GLAD

GLAD

Duvaju vetrovi na vrata svih naroda,
a sa njima im je donesena jaka nepogoda.
Tamo gde ti sve silniji vetrovi duvaju,
ljudi često ne mogu, ni svoju letinu da sačuvaju.
Nisu to oni svima poznati veliki orkani i oluje,
već je to vetar pohlepe, što nekima dušu truje?

To su vetrovi, što retki ne mogu u sebi da vide,
a mnogi ljudi u svetu, zbog toga mora da se postide?
Iako su malobrojni, oni što su se ogrešili o ceo svet,
ipak je sve više gladi, kao da je on ceo uklet.
No bogatima nije tako velika glad u hrani i piću,
već u onom, što je njima strano u duhovnom biću.

Njima se sva glad ogleda u materijalnom svetu,
jer žele sve njihovo da bude, makar na svačiju štetu.
Dok oni takvi iz obesti, ne znaju sa sobom šta će,
velika masa naroda, otpatke i korov mora da žvaće?
Zbog njih svi siromašni, siti nikada neće ni biti,
sve dok bude bogatih, koji žele od njih otimati?

A sva tolika glad, svuda u celom svetu,
nije zato što se siromašni ne mogu nahraniti,
već postoji zato što je trulim bogatašima,
sve što žele da otimaju, teško zabraniti!?
Zato glad sve veća po svetu nastaje,
ne zbog siromašnih, koje je teško nahraniti,
već zbog bogatih, koji se nikad neće zasititi!?

Glad sve veća po svetu nastaje,
ne zbog siromašnih, koje je teško nahraniti,
već zbog bogatih, koji se nikad neće zasititi!?

Vušković Nikola

Razlike – Živomir Savić

sami

potpuno usamljeni

u svo to vreme večno

mladi i stari

samci i porodični ljudi

uspešni i propali

oni koji pate od samoće

i samci u gomili obožavalaca

svesni i nesvesni svoje samoće

ovde i tamo gde odlazimo

svako ponaosob

da se osamimo

svako na svoje mesto

dovoljno udaljeni i zauvek

da nastavimo svoje samoće

da produžimo samoće života

u samoće smrti

samoće postojanja

u samoće nepostojanja

između kojih nema razlike

niti će ih ikad biti

Ko zna – Živomir Savić

ima nekoliko varijanti rušenja

i razbijanja sa razvaljivanjem

kad se napije budala

pa da iskoristi sirovu snagu

i bes

ili se posvađa sa ženom

pa polupaju sve po kući

ili navijači kad iskoriste utakmicu

da porazbijaju zajedničke izloge

i protivničke glave jedni drugima

ili studenti ili sindikati

ili nacije

ili njihove alijanse

one mogu najviše da razvale

sa svojim vojskama

one mogu čitave gradove

i šira područja da polupaju

ko zna šta bismo danas imali

i dokle bismo stigli

da nemamo ovu potrebu

divljaka i zveri

osim ako

ko zna

ako možda ne bismo bili sputani

bez te potrebe za rušenjem

i građenjem i rušenjem i građenjem

sukcesivno i istovremeno

 

NISAM TI BIO – Milovan Petrović

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj,
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga,
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene,
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

Ništa – Živomir Savić

ko bi rekao da može

ali može doći

i do zasićenja životom

pa jebem ti život dokle više

ustajanje

umivanje

jedenje

rad

spavanje

pa opet ispočetka

i ukrug

pa da li sam ja lud

ili šta

ovo mora prestati već jednom

ako išta na svetu

onda bi život morao

imati alternativu

ne smrt naravno

smrt nije alternativa

kao što se obično misli

smrt je ništa

ne ono što nama treba

je novi i drugi

dosad nepoznat život

koji možda ne bi ni imao

potrebu za smrću

 

