NE DAM – Neven Milaković Likota

Neven

NE DAM !

Nemoj da plačes sine
ne mogu nam Ga oteti,
tamo je sva naša snaga,
tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,
tamo su vječne straže sine,
tek će da osjete silnici drski
ostricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gdje se nalaze,
u što su dirnuli zlom opijeni
kad počnu da ih obilaze
prizvani Svetinjom sinovi Njeni.

I niko sa njima da ne prozbori
jer oni ne mogu da se zastide,
biće dovoljan da ih sagori
prevedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači
sjenka od slavnog Gazimestana,
ne boj se sine, više ne plači,
raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,
raduj se, obrisi suze sa lica,
tamo smo najblizi Svevišnjem Bogu,
tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,
iz svakog Krst seže do samog Neba,
oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,
osmjehni se čedo… tako treba.

Tako se bori protiv utvara,
one se najviše smijeha boje,
ne boj se… s nama je Pećaršija stara,
pokaži im zube dijete moje.

Pokaži da tvojim venama teče
krv drevnih Soraba, plava i Sveta,
kojoj je Carstvo Nebesko Preče
od mračnog sjaja ovoga svijeta.

Svega se odreci samo ne Krsta,
od Krsta oni panično bježe,
neka te obože tri srasla prsta
k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili
da sila Boga sine ne moli,
al’ vidjećeš da nismo uzalud patili
kad im Bog pokaže da silu ne voli!

(C) Neven Milaković Likota

KOSOVO POLJE I METOHIJA SRPSKA – Marko Ružičić

MArko

KOSOVO POLJE I METOHIJA SRPSKA

Čuje se krik iz Grobova kosovskih junaka
Bezglavi konji ravnicom trče
Koplja krvava ka nebu štrče
Barjaci na koplja pola
Trese se od bola Kosovo Polje ravno
Lazarevo slavno

Jugovići,
Obilići
Kraljevići,
Svi su na broju
U stroju Lazareve vojske
Zveckaju lanci na vrancima
Radovan, i Ratko stigli
Tri prsta digli u znak časnog Krsta
Lobanje Srpske svete molitvu govore
Tamjana i bosiljka miris se širi
Kosovka djevojka sa kundirom napaja mrtve
Dižu se iz groba, – srpske duše ka nebu vječnom
Aveti kolo vode, – crni orlovi lete
Našim bijelim orlovima prijete
Došlo je zadnje doba!

(C) Marko Lj. Ružičić, književnik

NEMA MIRA MEDJU BOŽURIMA – Miljojko Milojević

Bile

NEMA MIRA MEĐU BOŽURIMA

Baš me briga i za rimu i metar i ritam,
(iako o tome još ponešto znam,
hoću samo poruku da dam
uz najviši ton da me čuju Satana i ON.)
Moram u ove, crne, teške dane,
uz vapaj i jecaj, Svevišnjeg da pitam:
zašto je prešo u tabor Satane.

Iz dubine i bića i duše i srca skršenog,
čudim se, grcam, nemoćno, širim ruke:
o, zar On ne mari za bol i ropske muke;
za život i očaj, nebeskog, naroda svog…

Jel Svemoćni kao, zadnja, ljigava šuša,
posago glavu pod bičem Satane
i ljubi krvave skute genocidnog Buša,
i u tminu ropsku pretvara nam dane…

Šest vekova zar može da gleda
teški nemir među božurima-
kako divlja podli božur plavi
ruši, pali, ubija, otima-
na tlu srpskom Albaniju pravi.

Još crvenom božuru da ne da
od gamadi časno da odbrani
sveta groblja, njive i kućice od greda;
Pravoslavlje što kljuju gavrani…

Ako j’ od boga previše je i dosta!
Ustaj rode – u boj do Slobode!
Leči, staru, crnu, ropsku muku
diži slavnu motiku i kuku!
Goni kvarnog i surovog gosta!
Ako padneš – Lazar će te dići,
Grli će te slavni Jugovići!

(C) Miljojko Milojević

DALEKA OBALA – Knjiga Bože Popadića Aktusa

DalekaObala

«DALEKA OBALA»

DalekaObala
Božo Popadić Aktus

Prva pesnička zbirka Bože Popadića Aktusa (1951) «Daleka obala» izlazi pred čitaoce u izdanju Foto Future iz Beograda. U noj je sopšteno oko četrdeset pesama, od kojih je na uvodnom mestu uspeo poetski monolog pesnika Oprosti mi mati, a kao završna pesma pesničke zbirke – Kada me ne bude. Izmedju uvodne i završne pesme pružaju se, kao prosuti biseri, rasute pesme iz pesnikove intime. Čitanjem upoznajemo i obuhvatamo najpre pesnikov ljubavni kanconijer ili ciklus ljubavne poezije, koju su pisali, pišu i pisaće mnogi pesnici svih nacija iz celog sveta. Pored njih, zapažamo nekoliko pesama koje su ispevane u duhu moderne, savremene pevane srpske kafanske sevdalinke, koje bi se mogle komponovati, pa možda i zapevati (Stranac tužnog lica, Ako odeš ti od mene, Njoj ostaću dužan, Misle ljudi, Ja sam skitnica, Idi od mene). Pesnikov osećaj dobro pogodjenog boemsko-kafanskog ambijenta u glatkim rimovanim stihovima ne može se poreći.

U pesnikovoj zbirci zapažam težnju pesnika da sabere i opeva svoja intimna osećanja oslikana tužnim, elegičnim slikama uspomena iz mladosti. Pesme su ispevane manje ili više uspelo, oseća se da pesnik pomno traži svoj osobeni stil pevanja i originalni pesnički identitet. U pesničkoj zbirci Daleka obala naročito se ističu jedna zrela, osobena i duboko proživljena pesma, kod koje će čitalac u nedoumici zastati, a koja nas svojom lepotom realizma osvaja i duboko fascinira. Forma je nešto slabija, ali je siže pesme izuzetno jak i vrlo originalan, do sitnica tačno uhvaćen, sjajno poetski opisan. To je istančana balada o seoskoj devici Mariji, sa naslovom Susret na proplanku, koja se izdvaja nedirnutom čistotom tužne devojačke sudbine, koju je pesnik vanredno u svojoj pesmi prikazao. Takav siže pesme teško će se naći u moru drugih pesničkih zbirki savremenih amatera pesnika i zato sam smatrao da to treba istaći i pohvaliti.

