DIJALOG – RASPEVANI —— Marina Adamović

 

Hej, zdravo

koliko posla oko trave – čupam je 
a ona
trči za mnom i umnožava mi obrve

zdravo

hmmm
evo i korena
dobacuje mi mulj preko reda
to je već nemoguće izdržati

hej

glava mi je puna i obaveza i kopriva
nikako da obuzdam natprirodnu pojavu

misliš – život?

a…nisam sam… neko brblja koještarije
ali iz kog dela džungle
poludeću –
ko je?

misliš smrt?

da…trebalo bi napisati i čitulju … samo da iščupam i ovu
onu… ne.. nijedan mi tekst nije na pameti

i ja sam umorna… a čitulju ti neću napisati..eto – jednostavno – ne

zvončići zvončići … budite u travi
radi upozorenja Brotiju i meni !
On i Broti? Ha! Nikada! Zvec

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60418

Obecanje

 

Imah je na dohvat ruke
Pamet moja bese brza
Prevideh da srce trza
Kasno je cujem samo zvuke
Zanesen pricom svojom
Mahao sam recima
Zadivljen slicnosti tvojom
Ne mogu te zvati mojom

Okreni se opet ka meni
Obecavam ne ces biti od soli
Riba sam koja moli
Zaplivaj samnom u Seni

Video sam san u snu
Ugledo sam crno sutra
Proklinjo nova jutra
Probudjen na dnu
Ako je tesko i tebi
Provuci prste kroz kosu
Licem pokupi rosu
Zasto sretna bila ne bi ?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60415

ОН ЈЕ ТУ – Андреја Ђ. Врањеш

 

ОН ЈЕ ТУ

                                                                                                                 Добрици Ерићу

Видим га добротног,

извири из старих дана,

спусти се из неба ока,

у тајну срока.

На Гружи стихове лови,

гледа како се љубе цвет и тишина,

радује на најкраћи начин

и када лежи он је висина.

Месечином се смеје,

Србијом корача у одори од радости,

стихове смишља са осмехом,

зна језик птица, светлости луталица.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60405

Док песму пишем – Петар Савић

 

 

Док песму пишем

ослабио je ветар, лишће се утишало

и чује се само звук брода у даљини

који своје пристаниште тражи.

 

Време је застало

у бесконачности снова

и само нека звезда нова

далеко у свемиру негде се рађа.

 

Док песму пишем

сенке се играју жмурке

са светлошћу

у искривљеном простору

и понекад међусобно

не буду пронађене.

 

Сви људи су

безгрешни анђели,

Земља је рај,

и само по нека тамна душа

не буде излечена.

 

Док песму пишем

пролази зима,

сунце топлије сија

и само по која пахуља

остаје нетакнута.

 

Смисао се губи у бесмислу анализе

безбројних виђења структуре света,

али по која теорија постаје ми блиска.

 

Док песму пишем

у хаосу проналазим ред

и само по нека мисао

остаје нераспремљена.

 

Туга мирује у вакууму сећања

условљених емоцијама,

али само нова строфа може

организовати њихову складност.

 

Док песму пишем,

пролазећи кроз димензионалне

портале стварности и илузије,

отварајући нове хоризонте

старих резоновања,

организујем складност емоција

и почињем поново

пуним плућима да дишем,

лед у мени се отапа

док песму пишем.

 

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60402

NOĆAS SU JELENI TUŽNI – Milovan Petrović

Noćas su jeleni sami
košute negde daleko
noćas kraj reke tuguju
one su tamo preko.

Noćas je nebo vedro
i bledi mesec se smeši
jedna zvezda treperi
treptajem jelene teši.

Noćas je reka mirna
voda ogledalo duše
odraz jelena u njoj
i snova koji se ruše.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60389

GLOSA ZA … Nena Miljanović

 

 

Kao u Preverovoj pesmi
Pođi na trg gde kupuju roblje
I nemoj kupiti okove za mene
Ljubavi moja
(već sam okovana tobom i pesmama)
Mene na prodaju
Ponudi sultanu il skupljaču perja
Pevaću vladaru
Il pijanom čergaru
Sve dok me zbog pesme ( i zbog ljubomore)
Javno ne pogube u nastupu gneva
Jer stihujem njima
A pevam o tebi