HVALA TI – Slobodan Jevremović

Otišla si,
rastanke vratila,
a kao da nisi…

Srećan sam na tvojim mirisima,
preradostan sa tvojim šalama,
nerazumno lud za tvojim postojanjem,
prezaljubljen u vrline i mane,
i onda ljubim tvoje dodire moje kože,
nežne, još nežne, meke k’o pahulje snežne,
i svaki je delić onog najvremena
sa tobom predivno sasvim proveden
vremenski eon one lepote duše
kad snovi su stvarnost, a stvarnost su snovi,
oni čekani, sanjani, nedosanjani,
novi i lepi, čarobno divni,
najlepši pokloni mog postojanja,
pa hvala ti za to svim beskrajem reči,
ljubavi života, radosti svetla, suncu lepote,
mila moja.

I opet,
otišla si,
rastanke vratila,
a kao da nisi…

(Bgd, 19. Jul 2017)

Reči – Živomir Savić

koliko reči u knjigama

svih biblioteka sveta

od najstarijih vremena

od onih urezanih u kamen

do ovih naših šarenih elektronskih

milijarde reči himni i pesama

kao zvezde na nebu

da zauvek svetle u očima ljudi

koji stvaraju reči

koje stvaraju tvorca

u uzajamnosti stvaranja

ali koliko je to tih lepih reči

u odnosu na sve reči ukupno

sa svim onim običnim i onim najgorim rečima

sa blebetanjima kreveljenjima i baljezganjima

sa lažima uvredama odvrtanim i sramnim rečima

nula nula nula i još oko petnaest nula

zarez jedan posto

ili nešto manje

a sve su one i lepe i ružne naše

ljudske reči

ljudskog pričanja ljudske sudbine

da pričate odsad večito u znoju lica svog

reče onaj matori bradonja na oblacima

još na početku vremena pre prve reči

SUMRAK BOGOVA – Nena Miljanović

 

U polensko jutro
Probudih se propupela u nagoveštaj žene
Očarana odrazom iz ogledala
Kao kožu tesnu
Odbacih svoje bezbolno doba
U korist dve jabuke zelene pod košuljom
I sitne sedefne školjke
Sa tek zametnutim crvenim biserom

Zavarana svojom (ne)moći
Kretoh putem spoticanja
I niko me posrnulu ne prihvati
Nijedna krila anđela
Ne ublažiše pad posle letova
Svi moji anđeli čuvari
Ljubav Mati i Bog
Ostali su iza vrata vremena koje sam napustila

U sumrak sebe
Suzama kajanja
Oprah sa sebe tragove grabežljivih ruku
Svih berača jabuka i lovaca na bisere
Nevina kao detinjstvo
Poslednji put se vinuh jutarnjom nadom
I polenski prah prezrle ženskosti
U padu okrunih na obećavajuće reči
Poznog vrtlara i mutnog lovca
I umreh majko i bože
Jer mišljah da je konačno ljubav
A samo je poslednji pali andjeo prste pružio
Za zrnom zdrobljenog bisera

 

U SLUČAJU SMRTI – Živomir Savić

smrt se ne prepušta slučaju

ne prepušta se ništa

ali se u životu smrt

najmanje prepušta slučaju

mora se biti spreman

u svakom trenutku života

dokumentacija sređena

kompromitujući papiri pocepani

dugovanja i potraživanja namirena

dileme razrešene misli svedene

sećanja zaokružena

sramote zaboravljene

prijatelji celivani i posavetovani

neprijatelji nagrđeni i ispsovani

pripreme za put provežbane

jer pun ili prazan svaki život

ima svoj put do početka do kraja

i eto samo još mnogaja ljeta

ali to je već njihov problem

znači ne više kao dosad

evo sad ću evo samo malo

samo još dve sekunde

evo odmah završavam

samo još ovo samo još ono

gluposti nema tu ni ovo ni ono

nema u smrti ničega od svega toga

mora se biti spreman sad

i tačka

ako i sad već nije kasno

Dečaku velikog srca

Neću ti ništa
Samo se skloni od kijameta
Ne pitam odakle i kuda
Samo mi reci ko je vinovnik
Koju to granicu u sebi ispituješ
Koliko hrabrosti
a koliko ludila
u jednom očajničkom potezu
Kad zaluta u šumi čovek se vrti u krug
A ti prelazis zemlju
sa lažnim identitetom
I skupljas prste u rukavima
džepova prepunih sitnica
Na ovoj trpezi ustoličiću te za kraljicu
Pa sutra zaboravi da postojim
Samo beži od tog klupka u koje se uvijaš
Dok oko tebe čeljusti škrguću…

