NOSTALGIJA NOSTALGIJE ~ milka vukic v

Prelaze minute u sate
Gazeći dane u godine…
Plakale su i ptice i vode,
Noći ne vidase bolove.
.
Snovi olovnim utegom
Nostalgiju živu uklijestise..
Prošlost ne brusi sjeciva,
Pokleknula je davno ranjena utroba.
.
Nestase ljudi i dogadjaji
U vasioni vazdusnih otrova…
Bez filtera i imena čestica sja…
Nostalgija nostalgije još uvek klija…

VRT ~ milka vukic v

Trava se bešumno uzdiže,
Nebo iznad još jedino putuje…
Nit cvrčka,nit leptira…
U sivilu sivila gospodari promaja.
.
Crvi grickaju trošno blato…
Sova provjerava kalendare…
Razmišlja zemlja iz nutrine
Ko joj dolazi – da se nastani.
.
Vrt naših predaka
Prošlost sa budućnosti preklapa…
Dok svijeće samo trepere
Put pravedni živi nek slijedi.

ZAVET MAJCI – Milovan Petrović

Još tvoj pogled majko
osećam na sebi
iako sam tako
daleko od tebe,
sećam se i reči
što mi davno reče;
“Nemoj nikad sine
zaboravit’ sebe”.

Ja sam onaj isti,
ne brini se majko.
Nemoj da ti srce
sad od slutnje zebe,
tuđina me nikad
promeniti neće,
kako da se menjam,
zar da izdam tebe.

Nekad mi se desi
da zalutam tako,
u tuđini svako
ima svoje jade,
al’ me tvoje reči
na pravi put vrate,
poruka mi tvoja
zakletva postade.

Kad mi teško bude
trgnem se, ne patim,
da se menjam neću,
zar da izdam sebe,
neću se menjati
nek tuđina shvati,
sin će majko tebi
isti da se vrati.

Milovan Petrović

Оставићу ти отворен сан

Сањао сам сан
чудан сан
видим себе
као у огледалу…

Нашао сам зрнце бисера
живо зрнце са душом
старачке руке су ми дрхтале
од усхићења…

Зрнце је склизнуло у прашину…
тражио сам га у мраку
пипао као слијепац
упитно погледах чувара тајни
он ми рече

Оставићу ти отворен сан…
наћи ћеш га
у неком будућем животу
име му немој заборавити.

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 8/9 у Народном музеју Крушевац

Промоција часописа Поезија СРБ број 8/9 одржаће се 13.11.2017. године у 19:00 сати у Народном музеју Крушевац у Крушевцу, у организацији и реализацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и Народног музеја Крушевац. Дођите да уживате у одличној поезији!

УМЕСТО УВОДА – Љубодраг Обрадовић

Овај лист је посебан. Ми заувек у Ваша срца уносимо лепоту поезије! Свака песма коју у часопису за поезију – ПоезијаСРБ прочитате или је објавите, оплемениће и челичити Ваше тело и душу!

У поетском свету постоје људи који живе поезију и за поезију. Њихово стваралаштво је изузетно, али их често рефлектори културе не осветле кад треба и колико треба. Ми ћемо за такве ствараоце у нашем часопису и на нашем порталу увек пронаћи простора и довољно светлости да њихово стваралаштво не избледи.
Nastavi sa čitanjem “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 8/9 у Народном музеју Крушевац”

DALEKI – Nena Miljanović

 
Dotakni pogledom ove tmurne oblake
Daleki dragi
Ti ispod tvog neba
Ja ispod svog
Podeli sa mnom
Moj strah od neljubavi vremena
( nije ovo naše doba za ljubav)
Mišlju me svojom zakloni
U san svoj
Skloni me od olujne stvarnosti
Kao tebe što sklanjam ja
U svoje pesme
 
Ispruži ruke prema ovom zubatom suncu
I ja ih pružam
Ti iz svog života
Ja iz svog
Nedodirnuti
Ogrejmo prazne dlanove
Toplina iste svetlosti neka nas oblije
Manje ću zepsti od razdaljine
Između sunca i zemlje
I između tebe i mene
Spojenih i razdvojenih
Kao život i smrt
 
U mislima
( u kojima jedino postojimo skupa)
Podeli sa mnom sve što ne delimo
Gladnu života sa tobom
Nahrani me hlebom koji jedeš
A od kog ni krišku ne pojedosmo zajedno
Žednu sitnica koje život znače
Napoj me vodom iz zajedničke čaše
U postelji
U kojoj spavaš bez mene
Privij me uza se žudnim snovima
Podeli sa mnom sebe
Dalek
S dalekom
Daleko od života
 
by © Nena Miljanović
( 2012.)

