Драгојло Јовић – КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

28.5.2018.
Драгојло Јовић

Karnevalska Noc

Posle ove karnevalske noci
vise je nikad videti ne cu
odlazi cirkus s’njima ce poci
njen poziv je da donosi srecu

U ovom vremenu gospodara i sluge
noc je sarena luda u kostimu
prosla je ponoc jedni trazimo druge
sa ostatkom srca idemo u tminu

Sta je s’nama sto cemo ostati
zauvek s’ rupom vremena teskog
kaze zivot uvek mora nekog poslati
zameni ce mene za nekog retkog

Pa ti si nesto najredje na svetu
sta bih radio kad te ne bi znao
posto si me dodirnula srcem
dodirni me i usnama da ne bi pao

Bicu jedan od mnogih
kog ce prekriti prasina karavana
ali i jedan od retkih
koji ce se secati poljubca iza paravana

Blate je usta prosjaka i kralja
nista sem igre nije im dala
dok su je gledali ona je brala
plodove srca na dvoru je krala

Ako su oci ogledalo duse
andjeosko nesto je virilo iz njih
najvisi vrh sa koga se ruse
snovi nedostojni ociju tih

Bicu jedan od mnogih
kog ce prekriti prasina karavana
ali i jedan od retkih
koji ce se secati poljubca iza paravana

Posle ove karnevalske noci
vise je nikad videti ne cu
odlazi cirkus s’njima ce poci
njen poziv je da donosi srecu

u ovom vremenu gospodara i sluge
noc je sarena luda u kostimu
prosla je ponoc jedni trazimo druge
sa ostatkom srca idemo u tminu

ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ – Двориште КПЗ Крушевац 04.06.2018. у 20:00

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са Културним центром Крушевац организoвало је у сарадњи са Културним центром Крушевац 4. 6. 2018. године у 20:00 сати у Дворишту Културно просветне заједнице Песничка сусретања „ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ“. Учествовали су чланови ПоезијеСРБ и њихови гости: Јована Марковић, Стефан Кнежевић, Ина Хинић, Богдан Јевтић, Градимир Карајовић, Аријана Хинић, Љубодраг Обрадовић, Дејан Петровић Кенац, Михајло Ћирковић, Братислав Костадинов, Ратко Тодосијевић Баћо, Даница Рајковић, Светлана Ђурђевић, Милош Ристић, Мирослава Смиљанић, Иван Милановић, Никола Стојановић, Братислав Спасојевић, Боривоје Бора Видојковић… Присутне публику, афористичаре и песнике поздравио је Чедомир Милосављевић координатпр КПЗ који је и одрецитовао песму ЛИПА Љубе Обрадовића, а као рецитатор исказао се и Бранко Симић – шеф технике у КЦК који је говорио стихове Драгојла Јовића КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ… Програм су водили: Аријана Хинић, Дејан Петровић Кенац и Љубодраг Обрадовић, а за музички тренутак побринула се млада и талентована Јулија Стефановић – чланица КУД-а Герасим Вујић из Коњуха. Било је то заиста лепо поетско – музичко вече уз мирис липа…


ЛИПА

Под мојим прозором мирише липа…
Том мирису увек се веселим.
Давна је прошлост, маштом кад скитах,
сад оне праве мирисе желим.

Под мојим прозором и године лете…
Пролeте живот на кобили бесној.
Ови мириси увек ме подсете,
на оно што у животу беше лепо.

Тај филм увек радо гледам…
А лоше у црну рупу склањам.
Зато увек под липу седам,
да опет, као некад сањам.

Мирише липа, мириси маме…
Оно што ми смета, у поноре бацам.
Да само лепота у срцу остане,
у давну прошлост радо се враћам.

Под прозором мирише липа…
У ноћи певају славуји.
И док месец свет сребром обасипа,
опет крв мојим жилама струји.

Под мојим прозором мирише липа…
Срце бије жаром новим.
Увек је лепо маштом кад се скита
и зато тај мирис липе волим.

