KRSNA SLAVA – Neven Milaković

Neven

КРСНА СЛАВА

Још свјетлости дневне нема, а кућа је обасјана,
још мирују звона Света, а душа се сретна смије,
гласом свих ми праотаца одјекује зора рана:
“Пали свијећу домаћине, свану Свети Игњатије!”

Вријеме данас не постоји, будуће се с` прошлим стапа,
ево стижу прађедови да славе са потомцима,
предводи их стари Малеш показујућ` врхом штапа:
“Ту се слави стара Слава, ту још вјерних Срба има!”

“Ту поштују мој аманет, ту кандило и сад гори,
пред Иконом заштитника рода нашег, још се моле”.
Војвода се смијеши стари, док прађеду мојем збори:
“Благословен био сине, још Те чеда Твоја воле.”

А прађед се усправио, прса му се надимају,
из ока му суза блиста, старачком је руком скрива,
њом милује оца мога, к`о ђедови што то знају:
“Благословен био сине, још је наша лоза жива!”

И отац се благо смијеши, само Он је тако знао,
у око му небо стало, Рај Му видим у очима,
па је тако благородно свог унука дотакао:
“Благословен био сине, па унуке дочекао!”

И сви тако као један, Светитељу приступаше
главе своје приклонише, да Му руку цјеливају:
“Хвала Свети Игњатије, не тражимо ништа више,
јер виђесмо да потомци, прадједовски завјет знају!”

Невен Милаковић

PISMO GOSPODINU MINISTRU – Sidja Živković

СТВАРАЛАШТВО ЗА ДЕЦУ
SIDJA

ПИСМО ГОСПОДИНУ МИНИСТРУ

Господине министре, поштовани чико,
Пишем вам у циљу побољшања школе
Примите к знању моје саопштење
Понедељак деца, никако не воле

Недељом по подне, кад се варош смири
(што би рекла песма из старога Врања)
залепи се мама за ријалити шоу
драги тата хрче, то јест, гласно сања.

Шта остаје нама, осим да са лоптом
Излетимо негде, где ће бити боље,
До ливаде неке ил` школског терена
Па да се играмо све до миле воље

Господине министре, поштовани чико,
Кад су деца срећна, држава је јака,
Порука је јасна коју шаљем у име
И оних из осмог и малих првака.

У недељу вече, грчеви нас стежу,
Помислимо л` мало на сутрашње сате:
Обнављање, контролни, писмени па тест.
помагајте чико, ако Бога знате.

Не бисмо да укинете понедељком школу
(лично једва чекам осмех једног лица)
донесите само закон с једним чланом:
понедељком забрана давања јединица.

Сиђа Живковић

VATRA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

VATRA

Kako gori ono drvo,
kao moj život
miša u staklenci.
Besomučno zvone zvona,
dok vetrovi tope sneg.

Nešto novo,
u igri prolaženja
vremena kroz moje žile.
Uvek nešto novo.
Plave, pa ljubičaste glave,
uplašenih vrabaca na bunjištu.
Sve je novo,
ništa se ne ponavlja.
Ista je samo nakostrešenost,
ista je samo bojaznost,
ista je samo strepnja.

Kako gori ono drvo,
vatrom u mojim očima,
dok gledam proticanje
plavog jata lastavica.
Kako gori moj mozak
dok slušam nedoumice duše
i drhtim od mogućnosti,
koje će sutra postati prošlost.
Oh, kako gorim ja,
dok prokockano vreme
odlazi iz tela,
a petlovi bude novi dan
za miša u staklenci.

Besomučno zvone zvona,
dok vetrovi tope sneg

C) Ljubodrag Obradović

SVE DOK JE SUNCA I NEBA – Goran Todić

Goran Todić

SVE DOK JE SUNCA I NEBA

Može li dan bez svetlosti?
Noć bez mraka?
Jutro bez Zore?
Da li može tuga bez žalosti?
Boj bez junaka?
Soko bez gore?

Tako isto ne može Zemlja moja
bez Svetoga Kosova.

Postoji li negde more bez vode?
Mesec bez sjaja?
Potok bez kamena?
Besmislen je život bez slobode,
početak bez kraja,
ruka bez ramena.

Nezamisliva je Zemlja moja
bez Svetinje svoje, Kosova.

Ima li srca sto kuca bez krvi?
Može li se videti bez očiju?
Sta je znanje bez pameti?
Zar sila ljubav da nam smrvi?
Zar da nam dušu bezdušni ubiju?
Zar se može Tapija oteti?

Sve dok je Sunca i Neba,
i vere u Gospoda Boga,
Srbi se odreći neće
Svetoga Kosova svoga.

