MUZIKA – Aleksandra Mladenović

AleksandraM

MUZIKA

Odvaja se koža od slaboga tela
sva svetla od vrata do nokata.
Samo vlasi lude uspravno stoje.
Zasviraj,maestro,rodjenje moje!

Oslepe oko, u snazi grč,
tamna mi dirka proguta dah.
Samo me plima draži i mori.
Zasviraj, maestro i kost neka gori!

Utonuh u znoj, pa štipa i kida
preostalo što je nakon svršetka.
Samo me smiraj u zagrljaj uze.
Sviraj,maestro, šećerne su suze!

Otvori se usna,naceri se jadno
a dlanovi brže u ljutiti boj.
Ti tonovi rajski za milost ne znaju.
Zasviraj, maestro, opelo na kraju!

Prikupi se koža, al’ nekako sama
presvuče me golu,krvavu i gladnu.
Zidove podigoh da se opet sruše.
Zasviraj, maestro, tu muziku duše!

(C) Aleksandra Mladenović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3594

MOLITVA-/odlomak /Jugoslav Nestorović

MOLITVA

Sve u krugu istom nistavila crna
sve bolnije,misli melje zrvanj strada.
Poderana lezi na stotinu trna
dusa napustena i od zadnjih nada.

Spasi,Boze,svaku dusu iskusenja!
Te tanane niti vetru ne izlazi
i to cedo Tvoga otelotvorenja
umij Duhom svetim i k sebi potrazi.

Na puteve svetle izvedi je smelu
da koraca,leti i ispija srecom
velicinu Tebe u tvojemu delu;
pronese Ti slavu sa ljubavlju vecom.

Skloni sve te sene presvetlom ti rukom
i obasjaj lucom i poslednje kutke
kud odlaze duse zadojene mukom,
skrivaju u tami i tavore cutke…

(C) Jugoslav Nestorović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3588

DALJ/odlomak/ Jugoslav Nestorovic

DALJ

 

Ti sijas u meni plamnog sunca zrakom.
I oci sad moje tobom,svetlom sjaje.
U radosti trenu prepoznam te svakom
i blazenstvo ovo,vecno bih,da traje.

Kad daljinom misli orose mi celo,
prhnu kao jata i u nebo dignu;
zatreperi dusa,bice moje celo,
jata mojih misli tebi ce da stignu.

A,ti na prozoru s kosama rasutim
sva topla od snova i uzdaha mekih
cekas,drage goste ljubavlju zasutim;
jata mojih misli s puteva dalekih.

I kad prva jata u kose ti slete,
na ramena padnu i spuste na grudi,
pokrice ti lice sena iste sete;
uzdaha i ceznji duse mi sto zudi…

Jugoslav Nestorovic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3579

Пулс – Душан Војновић

Пулс

Изоловани пролаз између зграда постајао је све светлији. Јутарње сунце је улазило у микрокосмос пун контејнера, ђубрета и пацова. Зидови зграда били су сиви. Или ипак не. Мењала се на њима сива боја мокрог малтера, са црном бојом нагомиланог смога. Игра загађења и трулежи.
Голуб је седео на симсу једне од оронулих зграда. Померао је глупаво главу у свим правцима, како то само голубови знају да раде. Знате, оно кад рашире очи и не разумеју ништа. Кљуцава створења. На један мах, сасвим случајно, зауставио је поглед на клошару који је спавао у заветрини контејнера, право испред њега. Био је покривен исповраћаним душеком. Мешкољио се као дете у постељи. Сан је мир увек, јер нема везе са спољашњим проблемима.
Голуб је опет дивље шарао погледом по уској слепој уличици која се завршавала зидом и кантом за смеће. Као у филмовима. После превише тих глупавих ситних покрета, голуб је одлучио да уради ствар због које његову врсту мрзе у целом свету. Одлучио је да нехајно распе свој измет негде. Било где. Окренуо се, шепајући кратким ногама, тако да је сада гледао у клошара својим анусом уместо очима. Трепнуо је, глупаво. Можда се и насмејао на неки еволутивно заостао начин. Први пакет. Други пакет. Затим се винуо у смогом упрљани ваздух града.

