Љубица Жикић

ОПОМЕНА

Од библијских времена
Прогнани су питали
Прогонитеље своје:
– Како можете
У нашим кућама живјети
А да нас не сањате,
Наше њиве орати
Да нашу глад не осјећате,
Нашим поњавама гријати се
Док смо ми голи и боси?
Сањате ли наше снове,
Чујете ли наше пјесме?
Памтите ли
Угашене погледе наших зеница,
Окамењени јаук на уснама?
У заумљу сте заметнули
Да испод кућног прага
Змија чуваркућа спрежа-.
 
ВИДАРИЦЕ

Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном,
да нам снага не свене;
Љубицом,
да нас љубав не заборави;
Смиљем  и босиљем
И другим чудотворним биљем.

Наше се дјевојке зову
По плоду вишње и дуње,
По јагоди раној и слаткој.

У горка уста смо
Њихова имена настанили.
Њима се бранили, лечили и сладили.

Nastavi sa čitanjem “ОПОМЕНА (и још 5 песама) — Љубица Жикић”

PESAK KROZ PESMU – Nena Miljanović

nalazim te i gubim
čulima
prozaično
slutnjama
mistično
spolja i iznutra
palpacijama praznih ruku dodirujem te u svemu
i iz svega mi iscuriš kao pesak kroz prste
u žutoj mrlji žutog sunca na očnom dnu
svetliš i gasiš me
nastaješ i nestaješ
u svim ukusima i rečima na korenu jezika
nosnicama
udišem te u mirisima i isparavaš mi u izdasima
jekom tišina u uhu
zvučiš
onim što ne znam kako da označim
što me opseda i ostavlja
u talasima jave i sna
smrtno
volim te i bojim te se
kao sve poznato i nepoznato
kao početnu tajnu iz koje sam došla
i završno otkrovenje u koje ću otići
volim te i ne volim
kao tvoj život (u kom me nema)
i svoju smrt
koja će mi uzeti i dati
mene
iscurelu iz ove ljubavi
kao pesak reči kroz moju pesmu

Minuti

Nisi ti kriv
Jer si rođen na krilu žene
Voljen i kada udariš preko njene suze
Neopažene
Kapljice soli na okovratniku bluze
Nisi ti kriv
Jer su te učili
Da jače je ono što utisak jačeg daje
Da tačno je ono što dalje se čuje
Da vredi samo ono što dugo opstaje
Nisu ti dali da biraš
Da praviš kompromise
Da ideš u korak s idealom
Nisi ti kriv
Jer si naučen da sviraš
Gudalom koje uvek po istim žicama lomi se
Dijalog želja pretvori tren u godinu
Na putu do zvezda suviše trnja ostaje
Tamo ti čuvam tvoje ništa za trećinu od celog
Kada u mojim očima pronađeš deo
Koji nedostaje

LAMENT – Nena Miljanović

 

Jesi li to ti
U kamičku u mojoj cipeli
Što žulja i ne da ni korak nigde osim unazad u san
Gde sanjam igru piljaka
I kamičci su jagodice tvojih prstiju
Razbacani po meni
Za igru koja je više od igre za dvoje
A manje od mogućnosti

Jesam li to ja
U dahu vetra danas
Kao juče
Kad sam bila vetrenjača i pokretala te
Uhvaćenog među krake
Visoko u nedostižnom nebu
Kud lete oduvane glave zrelih maslačaka
I prezrelih pesnikinja

Jesmo li to mi
U mojim strahovima od sutra
Gde će piljci biti nadgrobno kamenje
Nad humkom zaborava
Pod nebom bez nadanja
Da me išta više vine i ponese praznu i prezrelu
Bar u prošlost
Gde su sećanja na ljubav

Reci da jeste sve
I da je sve ovo samo lament
Nad mojim prvim pesmama o nama
I nad mladošću naše ljubavi
Sad kad je ostarila

 

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 491 492 493 Next