МОГУ СВЕ…….Миладиновић Сандра Мајра

МОГУ СВЕ

Могу ја да праштам
Могу и да кунем
Могу и да љубим
А и да разумем…

Могу ја да копам
По прошлости лудо
Могу да зборавим
Да се деси чудо…

Могу ја да ходам
Маглом врло спретно
Да се с’њоме стопим
Плешем изванредно…

Могу ја да певам
Док сузе проливам,
Умем и да волим,
Ал’се вешто скривам!

Могу да те загрлим
Кад ми се не надаш,
Да те изненадим
Док у ватру падаш!

Могу да ти пружим
Што нисам другоме,
Све ја могу с’ неким
Ко то исто уме!

Мајра

moja dama maro

moja dama maro
o kako budis me
s ‘osmehom sam spavo
sada mrstim se
sada mrstim se

moja dama maro
samnom carujes
nikad ne bi ja varo
zasto samujes
zasto samujes

moja dama maro
o kako budis me
s ‘osmehom sam spavo
sada mrstim se
sada mrstim se

volim da pevam maro
i nas oplakujem
jer gubimo vreme
zbog tog strahujem
zbog tog strahujem

moja dama maro
o kako budis me
s ‘osmehom sam spavo
sada mrstim se
sada mrstim se

moja dama maro
samnom carujes
nikad ne bi ja varo
zasto samujes
zasto samujes

zakljucaj me maro
da bdim i stanujem
daj da budem neko
kom se radujes
kom se radujes

zakljucaj me maro
da bdim i stanujem
daj da budem neko
kom se radujes
kom se radujes

Melanholik

Zaustavite me,opet odlazim.
Niz ulicu vidim je i kroz maglu,
prolazim…
Obustavite sve,robijacu zbog nje.
U nepovrat me vodi nikad sebe,
da ne vratim…

sunce kroji…
kraci zivot…
tuzan moji…

Gledam mesec,a mislim ti.
Brojim zvede brojim te.
Ljubavi tvoje boli prenose…
Mole me da volim te.
Pronadjem se i ostanem.
Ovde gde su ruze uvele…

Zaklinju mi poglede.
Misle da ne vidim obmane.
Da kroz prste ne vidim najbolje…
Ja se srcu opirem,kad podseca na dodire.
Al snom’ klonem,kleknem pokleknem….

Zaustavite me,opet odlazim.
Niz ulicu vidim je i kroz maglu,
prolazim…
Obustavite sve,robijacu zbog nje.
U nepovrat me vodi nikad sebe,
da ne vratim…

sunce kroji…
kraci zivot…
tuzan moji…

ПЕШЧАНА ОЛУЈА……Миладиновић Сандра Мајра

ПЕШЧАНА ОЛУЈА

Пешчана олуја
И плаве очи пуне спокоја
Не умиру већ
Настављају у мени да живе,
И док се сећања ломе и пиле
Као крајолици јутарње тишине
Ја удишем и издишем
И жеља ме мине
Сред груди набујала
Као пролећне реке…
Осећам да залуд
Видим оно што не постоји
А росу и снагу пијем
Из најслађих речи
И лечи ме
Моћан поглед анђеоских очију
Што се поново рађају,
И то сред најдуже ноћи…

Постоји магија тренутка
И семе Раја ниче
На свим пољима,
Али се не залива,
Но упорно стреми
И бежи од мача Краја…
Увек је не крилима змаја
И тачно у секудну рашири крила,
И спремно “плови“ олујом
Која само скрива МОЋ ЉУБАВИ!

