IZGUBLJENI – Sanja Petrović

Sanja

IZGUBLJENI

Zašto vam je teško da prihvatite

nečiju sreću i zadovoljstvo?

Da li ste toliko nezadovoljni

svojim životom?

Zađite malo u sebe.

Svoje JA istražite.

Na list papira stavite

šta vas veseli, a šta rastužuje.

Iskreni budite i recite

kada ste se poslednji put

od srca nasmejali?

Lepu reč nekom uputili

ili pak nekog ohrabrili?

Gde ste se vi, ljudi, izgubili?


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/97

PESMA O ČEDI – Zoran Hristov

ZoranHristov

PESMA O ČEDI

Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi
pričaću vam priču, o učitelj Čedi.
Naš učitelj Čeda, dobričina stara,
gde god da se nadje, njega neko vara.

Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča,
nas seljake sponzoriše jedan stari čiča.
Nekome je čiča, a nekome deda,
prezime ne prizna, ime mu je Čeda.

On je dobar čovek, ali se nervira
zašto baš on mora, da nas kreditira.
Ni mi nismo stranci, sve poznata lica,
Stanko, Goran, Neša i majstor Novica:

Uvek bi nam dav’o, šta god da nam treba
ali mu je krivo, Bansek ga zajeba
Tada su u selu desila se čuda
sa Bansekom oni došlil su do suda.

A svedoka našo, kleo se u oči,
Istinu ne zbori već lažno svedoči:
Svedok kaže Banskek Čedi sekao je drva
al Čeda ne pamti, od staros’ se gubi
što je bilo dovoljno da taj spor izgubi.

Prodje vreme, al’ nikako kompromis da nadju
za novog svedoka izabraše Sladju.
Žena jadna ne zna o čemu se priča
pa od muke počela stvari da veliča
a Čeda sav srećan, što ga svedok štiti
trlja ruke radosno, na dobro će biti:

Kaže posle sudjenja, svedok nema manu,
‘ajmo društvo zajedno, sad svi u kafanu.
Jeli su i pili, tura turu stiže
a sad situaciju, da pojasnim bliže

Sve je bilo lepo, tog dana i sutra
kad poštar zakuca na vrata izjutra
Gospodine Učo, daj rakiju i ne maleriši
Imaš sudsko pismo, izvoli potpiši:

Da sad vidiš čuda,
sa rasprave sudske to je bila procena,
Bansek oslobodjen, Uči slaba ocena.
I pored svedoka, učitelj je pao,
sud je svoje rek’o, Bansek pare dao.

Prodje malo vremena, smiriše se strasti
majstor Noce pomisli, na foru će uča pasti
smišljao je danima i spremio varku
da učitelj Čedi uzme ‘iljadarku:

Kaže majstor Novica, plaćam turu pića,
al’ u džepu ostala mi sića
Uča Čeda, ne znavši za varku
dade mu u zajam, jednu hiljadarku.

Majstor kaže, vraćam čim penzija stigne
ne znajući da će tenziju da digne.
Nesporazum mali, napravi im svadju
pa nikako oni rešenje da nadju.

Uča muku muči, traži svoje pare
Novica u minus, nema za cigare
Kod Neška i Lilu, prave veresiju
u svadju su, al zajedno piju.
Puna sveska ispisanog duga,
Pelinkovac leti, i dalje se cuga……

(C) Zoran Hristov

Još jedna šaljiva pesmica koja je povezana sa istinitim dogadjajima u selu gde sam odrastao.
Zbrdazdolisano…sa gramatičkim propustima, svesno napravljenim zbog rime, ali dovoljno razumljiva.
Ko voli ovakvo štivo, neka pročita.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/96

NOVO RUHO – Sanja Petrović

Sanja

″prepotentnost vodi u nigdinu″.

Zapitah

da li su pravoj osobi upućene

i opet žar – ″da″.

Svakojake me osobine kitiše,

ova beše sasvim nova.

Ogledah se neko vreme

i shvatih

mogla bi lepo da mi pristaje.

Šetaću u novom ruhu

samo za Vas

koji me u njega odenu.


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/95

GOST – Sanja Petrović

Sanjalica

Znaš, čest si gost mojih misli.

I gostiš se baš.

Ja volim domaćin biti

ali bila bi mi čast

kada bi nam se uloge zamenule,

makar na jedan čas.