PESMA ODSELJENIH – Dejan Ivanović

PESMA ODSELJENIH

U tom stranom gradu, široke su, bučne ulice,
raskošni, blistavi bulevari.
Novi hoteli posvuda niču, sjajni;
zjape u visine ko planine, hoće da zakrile sunce!
Lako se prepoznaju ljudi sa novcem,
ali tvrdim i okorelim srcem.

Možda nedostaju  samo dva – tri hotela lepa,
za ljude plitkog dzepa.
Diskoteke i klubovi uvek zaglušujući, krcati …
Muzika krešti, rulet se vrti.
Ujutro, kad voz uz škripu stane na poslednjoj stanici,
U gomili izlaze  povijeni, sumorni radnici.

Još pre zore, rano će ih zaposliti na brodu,
da nose tvrde vreće dok sanjaju slobodu.
Brodovi kreću, pošto se smiri dan,
nečujno zaplove u daljinu privučeni moćnim pučinama.
Kad se nad luku nadvije gusta, tužna tama…

Mi ostajemo još dugo i često, u mislima,
zajedno sa napuštenim lučkim radnicima,
na hladnom kamenu praznog pristaništa.
Ispraćali bi lađe ponosne;
Ruku praznih i dzepova, posmatrali ih gde zamiču,
ne znajući šta odnose, odnose..?
Kad nemamo skoro ništa …

Iznenada u blizini srca, počne snažno da izbija,
podmukla i živa tuga, zvana nostalgija.
U moćnom, večnom gradu, pustom bogatstvu i sjaju,
Saznasmo u trenu: odnose brodovi naše živote,
na njihovom već kraju..!

 

SEVERNA AFRIKA – Dejan Ivanović

SEVERNA AFRIKA
turistički vodič nam kaže :
Kada odeš u Libiju,
odmah će hteti da te ubiju.
Dok dokažeš da nisi kriv,
zažalićeš što si živ.
U Egiptu, dolini faraona,
ubiće te bez pardona …
Štaviše u Egiptu,
napraviće od tebe pitu.
Skokneš li do Tunisa ili Maroka,
mudzahedin će neki da te ukoka.
Ta pustinja je stvorena za terorizam,
nema onde mesta za turizam.
Jedino još, možda u Alžiru,
svi žive u miru …
Ali su sada čak i mirne oaze,
ljudi počeli da zaobilaze.

 

KRILA LASTAVIČJA

Grejem dušu
na suvom lišću
za potpalu
ustreptalih misli

Krila lastavičja usporavam
sabiram jesenji rod

Miriše naručje
žutim dunjama

Stihujem te oblakom
dok stražarim
čekajući

Lepa Simić

Pesme nedelje Oktobra 2017.bira Lepa Simić

PITA – Nenad Terzioski

Nudila mi je pitu za večeru,
vruću toplu zeljanicu.
Zamirisala pita meka na tanjiru;
nosila je belu kecelju.

Odmičem tanjir od sebe
a tražim joj oči;:
„Da l’ su zelene?”, pitam se.

Zamirisa vrat, iz grla
molećiv glas, postao sam grub
čini mi se…, izviniću se…

Beo stolnjak,
još jedno belo veče:
„Da li su zelene?

OD ŽENE JAČI – Nevenka A.

Kako je samo lako
biti od žene jači
srce joj nožem taći
po duši oluje prosuti

Kako je prosto
uzeti joj noći i
izmaći klimav oslonac
zidan od nade i sna

Posivjeti nebo i
zatamniti sjaj zore
zamutiti izvor
i presušiti more

Kako je samo lako
biti od žene jači
a tako teško biti ruka
koja će oblake maći

Biti zagrljaj u kojem se
svaka rana liječi
sigurno jedro stabilnog broda
u koje ne prodire mutna voda

Kako je lako a teško
biti ženin cijeli svijet
kako je prosto zgaziti
mali otkinut cvijet

ТАНГО И ВАЛЦЕР – Спменка Денда Хамовић

Пламти ти у оку уздах тишине и сања
И милују ме лахором лептири сећања
Трепетом крила мислима је покидана сета
Дрхте струне на позорници марионета

Ноћи ове немирне узбери цветове
Пупољају из душе страсни мирис зове
Обесхрабри мисао да не леди осећања
Да загрљај кô сунце из заборава грања

Замирисаних жудњом букет цветова предај
Лађару реке без извора у тишине загрљај
И утони у истине из душе слутњама
Измири муње да не грме громовима

Громове сакупи и у мислима сложи
На узбрдици осећања у крилу наложи
И танго из душе валцером замени
Корак усклади и уздах крви свени.