* * *

Клошар је сањао. Сањао је да је у купатилу. У својој кући коју је, иначе, изгубио давно на коцки. Као и маторог фијат – пунта. Као и све што могу да узму неки крупни и глупи момци у црним оделима.
Углавном, гледао се у огледалу. Није било ни трага његовој масној и неуредној бради, нити ожиљака од пијаног падања. Изгледао је као пре краха. Док је још живео са праве стране поноса. Дивио се себи и радовао се што је опет онај стари. Можда ће нешто добро смувати те вечери, ко зна? Насмејао се свом средовечном одразу у огледалу и посегнуо за чесмом. Ред је да се прво умије. То је ритуал оптимиста када устану. Умивање.
Спојио је руке и напунио настали чун водом. Задовољно је запљуснуо лице. Јутро је добро почело. Чекај мало… Што се руке тако лепе за лице?! Каква је ово вода?! Шта је ово?…
Буђење је обично такво – нагло и безобразно. Тежи да вас депортује реалности као одметника. …

* * *

Пошто је сањиво промуљао голубји измет по својој бради, клошар је са муком отворио очи. Био је збуњен. Осећао је кисели смрад те… твари на свом лицу. Како се свест враћала, за собом је доносила резигнираност, бес и нервозу. Схвативши шта га је управу пробудило, клошар се подигао са свог прљавог лежаја. Сео ја на ивицу и загледао се у зид наспрамне зграде. Трептао је, бесно и брзо, док му се бели измет сливао низ браду.
Размишљао је. Какво је ово било дно! Дотакао је не дно, већ темељ дна.
Комплекси које је закопао сан,полако су се јављали на јави. Бесно је скочио са душека. Толико се зајапурио да није могао ни да урликне. Дохватио је свој покривач и почео да га цепа, потмуло режећи. Каналисао је бес на уништење. Уништење свега што га је чинило бескућником. Мрзео је свој положај а још више то што га је сам изазвао. Проклете карте! Скакао је по душеку набијајући пете. Чак су га и тестиси болели од силине доскока. Вртело му се у глави од беса. Пљувао је по уништеном покривачу и душеку. Они су криви. И она проклета птичурина. И украдена вотка од синоћ. Сви су криви. Дохватио је празну флашу вотке која је била у узглављу покидане постеље. Зафрљачио ју је о зид зграде. Срча се расула. Престао је да скаче. Укочио се у месту. Било је време за лудило.
Можда пробуди станаре. Ситничаве људе. Лудаке. Како су га само гледали од када се “доселио“! Да бог да их деца гледала тако одвратно како су они њега! Кретени! Изашао је из зазора међу контејнерима и бацио поглед ка крају малог ћорсокака. Окренуо се на другу страну. Тамо се пролаз уливао у тротоар неког булевара, шта ли. Бесно је дахтао. Желео је да се самоуништи, да се разлети на хиљаду делова. Па да га чвака исти онај глупи голуб који га је и “умио“. Било је време за губљење разума.
Вратио се до бившег лежаја, смиреног пулса али са врло рушилачким мислима. Ма шта је ово?! Живот?! Ма дај… Ово је глупост, јадост, смрдљива клошарска карма! Преиспитујући глас савести, онај који људе тера на нервни слом, копао му је по бесу говорећи:“Да, то је јадост. Да, то је улица у којој живиш сам и презрен, заборављен. И за све си ти крив. И твоја глупа коцка. Изеле те карте!“ Сам је себе дражио тим чињеницама, тим гласом. Понављао је, полако се заносећи:“Ти си крив -умри! Ти си крив – умри!“ Почело је да му се допада то понирање у лудило и самопоништење. Ненормални сјај му је замутио очи. Блентави осмех му је затегао усне. Уши су му се укрутиле, жиле на врату искочиле. Сада је било време за урлик. За лудачки смех. Више није било душека и покривача. Флаше. Сада је остало самог себе да поцепа и разбије о зид свог краха. Смејао се све грлатије и грлатије, сада на глас понављајући:“Кретен, ја… сам кретен. Луд, или пијан или луд… Кретен!“ Вртео је ту плочу лудила док је круто стајао и духовно одумирао. Бела пена, која дође када оде разум, силазила је низ чекињсту браду и врат на прње. Одело спојено од отпадака правих одела. Оброци спојени од отпадака правих оброка. Све је било неки гротескни спој ствари које не требају нормалним људима. Живот – отпадак правог живота.

