PROBUDI SE – Dejan Ivanović

Godinama, šetam istim, prokletim ulicama.
Nesanica; nove cipele ostavljaju tragove poraza.
Prekidnim signalima prebrojivih iteracija
sa tridesetpet koraka i devet petlji,
cirkulišem inteligentnim poljem rigidnog tonusa,
kroz tihim zaboravom potisnuta, loša iskustva …
Motivišući govori skrivaju lukrativna okolišanja.
Otvrdlo srce sputava nesvesno
da prepozna suštu istinu u sjaju bistrih očiju,
humanu ironiju svetkovina, blagoslov hendikepa;
Iskreno i vredno sabirah misli u čežnji za samoobmanom.
Moći su ograničenja hladne vode kojom bih uobličio svet,
kroz domen uzvišene čistote u kristalni cilj tragedije.
Dok bistre oči zagledane duboko u neispitano još vide
a tek kad nema povratka iz bezizlaza, više ne čuju reči
i neda im se prići, samo bi da dožive još jedan bolni tren.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58223

GRUBA PESMA – Nena Miljanović

 

Odlazi
Odlazi od mene
Neću te napisati oprostiva pesmo o njemu
Nećeš me prevariti tim velikim rečima ostavljenih
Da je važno da volim a ne i da sam voljena
I da je nevažno da li sam njegova misao
(kao on moja)
Prva po buđenju i poslednja pred san
Kakva laž gubitnika
Pa ja samo njegovom mišlju i postojim kao žena
I osećam sebe kao ljubav

Ozlojeđena
Danas bih da hulim i napišem najgrublju poemu
U svakom stihu gadno da psujem
Birano otrovnim rečima
Potreban mi je otrov istine (da sam odbačena)
Kao serum kom je prošao rok trajanja
Sa malom verovatnoćom da me spase kao ženu
I velikom
Da me ubije kao pesnikinju

Jesam li išta od toga sada
I postoji li išta
Ili sam izmislila i njega i sebe
I da ga volim
I da me ne voli
Samo da bi me imalo šta boleti
I napisati pesmu

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58217

*Poslednja pesma* Dragojlo Jović

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Па нек вода носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Јер све  је исто, и лета и зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице градске нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику каменом сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме више и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми  не знају шта је у корену.

Песме моје за весеље нису,
из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи, 
Ал ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58205

SRCE KOJE NE UMIRE

SRCE KOJE NE UMIRE

Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.

Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.

Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.

Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.

VUŠKOVIĆ  NIKOLA

Srce ne umire

Kosovo je srce SRBIJE

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58199

PTICE BELE (labudova pesma) – Nena Miljanović

noćas po meni kao ptice bele
padaju neke lepršave misli
stihovi krpice (zakrpe za srce)
da varku od slova prišijem na nadu
da je još vremena da se sve ponovi
ptice moje lažne zasejte mi snove
klicama nadanja da opet isklijam
u onu pređašnju kad je bilo krila
za krilarte pesme izatkane letom vilinog konjica
sa suncem u stihu i kišom u sroku
prosipajte noćas po mojim snovima
sve pređašnje vatre skupljene pod krila
raspirite iskre ispod pepelišta
tu gde je zaspala moja bolja strana
iz boljeg vremena
kad sam bila ljubav i volela sebe
jer me on voleo

&

ptice moje pozne nemojte ni glasa
dajte mi tišine u sivo svanuće
kad se san završi
i nekoj srećnijoj natrkrilite stvarnost
buđenjem u dvoje na njegovoj ruci
idite bezglasno kako ste mi došle
zalud ste doneli krpe od stihova
nisam švalja vična da zakrpe nitim
šav na šav da vežem na rite po duši
puštam da se cepam iz pesme na stvarnost
labudovom pesmom pozne pesnikinje
o praznim danima
u koje se budim iz sna o letenju
u kom još volim život
i ne mrzim sebe

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58195

Pesnički konkurs MEĐUNARODNI FESTIVAL POEZIJE „ MESOPOTAMIJA 2018.“.