Ti – Marija Čikarić

Dala bih sve
samo da te vidim
kroz prozor mutnog stakla
Neznam da li sanjam
ili ne prepoznajem likove
Pitam se gde li si sada
kada sama sedim za
ovim istim stolom.
Ispijam lepotu iz male čaše
što mi rumenilo u lice šalje
Sedim i razmišljam
idem dalje.
Da. Sama sedim
i kroz mutno staklo gledam.

Marija Čikarić

Iščekivanja

Sve mi je ravno
sve svejedno
gledam dve prazne čaše
koje su uvek bile pune
dok je ljubavi bilo
Sećanja nebrišu se.
Sedeći danima u iščekivanju
da i druga ruka pruži utjehu
Kako bi želela noćas
da si pored mene
Milovati tvoje vlasi
uz čašu crnog vina
i zvuke violine.

Pesme nedelje Septembra 2017. bira Lepa Simić

MORE – Dejan Ivanović

Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom,
ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom.
Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile,
Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima…
Putujemo, bezimo od stega, ljudi;
More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi,
Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi.

Obećala si verno, da ćeš uvek pisati i pišeš:
sve se zaboravi u susretu sa morem, dok se na nežnim talasima njišeš,
lagano se budiš, radiš, živiš, dišeš …
Dodajem samo, i planina čini,
da opijeni sanjamo u tišini…

VOLJA – Filip ”Aiwass” Milinković

Čekajući da se vratiš,
Iz planina uokvirenih maglom,
Najavljuješ novi put,
Isčekujući nosu šansu.

Šta ti treba u,
Tvome zlatnom životu,
Ovo je sudbina tvoja.

Ti samo samo još jedna barka,
Iznad zvezdama obasjanog okeana.

Još jedna barka koja ka dnu plovi,
Eh da li će kapetan da izroni.

Voliš li,
Onaj prošli,
Ljubljeni dan,
Apostole zvezda.

Nemoj da me izneveriš,
Ej gospodaru planina,
Krotitelju puteva.

To je naša,
Istinska volja.

Boriš li se svaki put,
Utopljen u tamu planina,
Dok tražiš najsvetliji put,
Eno prođe čitav vek.

Svakom robu njegovo roblje,
Ako je to njegova,
Volja istinska.

Zato kapetan barke,
Astralni vodama plovi,
Kao da sve ovo sanja,
Onaj što nas sve vodi,
Nije on.

НА КРИЛИМА МАШТЕ – Софроније Певац 2005

На крилима маште
летећу ка теби,
да ти љубим усне
и милујем груди,
у заносу страсти.

Шаптаћу ти тихо,
ти си моје сунце,
ти си моје мило
и сањиву главу,
спустити у крило.

НЕ ДИРАЈ МИ!!! – Зоран Јовановић

Не дирај ми ћирилицу, не дирај ми српско писмо,
не отимај српству душу, постаћемо то што нисмо!
Не дирај ми у наслеђе, породичну традицију,
не отимај српско чојство, не прекрајај историју!

Не дирај ми Православље, учитеља Светог Саву,
порекло ми не отимај, не дирај у крсну славу!
Не дирај ми Обилића, ни све српске витезове,
не дирај ми у светиње, што се славе кроз векове!

Не дирај ми Цар Душана који створи силно царство,
Косово ми не отимај, српско име и богатство!
Не дирај ми Карађорђа, хајдуке и Вујадина
Не дирај ми српске гусле, нити Духа, Оца, Сина!

Не дирај ми Свето Тројство, три прста и воштаницу,
не отимај мананстире, нити стару воденицу!
Не дирај ми српска села, српске фруле и посела,
не дирај ми њиве, поља, пастирице, стада бела!

Не дирај ми запис дрво, успаванку моје мајке,
не отимај Баш Челика ни остале српске бајке!
Не дирај у бунар стари, у огњишта и вериге,
не дирај ми у иконе и црквене старе књиге!