Od ostalih pesama snagom sirovig, ali zdravog realizma, osvaja i pesma Kako Balkanac ne biti, koja je istim postupkom realističkog pevanja skrenula na sebe pažnju, kao uostalom i uvodna Oprosti mi mati. U njima se zapažaju čitaocu i nameću snažna osećanja koja pesnik crpi iz uspomena na rodni kraj, na zavičaj, u kome neprestano bije zavičajno srce, suza i žalost zavičaja, koji se u pesnikovoj duši vije i provejava kroz sve njegove pesme.

Pesnička zbirka samoniklog pesnika Bože Popadića Aktusa «Daleka obala» u kojoj ima pored prosečnih i dirljivih i snažnih pesama pruža nam uveravanja da će pesnik još zrelije i sigurnije zapevati u novim pesmama, u budućnosti. Njegova poezija se dopada u prvom redu onim čitaocima širom sveta, koji kao i on žive i stvaraju daleko od zavičaja, od rodne grude, od domovine. Ukratko, pesme njegove, sa motivima iz zavićaj a u ovoj zbirci su najbolje i najvrednije pesnikove pesme …

Beograd, 11. II 2007.

Đordje Perić – književni istoričar

Novogodišnja noć i jedna ideja! – Božo Popadić Aktus

JednaIdeja

Ovih dana ni kriv ni dužan moram da posmatram prodavače magle koji nas bombarduju floskulama o brizi za narod i državu.Moram priznati da sam i ja zabrinut, ali ne dijelim njihove brige, ja sam zabrinut kako će taj narod (*NA-i ja sa njim) ostati normalan slušajući gluposti i otrcane fraze koje im serviraju „zabrinuti“ lideri. Mogu vam reći da i jesu zabrinuti, jer nije lako ostati bez zlatne koke koja se zove politika. Ulog je nikakav, samo nekoliko mitinga, koje naravno plaća porezna masa i par onih koji su tu masu doveli do prosjačkog štapa da bi oprali bar malo savjest koje ineče nemaju. Dobit je velika, položaj koji daje privilegije, obaveze koje obavljaš kako ti padne napamet. Važno je samo ne zamjeriti se onima koji su te progurali, a za poreznu masu…ma ko ih….jel’ tako..oni to i onako ne shvataju, to je viša matematika za njih, oni su glupi, nepismeni i prosti i dovoljno im je dozvoliti da gledaju sa malih ekrana razgolićene silikonske kreštalice i ubijediti ih da je sve to u njihovom interesu. A to što su gladni, e pa to moraju sami riješiti. Nek se zaposle, vidiš kako lideri imaju posla i preko glave, naravno i njihova uža i šira rodbina. Samo to što nemaju gdje, pa i to nije problem lidera, pa ne može on o svemu da brine, ni on ni politička elita od vrha do dna, pa dovoljno je to što su našli sistem za ispiranje mozga, prodavanje magle, šarenih laža sa TV ekrana, jer i to je dovoljno i to je uspjeh. To je širokim neobrazovanim poreskim masama duhovna hrana, za koju naravno moraju dodatno da plate ako žele u njoj da uživaju. Pa zar nisu zadovoljni ti nezahvalnici što se elita namučila dok im je omogućila smrzavanje na trgovima za Novu godinu „izmislivši“ taj novitet koga ranije nije bilo, doduše jeste nešto slično za 1 maj, prvomajski uranci, ali to je iz onog trulog komunističkog sistema i to je nazadno i nezdravo za poresku masu. Trebalo je da im se smisli nešto što će im omogućiti da sutradan idu u apoteku i kupuju aspirine da liječe nazeb i šta ti ja sve znam nakon duge hladne noći na trgu. To je u njihovom interesu i zdravo za njih. A elita?Aaaa.. ne…, ona nije dorasla tim novim načinima izražavanja ljubavi prema Novoj godini, oni se zadovoljavaju sa odlaskom u inostranstvo, u luksuzne hotele, u ekskluzivne zimske centre, oni su skromni. Neće da se izdižu toliko visoko i da se pridruže poreznoj masi koja oduševljeno cvokoće na -5 Celzijusa uz po neku čašicu lošeg vina, bajatih viršli i u društvu već isluženih ili nižerazrednih muzičara.

Ali možda sam pretjerao, možda je po neki nedovoljno svjesni lider utrošio par minuta u društvu te mase, po savjetu svog štaba za prodavanje magle i trkom zbrisao u udobnu unutrašnjost luksuznog automobila ili hotela.

E sad, da ne kažete kako samo znam da brbljam i da sam isti kao i prodavači magle, tj ništa konkretno ne kažem, evo ja ću sada predložiti nešto što bi moglo biti vrlo interesantno za referendum. Jer pobogu kad se svi hoće riješiti neke glupe ideje, da ne bude njihova već širokih poreznih masa, hvataju se referenduma ili ti javnog izjašnjavanja sa tajnim brojanjem. A koliko je to sve u redu nije tema ovog mog meditiranja.

Dakle ovako, gledajući te prodavače magle i ovdje i tamo preko okeana, zaključio sam, da ama baš nikakve razlike između njih nema, svi prodaju maglu iz iste fabrike, koja se već ubuđala od starosti, jer ju prodaju stalno i uvijek istu iz početka. Pitam se samo dokle i kako se ne istroši, ali ni to nije tema. Prema tome da prijeđem na stvar.

Ovo što ću predložiti mogao bih prijaviti kao patent kod zavoda za inovacije i patente u prodavanju magle (*NA-politici). No pošto na prostorima Balkana još ne postoji takav zavod, odlučiću gdje da ga patentiram, možda u USA, Kongu, Saudy Arabiji ili u drugoj slobodarskoj državi, zavisno od zakona, gdje ću bolje proći. I imajući u vidu genijalnost inovacije očekujem da dobijem neku od ovih prestižnih političkih nagreada, koje su svojevremeno dobijali Moše Dajan, Golda Meir, Bil Klinton za izuzetni doprinos prilkom bombaškog disciplinovanja i uvođenja demokratije u okruženju i dalje. Moja inovacija je sledeća:

1. Ukida se plata svim političarima, na svim nivoima.

Obrazloženje: Sami izjavljuju da se bave politikom iz ljubavi prema širokim poreznim masama i da im je čast što to čine.

2. Izbore za sve političke funkcije finansiraće sami kandidati iz svog, a ne tuđeg džepa.

3. Da bi kandidat došao na višu funkciju, treba da uloži više sredstava i da ponudi više razvojnih programa, a ako ne izvrši dato obećanje, ima da ostane na funkciji dok to ne završi, i da plaća penale kao što široke porezne mase plaćaju za podignute kredite koje ne mogu na vrijeme otplatiti.I to će mu se posebno uzeti kao olakšavajuća okolnost prilikom ulaska u istoriju i sud istorije, jer znamo kako se ovdje kroji istorija.