Мирише липа… И све је лако и лепо,
док олуја кишом не потече.
Веровах некад у мирисе слепо,
сад знам: мириси су тренутак среће.

© Љубодраг Обрадовић

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

(C) Драгојло Јовић

Nastavi sa čitanjem “ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ — Двориште КПЗ Крушевац 04.06.2018. у 20:00”

NE VOLIM TE – Milovan Petrovi (pesma za komponovanje – pevanje)

Na volim te
i ne želim više
lažem sebe to već znaš i sama
sve lepo je nestalo zauvek
samo priče ostaše za nama.

Ne volim te
ponavljam u sebi
a sanjam te opet svakog dana
lažem druge
al’ ne mogu sebe
naša priča nije ispričana.

Ne želim te,
kako gordo zvuči
još u srcu mome živi nada
da ću opet biti senka tvoja,
pratiti te ulicama grada.

Ne volim te,
kažem samom sebi
ali srce tuguje i pati
ne volim te,
kako eho boli
kad se negde iz daljine vrati

Milovan Petrović

(pesma za komponovanje – pevanje)
Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu me kontaktirati na:
milovpetrovic@gmail.com

Smrt

Onda kad se ratovi zavrse svi
Pa cak i istok bude miran
Jedino sta izbice to je mir
Tad novac ne ce biti bitan

Onda kad kucne sudnji cas
Kad jahaci krenu u kas
Jedan drugom covek je spas
Drugciji od Boga i od Djavola

Jos uvek jedan sam od tih
Prevaricu smrt
Izgovoricu stih
Zakljucacu je u vrt

Mozda je zvezda zivote takve dala
Jos sam prasina koja nije pala
Ne plasim se, ne strepim zbog tala
Izmedju raja i pakla

Verujem ne ce ostati sve u masti
Sve sto ne treba zivotu
Treba ce Edenskoj basti
A, mi cemo doziveti stotu,
I jos po koji vek

Jos uvek jedan sam od tih
Prevaricu smrt
Izgovoricu stih
Zakljucacu je u vrt

GETO (EPISTOLA 7.) – Nena Miljanović

 

Ne čitam više prošle pesme o tebi
A progoni me svaka napisana
Iako ne otvaram svoje prašnjave knjige u kojima su
Kad je svaki stih upisan u ovojnicu duše
Kao u lanene trake u koje se umotavaju mumije

Ti moji izvikani stihovi stigmatizovane ljubavi
Svedoci su čiji se iskazi ne mogu prepraviti na “poštene”
Stisnuti među korice kao bludnice među žice u getu
Izopštenu iz tvoje ljubavi
Osuđuju me na oslobađanje od poezije
I na zabranu pisanja na teme o tebi

Te epistole
Nagovaraju me da ih spalim u svojim knjigama
I uveravaju
Da ću te se samo tako osloboditi sasvim
Ako pepelom pesama zatrpam matericu koja ih je rađala
Moje izjalovljeno srce
U čijim komorama te čuvam i pulsiraš
Upisan u ovih stihovanih poslanica bol
Koji me nadživeo

Sudbina

Ide uz vreme ruku pod ruku
Covek je ne razume kao ni zivot
Pa mu je odgvor za svu muku
Stala u rec koja sakriva bruku

Star i mlad na dlanu je ima
Al’nikad ne ce reci sve
Zadire u oko bas svima
Cesto ima ostrice dve

Tiha na prepad se javi
Kad prodje shvatis lopovluk je pravi
Ne znas da li je covecija kazna il’ greh
Cini mi se kad je spomenu da prasne u smeh

Od pocetka postoji kao i greh
I gresnici sto gledase u nebo
Tad je cak i Adam Evi reko
Mozda da okrivim sudbinu sam trebo

LEDI PEVA BLUZ – Nena Miljanović

 

Volela sam te toliko
Da je to bilo neprimereno
( u mojim godinama je za osudu
toliko se zaboraviti)
Mnogo je snage trebalo
Da ti ime ne pevam glasno
Dok damski otmeno koračam ulicom
A u sebi stepujem razuzdan bluz
U ritmu slogova tvoga imena

