Žena je poput cvetka -Jelena Đurašković

“Sad kad se ženiš sine”,
savetovala me mati,
“zapamti,žena je poput cvetka;
treba je negovati.

Pored vesele i srećne žene
više će sreće i za tebe sjati.
Budi joj dobar, pazi je sine;
zadovoljna mnogo će ti dati.

Tužna žena sinko,
tugom ti se vraća.
Grehe prema ženi
muškarac uvek plaća.

Čuvaj joj lepotu i mladost,
jer to je blago tvoje.
Sa ženom nikad ne vagaj;
vaša je sreća u dvoje.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58598

Ilijana

Takva cura se nije videla još,
od te silne lepote koja izbija,
u oci moje,
kad je vidiš,
odmah osetiš jednu vatru
koja bije u tebi.

A kad je pogledam,
meni se odmah zamanta
u mozgu,
jer ona zaslepi s tom finom
lepotom.

Dođi u moj zagrljaj,
da te grlim
i ljubim dok sam živ.

Ličiš na lepu lalu,
za koju dao život,
samo da je pomilkim
i pomirišem.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58615

PTIĆ DOBIO KRILA – Jelena Đurašković

Augusta, godine 1989.-e
Rodila majka svoje drugo dete,
Svom prvencu toliko željenog brata.
Presrećni su bili i bata i mama i tata.

Dva sina je podizala ponosna majka.
Život joj je bio ispunjen, k’o bajka.
Ništa joj teško tada bilo nije
Za porodicu svoju, za najmilije.
I sve uz osmeh,vedro lice,polet i lakoću,
Misao na decu i danju i noću.
A oni rastu, pametni, dike,
Postaju majkine nade prevelike.

A onda jednog dana ptić dobio krila,
Zaboravi majku i sve što je za njega bila.
Otpoče njegov samostalan let.
Odleti da potraži drugi, bolji svet.
U majkinom gnezdu nije više lepo;
Otići bilo gde, pa makar i na slepo.

Teši se majka: – To je zrelo doba,
Muško je pa voli da se sam oproba.
Al’ majka se plaši:-Teško je vreme;
Može li poneti toliko breme?

Svi njeni planovi, maštanja, sanje
Postaše veliko razočaranje.
Sve su se nade odjednom raspršile,
Kao da nikad nisu ni bile.
Ranjena duša jeca u samoći,
Često besanih i dugih noći.
Dani su prazni i puni sete
Zašto joj ode njeno milo dete?
Šta li mu majka toliko zgreši?
Čime da se majka sada uteši?
Mnogo joj života prošlo,a ostalo malo,
A njemu kao da nije ni malo stalo.

Tužna je majka, traži svoj greh,
A Boga moli za njegov uspeh.
Da sreća ne silazi sa njegovog puta,
Da je put pravi, da joj ne zaluta.
Oprosti mu Bože sve grehe mladosti;
Daj mu Bože sreće i radosti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58585

SANJAM SVE OVO – Slobodan Jevremović

Besciljna šetnja stazama bola
neznanog grada kraj neznane reke,
ni ljudi nema, a ruke daleke,
a oči skrivene za oblakom crnim
što preti danju i noću jedinim voljenim,
ni put ja ne znam, ni pravac ne vidim,
u nemoći svojoj pomoć ti tražim,
veoma veliku, veoma sada,
a oči daleke …

I dalje ne znam kuda do tebe
još jednom da vidim najmilo lice,
da dušu ogrejem svom srećom tvojom
i srce ozdravi svom željom mojom,
da te bar nadjem u crnilu šetnji,
i prosvetliš radosno sve ove tuge
neznanja i bola nemoćnih nada;
al’ ulice i dalje veoma daleke,
veoma od nas …

Sanjam sve ovo i hoću budan
opet da vidim te tvoje oči,
i ne sa kule tebe da tražim,
nit’ žedan sam vodu opet da pijem,
nego sa tobom, najdraža moja,
nego sa tobom, ovoga časa,
kada je java odnela san,
kao za večnost il’ zauvek,
a dodir tvoj topli, najdraža, mila,
neka mi bude najveći lek.