Kulturni centar Mesopotamija – Beograd, Srbija
R A S P I S U J E
Pesnički konkurs MEĐUNARODNI FESTIVAL POEZIJE „ MESOPOTAMIJA 2018.“.
مهرجان ميزوبوتاميا العالمي للشعر 2018
USLOVI KONKURSA:
Tema je slobodna.
Ne postoji starosna granica za ušesnike.
Konkurs je otvoren od 21.07.2018 do 31.08.2018. godine.
Svi pesnici šalju po jednu pesmu dužine do 32 stiha. Konkursna komisija neće razmatrati radove koji nemaju slova sa kvačicama (č,ć,ž,š,đ ako su pisana latiničnim pismom ili nj-њ, lj-љ ako su pisani ćiriličnim pismom), kao i radove koji prelaze 32 redova, sa proredima.
Pesnici pesme šalju na sledećim maternjim jezicima: srpski ( ćirilićno i latinično pismo) , hrvatski, hrvatsko- srpski ili srpsko-hrvatski i na BHS jeziku regiona. Ostali pesnici koji govore jezicima iz bivše Jugoslavije i jezicima manjina sa ovih prostora, pesmu šalju na maternjem jeziku.
Poziv je otvoren za sve pesnike iz bivše Jugoslavije kao i za pesnike iz ostalih zemalja širom sveta.
Pesme moraju biti autorske.
Za originalnost i sadržaj pesama, kao i štamparske greške, Kulturni centar Mesopotamija – Beograd, ne snosi odgovornost.
Troškove dolaska / odlaska i boravka u Beogradu za vreme festivalu snose pesnici..
Konkursna komisija će proglasiti tri pobedničke pesme koje će biti i nagrađene.
Takođe biće zahvalnice i pohvalnice za kniјževne klubove i drugu koji će biti prisutni tog dana na festivalu.
Sve pesme moraju pored imena pesnika da imaju i adresu autora, grad i državu u kojoj žive i državljanstvo kao i kontakt telefon i elektronskom adresom.
Pesme se šalju u Wordu 2003-2007 ili PDF formatu i dostaviti isključivo u elektronskoj formi, ne dolazi u obzir poslati preko fb. Obavezno napisati u naslovu mejla Mesopotamija 2018 na adresu:
sabahalzubeidi@yahoo.com
Za učešće obavezna je kotizacija u iznosu od 600,00 dinara po autoru,
Kotizaciju možete izvršiti
U Srbiji:
Nalog za uplatu
Šifra plaćanja : 189
Valuta : RSD
Iznos : = 600,00
Račun primaoca : 265-5117702-61 Raiffeisen BANK
Svrha uplate : uplata za zbornik “Mesopotamija 2018.”
Primalac : Sabah Al-Zubeidi
Za uplate iz inostranstva kotizacija iznosi 5 € + 10 € za poštarinu = 15 €
preko Western Union-a:
Sabah Al-Zubeidi
Meštrovićeva 44/16
11010 Beograd, Serbia
Mob. Tel. : +381644418423
Svakom autoru pripada po jedan primerak Zbornik koji će moći da se preuzme lično dok će svima koji ne mogu lično preuzeti svoj primerak, isti biti poslat poštom, s tim da poštarinu plaća primalac.
Molim Vas da radove i kotizaciju pošaljete što pre.
Imena učesnika , tačan termin i lokaciju održavanja MEĐUNARODNI FESTIVAL POEZIJE „ MESOPOTAMIJA 2018.“., biće naknadno blagovremeno objavljen.
Takođe u festivalu biće predstavljanje LEKSIKON SAVREMENIH PESNIKA IZ REPUBLIKE SRBIJE.
Za sve eventualna pitanja dostupan je mail:
sabahalzubeidi@yahoo.com
Srdačno se zahvaljujem na saradnji…
S poštovanjem…
Sabah Al-Zubeidi
direktor Kulturnog centra Mesopotamija – Beograd, Srbija

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58186

DRVO CIMETA – Dejan Ivanović

Divlji konj je stresao inje
sa osedele grive.
U prašini, niotkuda, samoniklo
pod prozorom je stasavalo drvo cimeta,
zalivano odvažnom rukom mladosti …
Sustigao me ponos
i spokoj njegovog cveta;
Posledice čvrstih odluka .
Sad mi u bujnom višeglasju stolisni
aromatični, mudri oligarsi,
pevaju iz zahvalnosti;
Umij se laticama mojim, namiriši …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58180

KALDRMA – Nena Miljanović

Kaldrmom sećanja
Ponovo pređoh (po)grešan put
Opet i opet
Ubeđujem sebe da je to ljubav
A samo je žeđ krvi
Dva poročna pijanca smo bili
Taj prvi i svaki put
Trebalo je da se otreznim i okrenem na peti
Posle saznanja da nisi sam
A posrtala sam stranputicom dalje i niže
Kao kamenjarka sam gazila za tobom
Po sebi