Миладиновић Сандра Мајра

Т О Д А–Зорица Шошић Максимовић

Завичајна туга
(Рецензија)
Инспирисана завичајном носталгијом и свега доживљеног преко својих предака од давнина, па и лично од детињства до данашњих дана, Зорица Шошић Максимовић преточила је својим пером у аутентична казивањакроз прозну причу под насловом „Тода. У првом издању свог првенца под насловом „Угашена огњишта“ Зорица је на пречац и без књижевног искуства али са пуно дара за приповедање привукла пажњу читалачке публике, нарочито у својој средини, пишући пре свега добар део текстова на свом локалном дијалекту, код дијалога, који можда за друге није интересантан, док за мештане њеног завичаја је свакако изворни, народни говор, посебно код старијих генерација, тако да је упечатљив овај дијалог за време и место одвијања радњи њених јунака и чини драгоцену вредност ове књиге, за све оне којим је овај дијалекат веома близак.
Након претстављања књиге „Угашена огњишта“ широј јавности нарочито преко друштвених мрежа и на самој промоцији у свом родном крају, као и на „Завичајним сусретима писаца Косовског Поморавља“ 2016. године Зорица је могла лично да чује многе похвале али и добронамерне критике, што је за њу био подстицај да она прихвати примедбе и сугестије, те тако уради ново знатно боље издање ове верзије књиге са новим насловом „Тода“, којом ће обрадовати своју читалачку публику.
У овој књизи прожимају се више прича са различитим јунацима из Зоричиног завичаја за временски период дужи од једног века у којима се приказује менталитет ове средине са примесама аутобиографског казивања у лику Смиљане. Део приче лоциран је ван завичаја, али је ипак нераскидиво везан и за доживљаје у завичају и у расејању тј. у Крушевцу граду, у коме већ две деценије живи Зорица са својим успоменама из завичаја у Пасјану и Доњој Будризи. Износећи своју патњу и бол, на тај начин је верно приказала сличне судбине многих других прогнаних Срба са Косова и Метохије, са којима се срела у њиховом изгнанству, за које каже сви су јој они„род и пријатељи“.
Скоро у свакој причи прожима се суров живот и туга за завичајем, то најтеже бреме које је са собом Зорица понела у нову средину на коју се још увек навикава, па је она осетила као потребу да своје емоције опише у овом штиву, кроз различите судбине својих јунака и да сачува сећање на њих са неизбрисивим трагом. Неизбежан је и приказ друштвено-политичких превирања и свега што је доживела са својом породицом у време напетих ситуација у националистичком окружењу Албанаца, што је био повод да тешка срца напусти свој завичај, коме се опет враћа кроз успомене и у стварности, као и многи други Срби са ових и ширих простора. Да одлазак из завичаја тешко пада види се у овој констатацији: „Тог јутра када су одлазили било је тешко остати имун на сваку сузу, на толики бол, цепање породице. Није се знало коме је било теже, њима што одлазе или нама који остајемо“. При сусретима прогнаника из завичаја свако је имао своју животну причу: „Иако се до тада нису лично познавали, али су имали заједничку тему: родни крај! Утркивали су се ко ће пре испричати своју животну причу, зашто су напустили своје родно место, ко је одакле, како се зове, од када и где живе сада, да ли су се снашли у туђини, како су им породице, да ли имају контакте са родбином на Косову, да ли су се ужелели своје груде.“
Зорица Шошић Максимовић никада није заборавила свој завичај и о њему здушно пише, приказујући успон и пад Савине, али и Тодине породице, при чему се судбине неких људи понављају, па ће Зорица својим нараторским даром дочарати проклетство у уклетој кући газда Савиној, али и скидање тог проклетства код Тодиних потомака. Зоричина казивања су срцепарајућа и емотивно се доживљавају, тако да имају и своје поруке и поуке читалачкој публици, коју враћа у носталгију.
Ово узбудљиво романескно остварење са њеним јунацима, није производ њене маште, већ су ликови њених јунака грађени према прототипу из живота, онаквим какви су заиста били. Ово је историјски стварносна проза, утемељена на фактима, са деловима аутобиографије и пуно документарности, приказана критички и самокритички, непристрасно али и на убедљив и уметнички начин „ни по бабу ни по стричевима“ у реалистичкој лирској прози из живота и зато сви њени јунаци биће својина вечности.
У књизи истинитих прича сећања досежу с почетка ХХ века са описом патријархалног живота кроз више генерација у газда Савиној породици, при чему на једној страни се издвајају његова друга жена Стана са сином Живком кога прати проклетство због отетог блага њихових предака, великих грешника,док на другој страни се издваја Савина снаја Тода, жена Савиног сина Младена из првог брака који је погинуо у Првом светском рату.
Тода је у исто време била и жена и муж, док је подизала своју нејач као удовица, без икакве дилеме након смрти свога мужа, иако је имала тек 25 година није желела да се одвоји од своју децу. Није дозволила да окаља свој образ и част своје породице, ни у најтежим ситуацијама није поклекнула, никада није била у искушењу да мора нешто другачије да уради. Кроз лик Тоде као главне јунакиње приказани су тренуци среће, али и нестреће кроз њен цео живот, како у њеном дому, тако и у њеном окружењу, где провејавају љубав, бол, туга и патња, добро и зло као две крајности човековог бивствовања. Тода је права домаћица: „Овакву Тоду с поносом су показивали сви из Савине породице, она је била украс Савиног иметка, употпуњавала је слику о његовом иметку и многи су му тајно завидели на том драгуљу. Један од њих је био његов зет Ђорђа, тада већ кмет у селу, само неколико година старији од Тоде“… „Њен спољашњи изглед је одговарао њеном унутрашњем осећању, осећала се старом, зрелом и са пуно одговорности испред себе, пуно брига и неизвесности. Уједно је била сигурна да јој у будућности неће бити лако, да је дошао крај њеном дотадашњем лагодном животу, али да је ништа и нико неће одвојити од њене деце“.
Поред описа села, људи и догађаја, Зорица описује обичаје, ношњу и традицију. Сеоске бабице баба Цвета и баба Стојанка, које су биле и врачаре и у све су се разумеле, некада су биле задужене да порађају и лече од сваке болести, док сада у Пасјану већ имају школоване бабице и гинекологе, па и праву болницу тј. породилиште. Дочарани су начин живота у породичној задрузи, просидба тј. женидба и удаја посредством продаваџија и одлазак у непознато, несрећна љубав Крске и Николе, свадбена и саборска весеља, као и смрт у рату и миру под различитим околностима.
Поред ратних неприлика у Првом, Другом светском рату и НАТО рату, ту су и драматични догађаји у међуратним периодима оличени у самовољи, охолости и освети кмета Ђорђа међу два светска рата и насилништву Албанаца у прогону Срба после Другог светског рата и након НАТО рата.
Сукоб генерација и неразумевање старог и новог начина живота неизбежна је тема у многим сегментима појединих прича, као баријера која раздваја два различита погледа на свет традиционалног и савременог, што је извор сукобљавања негативних и позитивних ликова ових прича. Нестанком старих обичаја мењају се и људске нарави, до изражаја долази неморал и непослушност, што води уништењу неких породица у различитим околностима. Тако се приче завршавају хронолошки са догађајима с краја ХХ века и почетка ХХI века, када се Смиљана након две деценије изгнанства враћа своме завичају и суочава се са стварношћу, јер се осећа као странац у свом родном селу на напуштеном огњишту, коме више не припада. Након разочарења и болног сазнања да ништа више није као пре, поново одлази да не би кварила стару успомену на свој дом и оживљава срећне тренутке свог безбрижног детињства пишући своју сторију.
Тумачећи драматичне догађаје у свом завичају, ауторка је преузела на себи велику одговорност и можда ће због тога доживети непријатности од својих мештана, који сматрају да је истина недокучива, јер свако има право на своју истину, док је права истина негде између и не треба никога посебно да погађа. У сваком случају све похвале Зорици Шошић Максимовић на одважности, да писањем дочара једно време које би отишло у неповрат само усменим предањем.
Станислав Ц. Којић, професор