Ne, nisam skromna.

Volela bih da čas traje večno.

Da postane normalna stvar

da sam tu

jer baš tu mi je mesto.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/94

KAP PO KAP – Lepa Simić


LepaLea


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/88

Srce za Srce – Svetlana Poljak

Ceca

SRCE ZA SRCE

Zar da se vratiš
na nasip moga
neverstva
i primiš dlanove
koji djavole lome;

Krst si i sreća
onog eona
koji polako tone
u kap ciganske krvi,
koja proždire žednim
grlom
pokojnog mora
koje se kupalo pod jednim
Suncem,
pod jecmom i violinom;
U plast bolnih zora
da za pokoru
sečem se daljinom.

Daljinom vremena
i grlatih sena
što ih pod Mesečevim
bregom krijem;
Sto dolaziš. Što umirem;
Što ću srce za srce da ubijem.

(C) Svetlana Poljak

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/84

MOJA PODGORICA – Neven Milaković

Neven

MOJA PODGORICA

Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije gužve koju su pravili mahom dokoni posjetioci, tumarajući besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj bila jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa nisko postavljene metalne konstrukcije koja je povezivala standove, visile su najlonske kese(pijacnim zargonom infuzije), dopola ispunjene ustajalom vodom i svjedocile o dovitljivosti i trudu prodavaca da zaštite svoju robu od nezeljenih padavina.

Gledajući te sablasne ukrase iz kojih se širio zadah truleži i čamotinje razmišljao sam o nedokucivim stazama koje su dovele sve te ljude na ovo turobno mjesto.
Steta sto Bog nije dopustio nasem jedinom nobelovcu da upozna cari ove naše avlije, On bi mnogo vjestije opisao cudnu mjesavinu naravi, karaktera, kultura ispreplijetanih Vjecitim usudom bakanskog kazana.

Bilo je tu izbjeglica iz Krajine, Bosne, sa Kosmeta, dosljaka iz Rozaja, Pljevalja i drugih gradova sjeverne Crne Gore koji su u ovaj ocaj uletjeli bjezeci od jos veceg ocaja i beznadja, bilo je, doduse u znatno manjem broju i mjestana vjecito hronicno nezadovoljnih sto nisu uspjeli bolje da se udome u svom rodnim gradu. Bilo je inžinjera, bivsih profesora, biznismena kojima je ratni pozar preko noci sagorio pozamasne imetke,bilo je nepismenih i polupismenih i zaista je zastrasujuce kako zivot u trenu potre sve razlike, kako se vaspitanje, obrazovanje, maniri sticani generacijama ocas utope u sivilo i prostakluk. Naravno,ovaj process je jezikom ucenih ireverzibilan i tu lezi sva nasa kob.

Potencijalni kupci su nadmeno,sa visine koja im nikako nije pristajala preturali po robi gledajuci snuzdene trgovce nekako gadljivo,kao nekoga nedostojnog njihovog prisustva.Valjda su i sami utekli iz svojih prokletih avlija pa se nisu mogli oduprijeti potrebi da maker ovdje i maker na tren postanu neko i nesto.Sa svih strana je trestala muzika iz jeftinih kasetofona i tranzistora pa sam vjecito bio u nedoumici da li je zavijanje koje je bacalo u depresiju posledica vokalnih dostignuca cuvenih zvijezda folk muzike ili zadnji trzaji dotrajalih uredjaja.

Zamor je pristizanjem novih grupa radoznalih, ali i najcesce nezainteresovanih turista bivao sve jaci. Kako je dan odmicao buvljak je sve vise podsjecao na uzareno grotlo koje ce svakog trenutka eksplodirati. Sa lica crvenih od vrucine, umora i prije sveka ljutnje, slivao se znoj, a pogledi sup o pravilu lutali ka susjednim standovima. E ti su mi pogledi teze padali od svih nepogoda koje su dolazile u paketu sa radom na pijaci.Ako se neko ikada pitao gdje je izvor svih nasih nesreca ,,vjecitih poniranja, bijede, nesloge, promasenih mladosti i nedocekanih starosti, treba da vidi oci prodavca u trenutku kada njegov sapatnik sa susjedne tezge proda parce robe. Jednom sam u trenucima lucidnosti iznudjene zastrasujucim ljudskim ocima rekao: ”Kad bi pogled mogao da ubija,ovdje bi kopali rovove”.

