CRNE ŠUME-Miroslav Krnjeta

168 пута прочитано

Tajanstvene crne šume

zatvorile prolaze maglom straha
zlo jezdi talasima vazduha
guta nezvane goste.
Leže kao utvare pored druma
u senci sunčanih zelenih šuma,
tu nema sunčevog zraka
to su prostranstva mraka,
zaobilaze ih boje duge
gube svoje šarene pruge.
Nema sveže zelene boje
nema prolećnog lista,
mračne sile crno lišće kroje
zlih vetrova je ovde pista.
Nema pesme ptica
samo tamna sumaglica,
mrtvu tišinu bez zvuka
prekida zov sovinog huka.
Na zemlji rupe crne vode
crne grane na trulež smrde
prave sablasne neprohodne tarabe
hvataju život dušu grabe.
Gnevno drveće crni fijakeri
voze pravo u čeljusti zveri,
do srca tamnog bunara
gde strah dušu razara.
Pokrivene velom misterije
satkane od crne materije
pune ste jaruga zla
mračnih prolaza avetinjskog tla.
Crne šume nevidljive sablasti
luta vama nepoznata tama,
nema života,nema svetlosti,
ovde strah i jeza
kidaju kosti.
Mnogi su stazama magle zalutali
i zauvek u čeljusti šume nestali.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60810

ВИШЊА … – Андреја Ђ. Врањеш

157 пута прочитано


ВИШЊА

Деда је на ободу  дворишта посадио вишњу, родио му  се унук, дадоше му  име дедино Радош ,стасавао дечак, гранала се вишња.

Пролизиле су године, дечак се сваким даном мењао,  постајући део оне  лепоте која се заокружује мушком снагом и чврстином. Пентрао  се по гранама, вирио у голубија гнезда, кроз крошњу ноћу  сударао поглед са звезданим сјајем ,рањавао и ломио,испод ње се дизати учио. Вишња је  богато рађала,све док  постепено  све упорније није почела да је  осваја тамна  густа смола, лишће је кренуло да јој  се  скупља и спарушује, сушила се лагано. И као што је све што стари  крто и као стакло ломљиво,склоно одумирању, тако је и остарела вишња почела да пуца уздуж стабла, да би  напослетку почеле да јој се изваљују и ломе оне најтеже,дебеле гране ,чинећи је непрепознатљиво нагрђеном и ружном. Запретила је опасност од изненадног рушења.

У надолазећој зими деда напусти овај  чудни неуређени свет.Радошев отац није чекао да вишња поново олиста већ    посече стабло,није то урадио ни од жеље ни од радости,већ од морања. За себе препун сентимента рече: „ Што ти  је нечији живот, кратак као дан ,вишња  поживе тридесет година и у њих стаде цео њезин  век а храстови живе по триста и више година , баш као и неки људи што  брзо одлазе а неки се опет  учауре у времену. “Млађани Радош је већ  деценију и више био изван породице, отишао је у Ниш,  најпре у гимназију, после и на студије. Завршио је за инжењера  , онда је као перспективан стручњак доспео у  животној борби у Немачку,у главни град Баварске Минхен где се  запослио, као биљка пустио дубоко корење ,оженио се и ускоро  добио  сина, којем по најбољем другу  даде име Миутин. У тренуцима  слободног  времена када је Милутин поодрастао причао му је дуге и тихе приче о вишњи која је означила  његово детињство, коју је  у сновима неговао.  

Остала је забран у који  нико  није могао ући до  само он, вишња је истинска, његова стална непоновљива радост. Некако с пролећа када се Радош спремао на посао, рано скоро у цик зоре, зазвонио је телефон, никада тако рано.  Полу сањив Радош подигну слушалицу,чуо се крупан баритонски глас, овде Стојан, говор је био узбуђен.брате жао ми је  морам да ти јавим,стриц и стрина су умрли у истој недељи уочи Васкрса, родитељи, Радош се ледено згрозио,прво мајка чуо је па онда трећег  дана после и отац ,  од  брзине догађања нисмо стигли да ти на време јавимо,настави Стојан да реферише. Ганут болом за старим родитељима које због животних околности  ,  делом и  немара  није  видео годинама , опхрван тугом одлучи се повести сина ,да бар посети њихове гробове.  Следећег преподнева   кренуше пут Минхенског аеродрома,лет је био заказан за тачно девет часова. Када су после непуна два сата слетели на   Константин Велики  , дотакли земљу предака , осетили мирис родне груде,Радош запази стричевића  Стојана који је дошао да их дочека и превезе до родитељске куће. Стегоше се   у  мушки чврст загрљај , сузних очију кренуше  према  возилу,Стојан је помиловао  дечака , упитао га како се зове ,малиша је подигао главу и немо га погледао одсутним погледом .Ћутали су нису причали док су се возили,осим што  је Милутин  у неколико наврата на Немачком нешто питао оца ,гледао је кроз прозор .Вожња није дуго трајала,  у  дворишту родне куће није  било старе вишње која   је некада  за летњих врућина  штитила од сунчеве топлоте, уместо ње  стајала је празнина .

