TORANJ SA POGLEDOM -2 – Slobodan Jevremović

Bio sam uporan, po bespuću hodao
i najzad umoran do tornja stigao
da tebe andjela napokon vidim,
poljubi me nežno, pomoć ti tražim
baš sada za ruku pruženu vapim…

Al’ sreće nemam, zatvoren ulaz,
ne rade vikendom, ne mogu gore,
kako da tebe pogledom dozovem,
i umoran, bolan, izlaz da nadjem…

I onda tek vidim u podnožju tornja
– pa ti si ovde, smešiš se blago,
i toplost mi daješ dodirom mekim,
ne mogu razumet’, al’ načinom nekim
ja postajem čio, smejem se drago…

Ti pravi lek si, sad ne vidim ništa,
tebe ja samo na dušu privijam,
u podnožju tornja puno te gledam,
k’o da te ne znam, k’o najdraže blago,
i ćutim daljine, puno sam preš’o,
i ćutim blizine, tebe sam naš’o,
osećam najdraža kako me greješ,
toplost tih dodira i kako se smeješ,
i nisam ti bolan, srećan sam sada,
tako nek bude, da radost vlada,
ljubavi moja, na ivici utiha onog slavuja,
radosti naše što najzad leluja
svuda sa nama, i bole slama,
ovde u podnožju tornja sa pogledom,
sa našim rečima, sa našom nadom,
mila moja…

(Bgd, 23. sept. 2017)

TORANJ SA POGLEDOM – Slobodan Jevremović

Visoki toranj u planini stoji
portir na ulazu posete broji
i kad se uspnem, ljudi su stali
sa platforme gledaju, svi su nam mali,
daleka vozila, daleki ljudi,
al’ ja samo ćutim, niko se čudi
što tebe vidim na putu onom
tada dalekim, tada sa bolom,
a sada veselu, na putu srećnu,
i pružaš mi ruke uz pesmu nežnu,
greješ mi srce, dodiruješ duše,
boli kod mene sasvim se ruše,
pa čak na tornju osećam tebe,
snagu što zračiš da lečiš mene,
mila najmila i draga moja.

Sići ću jednom sa tornja sam,
odmah se setim, odavno znam,
tvoje dobrote nit’ nema nigde
retkost si džungle koja je svugde,
a ti si predobra, iskrena, mila,
andjeo jesi, ja vidim ti krila,
pa hvala za najlepša dela tvoja,
draga i nežna ljubavi moja.

(Bgd, 22. sept. 2017)

O PESNIČKOM UMEĆU – Dejan Ivanović

O PESNIČKOM UMEĆU

Pesnici se muče da otkriju
Koliko još mogu pisati poeziju?
Ushićenjem zaneti, obuzeti ,
da im se misao ne pomuti.
Da ostane razgovetna, jasna.
Da im stihovi i rime,
ne postanu puste vetrometine,
jedna drugoj nasumično slične…
Kad se usklade misli poznate, sasvim obične,
oprezno, nehotično nam liče,
na skulpture klasične izvajane od kamena,
(iako pristigle odnekud izvan vremena)
rukom nejasne siluete što se sapliće,
bledim svetlom mesečine opijena!

Dejan Ivanović
Baroševac,09.09.2017.

 

TVOJA POMOĆ – Slobodan Jevremović

Nisam te našao u prostoru našem
Da rane mi vidaš i utehu pružiš,
Težine skineš i nežno me držiš,
Veoma trebam lepu reč tvoju,
Vodu da utopim svu tugu svoju,
A nemam koga do tebe samu,
Ljubavi moja, razbij mi tamu,
Zato sam hodao, našao nisam,
Niti u snima, niti na javi,
A znam da tu si za mene uvek
Jedini pravi najhitan lek,
Onaj što trebam baš sad od tebe,
K’o svetlo u noći, k’o blago za navek.

Možda tebe ja video nisam
Umornog pogleda, muti se stvarnost,
Al’ dalje idem, tu si ti negde,
Fatamorgane su samo pustinjske stvari,
I nema ničeg što želju mi kvari,
Uporno tražim milosnu blagost
Pa moram te naći, trebaš pomoći,
Ranjenoj duši tvoga voljenog,
Mila moja.

Neka me boli, neka je meni,
Neka je java, il’ snovi sneni,
I dalje idem prema tebi…

(Bgd, 21. Sept. 2017)

PRELAZAK VEĆNOSTI – Filip „Aiwass“ Milinković

Preko mosta od čistoga belog zlata,
Ispred svetla što zaslepi oći svakog lovca,
Moj omiljeni anđeo sa krilima plavim,
Sada mi na uvo šapuće nebesku pesmu.