Čudna je ta ljudska potreba da stvari okrenu naglavacke, da za sve nepravde i tegobe koje proisticu iz njih okrive one koji su im najmanje krivi, sa kojima bi se ustvari trebali solidarisati imajuci u vidu okolnosti koje ih povezuju.

Misli me naprasno i grubo kako to obicno biva,vratise u daleku proslost i pred ocima mi se stvori lik profesora Slavka Vuckevica, covjeka kojem sam se iskreno divio zbog njegove fizicke, intelektualne, eticke…jednom rijecju ljudske ljepote. “Vidite djeco”, govorio je,” u bokserskom ustanku su ljudi unistavali masine smatrajuci da su one krive sto su ostajali bez posla. Zapamtite djeco, bolje je i da se pomirite sa nepravdom nego da svoje nezadovoljstvo pogresno usmjerite.” ”Kako sam mogao i naslutiti onako nezreo, razmažen i lakomislen”,,pomislih,”da cu ovog mudrog covjeka razumjeti nakon toliko godina i to baš na ovom bizarnom mjestu?”

Iz razmišljanja me prenu glas… čist, razgovjetan, odlučan…toliko drugačiji od zamarajućeg zamora da je dopirao do mene, poput čistog planinskog vjetra koji je razgonio teški, ustajali vazduh.

U trenu mi pred ocima zaigra moje rodno Pobrazje. Samo pravi Podgoricani umiju da razlikuju te sitne, obicnom uhu nedokucive detalje i na osnovu njih ustanove iz kojeg je dijela grada njihov sagovornik. Starovarosani, Zabjelcani, Brijecani, Dracani, Momisani…svi oni imaju nesto svoje, nesto po cemu se prepoznaju, sto ih cini drugacijim od ostalih, ali istovremeno i povezuje,narocito kada se nadju van Podgorice.

Pogledah radoznalo u pravcu okrepljujuceg glasa. Lik je jos vise odudarao od bezlicne mase. Onako nasmijan, vedar, lijep tijelom i duhom kao da je zalutao iz nekog drugog filma, zanrovski suprotstavljenog od ovoga koji mi zivot svakodnevno projektuje, covjek kojem bi samo pazljiviji posmatrac priznao cetrdesetak napunjenih godina, topio je svojim djecackim osmjehom led vrelog ljeta.

“Je li moguce”,pomislih.”Je li moguce da sam sacuvao taj osmjeh sve ove godine? Pa prosao je citav zivot! Nisam ga video od svoje osme godine.”

“Oprostite”, prozborih kada mi je bio sasvim blizu,” odakle ste?” ”Iz Pariza”, rece zbunjeno,” sto pitas?” ”Nisam te pitao gdje zivis nego odakle si!”, nasmijah se, sada vec siguran da se nisam prevario. “Iz Podgorice…sa Zabjela”, progovori nesigurno zagledajuci me radoznalo i sa cudjenjem.

Bio sam zadovoljan sto sam eto posle toliko godina uspio da ga zbunim. “Sa Zabjela”, rekoh,” ili sa Pobrezja?” “Nevene….to si ti Nevene!”, zamuca, a onda me scepa u zagrljaj kao da je nasao nekog koga je davno prezalio.

“Sto ti radis ovdje?”, upita kada se malo pribrao. “Kako sto radim?! Ovo mi je radno mjesto, prodajem robu.” “I neka mi neko posle kaze da ima pravde na ovom svijetu! Pa uvijek si bio najbolji djak, a ja sam bio vise oko skole nego u njoj, I sad ja kao uspjesan covjek, a ti ovdje.

Ma j…. ti ja tu pravdu”, procijedi sebi u zube. “ Sto ces Mujo, ja sam izgleda ponavljao iz nekih drugih predmeta”, iznenadih sebe odgovorom. “Nijesam ja Mujo”, nasmija se seretski,”ja sam Milo!” Tipicno Podgoricki nacin da se prekine “teska prica”,uostalom kroz salu je lakse svariti ozbiljne teme.Podgoricani ne podnose ljude koji se ne umiju saliti na tudj, a Bogami i na svoj racun. Tesko onome ko nije umio maker da sakrije ljutnju, tek bi mu se onda nakacili. Tako su mnogi zaradili nadimke kojih se nisu mogli otarasiti dok su zivi.