4. Za najviše funkcije, kao premijer, predsednik i ministri,

pored ostalog kandidati bi morali da snose troškove i za svoje saradnike, jer to je posebno velika čast, mislim ta funkcija (*NA-prema njihovim ličnim izjavama nije im bitno šta ta funkcija i koliko donosi, bez razlike kada su bili na toj funkciji i kojoj su političkoj upsss prodavača magle, opciji pripadali).

I sad da zaključim, ovo je genijalan projekt (*NA-moje skromno mišljenje, preuzeto od prodavača magle) i nadam se da ću za njega prikupiti dovoljan broj potpisa (*NA-može i neoriginalnih, jer je ideja originalna) da ga proguram kao referendum, naravno o trošku širokih poreznih masa. Ako ne uspijem, onda nisam ništa bolji od njih. A sama ideja je dovoljno luda, da bi me proglasili genijalnim, i možda mi ponudili nagodbu (*NA-ma ono znate ispod žita, kako se zvaše ona pjesma…ide ovako …., …. bekrijo) da ne dajem na referendum, pa da i ja prodajem maglu malo. Ali evo pošto smo u toj fazi kad se daju obaćanja koja se ne mogu izvršiti, ja dajem obećanje koga ću se odmah odreći čim mi ponude koju kintu, a to je: „Ne predajem se lako…Ovo je tek početak..Nastavak uskoro slijedi ako ima ko dovoljno lud kao i ja da ovo objavi.“

Kao i svaki Novogodišnji san, i ovaj traje samo jednu noć, a priznajte i sami da ovo nema nigdje i neće ni biti, a bilo bi lijepo, jer bi se konačo oslobodili prodavanja magle….iako ste nesvjesni i drugi moraju, kao prodavači magle, da misle za vas, svjesno ćete shvatiti na šta mislim i oprostit ćete mi ovu ludost.

*NA- nesvjesni autor.

Sretna ti Nova 2008 – Božo Popadić

DalekaObala

SRETNA TI NOVA

2008!

 

Januar prvi,

snijeg pada da

pokrije pijanstvo

decembarsko

i radost novog, prvog dana

u nizu od tristošezdeset i šest,

uljepša.

Godina je Nova,

prestupna,

dvijehiljadeosma.

Ošamućeni decembar

se sinoć u rijeci utapao,

dok pahulje bijele su njegovu agoniju

prikrivale

i lagano ga

u žuboravo bistru rijeku

spuštale.

Ti jutros poslije noći prepune

vina i tuge ,

sa bolom u glavi i srcu

si ustao.

Sinoć si ju sa drugim vidio,

i on joj godinu Novu čestitao,

a ti željan usana njenih ostao,

zaželio si u rijeci

umjesto decembra

pijano umornog da si se našao.

Jutros,

dok se januar

prvi put u rijeci umivao,

ti si kraj nje šetao,

ne bi li tugu svoju odagnao,

jedva si u oku suzu suzdržavao.

Znam da bi rado

zaplakao,

kao i ja,

i zato si se za ovim stolom našao,

ponovu u vinu

svoju bolnu istinu sakrivao,

tugu utapao,

i našao nekoga,

kome bi priču tužnu svoju

ispričao.

Dugo smo sjedili i pričali,

vino kao krv crveno,

i kao bol hladno žedno ispijali,

i na kraju si mi rekao:

„Čak ni Sretna godina Nova

nisam joj rekao,

a tako sam dugo i strpljivo

to sanjao i čekao.“

Pismo bez adrese – Božo Popadić Aktus

DalekaObala

 

