čuli su da postoji
i
rodiše me da je nađem
prvo sam je tražila u očima
zaklinjem se
slučajno mi izmače
nastavila sam da gugučem
za više nise nisam imala hrabrosti
onda reših da zanoćim
u rascepu stočne hrane
e
s pupka mi je rasla
cvetala
i
sušila se
ali
sve pojede zadnji balegar
nemojte se ljutiti
(iako delujem pametno)
civilizacija je našla mene
upala mi u rožnjaču
i
odvela u strmodol
sat je otkucao ponoć
kiša ode u mačji bathroom
sat je otkucao jedan
oblak je skinuo beli veš
sat je otkucao dva
nebo se rasteže do mile volje
.
u tri izbi rafalni zvon
nemušti se uhvatiše za pana
prekinu se rasna mržnja
između krila i pepela
Tvoja ptica te njegovala, volela,
Iz svog gnezda neljudski je otera.
Nova, ’tudja’, laznih sarenih krila
Pod svoj jaram te upregnula.
Zato „ tudje- sladje“ ?!
Bori se za mir zivota svoga,
Munje jacaju ugruske bola,
Oronuo zivot svoje sunce zedja,
Kako, srce tvoje, sve svoje ptice odbacuje….
Zasto „tudje – sladje“?!
izmislili smo svet
kao utehu našem nepostojanju
i ne znamo ništa o njemu
izmislili smo reči da bismo obuzdali smrt
koju smo izmislili
prosuli smo latice ruže po pepelu
iz kog će izrasti savršen cvet
i nećemo znati ništa o njemu
a ako procveta ubiće nas mirisom
ni reč
ni osećaj
ni pokret
ništa u ništavilu
nema ljubavi
i nema smrti
samo misao koja misli samu sebe
u praznini koja traje
Velibor Sikimić rođen je u Ljubinju (Hercegovina) 14. avgusta 1979. godine.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Ljubinju. Diplomirao na PMF-u u Novom Sadu, na Departmanu za matematiku i informatiku. Radno angažovanje započinje kao profesor računarstva i informatike u gimnaziji „Isidora Sekulić“ u Novom Sadu nakon čega prelazi u bankarski sektor gdje se usmjerava na područje revizije i informacionih tehnologija.
Autor dvije knjige poezije: „Čudno jutro“ (2007) u izdanju izdavačke kuće „Bistrica“ iz Novog Sada i „Nesanica“ (2010) u izdanju izdavačke kuće „Brankovo kolo“ iz Sremskih Karlovaca.
Pjesme Velibora Sikimića objavljivane su u „Glasniku Ljubinja“ srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i časopisu „Zlatna greda“ društva književnika Vojvodine.
Poeziju objavljuje i na književnim sajtovima: Poezija sa ex-yu prostora – www.poezijascg.com, Književna internet zajednica Eniaroyah – www.Eniaroyah.Com, Tragovi poezije – www.tragovi.com i drugim.
Dosadašnje društvene aktivnosti/članstva: Udruženje pisaca „Poeta“ Beograd, Mensa Srbije, Mreža kreativnih ljudi, AIESEC Srbija, plesni klub „Bolero” Novi Sad, Savez studenata PMF-a u Novom Sadu (predsjednik 2003.), Tekvondo klub “Sportski centar Novi Sad”, ISACA - Međunarodna organizacija za reviziju i kontrolu informacionih sistema, Udruženje internih revizora Srbije.
Srce bira riječi
Nije ovo pravo vrijeme
Da ponovo željno tražiš mene
U srcu ugasle dileme
Lako je kad poraziš uspomene
Nije ovo dobro vrijeme
Da izgubiš nade i ostaviš sne
Srce bira riječi
Ljubi, ali ne će ti reći.
(C) Velibor Sikimić 2010.
Marina ADAMOVIĆ
U TUPOM KRUGU
Anđeo je uzjahao đavola
i krenuo ka paklu
noću su izašli
iz raja
pred podne se slikali
pod zemljom
nisu mnogo
planirali
bitno je
da su shvatili
kako je neprirodno
uvek biti
u tupom krugu
dosadnih
i istih
( Sa mobilnog pesmu preuzeo, naslovio i objavio Peko Laličić)
Marina ADAMOVIĆ
NI TO NEĆE ZAVARATI TRAG
Preplićem prste
ali ni to neće
zavarati trag reči
koja ih je vezala
u čvor
sanjajte
javiću se
s druge strane komedije
iza spuštenih zavesa
tragedije u zapletu
( Pošto je Marina još danas u bolnici, tekst sa mobilnog preuzeo, naslovio i objavio Peko Laličić)
pene mora noći
besnim ustima dozivaju ime
koje ne postoji
koje je postojalo
samo jednu noć
za mene
dani ćute urlicima
užasno ukočeni
svi isti nepomični
zvezde se ne vide od jednog sunca
koje je još uvek toplo
proklete želje ne nalaze put do ruku ili nogu
ostajem
dok ne umrem
sa jednom noći u meni
ona zove
ne idem
ubogim mislima zatvaram joj put
vreme se smeje nadmoćno
sve govori
ćutim
glava bi zaplakala
ali očiju nema
ja znam moj kraj će biti
kada pogledam u ogledalo
i vidim samo sebe
Njegovim glasom se zasila.
Prvo zaceto zrno ljubavi,
Plam sto novi osecaj radja,
osta jalovo, neverom zaceto.
Nece saznati ume li sebe dati,
Kako se dusa ljubavi predaje,
Da li je ona napitak najmocniji…
Spalio si joj pupoljke krila,
Ne osta praha, miris dima…
Posle svih okrutnih nedaca,
Ova um moralno i emotivno slama,
Srami se sebe, Boga, ….
Trava s njom ne razgovara,
Dan i noc se ne menja….
Spaljene oci nikad ne progledaju.
ILUZIJA
Dok smo bili na krevetu
isprepletani
dezorjentisani
maštoviti
i znojem slijepljeni
dala si mi nadimak
HOBOTNICA
Osjećalia si kao da osam ruku imam
i taman kada bi mi sklonila jednu
istog trena osjećala si tri moje ruke
na svojim dojkama
unutrašnjim stranama butina
trbuhu
ušnim školjkama
Htjela si tada da me obuzdaš
i prevariš
pa tražila
da ti pišem po leđima
i crtam stablo jabuke
i jesam
umijem dobro da crtam i slikam
ali su mi jabuke brzo sazrijevale
a ja sam svaku grizao
i svaku kap cijedio
do sjemenke
doći će dan kada će srce napustiti telo
osećaji će nestati
vatra će spaliti grlo
više neće biti reči
moje nebo zameniće groblja
misao će ubiti samu sebe
kraj će postojati samo na početku
doći će dan kada će postojati samo istina
tišina se neće čuti
čula će postojati samo u pesmi
vreme će ućutati
pesma će postojati van reči
doći će dan kada ćemo biti slobodni
naše nebo zameniće groblja
RSS
Loading ...
|
Poezija sa ex-yu prostora! Dobrodošli ! |
Powered by WordPress The Aesthete theme by vatuma.com |
POSLEDNJI KOMENTARI