A sad da pojasnim ovu zavrzlamu oko Muja i Mila. Direktor njegovog oca je bio Milo Boricic, ugledan covjek, narodni heroj… u njegovu cast je moj drug dobio ime. “Posao ja u skolu”, poce Mujo kao da mi cita misli, i cujem uciteljica proziva nekog Mila. Svi se smiju i gledaju u mene.” ”Sto vam je!?”, viknem ja,” a oni popadase od smijeha. Tek tada sam ti ja saznao da nijesam Mujo nego Milo.” “E za mene si bio i ostaces Mujo”, rekoh smijuci se.

A njegovo “skolovanje” je posebna prica. “Prozove mene uciteljica da citam”, nastavi ne cekajuci da ga ja podsjecam. “Ja se preznojavam,zamuckujem…”
“Brze citaj Milo!”, viknu ona,a ja… “Brrrrzzzze ciiiiitaj Miiiilooo. Odelenje u smijeh, a ja preko vrata.”

“Zamisli druze, zena mi je Francuskinja, predaje na Sorboni.” “Pa logicno, uvijek si dobro prolazio sa uciteljicama.” “E vala sam im i vratio za sve!”

Ljudi su nas tupo gledali dok smo se kikotali poput djece.

(C) Neven Milaković

PS: Poštovani prijatelji, nastavak ove priče je u Vašim rukama. Naime, nakon čitanja Vaših komentara, odlucicu definitivno da li da pokušam da napišem knjigu ili ne. Unaprijed zahvaljujem na kritikama i to u istoj mjeri i pozitivnim i negativnim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/83

Галанд

Зимско сунце полако је тонуло. Држао ју је у наручју. Њена коса, коју хладни ветар мрсише, милова му лице.- Спрема се олуја. Хајдемо унутра. – рече му тихо.- Сачекај љубави. Сачекај, желим нешто да видиш.- Постаје хладно, уђимо.- Погледај, погледај тамо. –  показа руком негде у даљину.- Шта раде тамо, ускоро ће снег, ветар се појачава, зашто не дођу у град? Чини се да чујем смех.- Они никада овде не могу доћи, никада – рекао је тужно грлећи је.У одаји на највишој кули града било је топло. Ватра је тихо горела а ветар који је хуком доносио хладноћу не пробијаше топлину.- Ко су они? – упита га у полугласу.- Дођи до мене љубљви, седи и саслушај стару причу, стару колико и векови од доба наших праотаца.   Звали су га Галанд. Био је краљ, барем тако говоре. Она била је краљица. Звали су је Крид.Њене дворе похараше дивље хорде. Он пружи је уточиште и дом. Пође у рат за слободу њених поседа.Била је тужна и сама. Тек  понекад он видео би јој сјај у оку. Једино он, тако кажу. И наједном погледи су им се срели. Тек једном. Тек на трен. Копље у боју погоди га и он у грозници паде у постељу. Она, преузе бригу о њему а дани прођоше. Она паде у сан. Када он се пробуди виде је крај себе. Помилова је по коси. Она се тад пробуди и он је рече:   – Ти заувек  моја ћеш бити.  Време је пролазило и он је пољуби. И она пољуби њега. Знали су да љубљв као њихова вечно траје. Кажу да то била је  љубав, велика и јака као ни једна до тада. Говоре да он волео је њу. Говоре да она волела  је њега. Кажу да отров намењен њему једном она попи. Он виде да је губи и испи оно што за њом у пехару оста. Негде у понору на путу ка наручју Молоховом док  падала је у тмину он стиже и руку јој даде.  – Врати ми се, –  рече јој. И поведе је ка светлости што даље од мрака. Није дао да неко му је узме. Ратове доби и врати мир краљевству њеном. Пред љубави, као прва, тад дужност се јави и она од њега оде.Он остао је сам. Кажу да чувао је њу у свом сећању. Кажу да он њу заувек је волео. Кажу, да она је њега заувек волела.Говоре да сузама он написа песму. Најлепшу песму о љубави, никада довршену. Кажу да се свитак временом изгуби. Кажу да нико после њега је не певаше, никада.            Са именом њеним тражио је снове, сваке вечери од кад је виде последњи пут. Кажу да очи чудно му сјајише, и да поглед му ледан би. Ратови и битке које водише без среће и жара победе га остављаше. Кажу да тражио је самоћу, да тражио је смрт. Нареди да донесу му књиге искона и старих заветних друида. Ноћима дугим он чита их. Кажу да чудне звуке чуше са куле у коју се затвори.Онда наједном његова крв постаде црна и тешка а душа из тела оде.Негде далеко, кажу, да она то је знала, да тада  пришла је прозору и видела га у крају ноћи. Видела га је на ободу шуме. Он, само је стајао док  јутарња мага полако се дизала.Чинило јој се да чује да је говори да ће једном доћи,  једном кад време без времена прође. Говорио је да ће је чекати ту где тада га виде, да неће прећи реку Стикс. Онда је отишао, нестао у јутарњој магли. Тада одлучи да када јој се врати са њиме пође. Нареди да сваке ноћи бакље се пале на кулама града, јер он једном мора доћи. Доћи, и наћи пут до ње. Кажу, да само њега је волела.Пролазиле су године, кажу, да она је чекала. Једном док крај пролећне ноћи се ближио учини јој се да  кроз сан чује дозивање  имена, свога имена. Дошао је помисли. Срце јој закуца брже. Стрепња коју је осећала годинама, да можда упркос обећању, више неће га видети, неста у трену. Истрча кроз градске капије и нађе га на ободу шуме. Док се јутарња магла дизала пришла му је и додирнула његово лице, тако кажу. Пољуби га и даде му руку. Он поведе је, ти видела си, да путују светом, сада срећни и сами. Кажу, ветрови носе њихов смех. Кажу, само они који се воле, могу их видети, ћути њихов смех. Ја сам их видео, чуо смех, давно, већ после нашег првог сусрета. Желим да једном кад време овог света за нас прође лутамо као и они.Погледао је. Спавала је на његовим грудима први пут после толико година. Није знао да ли је чула све његове речи. Бојао се. Бојао се њеног одговора али негде у дубини душе знао је да она једном можда ће отићи и да је он тада мора пустити. Осетио је страх. Нешто тешко попут туге сви му се око срца. Помилова је по коси. Мирно је лежао, не желећи да је буди. Знао је да њу ће заувек волети. Мрак давно потисну светлост умирућег дана. Галанд и Крид су се смејали. Ветар је носио њихов смех ка онима који су их видели, ка онима који су се волели.     28.09.2003.     