Dok sam gledao svoj odraz u jezeru,
Kristalno čiste smaragdno plave vode,
Čiste, a u isto vreme zatrovane pri dnu,
Tražio sam put da do ovoga mosta dođem.

Mislim da vidim kip dvoglavog lava,
Reži na mene sa stuba na početku mosta,
Reži a u isto vreme zamnom cvili,
Zver su me zvali, a sad sam istu ukrotio.

Kada sam seo, kao kralj što je tron zauzeo,
Misleći da samo sluge sveže voće služiće mi,
A rujna, slatka pića sa uživanjem piću,
Zatvorio sam oći a ispred mene anđeo i noć…

MORE – Dejan Ivanović

MORE

Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom,
ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom.
Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile,
Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima…
Putujemo, bezimo od stega, ljudi;
More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi,
Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi.

Obećala si verno, da ćeš uvek pisati i pišeš:
sve se zaboravi u susretu sa morem, dok se na nežnim talasima njišeš,
lagano se budiš, radiš, živiš, dišeš …
Dodajem samo, i planina čini,
da opijeni sanjamo u tišini…

PUTEVI KRALJEVSTVA – Filip „Aiwass“ Milinković

Putevi kraljevstva vodli su nas do ovog dana,
Dok oštar vetar prošlosti nosi prašinu,
Svrha zbog koje hodam ovom zemljom,
Stoji ispred mene na horizontu.

Dok vruć vetar volje gura naša jedra,
U tragovima našim ostaje samo strah,
Strah da plima opraće juče,
Dok pred nama stoji zora novog jutra.

Sve od kraljeva i kraljica neba mi uzeli smo sad,
Za poslednji poljubac njenog veličanstva,
Snaga i strast bude večnost,
Dok večna pobeda cisti nam put.

Carice mudro vodi sva carstva,
Dok se ona grade u meni,
Dok hijerofant daje nam znak,
Hodamo putevima kraljevstva.

Poslednji znak posle mračnog jutra,
Bile su pale kapije volje,
Ali kada u vis vine se barljak nade,
Vešto vodiće nas putevi krune.

Pobeda dolazi na ovaj dan,
Dok predajem veliku zakletvu ruže,
Ono što čovek ceo zivot ceka,
Sada su priće koje u kraljestvu kruže.

VOLJA – Filip „Aiwass“ Milinković

Čekajući da se vratiš,
Iz planina uokvirenih maglom,
Najavljuješ novi put,
Isčekujući nosu šansu.

Šta ti treba u,
Tvome zlatnom životu,
Ovo je sudbina tvoja.

Ti samo samo još jedna barka,
Iznad zvezdama obasjanog okeana.

Još jedna barka koja ka dnu plovi,
Eh da li će kapetan da izroni.

Voliš li,
Onaj prošli,
Ljubljeni dan,
Apostole zvezda.

Nemoj da me izneveriš,
Ej gospodaru planina,
Krotitelju puteva.

To je naša,
Istinska volja.

Boriš li se svaki put,
Utopljen u tamu planina,
Dok tražiš najsvetliji put,
Eno prođe čitav vek.

Svakom robu njegovo roblje,
Ako je to njegova,
Volja istinska.

Zato kapetan barke,
Astralni vodama plovi,
Kao da sve ovo sanja,
Onaj što nas sve vodi,
Nije on.

TAMO IZA – Filip „Aiwass“ Milinković

Ima li smisla ovo naše postojanje,
Dok oko nas tiho seta vlada,
Pitam se na padinama srebrne planine,
Dok brojim dukate od crnoga zlata.

Zašto ispred mene stoji stena većna,
A ispod nje provalija što me tiho k’ sebi zove,
Ja već kao princ u zlatnoj odori hodam,
Ali ipak me je strah da vidim šta je iza.

Da li je svaka ptica onakva kakva je vidiš?
Da nisu njena krila za zemlju privezana, a let prividan?
Nije li najbrži golub što venac nosi?
Ali u mome bunaru nema venca, samo tišina.

Kako da saznam šta je iza, kada plašim se da nije kao što mislim,
Zašto onda da šumom tumaram, kada život u njoj možda vekovima mrtav je,
A godovi u drveću, što starost im u srcu ocrtavaju,
Samo su zapis u duši prolaznog života.