Potpuno pometena poznom ljubavlju
U vlasti strasti
Kao Ledi Godiva gola pred tobom
Raspusna kao mlada Ciganka bez mere
Sa skarednostima na usnama
I đavolskom vatrom u telu
Aristokratski hladna pred drugima
Skrivala sam se malograđanskim manirima

I sada se krijem
Dok finim rečima pišem podobnu liriku
O gresima i kajanjima
A iza stisnutih zuba
Urlam ti ime na sav glas
Promuklo kao poslednja uličarka
Preklinjem te i proklinjem
Daleko od odmerenosti udate dame u godinama
Vučem se za tobom i posrćem
U ritmu strašnog ljubavničkog jauka
Koji samo ja čujem

Промоција књиге ЈА – Светлане Ђурђевић Ђурђе

Pročitajte kakva je bila promocija


У Крушевачком позоришту 28. маја 2018. године одржаће се промоција књиге поезије “ЈА” – Светлане Ђурђевић Ђурђе коју је објавило Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ. У промоцију учествују: аутор књиге Светлана Ђурђевић Ђурђа, женски певачки ансамбл “Бисер”, рок група “Трећа смена” – фронтмен Иван Пелајић, Слободанка Миладиновић, Горана Младеновић, Весна Видојевић, Јелена Ђорђевић, Латинка Ђорђевић, Сања Р. Петровић, Вида Ненадић, Невена Татић Карајовић, Јелена Ћирић, Милован Петровић, Зоран Јовановић, Борисав Бора Благојевић, Бранислав Недић, Љубодраг Обрадовић и Јованка Андрић, водитељ.

ЈА

У сиво свитање мрзим себе.
Двоумим се, ломим, кидам душу
и вапим за далеким, чврстим
и сигурним дланом безбрижности.

У том утрнулом часу бесне борбе
благословеног мрака и раздевиченог дана,
олуја бола струји и пустоши ме
и боли, како само сурово боли!

И боли, и носи, и губим,
губим највреднији део себе,
а подмукло кукавичко свитање
цери ми се у лице и
све више разголићује.

И осећам како ме бесна олуја бола
истискује из мирног мора спокоја
и одваја од усидреног брода
равнотеже и варљиве,
као кула у песку, изграђене среће.

У сиво свитање стојимо, голе,
једна наспрам друге –
истина и ја.

 

ЕПИЛОГ

Ето, то сам Ја.
Ја сва, па Ја, и сва Ја,
па опет Ја.
Негде, као кроз маглу,
подсвешћу ми промичеш.
Нестваран си, непостојан.
Стално узмичеш
додиру и преламаш
се и имагинарној, нашој…
Ипак, хвала ти.
Хвала што си, макар и тако,
био са мном;
што си ми помогао да нађем
себе… у том нестварном и
непостојаном делу… тебе.

© Светлана Ђурђевић

 

 

BOSI – Dejan Ivanović

 

Hodali smo nekad bosi, poljem kroz poleglu travu;
Gazili uskovitlanu, mokru, još uspavanu sobu.
Trava je na radosnom suncu blistala,
a jutarnja rosa prskala sa listova …

Zlatno sunce sjajno li si !
Budiš nas naivno u svitanja;
Kroz prozore u još prohladnoj zori izviruju,
grane tek olistalih mladih višanja;

***

Zašto više ne pamtimo proleća ?
Leta, ni jeseni ..?
Osećamo samo zimu na domaku.
Kad bregovi ostaju goli i pusti
a jeza počinje da se uvlači u kosti …

Prolaznost života i uspomene blede;
U čemu nestaju njegovi tragovi?

Na višnjama su polomljene grane,
povijene, ledom okovane
a tako je volela da ih jede.