KAO OTKUCAJI – M. Popović

 

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
pa ne znadoh umiru li
ili se ponovno
rađaju pradjedovi

Časak bijah li
na zemlji u koju ničice
kao u rane
padaše hrastovi
dok  pjevah
kao u onom svibnju
kao sa onim slavujem
kao sa urnom kad zanijeme
ure nebeske

među kojima sam nečujna
mehanika zvijezda

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
a zovnuše me
ni rano, ni kasno
dok lelujah prema jutru
ni tiho, ni glasno
dok lebdih kao bijela
krila rublja
 

PSIHO – Nena Miljanović

 

U noći
Natopljenoj neutešnom kišom
Tvojom ulicom
Kroz špalir zidova bez vrata
Sablasna moja misao posrće
Pod avetinjskom neoskom svetlošću
Nigde nikoga
I posrnule žene su se sklonile sa pločnika
I šugavi psi lutalice spavaju
Sklupčani pod klupama bez klošara
Gde li su bar oni sa svojim krpama
(poslednja krpa sam noćas ja)
U Zaboravnom Gradu
Sve spava pravednim snom bivših grešnika
Čak i prozori
Jedan je tvoj
U nadi
Zurim u zatvoreno stakleno oko
(Ravnodušno na duh izgubljene pesnikinje
I zaboravljene ljubavnice)
Kao čavka pokislim krilom
Kuckam jučešnjim stihom o okno
Da mi se otvori utočište u tvome sutrašnjem snu
Uzalud
Ti spavaš
I ne sanjaš me više

 

