Pesme nedelje Aprila 2017. bira Lepa Simić

БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović

Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
„Бог је мртав“
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
„играјмо се анђела!“.
Мој је син
поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
„Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!“
„Бога смо вам убили!“
дрекну бомба
осиромашена.

U POGLEDU – Mirko Todorović

Sve je na svome mjestu
i kao da mi je to
što prvi put gledam
uokolo
odnekud poznato
Da, trebalo bi u kino Apolo
do kojeg nas je pratila kiša
u nekom svibnju
Lako se smijati kad ne biramo
jer znamo s kim ćemo provesti večer
Lako je sanjati dok se ugodno smiještaš
pred osmjehnutim platnom
sa kojeg još izviru
slike ljeta

Iza tvojih medenih usana
neka su bijela lica prolazila
bijela kao zima
u prvim noćima prosinca
I netko je stalno mahao
iz mekane tišine
oko nas
Je li netko zvao, okretao sam se
i slušao svoje ime
a sve je
sve je na svome mjestu

SAMA – Nena Miljković

Za njega
Bolno se odričem čak i njega
Jer je srećniji bez mene nego sa mnom
On koji me čini velikom ženom
I beznačajnom pesnikinjom
Jer nemam dovoljno zaokruženu reč
Da ispevam lakonsku pesmu
U koju bi u par stihova stalo sve
Teško je kao o smrti to o ljubavi
O apsolutnoj koja se živi
I o kojoj se ne pišu patetične pesme
Ni zamršene preduge poeme
Koje uporno pišem
Nemoćna da iskažem
O moćnom dodiru Ukupnosti
Kad mi duša njegova dušu dodirne
Poezijom
I osetim šta su to Ljubav Bog i Smrt
I šta sam ja sama
Sama

ZDRAL ZA TVOJE VODE – Mila Jašović

Zavitlaćeš kamen po kamen u daljinu
I njima razbiti večnu tišinu
Dunava
Ko pitanje za pitanjem
Koje ne možeš postaviti
Ali ih talasi opet iznesu na površinu

Cvileće drveni čamci
Svedoci tvoga okršaja s rekom
Kad držiš istinu na distanci
Negde daleko odskače
Od svakog domašaja

S koliko boja bojićeš tugu
Dok te u nekog drugog ne pretvori
Koliko dugo kružićeš u začaranom krugu
U kakve se oblike bol na kraju otelotvori

Koje to struje nežive prirode
Dovoljno snažno mame da u njima opstaneš
Koliko dnevno postaješ
Osmatrač iz tuđe perspektive

Koliko često sanjaćeš obale drugog tla
Da možeš iz početka od dna ka vrhu
Da ne stojiš ko pion u međuprostoru odluka
Da ne moraš da biraš uvek između dva zla
manje

Da ne moraš da tražiš svrhu
Na mestu gde je nema
Ni da tražiš odobrenje
Da gradiš život van sistema
Da slaviš slobodu begunca

Videćeš ždralove
Aluvijalne ravni nadletaće jata
Kidaće poslednje zrake od sunca
U kljunu nositi kapi života
U rasponu krila mesto za tajne

I nećeš biti pozvan na njihove balove
Jer reke mnoge su protekle
I mnoge će proteći
Kad oko svoje ose krug protiv sreće ucrtavaš
Ostarićeš ionako zureći za njima
Pa zar je važno dokle
Kad samo sebe sputavaš

Pesme nedelje Marta 2017. bira Lepa Simić

ELEGIJA – Mirko Popović

Doticati
Kromatično krilo lovora
Tražiti otiske na mahovini
Sunčanim kistom isprane fosile
Ostarjela brda
Pod kojima si me čekala

Snivati
Vreteno djevojačko
Ekstazu u kojoj se prvi put
Usna postidjela kao rumeni
Val oplodnje

Stajati
Pod krovištima, pod toplim
Kišnim kapima i gledati kako se
Još pali svijeća u prozoru
Iza kojeg si se
Nadala

Pitati
Tko si ti
Na mom praznom dlanu

 

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА – Драгиша Павловић Расински

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.

 Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.

 Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.

 Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида  од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

 

Nije ti važno – Sanja Petrović

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam
I kojim osmesima otkrivam.
Nije ti važno da li su mi sede
Nagrnule snažno
I da li se neka bora
Baš zbog tebe istične jasno.
Nije ti važno.

Ne spaja nas više
Ovo nebo nepregledno
Ni prekrajani oblaci,
Ni vetrovi kroćeni.
Ne spaja nas više
Ples sunčevog pulsa
Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.
Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje
Izmaglicom obmotano
U svitanje.