Kurva
Kurvala se sa sopstvenom dušom
I lagala je da sam ti što si ti meni
Govorio si mi da jesam
U tami noći i mraku strasti
Govorio si to godinama i juče
I svaku reč je porekao naredni dan
Sa svitanjem svesti
Gasio si me kao crveni fenjer srama
Krio se i krio me

Hrabro
Ugasila sam plamičak u prsima
I postala kamen kaldrme
Neosetljiva na ljubav
Ne osećam bol više i svejedno mi je
Kad ti ispražnjenom korake odlazeće osetim
Kako gaze
Gaze
Po kukavičkoj meni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58178

SALTO MORTALE – Nena Miljanović

 
Tada
Nisam mislila da je hrabrost
Visoko na trapezu ljubavničkih uzleta
Pod svodom cirkuske šatre zabranjenih ljubavi
S natpisom Hesea na ulazu
“Samo za ludake”
I zaista
Za svakog su ludost
(sem za nepromišljene pesnikinje
i nesigurne akrobate balansere)
Te vratolomije na trapezu bračnog trougla
Gde se spotičemo o strast i savest
I padamo i ustajemo
Uvereni da “Bog čuva ludake i ljubavnike “
I bilo je tako
Sve dok moj vatreni nije ohladneo
Otrežnjen strahom od pogršnog koraka
 
Sada
U cirkusu života
Pod pesničkim plavo obojenim svodom
Sve se naše ruši
Mesec od mesinga s kubeta se kida
Rašiva se nebo i raspada priča
Moj nesrećni tuđi gleda kako padam
Slabašan da išta odlučno prelomi
Bez snage da ode ili da ostane
U spirali smrti
Kojom lomim sebe
Odlukom da odem
 
Nema tu ničega
Velikog za pesmu o velikoj meni
Jer sam ga vratila njegovom životu
( iz straha od pada u igrama sa mnom
gde bi se slomo)
To što sam otišla nije moja snaga
Već snaga ljubavi
Koja lomi mene da sačuva njega
 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58173

Представљање часописа ПоезијаСРБ у Трстенику

Pogledajte slike na Fejsbuku

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ представило је 13. 7. 2018. године у Трстенику свој Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 8/9. Представљање часописа је одржано у читаоници библиотеке “Јефимија” у организацији Књижевног клуба “Моравски токови” из Трстеника. Часопис су представити: Мића Живановић – песник, Светлана Ђурђевић – поетеса, мр Ратко Тодосијевић Баћо – песник и Љубодраг Обрадовић – уредник часописа ПоезијаСРБ и песник. Њима је свесрдно помогао и Милош Милошевић Шика – чија је поезија такође објављена у часопису, а који је иницирао и организовао ову промоцију. У току промоције своју поезију говорили су и присутни чланови КК “Моравски токови” из Трстеника.

Прочитајте како је било на представљању часописа у

Народном музеју Крушевац

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58159

ODMOR – Dejan Ivanović

 

Došlo je vreme, odmor ide –
– neki mi zavide !
Hteli bi da ga prekinu,
možda komadić otkinu?
Uzalud pakost,
nedam im tu radost;
Dokle lojalan biti,
savijati kičmu, podmetati leđa ?
Servilnost ipak,
hrani sujetu
a ljudsko dostojanstvo vređa.
Ko me potraži, daću mu šipak ;

Nemoj me zvati,
jer sam na Malti;
Nemoj me tražiti,
putujem na Haiti …
Na tvoju štetu,
nisam u dometu;
Još nešto: nije me briga,
za cenu “rominga.”
Mogao bih usput još da svratim
do Sivote, Igumenice …
Parge, Krfa, ostrva onih
u Jonskom moru,
da proputujem što više…
Ja sam na odmoru.

Šalim se, šalim, idem u Buljarice.
Nosim polovne bermude
i dve – tri stare majice !
Samo toliko,
neveliko.

Ali bar umem da sanjam –
– ne i da ljude proganjam.
Lepše je putovati,
makar u mašti ,
biti kreativan, pesme pisati …
Poštovati vreme, svoje i tuđe,
treba znati !