Pisma su stizala svakog dana, izuzetak su bili samo nedjelje i praznici, kad pošta nije radila, ali su zato sledećeg dana redovno stizala po dva pisma ili više zavisno koliko se dana nije radilo, odnosno koliko dugo poštar nije dolazio.
Poštar, čovjek u godinama i mrzovoljan, nije bio oduševljen što nosi svakog dana pisma do te kućice zarasle u bršljan i korov, bilo mu je naporno da se pentra uz brdo. Jedva je čekao godišnji odmor pa da krene na more, da se baci u zagrljaj valovima i zaboravi svakodnevno gimnasticiranje uz i niz brdo. No dok je razmišljao o tome, odjednom je zastao, tu negdje na pola puta do kuće. Odjednom je postao svjestan jedne činjenice, činjenice koja ga je prenerazila.
„Bože moj, kako čudno!“ pomisli on „Pa ja samo donosim pisma, a nema odgovore. Zašto?“
Pentrajući se uz usku stazu koja je vodila do kapije na već porušenoj ogradi oko kućice, poštar zaviri u sanduče koje je stajalo na iskrivljenom stubu. Dok je otvarao sanduče, rasklimane baglame na kapiji su škripale.
Pogledao je u sanduče i gle čuda našao je jednu kovertu, ali na njoj nije bilo ni markice ni adrese. Poštar je obrtao i okretao kovertu u ruci, ali nigdje ništa da piše. Iskusni prsti su osjetili da je koverta puna, da u njoj nešto ima.
Mada je to protivno poštanskim propisima on odluči da uzme kovertu sa sobom i da pokuša odgonetnuti njenu sadržinu. Okrenuo se i krenuo niz brdo, vrijeme je bilo da završi današnji obilazak reona, ova kuća mu je zadnja u njegovom planu obilaska. Kada je sišao niz brdo, pošao je rukom prema unutrašnjosti svoje torbe, da smjesti neadresiranu kovertu u prazni pretinac, gdje je bila pošta koju je trebo predati, ali….Naglo je zastao u podnožju brda. Pretinac nije bio prazan. Sjetio se, uhhhhh. Zaboravio je da ostavi pismo u poštansko sanduče, ta koverta koju je našao u sandučetu potpuno ga je zbunila. Polako se okrenuo prema kući na brdu i nevoljko pogledao, odmjeravajući udaljenost od podnožja do vrha. Izgledalo mu je duže nego ikada do tada, sunce je grijalo nemilice, uniforma mu se lijepila za kožu, nije rad da se ponovo penje uz to brdo. Ali kako, kako da ne preda pismo koje je držao u ruci?
To je njegova dužnost. Krenuo je ponovo uz brdo, držeći pismo u ruci i opet mu nešto pade na pamet.
„Pa da“ pomisli „uzeću sa ovog pisma adresu pošiljaoca i prepisati na pismo bez adrese, nema druge. Onda ću zalijepiti markicu i poslati.“
Neki unutrašnji glas mu je govorio da to nije u redu, da nije njegovo da se miješa u odnose među onima koji se dopisuju, već samo da donosi i odnosi već adresirana i markirana pisma.
Ponovo je zastao na sred brda i počeo grozničavo razmišljati šta da radi. Pažnju mu privuče pismo u ruci i on ga okrenu da vidi adresu. Iznenađenje je bilo ogromno. Na poleđini nije bilo adrese pošiljaoca, tako je njegov plan propao. I šta sad? Odluči da odnese pismo i ostavi u sanduče kao i kovertu koja je bila neadresirana, jer na kraju krajeva njegovo je da se drži propisa i raznosi poštu. Ako neko nije adresirao pismo neće biti uzeto i kvit. Odluči da tako uradi i krenu uskom stazom sav u znoju i teško dišući. Noge su već otežale od umora, kretao se sve sporije.
Konačno je stigao do sandučeta, ubacio kovertu u njega, okrenuo se i krenuo niz brdo.
Kada je sišao u podnožje zabaci torbu malo više na leđa i krenu u kafanu, koja je bila tu u blizini, da se malo rashladi i odmori prije nego što krene kući.
„Dobar dan, Rade“ pozdravi on krčmara.
„Dobar dan Jovane, kako je. Ono tvoje opet?“ uzvrati krčmar.
„Da Rade. Ono moje.“ odgovori poštar dok je spuštao torbu na stolicu i sjedao na drugu za stolom u uglu kafane, iz koga se vidjelo sve što se u kafani događa.
Donoseći mu duplu šljivovicu i pivo svo orošeno, krčmar mu onako usput dok je to spuštao, reče:
„Pa Jovane, opet nosiš poštu, zar ti nisi u penziji?“
Poštar otpi dobar gutljaj šljivovice i preturajući po torbi odgovori:
„Ma kakva penzija, zvali me da opet radim, vele nema ko da raznosi poštu u ovom kraju. Pa eto, bi li mogo ti, vele. A ja lud k’o što i jesam prihvatim, samo im rekoh da mi ne diraju penziju, nego da mi uz nju daju godišnji odmor. I zamisli pristali su!“
Izvadio je ono pismo bez adrese i ponovo ga nekoliko puta okrenuo u ruci, a onda izvadi iz džepa olovku i poče pisati adresu primaoca.
„Baš lijepo od njih.“ odgovori krčmar.. „a i od tebe, što si se opet prihvatio posla. Puno je danas te pošte bilo, vjerujem, pa si se umorio.“ u glasu mu se osjećala ironija.
„Pa vidiš i nije“ odgovori poštar i vrati olovku u džep a pismo ubaci u pretinac. „Samo jedno pismo. Za moju bivšu.“ tu zastade i suza mu sama niz obraz krenu.
„Eh, Jovane, Jovane, kad ćeš prestati da joj pišeš? Pa ona nije tu već više od tri godine. Osvijesti se čovječe. Svi te ismijavaju, ponašaš se kao da nešto radiš, a u stvari samo staviš tu torbu na rame i ideš od ove kafane do njene kuće i ostavljaš joj pisma, koja niko ne uzima i ne čita.“ odmahivao je krčmar glavom.
Poštar uze pivo i iskapi ga a onda i ostatak duple šljivovice. Priđe šanku i plati za piće. Na vratima se okrenu ka krčmaru i sa nekom sjetom u glasu reče:
„Svoj ti posao Rade, ne petljaj se u moj. Samo me interesuje, ako je tako kako ti kažeš, ko uzima ta pisma iz sandučeta.“
Krčmar sleže ramenima u nedoumici i počeša se po ćelavoj glavi, dok je poštar zatvarao vrata za sobom.

Amerikanci… – Vesna Dimitrijević

Moja koleginica je prekjuče dala otkaz.Zavidim joj.
Danas mi priča kako je sve proteklo
“I kažem ja njemu.. Piter ,don’t be happy.I’m leaving.I’m going to start my own bussines.And this is my last day“
“Oh…Želim ti prijatno putovanje i lep provod u tvojoj zemlji.Što se tiče posla,takođe ti želim da uspeš…A zar ne bi mogla da odložiš odlazak za četvrtak? Vidiš da je hotel prepun i treba nam neko da radi ujutru..“
..Nakon godinu dana ona odlazi.Njemu se cepa srce…Nema ko da radi.
U špicu
    Ipak je odlučila da odradi danas i sutra.Kaže žao joj mene..Zna sa kakvim proždrljivcima bi me ostavila…Njih 200,a ja sama…Na kraju bih se prevrnula i završila u funeral home(mrtvačnici).
   Dakle,nas dve se borimo sa aždajama-služeći ih kafom,kapućinom,sokovima,voćnim salatama…čisteći stolove koji su za divljenje kada ustanu i jednostavno odu…

   Muž i žena zamažu 4 tanjira,4 čaša,5 šoljica za kafu,izgužvaju 4-5 salveta ,“pročitaju“ PO New York Times,PO New York Today,On Sport,Ona 2-3 Magazina..onako ležerno-za pola sata…..

   Kupusište!
Šta mislite kakav dzumbus ostane kad su, ne daj Bože- familijarno tu?
   Nabacila sam veštački osmeh-to je inače prva i osnovna stvar koju sam morala da naučim…Ne umem još da ‘zasladim facu’ i sakrijem krupne oči..koje su još veće kada vidim kako svi pristižu kao po dogovoru -u isto vreme i nastaje opšti krkljanac.  Nije bitno-u pravilniku glavna stavka je -razvučena usta,a o totalnoj izmeni ličnog opisa nema reči.Za sad prolazim-nemaju boljeg radnika…   Nisam pogrešila u odluci da ne odlučim da “jednog dana kad porastem,biću glumica“ ..
 “Good morning,sir!“osmeh…“Can I get you anything?“
 „Coffee,please“
 „Milk or cream?“
„Yes,please“-šta yes?
“Sugar?“
“Yes,please…“’
..Njih 200 su bili toliko izdašni-ostavili su nam bakšiš čak 6 dolara…Javljaju mi se kad odlaze
“Good bye“
“Good bye,please“ odgovaram
Jedan mi se zahvaljuje za kafu
“Thank you“
“You welcome,please“….