Ni moj rod
Ni moja krv
Ni moj sunarodnik
Ni moja generacija
Ni uslovitelj
Ni pratilac
Prijatelj
duši koja luta
Zrno ima i zrno daje
RaspukLom zorom ljubi tri puta
Valja se
Da se nastavi dalje

Pozorište   pod   suncem  

 

Sanjaj do jutra..dugo

U najlepšoj uspomeni o meni

Pozorište pod suncem

Gde smo do kraja ogoljeni

Tražili sebe u onom drugom

 

Možda sutra

Ova pesma bogatija postane

Za iskustvo doživljenog

Pa jedan san u dvoje

Na rubu imaginarnog

Postane naša imperija

 

Delo je jezik što te definiše

Ono je sve što za tobom ostaje

Trajno je samo što se rukama stvorilo

Veliko samo to što od malog postaje

 

Jedno od nas dvoje ima zakletvu više

Jedna od te dve za dušu više obavezuje

 

Mrtvi su duhovi izgnani u tela pokretna

Sriču nam slova sudbine

Iz loše pisanih govora

Sa tribine

 

Iz poda mramorna ne raste maslina paprat

Ni snaga prkosa iz trulog patosa

Ni volja iz tišine

 

S karnera haljine bokor proleća

I mesto u pozorištu pod suncem

Jer rođeni smo s pravom na izbor

 

Pa biram slobodu od gorčine

Biram da volim po svome

Da mržnju poričem

Jer ljubav ima previše oblika

A samo jedan neuobličen

 

Mašta izumire u senkama bez lica

Pisana reč ne putuje kroz maglu do razuma

Nemoj da staješ u kutiju od šibica

Gluma je najbrži način da zlu se robuje

 

Spavaj

Makar da zaobiđeš po neku tugu

Ako ti zasmeta buka kraj kreveta

Oprosti

Jer noćas sam tu

Samo da čujem tvoj smeh u mome snu

 

 

 

Dijalog

Šaptavim urlikom najavljuje dolazak

Gracija sa hodom paunice

Trivijalna kao zla vila iz Trnove ružice

U besprekornoj belini haljine

 

Osluškujem je i čekam

Dok mi ne spusti ruku na rame

Imam tako veliki poriv da je otrujem

I isflekam

 

“Reci večeras

Možeš li popiti vino penušasto

Pojesti kolačić sudbine na mojoj trpezi

Gde piše

Ne nećeš nikoga sresti

Ko može da zameni njegovo mesto

Zagrizi istinu koju već znaš.”

 

Pušta mi vremeplov na tapeti

Traži da budem u ovom jaka

Kada me podseti

Na rodoslov mojih slavnih predaka

 

“Jer ti u njihovoj žrtvi treba

Da nađeš granu kojom ćeš rasti

A ja sam ovde da ti ne dam

Da padneš ispod njihove časti

 

I ovaj grad ti ništa ne duguje

Kad podižeš sidra usred oluje

Koga to prizivaš u svoje pohode noći

Kada ti hologram svetlosti šijem na oči

 

Ako si svemu odolela

Još uvek hodaš sa smrtnicima

Svaka je duša delić ogledala

I svaka malo tvoga ima

 

Obema šakama pokri usta

Priguši svaki govor nesmotren

Kad u njihova dela upireš četiri prsta

Jedan je uvek ka tebi usmeren

 