Не дирај ми у двориште, ни случајно породицу,
не отимај славски колач ни бабину гибаницу
не дирај ми српско писмо, не отимај ћирилицу,
не дирај ми у наслеђе да ти не бих ја мамицу.

Pesme nedelje Augusta 2017. bira Lepa Simić

NA TREN – Sreten Kasavica

U njoj se bore dete i žena.

Na tren je smela, na tren se boji.

U nežna jutra i noći vrele.

Ona je razlog što postojim.

Sa ramena njenog vidi se sutra.

Razum i srce za čas se mire.

Uzdahe brojimo kao konfete.

I sve se zvezde uznemire.

SREĆA ČEKA – Goran Macanović

….srce čeka….

Ne gledaj moje crne oči,
zaplakaćeš,
one samo tugu vide,
tugovaćeš….

Ne traži moje vitke prste,
zažalićeš,
oni samo jedno žele,
uplesti te….

Ne želi usne moje sočne,
ožednićeš,
one samo jednu ljube,
presušićeš….

Ne prati moje stope duge,
prećiće te,
one samo sebe prate,
zalutaćeš….

Upij tugu mojih očiju,
zaplovićeš,
raspleti klupko prstiju,
poletićeš,

iznova ljubi usne sočne,
procvjetaćeš,
sustigni stope daleke,
zasijaćeš….

ИМА ЛИ ЉУБАВИ ЈОШ? – Миладиновић Сандра МАЈРА

Има ли љубави тамо,
где не мирише ни цвеће,
и где је заборав пао,
на реке, поља и дрвеће…?

Има ли љубави тамо,
дал’цену има баш свако,
и дал’ су птице смеле
морале да напусте јато?

Има ли љубави још,
где бачено је сидро,
чији су преци давно,
лечени на острву Видо?

Има ли љубави још,
док Плава гробница дише,
и док се море мрешка…
Шта ли нам судбина пише?

Има ли наде за бајку,
где последњи држи се час,
и камен на место јастука,
жуља сву ноћ много нас!

Има ли љубави још,
ко ли јој љуби скуте,
дал лепа слика се смеје?
Santa Maria della Salute!

ПРОЛАЗЕ – Драгојло Јовић

Пролазе године немо и тихо,
Суморне мисли боје их у сиво,
Клизимо лагано к ушћу неке реке,
А до јуче сневасмо, снове друге неке.

Седимо у парку младости дана,
Погледима само разменимо жеље,
На лицу нам боре, очи би да лажу,
Па није нам ништа, хтеле би да кажу.

И док лишће жуто на косу ти пада,
А Месеца зраци осветле ти лице,
Старачка ми рука твоју руку тражи,
Твога ока поглед сад ми је најдражи.

Не причамо ништа, свако у свом свету,
Ти на морском жалу успомене тражиш,
По прошлости летиш ко пчела ка цвету,
Све је на тренутак у тридесетом лету.

А ја гледам твоје оседеле косе,
Пред очима скакућу твоје ноге босе,
Кад си ми ко Срна у наручје пала,
Волела ме тихо и све си ми дала.

И док Месец шара по лицима нашим,
Слушам како дишеш на рамену моме,
Тад свевишњег молим у ноћ сјајну касну,
Да звезде нам живота скоро не угасну.

Pesme nedelje Jula 2017. bira Lepa Simić

Тамо где је пут до слободе – Gerber Dušan

Шта ми дан доноси,
шта судбина односи,
то не могу знати.

Кад речи заболе,
а дела насмеју,
ти окрени се и настави.

Кад небо пусти своје сузе,
и они велики у рупи се сакрију,
да побегну.

Лекција вез схватања,
љубав без плакања,
то није живот.

Моје очи су кишни облак,
моје тело је као земља тешко,
моја душа је напуштени брод.

Дуг је пут до среће,
неком цвета цвеће,
неког хоће, неког неће.

На том путу многи су скренули,
милсили су да су свет променили,
добрим људима леђа окренули.

Нек их ветар среће носи,
тамо где су мирне воде,
тамо где је пут до слободе.