Ni onom stazom kroz travu odavno,
niko ne prolazi posle mene.
Sklonile pogled u stranu,
sakrile glavu, topole i breze,
dok liju teške suze.
Stadoše da odjekuju planine …

UTOPIJA – Nena Miljanović

Tada
Bila sam vernik i pesnikinja
I verovala u pesničku utopiju
Da sunce nije helijumska lopta
Nego vruć zlatnik
Ukovan u čelo Boga i u moje sopstveno
Iza kog su se rojile tople verujuće misli
Da postoji Bog koji mi daje život
I da si to ti

Verovala sam i da leptiri nisu insekti
Već leteći cvetovi Ljubavi izlegli u duši
I pušteni niz vetar lepršavih reči
U mojim mladim pesmama o tebi
Iz Početnog Vremena rađanje tebe u meni
I mene u pesništvu

Sada sam ateista bez ičega
Šuplja kao gasno jezgro Sunca
Kotrljam se kroz Prazninu Vremena
Besmislena kao zaboravljena božanstva
Koja su smenili novi bogovi

Napuštenu od tebe
Napustila me je vera
U leptire i moje ostarele stihove
I nepodnošljivo mi je u ovom bezverju
U kom me ni jedna utopija ljubavi ne laže
Da postoje besmrtnost i Bog
I da si to ti

Moj pali Bože
Ne mogu da verujem u tebe više
Jer uzeo si život koji si dao
I meni i mojim pesmama…

Majska etida

Sićušne kapljice na staklu
oblak plav i zelen
propinje se majski dan
kao u gori
mlad jelen

Crvenokosi
univerzum sija
pulsira sav
rascvjetava se
ljubav…

Vedrina plava probija
razgoni paperje sivo
životna radost klija
nebo je živo
živo…

Nešto ispisuje u zraku
vitičasta
mladica loze
tu je i gorući cvijet nara…
boje oblici
oblaci…
Zraci muzike što proljeće je stvara
Ljubav je u etru
Mirisu vesne, mirisu mora…
mislima
snovima
vjetru…

To univerzum sija…
pulsira sav
rascvjetava
ljubav!

MIMIKRIJA – Nena Miljanović

Ne možeš biti drugo nego što jesi
Pribegavam mimikriji
Biću ja ono što nisam
Lakše ću podneti prezir prema sebi
Nego istinu o tebi
Duši je potrebna velika laž
Gde nema tvoje velike ljubavi

 

Pod prisilom slabosti
Uvodim sebi policijski čas
Ne javljam se dok me ne pozoveš
Na tebi je i vreme i nevreme za ljubav
U puževoj ljusci preljube
U kojoj čamim sluzava
I čekam tvoj poziv da ispuzim

 

Mizerna
Mrzim sebe više nego što volim tebe
Ovo je protiv moje prirode
Ovo što radim je i protiv ljubavi
Ljubav je plemenita
Ne unižava
Ne gazi se po dostojanstvu u njeno ime
Ostavi me
Neka sam bar Čovek sebi
Kad nisam Žena tebi

 

Patiću bez tebe
Patim bez sebe
I s tobom i bez tebe isto je
Ne mogu više
Idi

ОВУ ПЕСМУ ПИСАТ ЋУ ТЕБИ – Драгојло Јовић

ОВУ ПЕСМУ ПИСАТ ЋУ ТЕБИ

И ову песму писат ћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.

Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.

Подигни главу и гордо крочи,
Нек свако види да твоје очи,
И даље сијају Божанственим сјајем,
Весели се и радуј,  ја и даље лајем.

И онда кад мене не буде више,
Неки ће чудак да пише стих,
Болом и гласом нечујног роба,
Као зла коб плашиће њих.

А ако тај ледени стих,
Не буде смео ико да чита,
Наћи ће се нека глава луда,
Која би да зна, ил да тихо пита.

Човека таквог препознаћеш лако,
Очи му сјаје а уста сува,
Од њега ћеш чути само правде глас,
Он тихо прича за времена глува.

Подари му осмех и охрабри биће,
Што грехове туђе откупљује стихом,
И поруку новом нараштају даје,
Шта се чуват мора, а шта се продаје.