Sa kojim pravom ukazuje apostol na istinu

Kada se svoje jedine još uvek boji

Zar zaklinješ njihov karakter na čvrstinu

Kad održana reč još ti u grlu stoji

 

Uzalud gradiš zidine od svojih strahova

Kad si se tako smelo propela nad njima

Da u hiljadu lica

Očiju

Da u hiljadu farova nađeš one koje bi htela

 

Srce te oda jer drsko krene

Spram svega što sam te učila

Jer kao uhoda progoniš uspomene

Svako izgubi nekog

Pa želiš li da izgubiš i mene

Na putu do njega?!”

 

Evo na svaki tas odlaži

Po jedan milligram grehova

Ali šta misliš ko mi je draži

Između tebe i stihova

 

Jer još si samo eho savesti

Sudija tužilac porota

I nezvani svedok svih mojih ludosti

A on priča mog života

 

Pa spuštam na oltar prve pričesti

Jednu voštanicu u znak zahvalnosti

Čiji me plamen ne može spasiti

Tog što u sebi ne umem ugasiti

 

 

 

GRACIAS ALFREDO – Živomir Savić

početak utakmice

real atletico u madridu

minut ćutanja

za velikog prethodnika

umro je Alfredo di Stefano

fudbaleri na centru

dostojanstveni

ali sasvim očigledno

namerno dostojanstveni

cupkaju nestrpljivo

razmišljaju mišićima

svim svojim zapetim nagonima

(pa i seksualnim)

nije im ni na kraj pameti

povodom čega ćute

smrt leš truljenje kosti

a posle kostiju nula ništa

nula nula ništa ništa

sve do kraja svih utakmica

i svih ostalih vremena

ma ok ali šta s tim

misle nervozni fudbaleri

matori ljudi umiru

i treba da umru

to je prirodna stvar

Т О Д А–Зорица Шошић Максимовић

 

рецензија- 2

Зорица Шошић Максимовић својим романом доноси нам причу историјске природе која прати два временска тока. Први ток обухвата детаље личних судбина у догађајима везаним за бугарска зверства током Другог светског рата на простору јужне Србије. Ауторка сликовито представља личну трагедију газда Савине породице, угледног сеоског домаћина, из околине Гњилана. До детаља је описан успон, врхунац и пад ове знамените куће и њених потомака. Други временски ток премешта нас у ново време, догађаје који су претходили новој сеоби Срби у другој половини XX века са Косова. Ти су догађаји условљени међунационалним односима са Шиптарима у самопроглашеној Републици Косово. Нагласак ауторкиног пера стављен је на понижавање, страдање и прогон Срба који су били присиљени да продају своју имовину и спас пронађу у сигурнијим крајевима. За јунаке овог временског тока, та утопија је био Крушевац.

Можемо разликовати глас наратора и глас јунака. Зорица Шошић Максимовић прави јасну разлику између савременог српског језика (којим нам се обраћа наратор) и дијалекатског говора (којим су обојени дијалози и унутрашњи монолози јунака). Управо овде можемо видети да ауторка има истанчано осећање за дијалекатску реч, што доприноси квалитету њеног приповедања. Тако обојен локалним говором, језик је живописан и доприноси да приповедање буде спонтано, а да ликови, догађаји и околина живе пред нашим очима.

Зорица Шошић Максимовић успева да отргне од заборава и да нас подсети на обичаје и традицију која је угрожена пред налетом новог доба: проводаџисање као начин проналажења супружника, спремање девојачке спреме, начин прослављања свадбе; опстанак патријархалне породице, поштовање родитеља, покорност и послушност према старијима, многочланост породице; врачање и бајање, бацање проклетства…

Мотив љубави се прожима кроз читаву фабулу, али та је љубав често осуђена на пропаст. Епизодом о Крски и Николи не видимо само верно предочену љубавну патњу двоје младих, већ и покорност Николину према оцу. Поштовањем очеве речи да се мора оженити девојком коју је отац за њега испросио, Никола гази своје обећање да ће оженити Крску, девојку коју воли. Њихова љубав је осуђена на пропаст јер припадају различитим друштвеним слојевима. Зорица Шошић Максимовић нас овим примером подсећа да је подела на сталеже постојала одувек, и је то био кључни фактор у склапању бракова.