 Zvoni telefon.Javljam se “Good morning!Hotel Giraffe breakfast room.How may I help you?
“Doručak za dvoje.Soba 304.Šta nudite?“
“Continental breakfast.“-pogačice,sir za mazanje,margarin,marmelada,jaja,kolači…
“Dva sendviča!“
“Gospodine,rekoh vam da serviramo kontinental…“
“A kad ce sendviči biti dostupni?“
“Verujem-nikad..“-odgovorih…Naravno uz osmeh

Zvoni telefon.Javljam se “Good morning!Hotel Giraffe breakfast room.How may I help you?“
“Da li mogu da naručim doručak s tim da ga neko donese ?’
“Da.Imamo room-service“
“Šta je na jelovniku?“
Nabrojim sve šta ima i..
“Thank you“…..Klik

I opet sve to isto samo malo drugačije..
“Šta imate vruće?“
“Samo jaja.Kuvana.“
“Tvrdo?“
“Da.Hard boiled eggs“
“OK.Omlet“
“Nemamo omlet,izvinjavam se“
“Onda dve kobasice za mene i moju ženu…“
“Gospodine,mislim da moj engleski nije toliko loš…“
“Vi zaista nemate…“
“Ne!Ali specijalno zbog vas i vaše žene otići ću do prodavnice i kupiti tiganj,salamu,zejtin,kobasice,šporet…Da li biste nešto od kuvanih jela kako bih znala čime još da snabdem..?“

 “Ne,ne.Donesite nam doručak koji imate.“

  Zapušila se sudopera.Šta ćemo sad?Strašno čudo i panika.Menadzerka i još jedna menadzerka gledaju zabrinuto u prljavu vodu…
 “Ovo ne valja“
“Otčepićemo gumom.“- kažem ja..
“Iju!!Kako misliš da otpušiš to sa gumom sa kojom čistimo wc?“-odgovara starija i pametnija..Prekorno!
 Uspela sam samo da zinem,kad sam već navukla belaj na sebe…I da izađem iz kuhinje.Hotel sa pet zvezdica nema 99 centi…To jest 1 dolar i 6 centi za jednu gumu…Ionako sam nameravala ja da im kupim  pošto na ćošku imamo prodavnicu…
  Koje bolesno razmišljanje…Ko je rekao baš Tu za čišćenje wc-a?
Matora je otišla,a ja ostah glupava.Ušla sam zabezeknuta još uvek i pitala
“Slavka,do I look that much stupid??Who said that I want to clean with THAT fu*ken thing?“
„Ne!!Ne obraćaj pažnju!“Hmmmm…
  Menadzer ulazi i po svakodnevnoj strategiji pita ljubazno kako smo.Po svakodnevnoj strategiji odgovaramo ljubazno da smo dobro i veoma zauzete.
“Da,da…Dođe mi da obučem pižamu i odem nazad u krevet“-kaže on dok izlazi iz kuhinje
“Čekaj me…I ja dolazim..“-odgovara moja menadzerka u isto vreme pocrvenivši jer je shvatila malo kasno šta je rekla…
“Do djavola!Svaki dan napravim neko sra*e s njim!“
“Xe xe…Ti svaki dan sa Piterom ,a ja sa Karmen.Ali ti mene ne bi mogla da razumeš da se i tebi ne dešava isto..Tako da mi je drago.U istoj smo vreći “
        Mini bar
 Ulazim iz sobe u sobu kako bih proverila mini bar i dodala piće ukoliko su gosti nešto popili….Mnogi popiju piće,zatvore flašu i vrate na mesto….Na njihovu žalost vid me još uvek dobro služi pa sve to snimim i moraju da plate….
Ili pojedu čips ,lepo vrate papirić i poklopac…baš kao da je iz prodavnice izašao-netaknut…
Meni nije mrsko da podignem…Na njihovu žalost još uvek znam da napravim razliku između pune i prazne kutije od čipsa.Tako da opet moraju da plate.
   Ako pored sobe imam oznaku C/O to znači da su gosti otišli iz hotela pa i ne moram da kucam kako bih ušla u sobu.
Ulazim u sobu-bez kucanja…Ups!
“Izvinjavam se,dame!“
Osoblje hotela ima problem sa stresom-pa je u toku masaža.
  Ok,od sad uvek kucam,reših.Ali dva dana pridržavati se pravila je previše za mene.
..Ulazim bez kucanja.Žensko osoblje hotela i dalje ima problem sa stresom ..Pa kad su me videle “nastaviše“ razgovor o mukotrpnom poslu..Uz vidljiv trzaj iznenadjenja.
Definitivno – ja od sad kucam!…I imam nekog u šaci…
   Zbog redovnog mažnjavanja od strane restorana moramo ići jedan sprat niže i uzimati posuđe koje je nestalo u toku noći…To dosadi-tako da ja silazim..I ulazim….
Naglašavam da se to desilo pre moje konačne odluke da uvek kucam!…
On stavio jednu nogu na stolicu i gleda u svetiljke na plafonu…
“Oh,izvinjavam se….Nisam znala da vam je otkopčan šlic!“
“Šta treba?“
“Posuđe sam uzela…Ali ne znam gde je led.Naš ledomat je u kvaru danas.“
“Nije problem.Pokazaću vam.Evo odmah“
I tako mi pričamo kao sav normalan običan svet…Ja ne primećujem- mrtva hladna dok zateže kajiš na pantalonama…Sve u službi posla.Profesionalno.

Izlazim iz hotela,palim cigaretu-nakon 8 h-bez pauze na poslu.
“Izvinite mlada damo da li imate ekstra cigaretu za mene?’
Vadim kutiju.U njoj su tri cigarete.On uzima jednu-za sad i jednu -za poneti.
“Such a gentleman!..“ I nastavljam na našem“Je*em ti mater pokvarenu!“

Izlazim iz hotela,palim cigaretu-nakon 8 h.Jedan lešinar,tri puta veći od mene prilazi…Znam šta me čeka…
“Nemam!Upravo sam bacila praznu kutiju“-English
“Idi radi.Ako sam ja mogla da rintam -možeš i ti.Lenčugo ****“ -SRBSKI. Zvezdice su-rasizam. A primećujem kod sebe sebični amerikanizam.

  Protiv njih se i ne može drugačije osim njihovim sopstvenim metodama.
Recept: 1 razvući usta 2 odgovoriti 100%neistinu od onoga što zaista je- istina(to se kod  nas zove lažov) 3 ljubazno i toliko ubedljivo da osetite gađenje prema sebi kad lešinar izgleda kao da vam veruje 4 ne skidati osmeh odjednom i dokle god niste na bezbednoj razdaljini okrenuti leđima jedno drugom ..Možete misliti što god vam volja-bez ustezanja i laži -bar za sebe ..srećni zbog rezultata…Na način -fin otresli ste se napasti…Mada nije isključivo da napast vama…mater  5 odahnite “uhhhh“ i zapalite još jednu….
…“Izvinjavam se.Žao mi je.Dala bih vam..ali imam samo još jednu .Švorc sam i nemam za novu kutiju“ …

…“Ooo!!Izvinjavam se.Ja sam baš odlučila da prekinem s tim zbog zdravlja.Ovo mi je poslednja“…

Vrlo važno je- da vam je žao i da se izvinjavate kako bi izbegli svadju i psovke.Vrlo  važno je-opravdati se na pristojan način-zbog nečega što je lično vaše i ne želite da dajete,a neko to hoće baš kao da je njegovo…bez pardona. 