За Радоша ништа више није било исто, ни  кућа, ни  двориште,чак ни  небо, које је на једном постало мутно као да се из њега изненада вратила јесен.Радош заплака дубином бола који га је потмуло  кидао,заплака и Стојан,некако се и киша намести и небо проплака. Милутин  осети да се десило  нешто крупно и необично па упита оца где је „она“ вишња о којој  си ми  годинама  радосно причао ? Заменица она постаде   ружна ,  скарадна, деградирала  је сећање,љубав,детињство,његову радост.  Милутин  очева осећања свакако није могао  препознати,њему су  била непозната, страна.  Радош није имао ни снагу, ни речи да одговори сину,уста се спекла,чуо је откуцаје властитог срца,једва се некако задржавао на ногама.

Дечак је ћутао, он  засигурно неће никада плакати за тамо „неком“ вишњом,његове виртуелне игре не могу пробудути дубока осећања каква је имао његов отац,а каква ће бити његова осећања и сећања,да ли ће их уопште и  имати, да  ли ће  људи његовог времена  знати плакати, можда ни киша неће  падати  ? Склањаће је неким чудом технике . Кога ће у његово измештено доба  возити таксисти? “Људи ће се састајати испод  пластичних липа,али ја те волим нико неће знати  рећи „речи су песника.Можда је  песник нешто  предосетио давно. Свега неће бити осим  празнине. Радош се вратио да угледа тугу. А У ДУШИ БЕСКРАЈНА ПРАЗНИНА.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60807

ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА ) – Андреја Врањеш

172 пута прочитано

ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА )


КРОЗ  ПРОЗОР  ВОЗА
С. Д.


Гледам кроз прозор како промичу:
куће,виногради,стубови,људи.

Посматрам,у глави ми се мути,
изаћи ћу на следећој станици,
мислећи још увек на твој осмех,
као да нисам од тебе отишао.

Како преварити сећање,
како збунити живот?
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60805

Zveri

153 пута прочитано

Pre

Ima čarolije u zvezdama
Koje promiču noću
Kao sena
Zaveštanje
Da sjaj i tama naizmenično nestaju
I da tama duže traje

Ima trenutaka koji nikada ne smeju
Preći u sećanje
Postati uspomena

Na jorganu belom glatkom
Sa palim andjelima

Pahulja pada u oko
Brodovi krstare oblacima
Misao poput vetra jedra im je navodila
Po talasima toliko velikim
Da ruše let pticama
U oreolu noći
Visoko gore duša se oslobodila
Onoga što je umalo zauvek
Prikovalo na tlu

Ne pripitomiš zveri
Rođene u divljini
U hordama
Lancima ni šaputanjem
One čeznu za lutanjem
Dišu krik u grudima

I psi laju na Mesec
Kad čovek nije u blizini

Posle

Neki su trenuci tvoji
Postali samo njeni
I nikad ih ne bi u zaborav pretvorila
Jer ploviš brdovima u noći
Noseći sjaj u ženi
Koja je priznala zveri u sebi
Da postoji
I tako je pokorila

Ne možeš je udomiti
Moraš je od sebe pustiti
Za laku noć poljubiti
Zveri se ne mogu pripitomiti
One se mogu samo ubiti

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60801

OČAJ …….. Marina Adamović

169 пута прочитано

Čitam poeziju pesnika
Koji je poginuo posle rata
Sećao se krvi iz nozdrva
Sećao se sivih leševa
Obraćao bogu,
pa ljudima –
Ne veruje nikome
Istina je prva
Sahranjena

Ubila ga posle rata
Golim okom
Bomba
Nevidljiva

Ne plačem
Zašto bih
Kako
Ne osećam ništa
Ne verujem ni ja
Probole me kosti
Mrtvoga
Pesnika

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60791

TAKO – Dejan Ivanović

104 пута прочитано

Mora,
da je od umora
tvoje srce zaspalo.
Nenadano, negde
bačeno zrno
u procep tankih zidova;

Okomile se
teške grane divnih šuma,
proključale opne;
spaljene gromom.
Popustile membrane
pred tromom

bujicom mulja,
sporih, nadolazećih,
pretećih reka …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60788