Sanjam sve ovo,
o nama baš,
o najvećoj priči
koju ti znaš…

                                      Darko
                                      (Bgd, 06.okt.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58608

VOLIM JESEN NAJVIŠE – Jelena Đurašković

Dal’ ste ikad promatrali ranu jesen u svom selu,
kraljicu prirode,vrsnu slikaricu…
Dal’ste ikad uživali u njenoj lepoti
i bojama divnim koje ona stvara
i prirodu s njima šara?

Listovi što behu s proleća zeleni
presvukoše haljine,divan dar jeseni.
Žuti,smeđi,crveni…
na granama vitkim šepure se smelo.
Piri laki povetarac;
na gitari prati njihov kratki ples,
lepršavi put do kraja,
negde na zemlji,u potoku il’ reci,
tko zna gde.

A sem lišća vidim oblak što po nebu šeće.
Sa kapima kiše i on na bal kreće.
Potočić žubori,
kišica romori,
vetrić grane njiše,
na gitari svira tiho,glasno,tiše …
i uz sve to osećam:
volim jesen najviše.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58573

NENADMAŠNA ISKRA – Dejan Ivanović

Neistražena bajko
istančane suštine
pod okamenjenim stubovima
slojevitih arhitektura
temeljnih arhetipova
kao sova ova
dosadna si
dok se oglašava tu ispod krovova
usred belih noći

voleo bih da brzo odeš
ali najpre da saznam ko si
tako oprezno skrivena
poput vitkih figura fatalnih žena
zanesenih svečanim ritmom
u baršunastim naborima
večernjih haljina

da li posvemašna iskra
provincijalnog duha
slobodno luta
mutnim krugovima
beskrajnih dubina,
večnog mamurluka

ili
zgrožena i iznurena
ispraznost demencije
ugrožava stabilnost simetrije
i postojanost blizine
biti postanka
u nenadmašnoj sreći
omiljenog kutka

za svaki slučaj
usput se pitam
hoćeš li ponovo doći
kad nas obuzme prošlost
grehovi, kajanja, očaj
kroz beznadežni vrisak
otelovljen i blizak
pokisle sove huk
što besciljno prolama mrak
i hladni muk,
zimske noći …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58571

OPROSTI MI – Slobodan Jevremović

Oprosti meni, premila moja,
što nisam znao za dane protekle,
u ranoj zori sam tražio zoru
a usred dana svetlost čekao
i nisam znao, ni slutio nisam,
da posle noći dolazi dan.

Oprosti meni za lutanja tvoja,
za tvoje staze neznanog puta,
jer baš zato ponekad duša mi luta
od onog dalekog do ovog sad.

I snovi neznani postaše stvarnost
i neću više za juče da znam,
izvini za tada, neznanje oprosti,
i budi mi sada duga najdraža,
ti moja duga, ja tvoja duga,
da posle kiše boje razliva,
one radosti i sreće nemerne,
najlepše osete što mogu da dam.

Oprosti meni, za ono odavno,
oprosti mila, jer nisam znao,
niti za sebe,
niti za nas.

                        (Bgd, 01.okt.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58569

Sreću čine male stvari- Jelena Đurašković

Otpoče pčelica let
da upozna svet.

Al’ prekinu njen let
prvi mirisni cvet.

Šta će pčelici svet,
kad ima mirisni cvet?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58558

S’pogledom na Sionsku goru

Jadna ti zemljo i more
jer djavo napuni osmneast godina
Vise ne stanuje gore
promenjena mu je sudbina

Pljunuo je na ocevu cast
zeleo je imati svu vlast
Izmedju smo zovu nas balast
ljudi sami zadiru u njegovu oblast

S’pogledom na Sionsku goru
praticemo vodostaj na crvenom moru

Jadna ti zemljo i more
djavo zna da ima malo vremena
Forsira zlo,nanosi bore
nudi svoga semena

Okovo u lancima
covecija ramena
Sluzi se znacima
u saku stavlja hleb od kamena

S’pogledom na Sionsku goru
praticemo vodostaj na crvenom moru

Jadna ti zemljo i more
otud gde je nebo busno bije strasan vetar
Oseke i plime gnusno
odranjaju hektar po hektar
Odrekni se ispravi me kaze Sv.Petar
dobrota doseze u etar
Cudni su putevi kojim setas
to tako treba iskusenje na svaki metar