Za kavez s papigom i šaku jagoda
Trampi me sa njima
I ne uzmi pticu nalik pesnikinji
A koja bi gnezdo u tvojim nedrima
Ubićeš je tugom što peva gluvome
Za lošu kopiju
Moju ljubav prodaj
A ako te ipak podseti na mene
Pusti da ugine ili je pokloni (prvom ko naiđe)
Neće joj zbog pesme polomiti krila
Niti je zgaziti obuzeti strašću
Što peva(m) o tebi…

…Neće stihovati nikada nijedna
Ptica ili žena
Ni jednom čoveku na zemlji pod nebom
Kako sam ja tebi
Moja gluva pesmo
Ti moja ljubavi

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60384

ОТИШАО ЈЕ * Душан Марковић

ОТИШАО ЈЕ

Река, ливада, шума зелена,
Роса, свежина, песма малена,
Село, из оџака вије се дим,
Планина и њихов син.

Цветају ливаде, потоци жуборе,
У зеленој шуми птице говоре,
Окреће се камен воденице,
Желео је то син Топлице.

Жубори река на обали жара,
Спрема ручак мајка стара,
Прикладна чаша, песма се ори,
Сина не може то да одмори.

Спусти се магла, почеше кише,
Диме оџаци све више и више,
Усамљени стоје Топлица и млин,
Далеко негде отишао је син.

Не чује се песма и не гори ватра,
Усамљена Топлица тужно то посматра,
Љутито дан почео да се крати,
Син нам отишао неће да се врати.

Ватру пали мајка у оџаку,
Где си дете сада на конаку,
Не дозволи да ти мајка пати,
Ајде сине ти се кући врати.

Дођи мајци још једном у крило,
Шта је сине, шта ли ти је било,
Својој мајци ајде одговори,
Шта је сине, шта те то умори.

____________________________
Душан Марковић *Куршумлија

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60381

MРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ – Тихомир Јанићијевић

МРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ
ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ

Изаткао мраз канавце од иња
И сребрне покровце за јесењу ноћ
Ал ја више немам ону чудну моћ
Да разбуктим ватру која тиња.

Силазећи низ брег чекам да и мене
Запали виогор из присоја у долу
Капљу презреле полошке у болу
У ковчегу срца жута дуња вене.

Месечеви пољупци даве се у вину
Ноћ до зоре меље сјајну месечину
Пршти паспаљ око старе воденице.

Преко поља трче неки коњи врани
Мрак из пакла душе од ватре ме брани
Свађају се у осоју ветрови и птице.

_________________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60379

,MILOSRDNI’ PIR

,MILOSRDNI’ PIR

U ovoj zemlji mnogo je bilo tužnih Milica,
ali nijedna ne postrada od nevidljivih ubica,
kao ona koju ubi adska ptica zlosutnica.
U to proleće rano, na kraju drugog mijenijuma,
,demokratija’ pokaza lice svoga kriterijuma.
U ime prava, neki to nedelo, milosrđem nazvaše,
dok tada sa njima, pakao na crnom konju jahaše.
Tu gomilu jahača, gonila je misao besomučna,
ni sa dvadeset glava, pamet njima nije bila stručna.

Pameti se svi oni nasiljem prizvati ne mogu,
ali sila nikada nije mogla da poruši narodnu slogu.
U svome brlogu, zavijali su kao gladne hijene,
za sve žrtve svoje, niko od njih ne pokaza žaljenje.
Svoj otrov sipali su neumorno svakoga dana,
i bolesno likovali na svaku od otvorenih rana.
Oni koji svoj ,napredni’ svet stvoriše okupacijom,
napraviše pravu sliku, onoga što zovu tolerancijom.
Nedeljama trajalo je njihovo suludo pirovanje,
želeći da pokažu, kakvo je krvavih ruku milovanje.

Pokazalo se tada svo to milosrđe u ime zločina,
u teatru pakla, na bini sledio je uvod, do završnog čina.
Na krilima smrti, oni još šire ,demokratiju’ po svetu,
čelične ptice i u njima crne duše, donose samo štetu.
Sve njih takve, moraju da prate samo gadne nakaze,
koje se jako trude da obrišu svoj kravavi trag,
ali samo ostavljaju još veće i surovije (čvrste) dokaze.
Za njih samo konačni sud, znaće šta je istina prava,
a tada svaki đavolji advokat, nju neće moći da izigrava.