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/82

Tvoje ćutanje mi govori – Ljubodrag Obradović

Ovu pesmu je postavila Lepa Simić ! Hvala joj na kretivnosti i pronalaženju novih mogućnosti ovog bloga.

Ljuba

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ

Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.

Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.

Твоје ћутање ми говори,
док те гледам без твог знања.
Очајни су то погледи,
занесењак може само да сања.

Твоје ћутање ми говори,
више но икад ти што си рекла.
Стајали смо често на киши
и река је из нас истекла.

Твоје ћутање ми говори.
Сад се смешиш крадом,
свaком ко те погледа
и узалудном пуниш надом,
срца тих дечака,
нудећи срце од леда.

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/78

Навара

Пролог

Навара предуго беше одвојен од свих које волеше. Још овај пут, мислио је, и вратићу се али то понављаше годинама, које остави за собом. Била је зима са мало снега, а он, лечио је још свеже ране, које доби у последњим ратовима. Тада, те зиме, виде Кејл, чу’ јој глас и смех. Виде је лице, лиице, које никадa неће заборавити. Кејл унесе мирис пролећа, беше средиште свега. Сви јој указиваше пажњу. Он, који више не беше млад, не трудише се много око ње, пушташе живот да га носи, не марећи много за себе. Ипак, време их зближи и Навара је заволе. Волео је њу, на само себи знан начин, на начин, којим је други не волеше. Навара се изгуби у гужви, пре него славље и поче. Виде Кејл, јави јој се и пожури ка својим одајама. Не прође дуго кад зачу куцање. Навара отвори врата. Кејл, ушла је у одаје не погледавши га. Седе крај камина. Он јој се придружи. Причаше и смејаше се. Поноћ већ давно прође, кад Навара погледа Кејл. Виде да спава. Приђе јој полако и са много љубљви, пребаци свој огртач преко ње. На тренутак, она отвори очи и поново утону у сан. Погледа Навара, још једном, њену сном заустављену лепоту и тихо изађе из одаја. Морао је да крене, да крене у још један рат. Брзо опреми коња, потом и себе. Када изађе у двориште, у Месечевом зраку који се проби иза јесењег облака, виде њу. Стајала је, горда и лепа чекајући га. Приђе јој лагано, стаде пред њу и погледа је у очи. Кејл скиде своју гримизну ешарпу и веза је око Наварине леве руке. Одједном посрте и он је придржа. По први пут, беше тако близу њега. Полако, он спусти своје усне на њене. То потрајa, тек један трен. Навара узјаха и крете, осврну се још једним, гледала га је мирно, погледом који је све говорио. Дубоко у шуми, Навара сјаха, окрете се у правцу тврђаве и осети немир. Кејл, она беше тај немир. Ту, у дубини шуме, остаде до јутра, сам са својим мислима. Тада узјаха, пободе коња и нестаде у јутарњој измаглици.