(C) Goran Todić

JEDNA PESMA ZA PLAKANJE – Slavoljub Jovanović

Ljuba Jovanović

JEDNA PESMA ZA PLAKANJE

Ko ukloni rumenilo sa lica ti veseloga,
ko posadi tamne bore, mračne senke pod očima,
kud nestade ona žena sa reljefa lika tvoga,
sa prolećem u osmehu i videlom u noćima?

Ko ugasi grotlo srca i poseče drvo strasti
i oduze miris cvetu i pokida svicu krila,
ubi pesmu u slavuju i obori gnezdo lasti?
Šta se zbilo s tobom, mila, da ne budeš što si bila?

Ko to krade suncu boje, da nam zora ne zarudi,
nad kolevkom, kraj ognjišta, da se jutro ne pozlati,
ko uspava mladog lava, da se nikad ne probudi,
i otera belu rodu, da se domu ne povrati?

Ko oglobi deci mleko i mrtvacu večnu kuću
i potkopa iz potaje stablo našeg rodoslova,
ko obrisa spektre boja i sutonu i svanuću
i pred svoje noge prosu kolačiće naših snova?

Tražio sam pravo tamo gde je uvek bilo krivo,
pa ožiljke nosim kao prijateljsko milovanje,
u mrtvom sam telu bio zarobljeno srce živo
u kojem sam odživeo jednu pesmu za plakanje.

(C) Slavoljub Jovanović

NEDOSTAJEŠ MI – Zorica Brkić

Zoca

NEDOSTAJEŠ MI

Noćas ću biti zvezda
što te u stopu prati,
a oči tvoje, pune žudnje,
zlatnim ću sjajem obasjati,
u zanosnoj tišini
što nebo krasi,
za tebe i mene
noćas ću sjati i sjati…

Biću tvoj spokoj
u tami dok lelujaju trave,
uspavane mirise
razbudiću pred svitanje,
jata slavuja raspršiti
iznad tvoje glave,
dok gledaš ka nebu
znaćeš da postojim,
u mesečini punoj strasti,
bez ljubavi i zvezde umiru,
nedostaješ mi,
zagrli me osmehom
da se ne ugasim.

(C) Zorica Brkić

СВЕЧАНО УРУЧЕНА НАГРАДА “МИРОСЛАВ ДЕРЕТА”

У “Галерији 73” на Бановом брду (Чукарица, Београд) свечано је уручена награда “Мирослав Дерета” нашем члану Види Ненадић за роман “ZOO CALLED LONDON”. Свечана додела награде почела је у 19 часова, 24.12.2008. обраћањем књижевног критичара и уредника Петра В. Арбутине. Скупу су се обратили и представник издавача Дијана Дерета, председник жирија Зоран Богнар, као и председник Градске општине Чукарица господин Милан Тлачинац. Вида Ненадић се топлим речима обратила публици и захвалила на додељеној награди.

*tekst preuzet sa Poete*

 

BRAVO VIDO!!!

KAD ME NEMA, TAD ME IMA – Slavoljub Jovanović

Ljuba Jovanović

KAD ME NEMA, TAD ME IMA

I ako se moje ime nikad glasno ne spomene,
i ako se nikad niko za moj жivot ne raspita,
kad me svojim tvrdim djonom zbrišu i ljudi i vreme,
i tada će jedna pesma sa uzdahom da se čita.

Kad u nekoj pesmi spaziš povredjeno jedno srce,
sa vremenom što nestaje, kao čiste suze trag,
kad u svome rumenilu dogoreva mlado sunce,
setićeš se da ti neko u životu beše drag.

Iz mladosti prekinute, kroz srce mi iskri želja,
da se vratim svojoj suzi, da otidnem u kraj rodni,
u naselju mrtvih duša, mesto ruku roditelja,
da zagrlim i poljubim onaj hladan kamen grobni.

Kad se licu osmeh vrati, posle suza prolivenih,
dok sa srca mirno skidam onaj teški kamen sivi,
mnogo puta pitao sam: O Gospode, da l bi meni,
da li bi mi isto tako dragi bili, da su živi?

Na listiću svoga veka život piše čudnu priču.
Za sve duše bezimene istorija jastuk sprema.
Pa, neka ti iz života samo dobra dela niču,
zablistaćeš na kamenu, jer te ima kad te nema.

U svečanom onom času, kad zazvoni za opelo,
i onaj će, što me mrzi, kad za ovu novost čuje,
oprostiti što postojah i što imah srce celo,
i onaj će, što me mrzi, hteti da me ispoštuje.

(C) Slavoljub Jovanović

Pages: Prev 1 2 3 ... 464 465 466 467 468 469 470 ... 484 485 486 Next