Право потомака од вајкада стоји,
Да му преци најбољу, њиву остављају,
Па кад колач сече да Богу захвали,
Што на земљи предака своју славу слави.

И једина моја, још нешто те молим,
Да стихове ове не кријеш у тами,
Отворених очију писала их душа,
Не мислећи да л ће ико да их слуша.

Па нек реч је вечна, нек је свет разуме,
Природа  човеку зато памет дала,
Опет кроз ноћ ову завијају Вуци,
Сабрат ће се они,  у добром и на муци.

© Драгојло Јовић

 

SUPES 2018 – PoezijaSRB

Слике на Фејсбуку

У оквиру ФЕДРАРА 2018. у Етно домаћинству Слободана Стојановића у Жабару, одржана је 12.05.2018. године традиционална песничка манифестација СУПЕС (Сусрети песника). Манифестацију су ове године организовали и реализовали: КУД Вук Караџић из Треботина Жабара и М. Врбнице, Културни центар Крушевац и Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић, а за музички тренутак постарали су се Мирослав Мића Живановић, Јована Обрадовић, Николина Ђокић и Илија Обрадовић. У самом програму учествовали су: Љубодраг Обрадовић, Момир Драгићевић, Снежана Драгићевић, Др Велибор Лазаревић, Латинка Ђорђевић, Драган Тодосијевић, Светлана Ђурђевић, Мирослав Живановић, Саша Милетић, Драган Тодосијевић, Миљко Бркић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Боривоје Видојковић, Мирослава Смиљанић, Михајло Ћирковић, Томислав Симић, Гвозден Ђолић, Анта Џамић, Драган Ћирковић, Борислав Чолић, Слободан Стојановић, Чедомир Милосављевић,Братислав Спасојевић, Горан Минић, Градимир Карајовић, Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Братислав Костадинов, Немања Петронијевић и Ненад Ђекић… Присутне госте поздравили су у име организатора и домаћина: Чолић Борислав – Куд Вук Караџић, Слободан Стојановић – домаћин, Љубодраг Обрадовић – ПоезијаСРБ, Чедомир Милосављевић – КЦК и Момир Драгићевић – градски већник за културу.

На манифестацији су уручене награде Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ:

  • НАГРАДА ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ – Аријани Хинић за књигу 2017 године у области поезије за књигу МостАријана, а награду су уручили Љубодраг Обрадовић (диплому и пет књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ) и Ратко Тодосијевић (своју слику) и
  • ГОДИШЊА НАГРАДА – Љубодрагу Обрадовићу, председнику Удружења песника Србије који се у току 2017. године изузетно ангажовао у раду и промоцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Уз све те бројне програме, промовисао је и своју књигу “УКРИТИТИ ЕТАР”, за коју је др Велибор Лазаревић рекао: “Око 40 књижевних стваралаца и културних прегалаца и 7 поетских зборника преплетено је и сплело се у једну питку приповест о тежњи једне генерације да садржајно и стваралачки живи и траје упркос разним недаћама. Пред нама се као на филмском платну смењују драги ликови наше културе и уметности, виде се и препознају њихова вредна дела и једно време. Ово дело је зато својеврсна културна повесница крушевачког краја и шире од тога.” Награду (ручни сат и 5 књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ) је уручила Латинка Ђорђевић – члан УО Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и председник Литерарног клуба “десанка Максимовић” из Цириха.
У истом простору Етно куће Слободана Стојановића одржана је и дводневна ликовна колонија ФЕДРАРО 2018 на којој је настало 8. слика. На ликовној колонији су сликали: Ратко Тодосијевић – селектор колоније, Живорад Милановић – Маки – уметнички руководилац, Драгутин Атанасковић, Мирко Стојадиновић, Зоран Димитријевић Мачак, Дијана Обрадовић, Мирослава Петронијевић, и Јелена Башић. После програма учесници ликовне колоније и СУПЕС-а 2018 уживали су у чувеном пасуљу из грнета који је припремио Миљко Бркић.

 

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 494 495 496 Next