Смрт

 Oко Наваре, лежаше мртви непријатељи, живи тек пристизаше. Тада схвати, да био је сам, један против свих. Сада, већ осећаше болове, знао је, још један напад неће издржати. Живот га напушташе, са сваком капи крви, која излазише из рана. Снаге у њему више не беше. Дисао је све теже, скиде шлем. Бејаше у кругу, непријатељи стајаше око њега, али не прилазише. Тада паде, док лежаше, чу’ звонки удар метала, додир мача и штита. Звонки додир, одзвањао је бојним пољем. Част, проструји му мисао кроз главу, част за умирућег непријатеља. Погледа у небо, сети се Кејл. Полако, завуче руку под оклоп и додирну ешарпу. Виде je тада, у последњој мисли, док праћен звонким металним звуком, тонуше у црну и хладну измаглицу.

Почетак

Навара отвори очи, лежао је на леђима, сред крвавог житког глиба. Гледао је горе. Горе, где би требало да буде небо, ничег није било, ничег сем црне тихе празнине. Би му чудна, та нова слика али бол, који му се јави у глави, не даде му да мисли о томе. Покуша да устане, није успео. Покуша поново, не успе ни тад. Полако се окрете на бок и са муком се придиже на колена. Устане, посрну али не паде. Погледа се, оклоп му беше блатњав, улубљен. На местима, где металне заштите није било, зјапиле су ружне ране, нису крвариле. Заборавивши их на трен, погледа около. Ту око њега, треба да је бојно поље, међутим, сем блата, крви и понеког сабласног шибља, ничег не беше. Додирну ране. Бол није осетио. Тада схвати, да сем бола у глави ништа друго ни не осећа. Све ово, није схватао али би му свеједно. Осврте се још једном и крете ка нечему, што му је личило на пропланак. Док се кретао кроз глиб, бол у глави му је јењавао и тада, чинило му се да чује, наизменично крик, који чу’ на бојном пољу, који значише смрт, а потом плач, тек рођеног. Уз те збркане звуке, није приметио да се попео на узвишење. Погледа напред, ако је то ту, уопште и постојало. У даљини виде одсјај више пламенова. Били су разбацани, без икаквог реда у тамној даљини, која се пружала унаоколо. Одлучи да крене ка најближем одсјају, а тада попут муње, јави се сећање: њен лик, замак, бојно поље, врисак и на крају смрт. Сети се и ешарпе, њене свилене ешарпе, коју доби од ње пред полазак. Завуче руку, под прљави хладни метал и извади комад свиле. Чудило га је, да је остала тако чиста и недирнута, чиста као и његова љубав према њој, а прошла је све битке са њим. Осети нешто, личило је на поветарац и ту, усред крви и блата, чинило му се да осети, мирис цветних поља, мирис земље после кише, али то му је сад било најмање важно. Веза ешарпу око леве руке, на исти наћин, како је и она то учинила, онога дана, кад украде јој усне и оде у ноћ. Дуго је ходао ка пламену, можда и сувише дуго, али није осећао ни умор ни глад. Осећао је, да сви одговори о овом уклетом месту, леже тамо, код оних пламенова. Док је ходао, повремено би чуо крик и плач али о томе није бринуо, бар не сад. Коначно, стиже ближе и разазна обрисе. Пламенови које је раније видео, биле су бакље. Четири бакље на угловима каменог олтара, барем му је тако изгледало са те даљине. Тад, опази човека, стајаше на олтару са блиставим црним оклопом чуднога сјаја. Оклопник имаше лук, мирно узе стрелу, која стајаше пободена у камен олтара. Стрела, укупно са оном у руци оклопљеног срелца, било је осам. Са места, на коме је стајао, није могао да их преброји али на неки демонски начин знао