 

Milosrdni pir

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60372

Поетско вече посвећено лику и делу Добрице Ерића под називом “ПРКОСНА СРБИЈА МЕЂУ ШЉИВАМА”


У Галерији Милића од Мачве “Косово, први праг Србије” 9 априла 2019. године одржано је, у организацији Културног центра Крушевац, поетско вече посвећено лику и делу Добрице Ерића под називом “ПРКОСНА СРБИЈА МЕЂУ ШЉИВАМА”. Програм је осмислила и водила Јелена Ђорђевић – ПиАР КЦК, а у програму су учествовали и песници Удружења песника Србије: Љубодраг Обрадовић, Мирослав Мића Живановић и Даница Гвозденовић, као и Јелена Протић-Петронијевић, Катарина Аврамовић, Бранко Рајковић, Јелена Трифуновић, Теа Алексић и Влада Радојевић. Невена Татић-Карајовић, крушевљанка која живи и ради у Аустралији, иначе сарадница Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, послала је за ову прилику своју песму посвећену “нашем Добрици Ерићу, српском великану” коју ћете моћи да прочитате у овом чланку. Програм је реализовао Бранко Симић – шеф технике КЦК. Видео је снимио Славиша Паунковић, а слике Живојин Манојловић.


Јелена Ђорђевић је уредила и водила ово добро посећено поетско вече посвећено лику и делу Добрице Ерића


Катарина Аврамовић


Публика


Невена Татић-Карајовић

НАШ ВЕЛИКАН ДОБРИЦА


Нашем Добрици Ерићу, српском великану 

А наш великан Добрица
у својој Гружи спава.
Прекрила га је водица,
тамњан и вино с олтара.

Шапућу му ветрови
Прастари, њему знани
И милују га цветови
Певају златни платани.

Наш великан Добрица
и није умро, није.
Он само руке одмара
Најлепше снове сније:

Како је лепа Србија
Гле, радост у њој цвета.
Пева и игре извија
мирис је, срећа свог света.

И наш великан Добрица
у сну свом јасно види
Да опет зуји пчелица
Да пољем радост сва бриди.

Види и овце расуте
по ливадици што оде
И фруле чује просуте,
чобани коло где воде.

И мајку стару и оца му
Сву децу срећну што хрле
И цркву на крај села, ту
И звона што свукуд брује.

И осмех има Добрица
Са чела сија му слава
Србин, великан,светлилица
у Гружи мирно спава.

© Невена Татић-Карајовић.


У публици је био и Владимир Тасић – председник ГО СПС-а Крушевац


Јелена Протић-Петронијевић


Љубодраг Обрадовић

 

ПУТУЈ ПЕСНИЧЕ

Добрици Ерићу

Путуј песниче…
И не окрећи се за собом.
Стихови никад не изгоре…
Путуј… И не реци збогом!

Путуј песниче,
путевима без смисла.
Док трагаш, смисао ниче,
иако је машта већ покисла.

Лутање по свету своје маште,
свакоме доноси само срећу.
Кад снови за слободом вриште,
пусти их да судбину надлећу.

Најбоље су песме тужне…
Она што сад долази,
предзнак је судбине нужне.
И опомена, да све пролази…

Да ти живот као комета јури,
да на крају опет постајеш дете…
Ако ти мисао поклекне цензури,
стихови на лепоте нек’ подсете.

Пусти их, да и друге понесу,
у живот стиховима поплочан.
Пусти их, да бол однесу,
јер нови дан, донеће нови сан.

И путуј песниче
у звезданом аутомобилу!
Стих твој, снене душе нек’ подстиче,
да се заврте на том рингишпилу.

Путуј песниче…
И не брини за судбину света.
На стиховима се најбоље лети,
стих никад, никоме, не смета.

© Љубодраг Обрадовић

У наставку прочитајте шта сам ја, осим песме изговорио том приликом…

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60360

У КАМЕНУ СМОКВА – Андреја Ђ.Врањеш.

У  КАМЕНУ СМОКВА

Кржљава смирене лепоте укриво се
Сунцу радује,рађа да докаже да је мајка, гледао сам је до свога одласка
њеног муковања,ми се сваког зорја даљинама приближавамо,тада нам се
истине укрсте моја туга и њена слобода.