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић

111 пута прочитано

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

  •                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
  • Што ми мајко рече кад сам дете био,
  • Ајде устај сине, време ти је поћи,
  • Сад те живот зове, сан се дуго снио.
  • Понеси само прамен месечине,
  • Да по некад,  у ноћи ти светли,
  • У том Свету белом другачије све је,
  • Буде те трамваји, не сеоски петли.
  • Сачувај доброту у дубини душе,
  • Недај да те пороци и светла уруше,
  • Кад ти тешко буде, оџака се сети,
  • Црепуље и сача и наших врлети.
  • Недај нигде ником нити грам поштења,
  • Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
  • Даруј душу своју вером прочишћења,
  • Нек ти срце светли ко на дан крштења.
  • И низводно сине своју срећу тражи,
  • У новом смо веку све је више лажи,
  • На кораку сваком опасност те чека,
  • Храбро крочи напред, то је за човека.
  • У грамзивом свету сачувај се сине,
  • Не дај да ти душу поједу висине,
  • Са неродних њива хранила те мајка,
  • Зов Вука у ноћи беше успаванка.
  • А кад једног дана године те стигну,
  • Кад опет пожелиш мирис наших брда,
  • Завичај те, увек радо чека,
  • Свет призива  дете, а враћа  човека.
  • Док залазак сунца са свог прага гледаш,
  • Прелистај сећања и подвуци црту,
  • Потомцима својим са поносом кажи,
  • Нек низводно иду, нек се не окрећу,
  • Само старцу завичај, дечју враћа срећу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60785

ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић

100 пута прочитано

 

 

Страшан је гнев који ме мори,

сцене узрока ту су на јави,

спутано емоцијама, ипак срце се бори

да потисне свест која живи у страви.

 

Ал’ разум проналази изгубљену стварност,

позадина жалости је неоправдан грех,

средства су ради циља градила узајамност,

живот у страви само је плаћени цех.

 

Доследан делима не тежим покајању,

савест се бори за осећај кривице,

покорност испитује границу крајњу,

јагње је открило своје право лице.

 

Црви сада једу последице мог гнева,

незадржив бес небираног средства,

реквијем подстиче небо да грми и сева,

док вук тражи оправдање за своја зверства.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60778

RAT-Miroslav Krnjeta

190 пута прочитано

Pepeo utaban u zemlju
krv natopljena u snegu
vojske nemilosrdno živote melju
zgarišta jecaji na svakom bregu.
Duhovi zla pušteni niz vetar
dugovi prošlosti raspaljuju žar,
misliš o borbi,misliš o slavi,
čoveče dolaze vatre dani krvavi.
Umire čovek rađa se zver
kidaš kosti kao besan ker
plivaš u rekama grozota
predaješ srce plamenu rata.
Umireš lagano od strahota
besnu dušu napušta lepota,
osveta ti ruke vodi
sve se na ubijanje svodi.
Mržnja i barut te hrane
usecaš trajne duboke rane,
oružje zamenjuje ljubav
život gasiš kao da je gubav.
Pali,ruši,gazi,
samo hodaš po vatrenoj stazi
garavog lica okupan u krvi
ljudi su ti kao crvi.
Gore vatre gneva pale dostojanstvo
ovde se slavi smrt i ubistvo,
crne vrane rušilačkog rata
vode brata na bajonet brata.
Sive granice bodljikave žice
preklani vratovi izbezumljenih lica
haraju horde besnih ubica,
kolone izbeglica ,gore kuće,
suze patnje tope šareno cveće.
Smrt,glad,tuga,bol,
ne postoji ljudi veće zlo
samo krvavo i spaljeno tlo,
svi su krvoločni,sve je pomahnitalo.
Ne pitaš zašto
gaziš kroz krvavo blato,
ne misliš o sutra
sviću ti garava jurišna jutra.
Krv,razaranje,pljačka,
cilj je ubiti i tačka.
Ne gaji mržnju osvetničkog inata
zagazićeš u zlo strašnog rata.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60766

OKO *Dušan Marković

120 пута прочитано

                                                                                                         O K O   P L A V O  

  •                                                                                                 Pod plavim nebom
  • Ispod sunčevih zraka
  • Na poljima mirisnim
  • Od uzrelih šljiva
  • I rumenih jabuka
  • Rođeno si ti oko plavo
  • Rođeno! I živelo sa nama.
  • Vedro nebo i plavo more
  • Raskošje svako i lepotu svu
  • Uporedio sam. . .
  • Uporedio sam sa tobom
  • Oko plavo.
  • Neumorno i brzo
  • Planine i livade
  • Voćnjake i šume
  • Sela, gradove
  • Sokake i kaldrme
  • Krčme, birtije
  • Obišlo si oko.
  • Obišlo ! Ti to sve.
  • Pratilo si sve,
  • Pokrete, želje  i misli moje
  • Čitalo si ti
  • Oko plavo
  • Zrake si zračilo
  • Suze si ronilo
  • A tvoja ćutanja
  • I tvoja suza
  • Rekoše mi sve.
  • O oko gde si sada?
  • Zaviruješ li igde
  • Razume li te iko
  • Zračiš li toplinu
  • Puštaš li suze
  • Jesu li modre kao oko plavo.

_______________________________________

Dušan Marković * Kuršumlija

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60763

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 790 791 792 Next

Load more