S’pogledom na Sionsku goru
praticemo vodostaj na crvenom moru

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58554

ISPOVEST PESMI – Jelena Đurašković

Pesmo moja, da ti se poverim:

Bio je čovek nekog ludog stila,
A ja sam tada ranjena bila.
Bila sam uplašena,bolna i setna,
A pored njega vesela i sretna.
Muku sam svoju lakse podnosila,
Bolu i strahu osmehom prkosila.
Tad mi je pružio pažnje malo,
A sad mi je do njega tako mnogo stalo.

Udaljio se i ništa mi više ne daje,
Al’ sve jedno traje
I jako mi nedostaje.
Budim se s mišlju na njega
I isto tako putujem u san;
Prvi je moj uzdah i poslednji svaki dan.

Desilo se što nije trebalo da se desi;
U misli moje upreli se gresi.
Sad kad bih htela što ne bih smela
Hvata me strah i prečest uzdah.

Pitam se dal’ misli moje imaju moći.
Mogu li ovako snažne do njega doći.
A možda ipak ne treba da zna
Koliko me izluđuje, opseda…

Da li sam bila željna izazova
Kad me ponela staza ova?
Put kojim krenuh mnogo vrluda.
Dokle ću s njim i kuda?
Čas breg,čas dol,
A na kraju čekaće me zasigurno bol.

Kako da siđem s ovog bezizlaznog puta?
Njime se nigdje ne stiže,već prazno luta.
Ne mogu nazad,a ne smem napred.
Gde li je sad moj kućni prag?
Kako da mu se vratim i poravnam trag?

Neka čudna sila moj otpor slama
Ne da mi da o svemu ja odlučim sama
I više ništa nije u mojoj moći,
Jedino nada da će ipak proći…

Al’ prolazi samo vreme,a ništa se ne menja
Više mi nisu jasna ni sopstvena htenja.
Prolazi vreme,a misao na njega ne briše.
Čini mi se da svakog trena volim ga sve više.

Slažem kockice od prošlih događanja
Pravim mozaike i predviđanja,
Preplićem kombinacije lude,
A one baš ništa ne nude.
Još me i savest moja opominje
I moje zrelo doba spominje.

U filozofiji tražim spas.
Ona me ne kori i ima topliji glas.
Podršku mi daje
Da traje dok traje.
Kaže da greh je ubijati istinu za lažno
I da uopšte nije ni malo važno
Što mi više nije petnaest,dvadeset ili dvadesetpet.
Ona ima drugačiji pogled na svet.

Eto pesmo moja,ti postade duga
U tebi prepoznah za ispovest druga.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58546

BEČIĆI – Dejan Ivanović

slovo S simbolizuje sopstvenu slabost
istaknuto u začaranom krugu
obeležja vizuelnog identiteta
na zastakljenoj terasi
obližnjeg hotela

stabilnost kosina
gipsanih kolonada
spolja izgleda superiorno
zarobljena zamkama šljaštećih vrhova
sve suptilnije i suptilnije, strasno

ko će nastaviti slavnu
tradiciju objavljivanja
pohabanih termina
glasnika degutantnih sadržaja
uspeha, sjajnih doba i prohibicija

neki stilovi su
poput tabloida
smišljeni da se dopadnu
kulturno i socijalno
depriviranim slojevima

Slomljenom snagom
svog iskonskog senzibiliteta
ispaštam nad tužnim konačištima
smelih utopija
bez trunke stida

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58544

Ljubav je kao voda – Jelena Djurašković

Mnogi su ti pesmo o ljubavi pričali.
Velike ste misli zapisivali.
Ja bih da se svemu doda:
Ljubav je kao voda.

