PONIZNO – Svetlana Poljak

Ceca

PONIZNO

Putujes?!

Kroz potop rasnih ravnica;

Kad me se setis,

pozdravi te zemlje daleke

i umorna lica,

te besom oprljene duše

što imaju sav bol

ovoga sveta

u svome oku pa

njime i tvoju sreću

ruše

Putuj!!

Stvarno mi ne moraš

 ništa reći.

Oduvek znam

otkud se vraćaš

po tvome bahatom hodu;

Sve one što dodju i odu

poznajem lično;

I moja se malenkost

vašoj visosti divi;

Sve svoje srčano

su vam dali

da sad živite

taj njihov život

koji niko normalan

ne živi…

DVA PUTA DNEVNO – Božo Popadić Aktus

Bozo

DVA PTA DNEVNO

Otvarač otvara

konzerva zjapi,

guta nas u sebe,

zatvarač pišti i šišti,

polako se zaklopi konzerva.

Zamor,

drndanje, cviljenje, brektanje.

Treskanje, truskanje,

stenjanje, kukanje.

Otvarač ponovo otvara,

pritisak sve veći.

U glavi

sve zuji i šumi.

Guma smrad.

ponovo šišti zatvarač.

Konzerva

zveči i škripi.

Vonj znoja i ustajalosti,

nozdrva nadražuje.

„Nazdravlje“!

reče neko,

dok dim oči štipa.

Otvarač otvori

i opet konzerva zjapi,

nove sardine prima.

BEZ TEBE SUTRA NE POSTOJI – Božo Popadić Aktus

Bozo

BEZ TEBE SUTRA NE POSTOJI

Za mene,
bez tebe,
sutra ne postoji.
Vrata za povratak u juče
još izmislili ili
otkrili nisu.

Postoji samo danas,
ti i ja,
na suprotnim
stranama svijeta.
Postoje još
želja i čežnja,
san i nada.
A da li i za nas?

Postoji i ljubav!
O da,
to znam,
to osjećam.
Ljubav koju
telepatski vodimo
ti i ja.

Postoji i još nešto,
ogromno, teško,
nepremostivo za sada.
Postoji ta užasna,
ogromna, siva daljina
što horizont u maglu uvija.
Što boli i ubija.

Ali i misli lijepe,
nježne i mile.
Misli o tebi divnoj postoje.
O tebi nježnoj
i svježoj kao prva
zimska pahuljica,
što radosti čarolije
u bijelom donosi.

Postojiš ti u mom srcu
i postojaćeš
sve dok moje danas postoji,
sve dok ja postojim.
A s tobom i sutra postoji,
samo sa tobom
srno moja mila.

‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚

NEVRIJEME – Božo Popadić Aktus

Bozo

NEVRIJEME

Tamno nebo, staze puste,
kišne kapi snažno pljušte.
Munja sijevne, svjetlost bljesne,
potom i grom snažno tresne.

Vjetar kišu razvijava,
jeku groma pojačava.
Lišće mokro tromo pada,
nevrijeme je iznad grada.
Svuda kiša, stud i tama,
krv se ledi u venama.

Oblak tmurni nebom brodi,
novu snagu daje vodi,
pa bujica njene veće
nose zemlju i drveće.
…..
Tamno nebo iznad grada,
a u duši studen vlada.
Sve zamrlo i zamuklo,
u tminu se sve uvuklo.

Nigdje svjetla, tek da kresne,
osim munja kada bljesne,
avetinjsku sliku stvori,
ko da samo nebo gori.

Grom kad grmne, sve se trese,
podsjeća na zemljotrese.
pa se onda sve utiša,
i dobuje samo kiša.

Nakon svega u toj tami,
primjetite da ste sami.

POKUŠAJ – Božo Popadić

Bozo

 

POKUŠAJ

Pokušaću danas pobijediti sebe,
pokušaća malo da te zaboravim,
pokušaću mila ne mislit na tebe,
i snove o sreći za tren izostavit.

Danas ću sa vjetrom plahim drugovati
razvijavat misli u krošnjama palmi,
pokušaću srećo stati tugovati,
da bar za trenutak ostane mi prazan
u srcu taj kutak ranjeni i tamni.