Тода и Младен бивају растављени Младеновом смрћу. Ауторка нам приказује другу врсту бола и патње, као и Тодину верност и након губитка мужа. Више се није удавала, децу је извела на прави пут, и можемо пратити на даље њихове судбине. Губитак најмилијих је још један у низу  мотива који нам ауторка верно осликава. Сузе, патња, бол за смрћу мајке, оца, брата, мужа, слике сахрана су готово на свакој страници романа.

Мотив породичног јединства и оданости је један од најјачих мотива романа. Списатељица нагласак ставља на опстајање породице и предочава колико је она важна у животу сваке јединке. Само уједињењем и слогом породица може опстати. То можемо приметити у Тодиној породици, која се временом само умножавала (синови су се оженили, добили су децу, али су сви и даље били на окупу).

У широком дијапазону ликова које нам роман доноси ипак постоје оне које можемо издвојити. Газда Сава, као представник патријархалног и имућног сеоског домаћина, али и као страдалник који не разуме зашто му се све недаће догађају. Тода, као домаћица, пожртвована мајка и верна супруга која је успела да опстане након свих злодела која су је задесила. Посебан осврт треба направити на лик  баба Цвете, сеоске лекарке, траварке и врачаре. Код баба Цвете су сви одлазили јер је она та која се у све разуме, успешно се бавила и проводаџисањем и скидањем урока. Ђорђа, саткан од негативних особина. Неверан и немаран према супрузи и кћери, не преза ни од тога да убије жену и кривицу пребаци на другога. Склон преварама и отимању девојака и туђих жена. Смиљана, као представник другог временског тока романа. У овом лику видимо развој од својеглаве и уображене девојчице до мајке и особе коју емотивно погађа свачија несрећа. Кроз Смиљанину судбину видимо заправо историју српског становништва на Косову. Ауторкиним успешним приповедањем, као да Смиљаниним очима видимо сурово понашање шиптарских лекара према једној српској трудници, паковање ствари и одлазак са свог огњишта. Заједно са Смиљаном посматрамо запуштене авлије и куће исељених Срба. Напуштене школске установе и улице, које су некада врвеле од деце. Гашење српских села, измамиће тешке уздахе и нама као и Смиљани.

Зорица Шошић Максимовић, својим искреним и емотивно обојеним казивањем, премешта нас у један период страдања српског појединца. Немогуће је остати равнодушан на сваки осмех или сузу њених јунака. Читањем њихових личних судбина као да заједно проживљавамо сваки њихов тренутак. Роман који тражи пуну пажњу при читању, али и роман који обећава да нећете остати апатични на оно што има да вам каже.

NESKLAD – Živomir Savić

Da li su nas marsovci već pohodili

O da

O tome imamo materijalne dokaze

New York Paris London

Bilo je to pod okriljem mraka

Kad su ih instalirali i postavili

Tu gde su sad

A onda u rano jutro

Kresnuli svoje motore

Na svetlosni pogon

I tiho se udaljili

Da nas ne probude i postide

Jer kad čovek pogleda

Ljude žene i decu

Kako ponosno vrve ulicama

A to je jedina vrsta

kKja ponosno vrvi

Gmižući dostojanstveno

Uvereni da su oni tvorci

Ovih prelepih gradova

Da su oni ovakvi kakvi su

Popalili sva ova svetla

Trgova i pozornica

Onda nesklad poprima

Groteskne razmere

Nađeš se u čudu

Ovi gradovi zaista postoje

Neko je jednom ipak morao

Da postavi te gradove na zemlju

 

 

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 466 467 468 Next