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58156

JA ORIGAMI-Nena Miljanović

 

Svakoga jutra
Po prvim probuđenim pticama
Stigne mi po jedno tvoje zvučno pismo
Godinama
Cvrkuću ili grakću i donose mi taj glas od tebe meni
( ili je od mene prošle meni narednoj
sve je moguće ako si nemoguć
i veruješ u papirne ptice
i slovo ljubavi pisano po sećanju na smrt)
Svejedno
Primam tu poštu na post restant prevare
(šta je poezija do prevara
ta pisma koja pišemo od nekog sami sebi
i pravimo se da postojimo
i da je život to izmišljanje ljubavi)
Jer nemam drugi izbor
Ni način
Da ti budem

Pišeš mi o svemu
(opet lažem)
Do sitnih dnevnih pojedinosti
Učestvujem tako u tvome trajanju
Od pisma do pisma
I ja trajem
Od jutra i buđenja kad mi stignu
Do mesečeve samoće pred novi san
Kad ih otvaram i tumačim
Napola izbrisanih slova i pobrkanog smisla
(Tako je to sa snovima
Od sunčevog izlaska do zalaska
Izbrišu pola od onog što spavanjem napišu)
Svejedno
I od to pola sam cela
Ptica
Pismo
Pesma
Origami žena
Koje nema
Dok je diktiran san o tebi ne ispresavija

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58154

I DANAS SI PROLAZILA GRADOM – Milovan Petrovć

I danas si prolazila gradom
pogledom si tražila me kradom
pričaš da bi dala sve na svetu
da nam oči ponovo se sretnu.

Da doživiš stara osećanja,
u stomaku prijatna gibanja.
Da ponovo krenu leptirići,
ma gde bilo , već će negde stići.

Ne traži me ja u gradu nisam,
bar u gradu nisam tvojih želja,
u njemu mi samo mladost osta
a i dani sreće i veselja.

Ne traži me jer me više nema
u grad mila odavno ne svraćam,
sada živim od njega daleko
i sve grehe iz mladosti plaćam.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58149

PESNIK DRAGIŠA – Dejan Ivanović

 

Napisao sam pesme neke,
pa sam bio rad da pitam pesnike,
šta misle o njima ?

Ko može da zna o pesmama više,
od onoga što sam ume
pesmu da napiše?

Danas su ta vremena moderna,
isto tako zovu poeziju i svašta tu kriju.
Gde moju da svrstam?

Trudim se da budem originalan, raznovrstan.
Ali ko da ugodi, raznim čudima,
pacovima il’ ljudima?

Od pesnika jednog, Dragiše,
koga sad nema više,
ostale su samo dve pesme.

Jedna se dopadala baš svima,
rado su je kazivali na književnim večerima.
Druga nije odgovarala vlastima …

Voleo sam da odem, sa knjigom pod miškom,
razgovarao bi krišom,
sa pesnikom Dragišom.

Izgledao je, visok i mršav, kao biljka.
Imao je dugačke ruke i noge, koščate,
kad hoda svi bi mislili da hoće da se otkače.

I likom pravi pesnik beše taj čovek,
sa naočarama na izduženom bledom licu.
Dugačku sedu kosu vezivao je u rep.

Siguran sam da bi jedini on znao,
da pravilno oceni, da bi prepoznao.
Dragiša ne beše čovek zao …

Zato ga je smrdljivi život progutao!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58144

НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ – Драгојло Јовић


НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ


Кад то човек бејах ја,
Дал у млађим годинама,
Кад сам себе давао свима,
Заточеник  емоција.

Да ли  човек бејах ја,
Кад ми самар ставише на леђа,
И не гледах где је чија међа,
Кад наивно веровах људима.

Сад кад леђа не могу да носе,
Свако тражи ушур и откосе,
Гледам жуте из младости слике,
Ех, да ми је још једне прилике.

Али живот репризу не даје,
Ко луд беше може да се каје,
Да у себи стално кривњу тражи,
Што прогута све те силне лажи.

Није време убило ми душу,
Нит су ноћи попиле ми сан,
Опет сунце са поносом гледам,
Животарим, чекам судњи дан.

Жалим само што несташе људи,
И остаде само трулеж, шљам,
Ако никне човек старог кова,
Изгуби се у шибљу корова.

А ја зборим о човеку,
Са путањом од поштења,
Да од Бога живот дат му,
Живи с вером са крштења.

И кад душа смртног бића,
У небеса к Богу крене,
Нек прозбори макар неко,
Мир костима за  човека,
Што с поштењем крај дочека.

© Драгојло Јовић
22.06.2018.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58142

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 497 498 499 Next

Load more