   Takvi su po pitanju svega….Njima je najlakše reći“Greška!“

Udri,ubij,zgazi

“Žao mi je.Nisam hteo-la.Greška“…..

Samirova priča – Božo Popadić Aktus

DalekaObala

Dođe tako trenutak, kad osjetiš potrebu da nešto istreseš iz sebe, da s e rasteretiš. Obično je to kadasi imao prevelika očekivanja, spremao se za nešto veliko i onda….ništa. Praznina koja počinje da te jede iznutra postajekao crna rupa u svemiiru. Da, tačno je počesto spominjem tu crnu rupu, ali ona je jedina moguća komparacija kojadovoljno jako oslikava moja osjećanja, stanje moje unutrašnje energije i želje za samouništenjem, nakon što se onopriželjkivano ne ostvari. O Bože, kako ja u tim trenutcima osjećam duboku prazninu u sebi, nešto što me izgriza sve više i više. Evo večeras, upravo sada i ovdje to sam doživio, trenutak prije nego što sam dobio poruku. Poruku koja mi je dala snage da sjednemza ovo malo čudo tehnike što ga zovemo laptop i da počnem pisati. Ali neću pisati o sebi, o toj praznini i o tom pozivu, koji je bio fitilj za aktiviranje bureta baruta, koje će na kraju eksplodirati i raaznijeti realnost kao osnovnu vrijednost u životu, uništiti njene temelje.Jer ta realnost je vrlo često neprijatelj sama sebi, neprijatelj onima koji je praktikuju. Jer ona je surova i nemilosrdna, i ja želim da je miniram.Radi sebe? Možda! Možda sam toliko sebičan pa ne vidim da ja to radim u stvari radi sebe, ne radi onih o kojima ću ovdje pričati.Jer da nisam , ne bih izabrao ovaj moment, kada je ta crna rupa opasno zaprijetila da me raznese, da mi omogući dovoljnu količinu energije za samouništenje. I da ne bi tog poziva, koji je u sebi imao kodiranu poruku koja deaktivira već otpočeto odbrojavanje za samouništenje,to bi se dogodilo. U kodu koji je poslat stajala je VOLIM TE, i eto to je odložilo eksploziju, deaktiviralo sistem za samouništenje i navelo meda sjednem za ovu spravicu i pišem. Pišem o jednoj sudbini, o onome što mi je moj poznanik ispričao u trenutcima kad je njemu došaotrenutak za samouništenje. Pa da ne otežem,nego da krenem sa pričanjem. Fitilj je upaljen…….Ja i Samir smo se upoznali u Njemačkoj u trenutcima kada sam ja tek upoznavao tu zemlju, nakon što sam došao kao izbjeglica iz Bosne.Kad sam došao u prihvatni centar u Icehoe na sjeveru Njemačke u pokrajini Šlezvig-Holštein, ne znajući nikoga i ne poznavaljući njemački jezik,bio sam usamljen i osjećao se vrlo jadno, bezvrijedno. Kupio sam karticu za telefonski poziv u Austriju gdje je moja supruga bila sa djecom,da bih malo razgovorom podigao sebi moral, koji se totalno srozao u datim okolnostima, skoro kao nekoliko trenutaka prije nego sam uzeoovo da pišem. Tumarao sam po azilantskom prihvatnom centru (haimu) tražeći telefon i kad sam ga spazio jedan čovjek je već bio tu i razgovarao.Iz pristojnosti nisam prilazio, da ne bih slušao razgovor, jer sam i sa udaljenosti od desetak metara čuo da govori moj jezik. Imao sam dovoljno vremenada ga posmatram dok je govorio, i da zapažam neke detalje, karakteristične za njega. Snažno gestikuliranje, sočno psovanje, treskanje rukom pozaštitniku koji je bio iznad telefonske govornice, davalo je utisak da se radi o vrlo temperamentnom i nervoznom čovjeku. Mislio sam ništa čudno,jer svi smo mi bili manje ili više načeti, zatečeni i zakačeni ratom u našoj zemlji.Nakon što je on završio razgovor , ja sam pokušao da nazovem Austriju ali nisam imao sreće, pa sam odustao jer se pojavilo još par ljudi koji su čekali pokušaju obaviti razgovore. Pristigao sam svog zemljaka, jer sam požurio da ga dostignem.

– Zdravo. – rekoh kad sam ga sustigao, on se osvrnu i odmjeri me svojim nemirnim očima i neka vrsta grimase mu se pojavi na licu, što je trebalo dapredstavlja osmijeh.

– Zdravo.- odgovori on i pruži ruku, – Ja sam Samir, iz Tuzle sam. A ti?. upita on dok smo se rukovali.

. Ja sam B…- odgovorih mu, – iz Dervente sam. Koliko si dugo ovdje? Ja sam tek danas došao.

– Evo tri dana, sutra idem u tranzit, u Flensburg, na Dansku granicu, provjerio sam gdje je. Možda ćeš i ti. Jer nema veze koliko si dugo ovdje, nekad dan,nekad pet.Sve zavisi kad i koliko mjesta ima u drugim haimovima, odavde brzo šalju da bi drugi mogli dolaziti, pošto su kapaciteti ograničeni, A bogami zemljače naši dolaze kao preko turističkih agencija, u paket aranžmanima. hahahahaha.- Opet Samir napravi grimasu nalik na osmijeh.