ILI – Živomir Savić

U stvari mi se volimo

Zbog fizičkog izgleda

Kad je lep naravno

Kad je ružan mrzimo se

Naravno

Međutim sve one razne

Osobine ličnosti

Koje mogu posle da poremete

Dominaciju fizičkog izgleda

Niko ih ne bi ni primetio

One moraju da se trude

Da nas vuku za rukav

Samo je fizički izgled

Taj gospodin i prevarant

Koji nas privuče ili odbije

Bez truda ili napora

Već samom  pojavom

I pukim postojanjem

Sa svojim pravim ili krivim

Crtama i oblicima

Iako je to samo privid

One najjeftinije vrste

Prolaznih kratkotrajnih privida

Sa iluzornim razlikama

Među pravim i krivim

Crtama i oblicima

U suštini istim i ravnopravnim

Jer niti pravi imaju zasluge

Niti krivi krivice

 

 

 

. OSTAVITE NAM – M. Popović

 

ostavite nam
barem nešto od vremena pahuljā
i uvojaka dima nad brezama
pod kojima su zaspale dječačke godine
i trave što dišu kao dragana, kao nada

sačuvajte nam
djelić omaglice nad vrelom bosne
kas konjā u otkucajima zvijezda
nešto od zbornih mijesta lepršave nježnosti
gdje čekali smo večernje sate, vatre
što gorjele su u krvi naših proljeća Nastavi sa čitanjem „. OSTAVITE NAM — M. Popović“

KOMETO

Pišem li ti ovo ja ili kukavna sena moja?

Još se svetom vučem i svetinom tučem,

čekajući  te,Kometo, da me svetlost tvoja

prokupa,a ja da te u letu za rep povučem

 

i sudbini svojoj banem u daleke dvore.

Ti si taj svršeni  muzej budućeg i novog,

čiji sokak svi otpravnici vozova  ne govore

jer ne umeju,a hteli bi tajnu jezika ovog

 

proreći  šinama.Kometo, ja li ti ovo pišem?

Kao da se zillion udara krozame  sudara

u sreći! I nisam na Zemlji ,već lebdim  k’ višem

bezdanu od sebe. A on na tebe-zaudara,

 

na nektare  sveto-tajnih puteva što  točiš

sve do moga neba. Zgurih se i zgrudvah eto,

al’ časkom biće svršeno,čim u moje oko kročiš

dok se svetom vučem i svetinom tučem,Kometo!

 

2017.

TAMNA STRANA ULICE – Nena Miljanović

 

Verovatno koračam
Čije bih potpetice inače čula sama na ulici
U mojoj glavi
Odjekuje siguran korak neke žene
Koja zna kuda i zašto ide
Neko je čeka
Tamo je
I čeka je
Pošto je raširio veš i skuvao kafu
Ne mora biti ljubav (kao sa mnom)
Život je u čekanju
I u koracima koji znaju kome vode
Ovo sigurno nisu moji
Samo mi se učinilo da koračam
I da postojim
U gradu i stanu u kom me ne čekaš
Niti je rašireno naše rublje
Na terasi sa sunčane strane ulice

Ovoga jutra
Ovo nije moj hod
Ja ne koračam ovako sigurno
Ne koračam uopšte
Ukopana u mestu za misao
Kako bi bilo moći se vraćati kući
Na tek skuvanu kafu
Pijete je sada na terasi do ulice
I ne vidiš da stojim sa druge strane
Skrivena u senci (uvek u senci)
Pogleda zakovanog za vaše rublje
Okačeno kao vesele zastave
Na bračnom karnevalu zatvorenog tipa
(strogo zabranjeno za pesnikinje i ljubavnice)
Ja nemam pravo da pokucam
Čak ni pod izgovorom da sam pogrešila vrata
Nemam ulaznicu u tvoj život
Ni izlaz iz svog

 

NOĆ U ĐENOVI, 1 – Mirko Popović

 

Proći će mnogo godina i slika će, manifestirana nedosanjanim, poprimati oštrinu gotovo zaboravljenih boja. Sjedit ćeš u kavanskoj bašti pred ljetnu oluju. Duša bi uvijek željela nešto tkati i tebi će se činiti da u istom trenu bljeskaju munje u daljini i na fasadi preko puta restorana. Potom te u predvorje polusna uvodi krošnja jasena i ti sa njom pričaš. Ne, to je samo sjećanje u kojem se izdvaja veliki crveni autobus i ponovno se zbog nečega kreće ljupkim atrijem iza kvadranta B. Zagledana u ruku koja ti maše, nekontrolirano pališ cigaretu, a sila telepatije mi dojavljuje da nekoga čekaš… onoga koji je također dugo čekao na kazališnu predstavu te večeri. Tebe je, ipak, više zaokupio šumor prvih kišnih kapi u nedalekoj krošnji jasena.
Onoj krošnji koja te i treću noć uporno gleda čim s nesanicom proviriš kroz noćni prozor. Ne slutiš da u tom času oživljuju moje uspomene na hladna sarajevska jutra kad si rukom kojom pripaljuješ cigaretu grijala svog medvjedića. Pa ruka će ti se tako smrznuti. Neće, jer će njemu biti toplo.
Proći će mnogo godina i ti ćeš se sa terase jednog đenovskog hotela zagledati u veliki crveni autobus.
U njemu je tata, kaže mama odmičući se velikim koracima vremena.
Znaš li što mi je kupio?
Duša bi uvijek željela nešto tkati, ali sad si maminu sliku odložila na noćni ormarić.
Kasni su noćni sati dugom šutnjom tonuli u tvoj san.