је њихов тачан број. Тада прва стрела крете у вис. Није чуо, њему познати звук, али мало затим он поново чу’, крик онога што дочека задњи дан, а потом плач новорођеног. Сада је знао, да оно што је раније слушао, било баш ово, крај и почетак. Оклопник тад узе другу стрелу, одапе је пратећи њен лет. Звук смрти и плач се поновише и Навара схвати да само то и чује. Потрча ка олтару и стрлцу, који настави свој посао, не примећујући га. Стрле, без звука летеше негде горе и Навара тек сада погледа за њима. Тамо горе где им је био циљ, лебдела је мрежа белих нити. Било их је безброј, биле су натегнуте и разапете али без почетка и краја. Одапета стрела кидала је на свом путу нити, али само по једну и тада је Навара чуо смрт и рођење. Одједном престаде да трчи и стаде као укопан, јер око леве оклопникове руке, спази гримизну ешарпу, исту као његову. Од каменог олтара, делило га је неких тридесет копаља али он је и даље стајао гледајући ешарпу, коју носише црни оклопник. Тада задња стрела полете горе. Звукови се поновише, тада га оклопник погледа и нестаде у прозирној измаглици, која се пови олтаром. Стајаше Навара тако још неко време а онда, опрезно приђе олтару. Стиже до њега. Бакље и даље гореше. Олтар, не много велики, бео од ручно клесаног камена, нераван али чист, без обзира на сав крвави глиб око њега. Бол у глави јави му се поново, Навара седе на олтар и покуша да среди мисли. Није могао. Тада скиде ешарпу и приви је на лице, осети њен мирис. Сети се очију, руку и њених усана, које давно само на трен пољуби. Сети се ветра, који мрсио јој је косу. Са тим мислима, леже на олтар и нешто налик на сан, на сан о њој га савлада. Одједном се трже, био је будан. Пробудио га је неки нов осећај. Тада осети да има нешто у левој руци. Полако, скрете поглед и виде лук. Стреле, беху пободене на ивици олтара, њих осам. Погледа горе, мрежа нити такоће беше на свом месту. Тада схвати, не сазнаде како, али би му јасан задатак. Устаде, црни оклоп пресијавао се неким чудним тамним сјајем, гримизна ешарпа беше му на левој руци. Узе стрелу и одапе је. Звук стреле није чуо. Стрела покида нит али сада Навара не чу’ никакав звук. Одапе другу, трећу, седму. Сада је био сигуран, да ће свака погодити нит, а тада нечији живот биће завршен. Иако није могао да види, знао је и то, да негде горе, на врху мреже, после сваке смрти, рађа се нови живот, а нова нит биће разапета. Узе задњу срелу из камена, пусти је пут нити и погледа у страну. Виде човека у прљавом оклопу, како га гледа. Придошлица, на левој руци имаде, везану гримизну ешарпу. У тренутку, док је нестајао у измаглици, гледајући свој прљави лик, који стајаше недалеко од олтара, знао је да вечно ће живети. Није га занимало, ко му је поверио овај задатак, вечни ритуал, који ће се понављати после одређеног броја одапетих стрела. Такође је знао, да ће у овој игри живота и смрти, једнога дана, његове стреле угасити животе оних које је волео, животе оних који су њега волели, нити оних који су га мрзели. Знао је, да ће се једном прекинути и њена нит и тако угасити је живот. А волео је њу, о како је само волео. Поново додирну комад гримизне свиле и њен лик се јави. Са тако помешаним осећањима ако је то тако могао назвати, потпуно нестаде са олтара. Није знао, да ли је Анђео смрти или Анђео рођења али у овом кратком трену, то му беше потпуно неважно, јер био је већ давно мртав.