Danas ću sa morskim valom šaputati,
tvoje ime njemu tugo ću odati,
da dubna morska može sve nemire moje
u ime mi nade u se progutati.

Danas će mi misli biti tebe pune,
al’ ne one tužne što mi dušu more,
a srce mi danas u sreću se kune
kao da kraj sreći spoznat ne razume,
kraj pučine morske sanjaću do zore.

I kada se probudiš, snena ljepotice,
do usana tvojih moj će vihor stići,
ljubeći ti nježno i usne i lice,
dal će novu buru u tvom srcu dići.

Upitaj se tada kad cjelov osjetiš,
da li je to pravda i Božija volja,
da li možeš samo na tren da se sjetiš
da l’ je usamljenost naša od ljubavi bolja.

OSEĆATI SE LEPO – Sanja Petrović

Sanja

OSEĆATI SE LEPO

Dotrčava Pera: Uh, što se osećam lepo!

Kada se vi, deco, osećate lepo?

Da li kada nekom poljubac daš?
Da li kada nekom nešto poklanjaš?
Da li kada nešto nekom opraštaš?

Kada te neko pomazi?
Kada ti neko osmeh podari?
Lepu reč kada čuješ?

Kao ptica slobodan kada trčiš?
Vetar kada ti lice miluje?
Čist vazduh kada te okružuje?

Deco, ja sam ispunjen sad.
Srce mi ubrzano kuca
i…vrisnuo bih od sreće.

Dolazi Vida rastužna:
Zdravo Pero.
Pera začuđen: Zdravo, tužna Vido. Šta te muči lepotice. Nije
lepo videti smrknuto lice. Nasmeši mi se.
Vida setno: Hvala Pero na ono „lepotice“.
Pera pomazi Vidu po glavi, iz džepa vadi bombonu i pruža joj: Za mog
tužnog leptirka.
Vida uz osmeh prima dar: Hvala ti Pero. Pravi si drug.
Pera šaleći se: Samo „hvala“?
Vida sada, vidno oraspoložena, poljubi Peru u obraz.
Pera nameštajući drugi: A drugi? Ništa?
Vida se zakikota: Pero, pravi si vragolan.
Pera: Vido, od sada hoću samo da se smeškaš.
Prelepa si tako.
Vida malo pocrveni ali samouvereno odgovara: Znam Pero i to
zahvaljujući tebi! Da znaš da je to lepo.

Ispričajte mi, molim vas, kada se vi osećate lepo. Da li ste nekad
nešto učinili da bi se neko drugi osećao lepo?

Jedan od igrokaza za decu iz knjige Deco, šta mislite o…


PRIZNAJEM: VOLIM TE – Spasoje Ž. Milovanović

Spale

ПРИЗНАЈЕМ: ВОЛИМ ТЕ

***
Признајем
волим те већ
тридесетшест година
и сада кад си ту
не знам
којим надањем да те дочекам
којим осмехом да те сањам
којим огледалом да те видим

Признајем
Страх ме ужасан хвата
Да нећу умети
Да те дочекам како доликује
Да те сањам безбрижно
Да огледало право нађем

Признајем
Волим те
Макар и не дошла
И огледала сва разбио
И никада више не спавао
Признајем
Волим те

Спасоје Миловановић


ZASTANI – Ljubodrag Obradović

Ljuba

ZASTANI

Zastani,
u velikim koracima,
krila izrasla opusti
i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.
Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči.

Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek,
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.

Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.
Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.

Ti letiš,
mladiće menjaš,
a mene voliš,
iako me se više
i ne sećaš.

Ipak,
ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni
i gledaj.

Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani…

(C) Ljubodrag Obradović


Skrivene poruke – Vesna Mladenović

Vesna

Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim onaj stari zeleni kredenac iz koga sam krisom vadila hleb i kiselu “banicu{vrsta hleba uz dodatak male kolicine sira,premazana zumancOm 🙂 } i jela da me niko ne vidi,gurajuci pozamasne komade ispod bluze kako bih odnela svom ljubimcu-crnom psicu koji se nije odvajao od mene…misleci kako je neprimetno to sto radim..Ali baba je uvek mesila i pekla duplo kad bi imala unuku za gosta.