Викао је на зид зграде:“Излазите комшије! Да се упознамо! Ја сам клошар пред вашим вратима, ЈА! Ахахаха….. Исти онај којем нисте дали ништа да једе….Ја сам луд, да луд! Исти онај којем нисте дали ничим да се покрије… Што сам луд!? Исти онај…Онај… Који је луд…Луд! Аххахаха!“ Драо се из свег гласа. Пљувачка и задах су излетали из уста као ерупција лудила.
Нико га није чуо иако се налазио скоро у центру града. Људи су углавном глуви за туђу трагедију. Ствари које су учестале постају нормалне, неузбудљиве ма колико трагичне биле. У овом савременом свету. Где су обавезе брже од осећања. Нажалост.
Сада већ малаксао од извикивања клетви и псовки, клошар се спустио на остатке душека. Сео је, уморно и полузатворених очију. И даље је мумлао:“См…Смрт њхм…њима…. Говнарим… ма! Луд… хц.. ацима!“ Лупао је руком о бетон поред себе. То је више личило на миловање него не ударце. Човек је остао без снаге. Све мање је говорио, све су се чешће заклапали капци. Испразнио се, желео је да спава. Да одмори, да одлети из овог уског пролаза.

* * *

Два малолетна дилера утрчала су у ћорсокак из правца булевара. Полиција им је била за петама. Борили су се за дах, осврћући се и ослушкујући. Тишина. Наставили су ка слепом крају уског пролаза. Ка високом цигленом зиду испред којег је канта за смеће. Као у филму. И даље су се освртали за собом. Један од њих, нижи и мршавији, закачио је патиком неку обамрлу руку. Повукао је већег за рукав дукса. Очима је показао на леш средовечног клошара. Био је то призор на који их је улица научила. Видели су много лешева а некима су и сами били узрок. Већи се сагао да боље осмотри клошара. Видео је белу пену у углу уста. Затворене очи. Безизражајно лице. Опипао га је. Клошар није давно умро. Крутост га није још обузела. Већи је устао и погледао мањег. Као да је тражио савет, решење. Били су један од оних учесталих уличних тандема. Један је мислио а други радио. Симбиоза асфалта. Мањи се двоумио кратко време, тупкајући врхом патике о бетон. Погладио се по бради. Знао је. “Ували му тај доп. Брзо! Прескочимо овај зид – и нема нас. Видиш да је ово неки џанк. Лупила га кап. `Ајде, шта гледаш, јеботе!“ Видело се дивљење у очима великог. Никада му није било јасно како његов друг може са лакоћом да их ишчупа из глупости. Кесицу са хероином убацио је у клошареве рите и самозадовољно погледао у малог:“Ево, брате! Јел` добро?“. “Ма фино, брате, фино! Ај` сад скаћи на ову кантурину па да `ватамо маглу од пубова!“ рекао је мали и закорачио ка канти за смеће.

Убрзо су се уз рушење канте и плашење неког залуталог пацова нашли на другој страни зида. Наставили у свој криминални радни дан.

* * *

Клошар је наставио да буде мртав.
Касније ће форензичари установити да је умро од срчаног напада. Полиција ће објавити да је један ситни дилер – наркоман умро од овердоза. Притиснут опсежном потером, убио се. Случај ће бити решен. Неко ће бити унапређен. Клошар ће бити сахрањен о државном трошку. Сви ће бити грешни и задовољни. Град ће наставити да пулсира. А клинци дилери? Па, они су нека друга прича…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3566