ISTORIJA – Živomir Savić

Ta istorija

Možda je samo zabluda

Ili jednostavno ne postoji

A ako i postoji

Nije tako važna

Kao što se misli

Kao neka magistra vitae

Niti nas uopšte obavezuje

Jer ovakva kakva je

Prljava tegobna mračna

I sramotna pre svega

Bolje da se nije ni desila

Ali sad šta je tu je

Bilo pa prošlo

I ne ponovilo se

Neka počiva u miru i zaboravu

Da ne budimo više

Vampire istorije

Ozbiljni smo ljudi

Nismo više deca

Ili možda da izdvojimo

Ono malo lepog u istoriji

Da dopišemo još neku lepu priču

Pa da samo to s ponosom pamtimo

Jer samo ponosni ljudi

Oslobođeni istorije koje se stide

Mogu da ubrzaju budućnost

Врело Светог Јована – Макрешане 2017.

http://поезија.срб/pesnici/susreti-pesnika/vrelo-svetog-jovana-makresane-2017/

Учешћем бројних песника, чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, манифестација *ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА* је обновила дух аутетичности, која се шири овим просторима, живи у народу, а онда се разлије пред јавност, као Западна Морава кад надође, на плодне њиве Макрешанских сељака. У Манастиру Светог Јована у атару села Макрешане, у оквиру целодневне манифестација обележавања рођења Св. Јована Крститеља, изведен је 07.07.2017. године по осми пут културно-уметнички програм ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА у заједничкој организацији МЗ Макрешане, Културног центра Крушевац, КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрешана, Управе манастира Свети Јован Макрешане и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У програму који је водила песникиња Светлана Ђурђевић, поред чланова фолклорне секције КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрeшана, наступили су и вокални солисти овог друштва Александра Мијајловић (отпевала „Еј драги, драги, божурове сади“) и Андреа Димитријевић (отпевала „Жубор вода жуборила“). У поетском делу програма наступили су песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и то: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Ратко Тодосијевић, Живота Трифуновић, Градимир Карјовић, Мирко Стојадиновић и Радован Стевановић, а своју поезију говорила је и мештанка Макрешана Милица Радисављевић. Програму су присуствовали бројни грађани из Макрешана и околних места. Присутну публику и госте на манифестацији поздравили су: Протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић – старешина храма Св. Ђорђе у Крушевцу, Радован Стевановић у име МЗ Макрешане и Виолета Капларевић, помоћница директора КЦК, а у релизацији су учествовали Бранко Симић и Марко Вишњић радници Културног центра Крушевац.
Погледајте остатак чланка и видео снимак: http://поезија.срб/pesnici/susreti-pesnika/vrelo-svetog-jovana-makresane-2017/

Herbarijum

Jutros su rasporili utrobu neba
I presekli višebojni most
Na dve polovine
Neki dečaci
Jureći gugutke
Neke devojčice su sinoć vezle goblene
Šarenim koncima
I ostale zatečene
U kućicama za lutke
Heroji i heroine
U pretpostavljenim ulogama
Na balu pod maskama
Za naivne
Prosute ideje po podu
Za lego kocke i domine
Prosuti snovi u jurišu za idealima
Stvaraju samo dobru priču
Za prepričavanje po međuzvezdanim bulevarima
Pretpostavke piju iz limenke
Pucaju mehurići telom
Kao male detonacije u šećernoj peni
Vrtoglavi koraci
Do savršene profesije
Ne znaju gde će pasti
Ne mogu se isto voleti
Iluzije o čoveku
Iz senke prve impresije
Ni ideje o ženi
Kao voleti nekog ispod baldahina
Svih njegovih hrabrosti
I ranjivosti
Presovana lepota
Herbarijumom kao na licu
Ispisuje priču života
Jer nije isto voleti ideju o njemu
I živeti ga u potpunosti
Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 466 467 468 Next