Kroz usku pukotinu zađe,
Prazninu u duši nađe,
Pa teče, buja i plavi,
Vrtloge pravi.
I gde god beše slobodnog mesta
Useli se i mesta nesta.
Potopi sve što beše pre nje,
Kao da nikad ni postojalo nije,
A onda otpoče svoj hir;
U duši tvojoj zavlada nemir.
Ponekad to bude baš lepo,
A ponekad tako glupo,beznadno,slepo…

Kada se desi situacija druga,
Pati se,boli,ljubav je tuga.
Borba se vodi,popuštaju brane,
I nema načina da bujica stane.
Roje se pitanja,počinju lutanja,
Misli se preplicu,
Unose nemir tvome biću.
Prave se kombinacije lude,
A one baš ništa ne nude.
A pesma tvoja postaje duga
Jedino u njoj nalaziš druga
Jedino u nju imaš vere
Da joj se tajne tvoje povere.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58539

ОКА МОЈА ДВА – Драгојло Јовић

ОКА МОЈА ДВА

Кише немилице лију, данима,
Ноћи су дуге и предуге,
На јастуку мом мало је сна,
И превише туге.

Опет једно тмурно јутро,
Отварам очи несанице,
Срећем се са собом,згужвано ми лице,
Кренућу опет за очима луталице.

Дан суморан и сив,
Исти као и они пре,
Све смо већ одсањали,
Сад више немамо где.

Ново ће вече, промрзле руке,
И киша опет лице ми кваси,
Тражим те по перонима,
Напуштених вагона и
Изгубљених возова.

Ал чекање нек ми буде спас,
Ил можда тај судњи час,
Јер чекаћу ја згрчен као пас,
Верујући да ме промрзлог,
Можеш само ти, пробудити.

А ако и не отворим очи, не жали,
Шапни ми само, чућу те ја,
Да била си ту и да нису узалуд,
Угасла ока моја два.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58533

DELIĆ ZIME – Jelena Djurašković

Gledam kroz prozor kako sneg pada.
Stigli su dani kad zima vlada.
Otkriva je hladni val
I pahulja beli bal.
Slatko se spava da je milina,
Pa zato vlada čarobna tišina.
Mir ponekad remete
Svrake sto žurno prolete,
Golub sto guče na belom krovu,
Vrapčić kad njiše golu grančicu novu.
Kroz prozor vidim zime delić
Al’ nešto mi nedostaje.
Nedostaje mi Sneško Belić.
Nedostaju mi i mališani mali.
Sklonile se u kuću maze,
Da im mraz ne štipa,ne rumeni obraze.
Greju se pored tople vatrice;
Od njih su hrabrije čak i ptičice.
Eno jedno dete,baš je kukavica;
Plače…,u sneg mu pala rukavica,
Pa mrznu prstići mali,
Jer zima se baš ne šali.
Iz maminih ruku neće da makne;
Plaši se da mu nožica snegić ne dotakne.
Al’ stiže i jedan junak;
Sigurno je đak.
Za njega sneg je izazov jak.
Raduje se,igra,skače,
Ne mari sto mu obrazi rumene sve jače.
Ubrzo pristiže cela četa,
Sve dete do deteta;
A svi šareni,
Toplo obučeni…
Smotra vedrih boja pobedi belinu
Radost,žamor,vriska razbiše tišinu.
I tako zima tiha,bela,
Postade razigrana i vesela.
A uskoro ovaj njen delić
Ukrasi i Sneško Belić.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58520

EHO (EROTIKON) – Nena Miljanović

 

Kreni
Strašno je ovo čekanje
Jedva se uzdržavam da ne vrisnem
Glasom da razbijem napetost
Onu koja prethodi kataklizmama
Kad sve staje u strpnji i iščekivanju

Podrhtavam
U grotlu pritajenog vulkana
Pod skramom tanke magme pristojnosti
Gibaš se kao užarena lava
Potmulo
Iz jezgra zemlje
Iz srži tebe
Ječi zov pramužjaka
Tebe i tvoje muškosti je iskonski eho
Zaglušuje mi sluh i um
Taj topot
To dželep divljih nagona galopira
Udišem im miris znoja
Žestok
Tvoj
Ko presnog mleka i sirovog mesa vonj
Kao opijate
Duboko te udišem
Široko otvorenih nosnica
Hvatam života i smrti dah
Sva otvorena
Zjapim kao vulkansko ždrelo usijane zemlje
Kreni
U erupciji
Kreni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58511

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 501 502 503 Next

Load more