Одлазак – Душан Војновић

Одлазак

Старац је умирао. У лице му је живот урезао потамнеле бразде. Ордене за савладане препреке. Избледелим гласом, који је, као и човек сам, постајао сенка, дозивао је.
Некога, било кога.
Осећао је исто што и сваки човек на самрти. Напола већ у небу, смирен и сигуран да одлази, своје искуство желео је да остави некоме.Свој неписани тестамент, духовну заоставштину, осећао се обавезан да преда неком довољно младом, ко би по тим речима поправио свој живот.
Али, мутан је поглед у том међусвету. Самрт је трен међусобног потирања материјалног и духовног, трулежног и вечног. Зато је све трепераво, замућено и сузно. Једино чуло које човек садржи док умире је савест. Њена тежина се смањује са сваким признатим грехом, са сваком изговореном реченицом, и сваког трена душа је мање оптерећена. Све је ближи тренутак њеног полетања у светлост.
Старац је осећао још мало тог терета. Притискала га је само сопствена мудрост. Јер, и она је терет ако се не подели са другима.
Сузним очима чији су се капци болесно споро затварали и отварали, трагао је по болничкој соби. Ништа није видео. Једва да је и знао зашто гледа, али савест га је притискала и гурала. Терала га је да тражи, као што и официр гура уплашеног регрута у битку.
Усмеравао је поглед ка силуетама које су промицале поред њега. Можда је већ и умро, мислио је. Можда је у неком од безброј светова сенки. Али, терет у грудима га је подсећао да још увек живи, једва приметно.
Вапио је. Изговарао је неке чудне, гротескне речи, које је и сам тешко разазнавао. Једва је знао да уопште прича. Сваки повишен глас је надљудски напор. Јер, душа је мотив, а у њему је било све мање душе.
Неко га је, изгледа, чуо.Једва својом вољом, појачао је јечање. У хаотичне реченице, које су се сливале из замућених мисли, убацивао је молбе, кукања и клетве. Успео је, најзад.
Сенка се наднела над њим. У својој истрошеној уобразиљи означио ју је као Младића. Морао је бити млад. Јер у противном све је узалуд. Осетио је нешто топло и животно на својим модрим и увелим рукама, које су прекрштене почивале на грудима. Знао је да су то Младићеве руке и пријала му је та сажаљива топлота, последња коју ће осетити. Пре но што наиђе ледени дах смрти и тама ишчекивања.
Времена је било невероватно мало. Старац је, гуран својом савешћу, журио да што пре посеје последња семена своје мудрости и искуства. Није било битно да ли ће она пасти на плодно тле. Души се журило. Само је хтео да избаци последњи џак песка из свог живота, и полети.
Почео је. Излагао је прво мутно и нејасно, ни сам себе није разумео. Нада му је била све слабија. Обузимао га је страх од тежине сопствене душе. Тамо где он иде, сваки терет је сувишан.

Онда је, грчевито стежући бели чаршав испод себе, почео да бистри мисли. Можда се и ознојио. На пар секунди, опет је осећао крв која пролази кроз вене и снагу мисли која трепери у глави. Причао је и надао се да га смрт неће прекинути. И није. Тек у трену када је завршио, клонуо је на бели јастук. Дубоко је удахнуо три пута. Затим је, лак као перо, исклизио из потрошеног тела.

* * *

Млади свештеник је био зачуђен и задивљен у исти мах. Сва та снага са којом је старац покушао нешто да му каже, била је небеска. Био је, после овога, уверен да је све чему су га учили истина. Вечност је у његовој глави попримила дубље и разумљивије значење. Као и душа.
Опет се вратио на десетак секунди старчевог напора. На искре у његовим одумрлим очима. На своје изненађење када је старац коначно проговорио. А није много рекао, само једну мисао, сипљиво и уморно : „За собом остави осмехе, задужбине руши време.„
Онда је напустио овај свет без имена и презимена, сећања, мишљења. Упутио се у вечност и непознато.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3563

Kad bi mogla- Mile Tešanović

MileT

Kad bi mogla

Čeznuo sam za našim danima;
ondašnjim snovima,
pogledima, strahovima,
nesigurnim koracima i riječima..