 

 

OLUJA – Dejan Ivanović

OLUJA

Pucalo je k’o za vreme
staljingradske bitke,

iskrice su letele po svodu.
Naspavaćemo se,
samo dok majstori odu…

Telefon je zazvonio dva puta.
Pričamo, kao da nikada nije ni bilo rata.
Gradimo temelj,
kopamo, gde nikad nije bilo zlata…

Staru kuću u kojoj nas je oluja zatekla,
progutala je trava.
Oko nje su nekad rasla, moćna stabla hrasta,
da budu brana koja vetar zauzdava…

Posekli smo gusta stabla što ih
vetar nekad savije do zemlje,

ostala je tvrda utrina oko kuće.
Kuća odoleva već dugo,
ali se polako ruši od samoće…

Kroz dugu, dugu, neprozirnu noć se pomalja,
lik devojke na goloj steni.
Sanjam kako pored stare nova kuća biće,
da svetle u daljini prozori njeni…

Oluja je protutnjala kroz gradove i sela…

© Dejan Ivanović
Baroševac, 17.09.2017.

 

KAO DA NISAM – Slobodan Jevremović

Kao da nisam
U onim davnim pogledima tvoje radosti,
U šetnjama stazama bespuća naših lutanja,
U rečima najlepšim iz tvoje duše,
U tebi kao najdražem milom prijatelju,
Kao da nisam unutar davnih sanja
Ja video ljubav.

Kao da nisam
Na opranim pločnicima naših noći,
U osmehu tvoje lepote što budi,
U preglasnom domu svih onih ljudi,
U budjenju našem i zorama našim,
I dodira ruku, andjeoskih moći,
Kao da nisam proteklim, davnim
Trenutaka najlepših i predugo pamćenim
Ja video ljubav,
A zapravo jesam…

I hvala što jesam,
I najzad što jesam …

(Bgd, 19. sept. 2017)

OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović

Oveštala jutra, ko haljine stare
ništa sem zakrpa nemaju da nude
bar kad bi sitnicom mogla da probude
nadu da dan novi novo ruho nosi.

Još jednom uzalud otvoriću oči
u jalovoj veri da svitanje sprema
povratak nekoga za koga me nema,
niti će me biti, sem u mojoj pesmi.

Ne bih da proklinjem prolaznost ljubavi,
sve što sam volela time bih porekla,
samo bih odgovor: zašto sam protekla
i zašto usahla još pevam i čekam.

I jučešnje jutro bilo je nadanje
cedili se sati dugi do besmisla,
uveče se duša pogružena stisla,
u stih o starenju i nade i mene.

Sutra, dan će opet, istovetan ovom,
budiće se oni što imaju kome.Zažmuriću jako,
mlada i voljena, sve žmureći tako
ostaću u pesmi, tamo gde bar reči nisu oveštale.

NISAM TE SE NAGLEDAO – Slobodan Jevremović

Nisam te se nagledao
pa iako predivnu tebe dosta poznam
još uvek nisam, još uvek ne znam,
koliko je veliki tvoj zagrljaj duše,
nemerljive vesele tvoje te reči,
k’o ruža iz bašte što večno miriše
tako sad tonove odjeka slušam
i ovu tišinu slatko naruše
glasni dodiri tihih pogleda,
onih što traže odavno tebe,
mila moja.

Nisam te se nagledao,
niti sam te naljubio,
nisam te se navoleo,
niti sam te naspavao,
nisam ni onda, nisam ni sada,
nisam ni sutra, i nikad neću,
a hoću ja tebe, mila moja,
i uvek nova,
to glasno šapćem
da znaš.

I posle juče, danas il’ sutra,
čekaću opet vidjenje naše
i neka jesen, i neka zima,
neka tog vremena kol’ko ga ima,
ne vidim ništa, ne čujem ništa,
samo te dovoljno gledao nisam,
a jesam,
to znam…

(Bgd, 19. sept. 2017)

ONE NOĆI OD NAŠIH DANA – Slobodan Jevremović

Sve one noći pretvorili smo u dane
da dobro vidimo protekle snove
one snivane naše mladosti
što donose svetlo ovoj srećnoj radosti
u okvirima skinute davnine sećanja
kada znam da ne znam osećaje svoje
iskazati nekako na dodiru duše,
sa tobom najlepše, sa tobom najdivne,
mila moja.

I pogledaj sada, opet je ovde
onaj tvoj dečak nemirnih želja,
čovek il’ dete, ni važno nije,
pa gledaj samo, ništa ne krije
noć ova od dana što svetli sada
da vidiš te divne dodire duše
one što loša sećanja ruše,
noći protekle, one protekle,
u onoj snivanoj, najdivnoj našoj,
ti znaš.

Koračam sada ka tebi dalekoj
i stići ću nekad meni željenoj
samo da kažem, kao odavno,
tebi jedinoj, tebi voljenoj:
– Otvori pesmu svoga srca
i pogledaj unaokolo,
kako je srećan i lep
ovaj dan.

(Bgd, 18. sept. 2017)

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 473 474 475 Next