Gledam je..Potpuno seda kosa,naborano lice, prepolovljene kilaze..Pitam se da li je to ona?Da li sam ovo ja?Sta se desilo?Ko mi je odgrizao deo zivota?Zasto se osecam kao zombi? Zelim da je pitam da li su joj procitana pisma koja sam pisala nocu kada me je budila iz sna zbog snova u kojima je bila glavni lik…Zelim da znam da li je svesna da cesto mislim o njoj…da strepim,da mi nedostaje,da je moja najcistija ljubav..da se mrzim sto sam daleko i sto ne cinim nista.Zelim da joj kazem da mi je umalo srce prslo kada sam cula da samo mene ceka..a onda moze i da umre…Pozurila sam iz one Amerike- povukla me babina rec, mucna i bolna..Htela sam samo sto pre da stignem i olaksam i sebi i njoj taj nemir.

Gledam je..I cutim.Ne pitam nista od onog sto me zanima.Ne pricam nista o cemu bih htela.Gledam je.. i nasmejala bih se jer mi s tim njenim naocalama lici na avijaticara..A znam da ih je morala privezati-ako skliznu na pod ona se ne moze saviti da ih podigne.Onda… plakala bih zato sto mi se smeje.Trebalo bi neko da mi opali shamar.Ja sam u shoku!

Deda seta od sobe do sobe.Ustaje-seda.Najednom izlazi napolje.Mislim tuzno:“Pa zar bas sad mora da se radi?Zar mu je to bitnije od svega?“

Vraca se nasmejan nakon par minuta, noseci neki smotuljak u ruci.

„Ahaaaaaaa! Jel znas cije je ovo?!“-uzviknu, protrishuci moju sarenu suknju koju sam nosila kao devojcica

„Ha-ha!Pa znam naravno!“

„E vidis,ja sam si toj turil(stavio) pri (kod) moji jaganjci i svaki dan kad idem da i (ih) ‘ranim ja pogledam suknju i pomislim na moju Vesnu“

Nasmejah se… pomislivsi :“Volim i ja tebe“

„Dobro,deda.Nastavi da radis to isto sto i do sad.I ja se setim tebe cesto“

Sad nastupa baba..Jedva hoda ali nekako odlazi do sobe.Idem za njom pomalo pridrzavajuci je.Donosi mi kesu i daje.Uzimam i vidim da je to pasulj.

„Baba,nemoj mi nista davati.Pa znas da imam.Ne treba…“

„A, ne!Odnesi toj tam i da kuvas.I kad kuvas da pomislis na babu“

„U redu.Razumem…Kuvacu..“

                                                         ******

Stigla sam u NY.Posle par dana otvaram kabinet i pogled mi privlaci neka kesa.Moj sin dovikuje:

„Mama,hajde skuvaj pasulj!“

Pripremajuci ga kao da sam radila neki ritual.Bio je to najsladji pasulj koji sam ikad skuvala do sad!Valjda zato sto je glavni zacin–ljubav .

Sutradan sam zvala majku koja je slucajno polazila u selo i porucila da kaze babi da bolje jelo nisam imala odavno.

Baba zna -jos kako!- sta to znaci.

IZLAZ – Vesna Mladenović

Vesna

IZLAZ

Mogla bih veslati galije carske
u žiži razjarenih talasa
da se na njoj
ko repovi iz legla škorpija
ubitačno u jednom mahu obruše
ujedajući jedra
otrov silni sruče
i štipaljkama trgajući komade
glad utrobe palubom sahrane.

Ne ujedana a od straha plava
u želji da te vidim
razbacaćcu ledenim prstima talase
snagom morske nemani pale
(pale jer preživeću)
tebi bez kompasa doploviću
i pred nogama položiti
požrtvovanost siromašnog brodolomca.

Nemoj me korbačem
vazalski tući
još dokaza naklonosti
nezasit ištući
jer gde god pljusnuo
isto mesto pogadja
i stara se zmija
oko masnice vije-
jača stiskom
kao da se preporadja.