Oko je suzu pustilo
Uzdah se jedan oteo
Kad sam se sjetio
Kako sam kasicu razbio
da bih nam piće platio,
džepove nervozno preturao,
krevete pomjerao
da bih našao,
da bih nešto našao;
čokoladu ti kupio,
na sladoled te vodio..

Onaj treptaj, strah i stid..
Tvoji drhtaji,
iznenadni trzaji,
smijeh..

Sad bih ti dao, kupio..
Sve dozvolio
Kroz svemor stobom letio
Kad bi mogla..
Samo jednom da me
pogledaš zabrinuta,
zaljubljena, stidna..
Kad bi mogla..

(C) Mile Tešanović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3550

Putovanje misli – Djurdjica Lazić

putovanje misli-djurdjica lazic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3503

SKRIVENO ZNAMENJE – Nevenka Alispahić

NevenkaA

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3492

NOĆ – LepaSimić

KOLIKE MISLI....LS

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3456

SKUPŠTINSKE IMPRESIJE/odlomak/ – Jugoslav Nestorović

SKUPŠTINSKE IMPRESIJE


Zašto, ne vidim vozove s krilima?
I avione što plove na vesla?
Što brodovi nisu na vrhu cilima?
Što, pastir ne beše, nikada, mi Tesla?

Muko života i moro preteska!
Ja hoću da vidim čuda nevidjena!
U meni mora da je neka grešska
u srcu i mozgu? Mana urodjena.

Ima li spasa? Za njime ja žudim!
Neću da budem ovo što sam sada!
Što moram nečemu večno da se čudim?
Da čudo budem želim od vajkada!

Pa nek`se drugi kad me vide čude.
A, ja ću sretan za spas duše njine
pevati svetu budala i lude
iz moga gnezda, večne pomrčine…


(C) Jugoslav Nestorović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3455

GDE JE NESTAO ČOVEK ZVANI GILL – Spasoje Ž. Milovanović

Spale

ГДЕ ЈЕ НЕСТАО ЧОВЕК, ЗВАНИ GILL

Кад си унутра ниси ван
Сунце траје док траје дан
Месец само уз ноћни сан
Океан завршава ко пасуљ слан

Кад се наједеш не осећаш глад
Док не остариш био си млад
Врућина уђе у сваки хлад
Без љубави своје туђој си рад

Богатства има док злата сјај
После априла прође и мај
Ловца на крају улове знај
А само небо нема крај

И
Ко што се од овце прави цветни тил
Ко нетрагом што заврши онолики Нил
У небо се претвори човек, звани Gill
Јер
Све има свог трајања век
Човек је чврст а после мек
Много је боље да живи ко небо
ил
ко небо – онако тек

Спасоје Ж. Миловановић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3452

LAPPLAND/odlomak/ – Jugoslav Nestorović

LAPPLAND


Njena put je nežna, glatka poput leda.
Svežina severa njenom kožom piri.
Iz kosa se njenih miris snega širi.
Susret smo dva sveta kroz njihova čeda.

Njeni svet je izvor iskonske čistote
Ljubavi i duša tajanstveno mekih,
Što poruku tovrca vremena dalekih
čuvaju, i danas, u liku dobrote.

Ja kročih iz sveta duša usred kala,
u kome sve grehom i zlobama vrvi.
Sveta sazidanog kostima, u krvi,
iz raskošnog dvorca svekolikih zala.

Njeni snovi sežu do toplina vatri
u beskrajnoj noći okovanoj ledom.
Nasmejanog čeda, zdelice sa medom,
da boljka ne nadje konak joj u šatri.

O snovima u mom svetu, ja nezborim.
Razumeti neće stremnje uzvišene,
bezdušja i pakost u odsjaju žene.
Osećam, pred njome na lomači gorim…

(C) Jugoslav Nestorović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3442

TI GORDA SI SADA

TI GORDA SI SADA

 
 

Ja ti jesam jedan od onih nevernih
rečju,stihom i hvalom.Tajim u sebi
gomilu gorčine i reči čemernih;
a da ih do sada ja nerekoh tebi.