ПРОФАНА ПРИЧА

Сећања севну,
туга изнад Бога,
сновима уткане тајне лепоте,
за људе ове профана прича,
клавир свира,
друге су ноте.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60355

ПРОГНАНИ – Душан Марковић, Куршумлија

ПРОГНАНИ

Одосте ви, Голубови бели
Одлетесте, знам да нисте хтели,
Побегли, оставили нејаке синове,
У гнездима вашим да их звери лове.

А у оној зеленој и проклетој гори,
Остависте самог, једног да се бори,
Јастребови га терају, а чекају вуци,
Још увек се бори, на тешкој је муци.

Отрезни се једном, еј голубе мали,
Погледај мало, гнездо ти се пали,
Уз песму те Славуј , са гране посматра,
Испод ногу теби, сада гори ватра.

Прати те под наредбом и лукава лија,
Кукавица ено је, над гнездом ти се увија,
Док пилиће једе, из заседе осматра,
Крилати Јастреб, како гори ватра.

Изломи ће ти крила, ставити на муку,
Бацити на земљу да те Вуци вуку,
Саградио си много, имао си заната,
Од створеног неће остати ни врата.

Напуштај огњиште мој Голубе бели,
Отрезни се једном, за јатом се сели,
Скупи мало снаге па у неба плава,
Нека једном голубица, мирно се наспава.

_________________________
Душан Марковић, Куршумлија

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60351

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ – Тихомир Јанићијевић, Куршумлија

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ

Ветар јауче своје црно опело,
Из кадионице магле ко из луле,
Јесења ноћ обула црне нануле,
Клепеће сокацима низ село.

Везан за срце улазим у круг,
Узалуд се кријем од јесени,
Осећам, умире ноћас псник у мени,
Једна ластина суза једини ми друг.

Из луде планине мећаве долећу,
По ко зна који пут се кунем да нећу,
Да правим пртину по црноме снегу.

Запожарила јесен усред мрака и сна,
И ове ћу ноћи да изгорим до дна,
Као костур дивљег цвета на брегу.

_____________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60349

OTAC I SIN-Miroslav Krnjeta

Sa prozora puca pogled
na dinarske visine
u srcu strahova led,
otac me teši
ne brini sine.
Vetar sa Dinare brije
oca i sina strepnja peče,
opet mora da se bije
opet mračno Kninsko veče.

Pamtim oca ponosnog vojnika
mladog čoveka punog nade
oficira otadžbine lika pobednika,
u srcu večno urezana slika
u istorijskoj drami stari grade.
Crni dani,mutna vremena,
pala su na tvoja ramena
delio sudbinu napuštenog naroda
doživeo kraj tragičnog ishoda,
u danima krvavog mraka
nosio si radoznalog dečaka.
Koliko si gutao muke
koliki teret vukle tvoje ruke.
Dolinama se prolamao lelek
jauci ranjenih boraca,
a pomoći ni za lek.
Bili su to dani jada,tuge,
teške godine borbe duge,
bili su to dani loši
zajedno smo zlo prošli.

Kad su grmele haubice
kad su padale granate,
gledali strahu u lice
prkosili terali inate.
Gledali lepote sa svilaje
prešli puteve do banije,
išli preko semberije i posavine
videli sve golgote krajine.
Sećaš li se oče,
vrhova Velebita,karinskoga mora
naše pesme preko koridora,
sećaš li se ratnih dana oče.
Delili gorčinu vojničkog hleba
ležali ispod zloslutnog neba
gledali istoriju kako se niže,
srca nam nikada
nisu bila bliže.
Bili smo jedno biće
nadali se da pobeda sviće
bili smo vezani jaki,
hoćemo li ikada oče
biti tako bliski.
Pitam se posle toliko godina
da li pamti grad Knin
kako su zajedno koračali
otac i sin.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60334

PRETPOSTAVKA ….. Marina Adamović

 

Pretpostavljam
da sam živa:
evo oka,
srca, ruku.

Ipak,
ona koja
izgovara ovo,
ne dotiče moja usta.

Pretpostavljam da i ta
što se šunja, šapuće i misli
čeka na znak
imena sa neba.

Ne pretpostavljam više ništa
Jasno je jer već sviće:
evo dana
sad sve vidim:

tamu,
strah,
i
pretpostavku
da jad odigrava moju ulogu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60331

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 523 524 525 Next

Load more