ALO BRE, JAVI SE! – Eleonora Luthander

Mogla
bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju

Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu

Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela

Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju

GRACIAS ALFREDO – Živomir Savić

početak utakmice

real atletico u madridu

minut ćutanja

za velikog prethodnika

umro je Alfredo di Stefano

fudbaleri na centru

dostojanstveni

ali sasvim očigledno

namerno dostojanstveni

cupkaju nestrpljivo

razmišljaju mišićima

svim svojim zapetim nagonima

(pa i seksualnim)

nije im ni na kraj pameti

povodom čega ćute

smrt leš truljenje kosti

a posle kostiju nula ništa

nula nula ništa ništa

sve do kraja svih utakmica

i svih ostalih vremena

ma ok ali šta s tim

misle nervozni fudbaleri

matori ljudi umiru

i treba da umru

to je prirodna stvar

KAO OTKUCAJI – M. Popović

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
pa ne znadoh umiru li
ili se ponovno
rađaju pradjedovi

Časak bijah li
na zemlji u koju ničice
kao u rane
padaše hrastovi
dok pjevah
kao u onom svibnju
kao sa onim slavujem
kao sa urnom kad zanijeme
ure nebeske

među kojima sam nečujna
mehanika zvijezda

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
a zovnuše me
ni rano, ni kasno
dok lelujah prema jutru
ni tiho, ni glasno
dok lebdih kao bijela
krila rublja

Pesme nedelje Juna 2017. bira Lepa Simić

САМО ЗА ТЕБЕ МАЈКО – Ивана Зајић

Само за тебе нек цвеће цвета,
Нека ти живот постане бајка,
Осети у наручју додир свог детета –
Данас си и ти постала мајка.

Чувај своју ћеркицу к’о највеће благо,
Подари јој љубав срцем својим целим,
Она је твоје највеће богатство –
Све најлепше ти у животу желим.

UMETNOST ZA (K)RAJ – Marina Adamović

Mirno sedi.
Mirno sedi kraj…
Mirno kraj prozora… ona.. molto…
Kraj zatvorenog allegro molto …
žmuri.
Mirno sedi i… slepa, sluša
Betovena.
„Koliko je godina prošlo od kada sam dobila ovu ploču za rođendan??“
Zatvoren je pukao,
ona nešto toplo osetila
pa tonula u dane
umetnosti
slepljenih
s betonom
prekrivenim
ko
ma
di
ma
višedimenzionalnih, apstraktnih
oštrica od
sna.

PESMA ZA PIĆE – Mila Jašović

Tapše mi pesmu u ritmu kiše

Mesec dlanovima po stolu

Diktira reči ko vitice

u notni zapis za violu

Kapljice crtaju elipse

Razvrstavam planove po važnosti

Levo za dan apokalipse sa tobom

Desno za dane budućnosti

Mrva razuma manje više

Popićes koktel iz cilindra

i udisati zemlju posle kiše

Ne traži u svemu svrhu

Ako te mehurići plaše

Ti uzmi višnju na vrhu

ja popiću poslednju kap iz ove čaše

ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић

Једна мачка, црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела, што набујало,
кошуљу прети да поцепа.

Као да ништа не примећујем,
док руке дрхте на хридима,
двеју јабука,
што светле као два месеца,
из простране пустиње тела твог,
осутог звездама страсти.

Сад ћемо, љубавнице моја,
поврљати траву, месец да гледа.
Сад ћемо, кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…

Сад ћемо,
у кочију сласти
ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља
преточити…

Сад ћемо потећи,
грлећи се, у космос,
у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Pesme nedelje Maja 2017. bira Lepa Simić

ПЛАЧЕМ НОЋАС КАО ВИОЛИНА – Драгојло Јовић

Ноћас лутам по сањивом граду,
Прошлост своју ко на длану видим,
Питам Месец, мог другара старог,
Да ли имам чега да се стидим.

И заплачем онда гласом виолине,
Сузе су ми покидане жице,
Што несташе моје жеље силне,
У Моравске ледене дубине.

Зарад коре хлеба, ја сам овде стао,
Илузије младости ту сам жаром дао,
Сад подвлачим црту у Моравском песку,
И сабирам шта сам, лудо проћердао.

Одсањани снови вратити ме неће,
У времена прошла, ех да беше среће,
Да Мораву, само млађан прођем,
И да неком, другом царству дођем.

Под месечевим зраком Лазаревог града,
Ко мађију, вреле усне нађох,
Па не шватих кад ми живот прође,
А тај исти месец још ми дане глође.