Nikad me oda tebi dirnula nije.
Ni tebe ni sebe nenadjoh ja tamo.
U krilima tvojim ponižena bdije
gomila ti dece.A,oboje znamo:

Materinstvu svetom duh;svakog prožima
jednakom ljubavlju i dojke i krila.
Milosrdnost tvoju ko od dece prima?
Kome sad maćeha a mati si bila?

Ko te takvom čini? Zašto? I do kada?
Gde je ljubav tvoja milosna i sveta?
Zašto,sin ti odan ,gladan danas strada
a ti dojku daješ drugom?Zar prokleta

Nije ljubav takva?Od Boga prezrena.
Milioni dece kao crvi gmižu
a ti ko maćeha drugoj posvećena!
Gomile se gladnih tiskaju,i nižu

Beskrajne kolone beznadežnih duša.
Pitaš li se ikad sta su pravde tasi?
Ko to blagodeti tvojih gozbi kusa?
Koliko se nada svakog dana gasi?

Pred Bogom svi isti!No,ne i pred tobom!
Neganuta sudbom zlehudi i bede,
nebrojenu decu ostavljaš za sobom:
Zar životi njini ništa ti ne vrede?

Mač pravde ponekad gospodara menja!
Kad i Boga trpnja,samilost izdaju.
Pravda kida lance,prah cini od stenja
i zlu svakom uvek ona je na kraju.

Ti,gorda si,sada,od umilnih reči
onih što iz grudi zadnju kap ti sišu.
Hvalospeva eho u tvom krilu ječi;
ti nadimaš grudi.Drugi,jedva dišu.

A kad dodje vreme turobno i zveri
sidju sa planina izgladnele,besne
krvoločnom snagom razvale ti dveri,
mlohave ti grudi premale i tesne

Postaće za one sto ih sada doje.
Okrenuće ledja,nestaće bez traga.
U odsudnom času,ti saznaćeš ko je
od dece ti veran.I kome si draga.

Jugoslav Nestorović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3420

Dodir – Arsenije Lalatović

ArsenijeL

DODIR

Krv nije voda…
Nije ni vino…
Ona je dodir pokoljenja…
Rijeka koja teče…
Iz praha prah…
Ćutnja…
Stapanje nad trenom…
Pogled u daljinu…
Nad horizontom…
Korijena…
Krv crvena…
Ah vrela krv…
Tinja…
Bukti u grudima…
Opominje…
U pamet se…

(C) Arsenije Lalatović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3413

ČEKANJE – Angelina Radulović

AngelinaR

ČEKANJE

San. Upokojen u mutno jutro, zadojen obrisima jutarnjeg svetla. To je bio jedini život koji je imala.

Počinjao je s večeri kad tamne senke krenu da plešu horizontom. Izdužuju lagano siluete postajući merilo za noćni strah.

Čekala je srtpljivo.  Svake večeri je čekala da se uz nju neko stisne. Da pogodi pravo dugme. Da je prožme struja od laganog dodira.

Sagorela bi, dogorela i ugasla svakog jutra. I opet bi, u dokolici čekala da je neko zapali. Da joj se po utrobi razmili hiljadu svitaca, razlije toplota svetla.

Promicali su pored nje razni tipovi. Neki u graji, bahati i bučni, neki u tišini, zagledani u vrhove cipela, pognuti nad sobom. A ona je samo čekala.

Nije bila nalik na druge, koje su u skladu s vremenom želele da ostanu ganc nove, virgo intacta reklo bi se i da samo oholo prete svojim netaknutim sjajem.

Ona je, nasuprot njima patila za dodirom, mekim i preciznim. Da je upotrebe. Da je svaki put iznova prožme čarolija svetla.

I konačno  i ove večeri, dok su senke plesale po izlogu, dočekala ga je.

Sigurni dodir rukom na pravo mesto i ona, sama i posle svih tih silnih noći ocvala „Tifani“ lampa u ulaznom holu hotela „Kontinental“ srećna, dočekala je opet trenutak bleštavila.

(C) Angelina Radulović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3411

Pages: Prev 1 2 3 ... 481 482 483 484 485 486 487 ... 517 518 519 Next

Load more