KUĆI – Željko Sulaver

KUĆI

 

Svanulo je najzad i ugledah jasno

List zadrhta jedan, otrgnu se, pade,

I buljina prhnu s krošnje poluglasno

I u istom trenu sva tišina stade.

 

Ogleda se mirno na vrhu zvonika

I kupa u rosi umrtvljeno zvono,

Sva u belom crkva čeka sveštenika,

Nedelja je. Ja još bdijem nisam klon’o,

 

Negde u daljini praporci se čuju,

Udišem svežinu jutarnjih aroma,

Sve nekako godi, čula se raduju,

Stigao sam nazad, vratio se doma.

СТОЈИМ – Дуле Р. Пауновић

      СТОЈИМ

Стојим. Сузе теку

и пеку, пеку…

време као да је стало

и негде заспало.

 

Стојим… без наде

а очи кљују, ваде

дани црни, дани сви,

ноћи и освити сиви.

 

Стојим…

и више не бројим

године и дане.

 

Само, гледам у ране

мирно и тупо,

знам – умирем глупо,

 

чекајући и чекање

животом називајући

 

У Мајданпеку,

13. августа 2006. год.

 

Дуле Р. Пауновић

 

BIO SAM DEČAK BEZ LICA – Dule R. Paunović

БИО САМ ДЕЧАК

БЕЗ ЛИЦА

Када сам дечак био

имао сам свој сан,

само сам га имао

и само сам га сањао.

 

Освртао сам се око себе

тражио сам своју сенку,

тражио сам је само

али ње није било.

 

Гледао сам у очи људи

и других дечака,

гледао само,

али у њима мене није било.

 

…и у огледало сам загледао:

мог одраза,

мог лика…

није било

 

…ни у огледалу

 

Био сам дечак без лица,

без сенке,

без одраза у огледалу…

 

Потрчао сам брзо,

што сам бржр могао

у сусрет судбини

 

…да не застане,

да не промени пут…

 

Да угледам своје лице,

добијем сенку

и свој одраз у огледалу.

 

У Мајданпеку

10. октобра 2008. год.

 

ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА Дуле Р. Пауновић

ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА

Одавно, када сам и ја дечак био,

у себи једног Дечака сам снио

али, не видех му никада лице.

Ни Њему, а ни себи

јер, на њих већ беху слетеле птице црне…

као судбина или проклетство.

Очи су кљувале, снове су испијале,

светлост са осмеха кљуцале…

и односиле у забити простора и таме.

А када су пир завршиле, заувек су одлетеле

клепћући снажно крилима:

и сада тај клепет одјекује у души

као стварност или судбина.

Само сенка је остала: сива и безлична,

и прозирна и непрозирна…

из које стрче храпаве кости уместо наших лица.

Године су пролазиле далеко од нас…

а ја сам често желеом да видим Дечака

и лица из дечачких снова, пре доласка птица.

Али, жеље односе у дубину мрака и времена

све, и саме себе, и оне постају пусте а нада јалова

а мој одраз у огледалу остаје:

и сив и безличан, и прозиран и непрозиран.

Хтео бих само, других жеља немам више,

да препознам Дечака из дечачких снова

али… само сенка је остала: сива и безлична,

прозирна и непрозирна…

Уместо лица Оца и Сина.

Дуле Р. Пауновић

У Мајданпеку

9. октобра 2008. год.

Naša draga – Svetlana Pollak završila je roman rađen pod radnim naslovom ‚‚TUĐE ZRNO GRAŠKA‚‚ čije smo delove imali prilike da pročitamo upravo na ovim stranicama foruma ”POEZIJESCG” ; u završnoj varijanti roman izlazi pod naslovom ‚‚DOBROVOLJNI PAKAO‚‚ u izdanju izdavačke kuće ‚‚POETA‚‚ Biće predstavljen na sajmu knjiga koji se održava između 20. i 25. oktobra u Beogradu a sama knjiga promovisana 24. oktobra (o ostalim detaljima usledice naknadna obavestenja)….

ŽUDNJA – Željko Sulaver

ŽUDNJA

Pošla si ka meni uspravna i smela
Da mi nudiš napoj čeznje i gorčine,
Vijali su vrazi oko tvoga tela,
Već isprobah okus tvoje medovine.

S anđeoskom glavom, rukom varalice
Mamila si iskren moj naum u polje
Tvojih gorkih trava gde zatoči svice
Da od sjajne zore zasvetle mi bolje.

Sve si knjige vračke znala i sve znake,
Mirođije svake iskušenja pune,
Nisam ni ja juče otiš’o od majke,
Vojev’o sam takve bojeve i bune.

Prašinom je staza prekrivena amo
Koju će ti vetar moga ushićenja
Baciti u oči; izgorećeš damo
U svojoj nakani bez mog sažaljenja.

(C) Željko Sulaver – Sula

SUDBINA – Dule R. Paunović

СУДБИНА

Одувек сам био сам, то је судбина моја

и не плачем више, одавно су пресахле сузе.

Само чекам да ме обрадује блага реч твоја

ако дођеш, ако те неко већ из мог сна не узе.

 

Тако ти растеш у чекању и мојој нади:

постајеш велика, све већа… постајеш НЕКО,

за мене само. И стари сат је стао, не ради…

И зашто би ? Мој живот је одавно истеко.

 

Али, варљиве су судбина и срећа:

већ сутра ћеш бити у глибу, немоћна и сама,

гледаћеш како, титрајући, догорева твоја свећа,

 

као ја сада. Надираће и гушиће те густа тама.

Нестајаћеш, постајаћеш НИКО, аја ћу расти…

Дозиваћеш ме, незнам хоћу ли те спасти ?

 

У Мајданпеку

3.августа 2004. год.

Pages: Prev 1 2 3 ... 462 463 464 465 466 467 468 ... 478 479 480 Next