Епилог

Дошло је рано пролеће, ратници се вратише из бојева али без Наваре. Кејл схвати, да га никада више неће видети. Болело је и то, што му не нађоше тело. На попришту битке, оста само његов мач и штит, који беху потом обешени у ходнику душа. Често Кејл ходише тим местом и увек би додирнула његову опрему. При сваком додиру, сваки пут, добијала је ново сазнање о њему. Знала је, да није га довољно упознала. Сада је знала, зашто је тако дуго само посматрао из далека. Знала је и то колико ју је волео, знала је, да није лагао оне ноћи када је отишао. Схватила је, да ће у њеном животу бити и других али да је нико неће разумети и знати као Навара. Познавали су се веома кратко, али у једном мајушном али предивном трну њихових живота, осетили су оно за чим обоје трагаше. Навара кога више нема, кога она више нема, остаће исконски осећај љубави. Са болом, који ће остати, знала је да ће заувек скривати oд других, оно што осећаше за њега, јер он, Навар волеће њу онако како је само он знао, не мислећи на дубину уклете таме, у којој сада се налазио.

Према кратком стрипу

10.11.1997.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/77

Плажа – Зоран Матић

Љубави!
Ја, ноћас, пронашао сам,
Отиске твојих босих стопала,
У влажном песку,
На плажи,
Најлепших снова.

18.08.2003.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52

Proba-Saša Dragojević

Sasa

Evo Saša,

Isprobao sam, Tvoju Šifru i lozinku. Radi. Probaj i ti da izmeniš Ovaj moj probni rad.

Pozdrav Ljuba Obrdović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/76

AVLIJAR – Stjepan Herman

Herman



AVLIJAR

Sećaš se onog šarenog kučeta, skitnice, onog
što je često preskakao vašu ogradu? Kojeg ste
prihvatili, jer vam je bio tako privržen. Da, da, onaj što
ti je lizao dlanove, što te je onako žalno gledao svojim
krupnim očima boje kestena.

Tvoj otac ga je jednostavno zvao Avlijar jer je bio bez rase, pedigrea,
ponosa. Obični avlijar, domaći pas, odan vašem domu, samo
zbog tebe. Sećaš se kako je izvodio trista kerefeka: Skakao,
valjao se, išao na dve noge i kada si se ti nasmejala, kao
da je poludeo od sreće.

Sećaš li se da je voleo čak i onu tvoju namćorastu mačku
Cicu i trpio njene hirove i grebanje. Stalno je čekao na pragu kada ćes
ti izaći. Čak te u školu pratio i dočekivao.

Sećas se kada si prvi put poljubila Mirka. To veče je Avlijara pregazio
auto.

Možda si zaboravila kada se tvoja prva ljubav odselila u drugi grad.
Plakala si danima. Ja nisam plakao, jednostavno sam umro i
dušu preselio u jednog prvo rodjenog psa. Ja sam Avlijar
dušo moja, sada ne tražim treći život ne treba mi. Budi
srećna !


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/75

ТАЛАС – Љубодраг Обрадовић

ТАЛАС

Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.

Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.

Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.

Ко вихор мисли лете,
између патњи и хтења.
Мир из освете,
победа је поштења.

Излаз из пакла пронаћи,
мисао смела хрли.
Злог ће казна снаћи,
а доброг срећа да загрли.

Ко талас реком ушћу,
мисли ка истини плове.
Доћи ће крај овом злу,
слобода сад храбре зове.

Победа сад храбре чека
и праве мисли кад се створе,
постаћемо река
и потопити злотворе.

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/74

SA ISTOKA NA ZAPAD – Ljubodrag Obradović

ljuba

SA ISTOKA NA ZAPAD

Sa istoka na zapad,
sa kamena na kamen,
plove snovi,
za život neki bolji.

Plove nade,
srce peva balade,
a zanos mi fali,
da iskru zapalim,
koja menja svet.

Sa istoka na zapad,
sa juga na sever,
duša luta,
fenjer se gasi,
a mašta ispašta.

Sunce glečere otapa,
nada pesak taloži…
Šta vetar može,
dok bežim
iz sopstvene kože.

Sa istoka na zapad,
lažni odsjaj, pa mrak.
Umesto da se predam,
krećem u napad,
tek da se zna!

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/73

Pages: Prev 1 2 3 ... 491 492 493 494 495 496 497 498 499 500 501 Next

Load more