– Da, možda. Vidjećemo.- rekoh jaJoš smo malo pričali o svemu i svačemu, ništa lično, ali moje su se baterije počele puniti i već sam lakše podnosio te sate u nepoznatoj i neprijatnoj sredini. Neprijatnost nije bila radi lošeg odnosa osoblja hajma, već radi osjećaja koji sam imao, da sam na dnu, na posljednoj stepenici u skali ljudske vrijednosti.Čovjek bez domovine, zanimanja, porodice. Praznih džepova, prinudjen da ispruži ruku za pomoć u stranoj, tuđoj zemlji. Primoran da tražiš pomoć od ljudičiji ni jezik ne poznaješ i ne možeš im reći šta te mući i boli. A i da im možeš reći osjećaš da ih to ne interesuje, jer oni samo rade svoj posao i nakon togaodoše svojoj kući,svojoj porodici, da rješavaju svoje brige i svoje probleme i baš ih briga za tvoje. Oni odrade svoj posao i to je sve. Hladni i odmjereni. Nenisu neprijatni, naprotiv. Ali ti vidiš da je ta prijatnost usiljena, neprirodna. To je taj osjećaj koji mući i kopka.Samir je bio u pravu, sutra ujutro su me prozvali i smjestili u kombi sa njim i još dvanaest drugih azilanata sa svih strana svijeta i odvezli nas u Flensburg,na Dansku granicu.Tamo su nas smjestili u prazne vojničke kasarne. Ja sam dobo sobu sa jednim Albancem, koji nikad nije bio tu isto kao i Samir, ali onje imao još trojicu u sobi. Pošto nije pušio, a oni jesu, najviše vremena kad je vani bilo kišovito provodio je u TV sali ili kod mene u sobi. Malo smo kartali, malo pričali, ponekad izašli u grad ili do obližnje samoposluge. Samir bi obično kupio paket piva i to sručivao u sebe. Imali smo sreće da smo dobili posaoda čistimo lišće u parku i dobijali po satu 2 marke, to nam je bila sva zarada uz ono malo što smo dobijali kao pomoć u novcu, uz hranu, koja nije bila baš neki vrhunski kvalitet, ali mnogo bolja od hrane u Icehou.Tako smo se Samir i ja spriateljili i počele su i priče iz privatnog života, iz intime, koja se nijemogla svakome pričati, a tjerala te je da nekome kažeš.Jednom prilikom kada je sručio šest piva u sebe, vidjeh Samira da je zapalio i cigaretu, što je bila novost za mene.– Hej jaro bolan, otkad ti prodimi?- upitah ga ja.

– Mani me jaro, došlo mi je da odem u materinu, znaš. Najradije bih da me nema više, eto to je.

– Čekaj bolan Samire, nemoj tako nije smak svijeta. Jeste da ovo nije Bog zna šta, ali dobro je bolan. U toplom smo, ne zvižde nam metci iznad glave, imamo šta pojesti, pa i popiti po neku jarane. Nije nas Bog zaboravio.- pokušao sam da ga tješim, nemajući pojma koji je povod za njegovu tugu.

– Nije to ba B… Nego hajd kod tebe da odemo. Imam još šest piva… Ponijeću hin, a od Ishana sam uzo dva nareska. Moremo bolan i zamezit, pa ću tisve potanko ispričat.Moram nekome jer će me ovo ubit, ako budem i dalje trpio u sebi. Ubiće me Allaha mi i Dina.-

Ishan je Palestinac koji je bio kao neki predradnik među azilantima, i sam azilant ali je imao tu u Flenzbutgu ženu, Njemicu. Naučio jezik i čekao da mu odobre da se skine sa azila, pošto je oženjen Njemicom. Bio je prema nama susretljiv, a i mi smo mu to uzvraćali vrijednim radom, tako da je zadovoljstvobilo obostrano.

– Hajde važi jarane.- odgovorih ja i krenusmo na sprat prema mojoj sobi.

Kad smo sjeli, otovorili smo pivo i stavili narezak na tanjirič i isjekli ga. Kucnusmo se i Samir poče njegovu priču….

– Vidiš jarane, one pozive što sam ja slao odavle, ti misliš da je to mojoj porodici, mojoj ženi? Nije bolan, jok ba. Nemam ja ni žene , ni djece. Nemam ja sad višer nigdje nikog jarane moj. Ko suhi sam prut, go i pust. Prepušten vjetru da me šiba. A što, pitaš li se što, jarane..? Jebaj ga, što sam take sreće, usrane. Imo sam ja i ljubav i djevojku i zaručnicu. Al’ morgen, nisam se oženio. Ona ti je iz Lukavca, završla hemijsku teničku, poslen u koksari radla. Njen babo tehnički direktor Sode u Lukavcu. Ma riba ko zmaj bolan, ne bi mogo oči sa nje smaknut, A ja?.. Vid mene bolan…šupak prve vrste, Seljačina sa dna kace. Išli skupa u školu u Tuzlu. Meni rađe bilo ić u birtiju već na čas..A ona lijepa Allahu dragi i ja uvijek dočekivo ju ispred hemijske. U početku sam joj bio odvratan, gadio joj se nako neuredan. I ja skontam šta je i glacnem se malo, ali i dalje u kafanu ić’ mila majka, znaš.Ma našo ja bolan i neku šljaku u Tuzli, zajebo školu totale. I ondak ja njojzi, znaš ono iz filmova, buket cvijeća. Jurle mene neke druge, bio sam ja faca jaranei te kako, kad sam se glacno. Uletio u leviske, karirana koša je tu, marama oko vrata, i bitliska. Još malo ulja za kosu da se sjaji. Ih, zbavio i cvike i sahat. I šta da ti duljim više.Sačekam ja nju ispred hemisjke, sjećam se ko jučer, bio petak, pa joj reknem:“ Slušaj Dženana bona. Tako se zove, hajd nemoj da si na kraj srca. Vidiš bona da ću lipsat ko kerče rad tebe. Evo ti ovo cvijeće, ako’š s’menom u kino večeras.“.Uze ona cvijeće, jojjjj jarane čini mi se da sam počo lebdit, i kad zacvrkuta Allahu dragi, ja te miline, veli:„More, al’ u Lukavcu“ i prinese ono cvijeće nosiću da ga miri. Ma šta Lukavcu, mislim ja more i na mjesecu, samo nek si pristala.I odem ja u Lukavac u kino sa njom i tako se stanemo zabaljat, ono ozbiljno ba. Znaš šta mislim, starijisi od mene.- reče on i počeša se po bradi kao u neodoumici.

– Ma znam Samire, i šta dalje bi?