На Моравском песку оставићу стопе,
Да их вода тихо негде к мору носи,
А нек Месец жути, та лопужа стара,
Неке нове клинце крај Мораве вара.

Tvoj smeh u mom srcu – Slobodan Jevremović

Tražio sam te i samo tebe svuda,
na stazama nešeg Topčidera,
i mirisne kafe ex-bašte „Zagreb“,
po ulicama umivenih jesenjom rosom
i obala i nasipa naših reka
i ovde po sobama, jednoj i drugoj,
i svuda sam samo tebe tražio,
a možda i ja, budan, sam, sasvim,
il’ možda i samo u najdražem snu.

Ja baš sam hteo tvoje jagode
sa procvale doline kraj reke proleća,
i tvoje izvorske vode, jer opet sam žedan,
i tvoje postojano telo i prelepo lice,
ali i osmeh, taj najdraži osmeh,
i glas tvoj najdražeg akcenta,
i tvoje dražesno nežno milovanje,
i korake tvoje, sve osećaje tvoje,
i u nama samima a i kod nas.

A možda ne živim, tražeći tebe,
možda ne dišem, jer nemam tebe,
i tvojih mirisa i tvoje lepote,
zavodno ljubljene, lepe i čiste,
i možda te zato i ne mogu naći,
pa možda se zato ne umem snaći
i videti gde si okolo mene,
daleko il’ blizu, milosnice moja,
najdraža moja voljena.

Možda ne živim, najdraže biće,
bez tvojih jagoda na usnama sreće,
bez divnih jagoda pupoljaka tvojih,
bez tvojih vraćenih latica ruže
ponovo izraslih u duši tvojoj,
bez treptaja tvojih najdražeg ushićenja,
bez tvoje ljubavi i tako bez nas.

Pa sam se setio, ja, rob tvoj ovozemaljski,
ja živim i znam gde možeš biti,
ja sam se setio gde umeš skriti
življenje meni za ljubav da daš.

Ti, moja najdraža milosnice snova,
ti, moja najlepša zemaljska vilo,
ti, moje izvorište i moji cvetići
svih opisanih i nedoživljenih lepota,
sa tobom samo,
za nas.

Skrivena i sklupčana, ti samo,
bila si upravo u mome srcu,
ne daleka više već upravo blizu,
upravo ljubeći mene i upravo praveći
meko uzglavlje našeg postojanja,
svijena k’o leptirić il’ ptičica mala,
i devojčica slatka u telu odraslom tvome;
i smejala se meni, tvom robu i budali,
što tražeći lutam, a ti si tu.

Onda se trgoh, pa nema jagoda,
i nema izvora i nema smeha…
Pa onda gledam, još rano jeste,
i onda shvatim, pa ja još živim,
a tebe osećam ne pored sebe,
nego u srcu gde vidaš rane
– i sama vredovna ali me lečiš
i utehu daješ, bezgraničnu, jasnu,
i ljubav mi doziraš najvišeg programa,
i voliš mene, tako dalekog,
tvog snenog, ali dalekog,
i tako bliskog, ovozemaljskog,
željnog svega što možeš da daš.

Tek onda videh, u sobi ovoj,
da je to bio san punih želja,
da je to bio san divne ljubavi,
i da je to bio, zasad i ipak,
samo lepi i veliki,
o tebi,
san.

Ja možda ne živim,
ali o tebi sanjam,
o tebi, ovaj
san

(Bgd, 16.Mart 2017)

O NEDOSTAJANJU – Mile A.

„Zemaljski dani teku“
posmatram ih kao rijeku…
dolje u blizini ušća,
gdje voda postaje gušća,
dal mogu poteći, stići,
u istu vodu još jednom ući…

o nedostajanju, mogli bi se napisati romani…

a i o nepromišljenosti…
propuštenosti,
vječitoj nezrelosti…

zemaljski teku dani…

ЗИМСКИ РАСТАНАК – Немања Кекић

Растасмо се једне хладне зиме, док је ветар гране миловао, лепшу зиму никад не искусих, јер се срце од тебе грејало.

У ноћима дугим пуним чежње, ја не могу драга љубав крити, те се сећам загрљаја нежног, неколико твојих лепих речи.

Немој никад да ме заборавиш, нити немој да тугујеш за мном, јер ће живот, опет да нас споји, кроз године многе, доћиће и радост.

Немања Кекић

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 478 479 480 Next