Mogla bih čuda
svakojakih prinositi
ali biram izlaz.
Dodvoriću se nekom
čiji scenarijo
zahteva moje pravo ime
U prethodnom
bila sam – Žrtva.

(C) Vesna Mladenović

IZGUBLJENI – Sanja Petrović

Sanja

IZGUBLJENI

Zašto vam je teško da prihvatite

nečiju sreću i zadovoljstvo?

Da li ste toliko nezadovoljni

svojim životom?

Zađite malo u sebe.

Svoje JA istražite.

Na list papira stavite

šta vas veseli, a šta rastužuje.

Iskreni budite i recite

kada ste se poslednji put

od srca nasmejali?

Lepu reč nekom uputili

ili pak nekog ohrabrili?

Gde ste se vi, ljudi, izgubili?


PESMA O ČEDI – Zoran Hristov

ZoranHristov

PESMA O ČEDI

Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi
pričaću vam priču, o učitelj Čedi.
Naš učitelj Čeda, dobričina stara,
gde god da se nadje, njega neko vara.

Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča,
nas seljake sponzoriše jedan stari čiča.
Nekome je čiča, a nekome deda,
prezime ne prizna, ime mu je Čeda.

On je dobar čovek, ali se nervira
zašto baš on mora, da nas kreditira.
Ni mi nismo stranci, sve poznata lica,
Stanko, Goran, Neša i majstor Novica:

Uvek bi nam dav’o, šta god da nam treba
ali mu je krivo, Bansek ga zajeba
Tada su u selu desila se čuda
sa Bansekom oni došlil su do suda.

A svedoka našo, kleo se u oči,
Istinu ne zbori već lažno svedoči:
Svedok kaže Banskek Čedi sekao je drva
al Čeda ne pamti, od staros’ se gubi
što je bilo dovoljno da taj spor izgubi.

Prodje vreme, al’ nikako kompromis da nadju
za novog svedoka izabraše Sladju.
Žena jadna ne zna o čemu se priča
pa od muke počela stvari da veliča
a Čeda sav srećan, što ga svedok štiti
trlja ruke radosno, na dobro će biti:

Kaže posle sudjenja, svedok nema manu,
‘ajmo društvo zajedno, sad svi u kafanu.
Jeli su i pili, tura turu stiže
a sad situaciju, da pojasnim bliže

Sve je bilo lepo, tog dana i sutra
kad poštar zakuca na vrata izjutra
Gospodine Učo, daj rakiju i ne maleriši
Imaš sudsko pismo, izvoli potpiši:

Da sad vidiš čuda,
sa rasprave sudske to je bila procena,
Bansek oslobodjen, Uči slaba ocena.
I pored svedoka, učitelj je pao,
sud je svoje rek’o, Bansek pare dao.

Prodje malo vremena, smiriše se strasti
majstor Noce pomisli, na foru će uča pasti
smišljao je danima i spremio varku
da učitelj Čedi uzme ‘iljadarku:

Kaže majstor Novica, plaćam turu pića,
al’ u džepu ostala mi sića
Uča Čeda, ne znavši za varku
dade mu u zajam, jednu hiljadarku.

Majstor kaže, vraćam čim penzija stigne
ne znajući da će tenziju da digne.
Nesporazum mali, napravi im svadju
pa nikako oni rešenje da nadju.

Uča muku muči, traži svoje pare
Novica u minus, nema za cigare
Kod Neška i Lilu, prave veresiju
u svadju su, al zajedno piju.
Puna sveska ispisanog duga,
Pelinkovac leti, i dalje se cuga……

(C) Zoran Hristov

Još jedna šaljiva pesmica koja je povezana sa istinitim dogadjajima u selu gde sam odrastao.
Zbrdazdolisano…sa gramatičkim propustima, svesno napravljenim zbog rime, ali dovoljno razumljiva.
Ko voli ovakvo štivo, neka pročita.

Pages: Prev 1 2 3 ... 458 459 460 461 462 463 464 465 466 467 468 Next