E dalje ću ti malo ubrzat. Zaručio ja nju. Ona pristaje, al babo ne daje, ni mukajet, neće da čuje. Gdje njemu zet da bude fizikaner, njemu diši, budži.Majku mu i njemu i njegovom položaju pokvarenom. Sreću moju i Dženaninu stavio ispod fotelje u kojoj sjedi. a ona me nako pravo od srca zavoljela,ma gotivila me ba na skvakom koraku. Dobra joj duša,osjećana. Nije dala ni mao da se sikiram ja. Sve me tješila da će pobjeć za me. Jal za me jal u Modračko jezero, dotlen je došlo. I rekla to babi svom. A on džukac, namjesti mi žvrčku.Sazno je da volim u kafanu ić’ i proveselit se i popit koju više.E ondak je pratio, i namjeti mi neku kurvetinu,kad sam se napio. I nekako se ona nađe kod mene ui samačkoj.Kad za neki dan eto ti milicije i meni lisice.Ko da sam ju silovo i istuko. Na sud i osude me dvije godine. Dženana više nije htjela čut zame. I uda se poslije godinu dana.Ja izišo iz Zenice, tamosam ležo. I na ulicu, U Puračić, moje selo mi se nije išlo. Šta ću tamo. I opet odem u Tuzlu, nekako se zaposlim u rudniku i krenem opet radit i raspitivatse za Dženanu i saznadnem da je u Tuzli. Na jedvite jade ju skontam da se vidimo, da joj objasnim. I objasnio sam joj, povjerovala mi. I opet ja sa njomonako potajno kreno. Samo ovaj put ona neće da ostavi čojka, veli dobar joj je. A meni sve nešto tu smrdi. Koje ba dobar joj, ostavi ju samu u kući a onode Bog te pita kud. A naka žena. Joj da s’ vidio jarane,  još se proljepšala onako zrelija. Ja joj stalno govorio da on mora imat drugu. Ne mere bit da naku ženu tek radi jarana i birtije ostavlja, a ona neće da čuje. „Ako oš’ vako, more. Ako neš’, allahimanet. Ja sa njim imam ćeru, i neću da moje dijete budebrez oca.“ I ja kud ću šta ću pristanem i tako godinama. Dobi ona i sina. Sigurno pitaš jel moj? Ona veli nije, da je sigurna u to, jer veli nismo tad mi bili skupa, već je sa njim. A mene uštinu nešto za srce, kad mi to reče. Ma znam ja bolan da joj je to zakoniti čojek i da mora to sa njim. Al’ mi pravo krivošto mora, al morado progutat’ inače ju izgubih. A mali na nju liči, njene oči, onako plave pa malko vodene, ko da vazda plaču. I tako smo mi godinama. Jaradio, nisam se ženio, nju krijo i ona mene, a voljeli se i dalje. Ljubav je to jarane bila i još bi bila da ne bi ovog rata. U početku rata onaj njen se aktiuviro,posto oficir u Armiji BiH, a ja redov obični. I sad ja bi, a i Dženana da idemo. Ona bi da djecu odvede iz pakla, al’ on ne da. Patriota, veli. Jebem mupatriotizam i majku. Dženana odluči da ga napušća, da uzme djecu i da ide. I dogovorimo se ona i ja da ja pobjegnem i da joj spremim prelazakvamo. Šest mjeseci sam ja putovo do Icehoa preko Austrije. Nisam htio u Austriju, jer nema tamo ništa samo hrana i garderoba. Ja htjeo da moja Dženanai djeca imaju život, a ne bijedu, jer iz bijede izlaze. Da mogu da radim i da ih izdržajem, to sam htio. A onda….- tu Samir zastade,suze mu same na oči navriješe.

Čekao sam, nisam ga ništa pitao. Ako mu se priča, pričaće. Ako ne, neću mu dodavati so na ranu, koja je vidim i ovako ljuta. Samir je ćutaopar minuta, otpija gutljaje piva i ponovo uzeo cigaretu i zapalio…– A ondak je jarane, kad sma uspostavio vezu sa njom konačno i čuo se i dogovorio. Uhhh.. jebem ti život taki…, ondak je ona sa sinom išla na pijacuda kupi nešto namirnica, da nađe što se naći more. I pijana budala, vojnik „patriota“ pokupi ih na pješačkom….Mali…., ma kaki mali momak već skoro..,Samir…, moje mu ime dala jarane, moje…na licu mjesta umro. Ona uspjela dočekati ćeru, još živa i dala joj u amanet da me nazove, da mi reče danema ništa od našeg plana. i rekla joj da ako oće da iziđe nek se men obrati i da me pazi ko babu svog…- I ponovo Samir zastade dok su suze lile niz lice..

-…jer sam joj ja trebo bit babo… Sve joj ispričala dok se nije preselila na Ahiret i tako ju zaklela. Kad mi Elma to rekla, to joj ćera, oboje smo plakali. I reklami je da bi voljela da me upozna, da vidi koga je to njena mati tolko voljela. A za Dženanu i Samira, misliš da je nekad neko odgovaro,ma jok bolan…Konda je kerinje zgazio, pa more bit da bi sad po novom neko z akerinje i odgovaro, al za hinsane jok. Jebem ti i državu, i patrijote i zakon taki, nek svi pocraju, jer nisu hinsani već hajvani, Ja probavo to pokrenut, ma kaki. Jaro mi javio da je oni što ih je satro, sin nekog budže i to zataškano…..Eto jarane sa Elmom sam ja išo svaki dan da pričam. I mislio sam da će doć, da ću ju viđet, ko da sam vidio moju Dženanu. Al’ opet onaj moj šejtan, što mi mira ne da upetljo prste, ne da mi da budem rahat ni truna. Javila mi jutros da ne dolazi, da ide za Ameriku, direktno iz Tuzle. Ima momka uunproforca,on ju vodi, sredio joj papire. I veli kad tamo dođe, i meni će papire napravit da i ja tamo dođem i da se upoznamo. Ma nema od tog ništa, znam ja.Zaboraviće ona mene, čim tamo počne normalno živjet. Kad more babu rođenog ostavit, ko sam joj ja. Nije ona moja Dženana i nemere bit niko to.Eto jarane to sam ti moro ispričat, inače bi prepuko od muke da nisam sad ispričo.- Nage Samir slijedeće pivo, a več ih je podosta popio.

MIslio sam šta da mu kažem, kako da ga tješim, a znao sam da ga ne mogu utješiti. On je svoj smisao života izgubio, ta prokleta realnost mu je ukrala njegov smisao života. Sve što bih rekao bilo bi suvišno, samo sam duboko uzdahnuo i potapšao ga po ramenu i uzeo pivo i dugo gledao u njega prije negosam nageo i pustio hladnoj tečnosti, da gasi vatru koju mi je njegova priča stvarila.

Realni život i njegova nemilosardnost.

Zašto sada, baš u ovom momentu da pišem o Samiru, pa radi one crne rupe koja me je bila ščepala, ali na sreći moju, za razliku od Samira ja imamnekoga ko me je nazvao i rekao „Volim te“ i crna rupa relanog živote se raspršila. Noć je prilično odmakla. Već je i naredni dan počeo da odbrojava svojesate, a sa njim i ja zajedno čekajući trenutak da zagrlim voljenu ženu i da joj kažem, kad joj u oči pogledam „Volim te, srno moja mila.“

A Samir, šta je sa njim? Ne znam, kad smo se rastali u Flenzburgu, više nikad nisam ništa čuo o njemu. Nadam se da je našao svoj mir, bar malo.

Jer zaboraviti nije mogao. Takve se ljubavi ne zaboravljaju.

Pages: Prev 1 2 3 ... 465 466 467 468 469 470 471 472 473 474 475 Next