 

„ИТАИПУ“ – Рајица Драгићевић
Драгану Вигњевићу

слушао сам и ја
твој камен како пева
слушао слушао
и до мене је некако допро
његов стродревни глас
кроз кланце и усеке
кроз мрке горе и суре ледине
махнита мора и пламена обзорја
ветрова стршних фијук
бескраја зов
кроз детињи врисак пред призором
у оку зачуђеном

и моји су преци слушали песму вечну
драгић периша јован миладин душан
знали су да хук реке није хук
већ песма камена
коју нам твој водопад дуж земног шара
кроз векове дошаптава
и да ће једном над водом и понором
постати бајка мит
скамењена јава

еј племена вечна еј радости у игри поред воде
еј вечна водо
која падајући завештала си песму
у камену
као песму косачеву
коју на овој раздаљини
као дрхтај срца разговетно чујем
и проносим некуд
колико могу да се пропнем и довикнем
некоме некоме
да и он твоју песму чује
и заволи
као да са усана самих је отргнута
у векове завитлана
наплетена навезена
песма завичајна

23.1.2017. Рајица Драгићевић

„ИТАИПУ“ је хидроелектрана, доскора највећа на свету, на реци Парана, у Јужној Америци, између Бразила и Парагваја, која носи поетско име на језику старих Индијанаца Гварана, у преводу „Камење које пева“.

Pesme nedelje Februara 2017. bira Lepa Simić

TOTEM – Nena Miljanović

Susprežući grč odbojnosti
(kao kad celivam leš)
Takoh usnama te tuđe usne
Ponuđene kao putir inoverne pričesti
U pokušaju da te zaboravim
I potrem sve u šta sam verovala
Ljubih tog slučajnog muškarca
Kao neznabošci kamene toteme
I kao roblje lažne oslobodioce
I ubih san o slobodi
Jer ne zaboravih tebe
Nego reči kojim se pišu pesme
Naslovljene nekome drugom
I prokleh Boga koji mi je dao život
A tebe koji si ga uzeo
I udahnuo ga mojim pesmama
Blagoslovih

copyright © Nena Miljanović
(2014.)

 

У СНОВИМА -Мирослав Јосифовић

Опет си по небу плесала,
играла по небеском своду,
а онда, изненада нестала,
као сви радосни снови што оду.

Опет си по звездама скакутала,
шетала се бескрајним свемиром,
а онда изненада одлутала,
оставила ме будног са немиром.

Опет си ходала по сунчевом систему,
обилазила далеке планете,
а онда, нестала у трену,
оставила ме, очију пуних сете.

Опет си ми ноћас дошла у снове,
била си прелепа, попут божанства,
створила у мени немире нове,
а онда отишла у нека нова пространства…

 

SNAGA – Milka Vukić V.

Malo lice rumeno
Ukrasava dete usnulo..
Zraka sunca ga zadirkuje
Caroliju ozivljuje..
.
Sirok osmjeh se izmami…
Sneno lice poljubi..
Andjeo Gospodnji prilazi
Radost cedu da podari…
.
Postoji li vece srece
Od pogleda novorodjenceta….
On je snaga ovog sveta…
Nasa ljubav najveca!

SVETLO I ZRAK – Vušković Nikola

Svetlo je u našoj duši,
i kada ceo svet se ruši.
Svetlo je svuda u tami,
baš tamo gde smo mi sami.
Svetlo je svuda i u vasioni,
kada se razvije svet misaoni.

Nikad to svetlo ne poreci,
u svetlom zraku i ti poteci.
Osvetli tako ceo moj svet,
kao vasionu, u kojoj sam raspet.
Raspet na ivici velikog ponora,
gde nemam nijednog donora.
Zato samo ti mi donor budi,
koji raspali vatru usred grudi.

Budi donor takvog plama,
koga led, a ni Sibir ne slama.
Svetlo neka tada sine,
sve do nebeske visine.
Sva Vatra iz ovih grudi,
tada neka jako poludi,
da rastera crni mrak,
u svemiru taj jedan zrak.

Tada svetlo u tvome zraku,
da se vidi svuda u mraku,
To svetlo da je na takvoj visini,
da se ne gasi na čistini, ni u dubini.
Kao zrak podaj zvezdama iskrice,
koje će da nose tvoje divno lice.
Kao vatra podaj Suncu sjaj,
što nosi tvoj iskreni zagrljaj.

Budi takvo svetlo za mene,
što stalno svetli bez promene.
Budi uvek taj poseban zrak,
što u meni stalno rasteruje mrak.
Tada postaću i ja svetlo iz vasione,
što će da osvetli, sve kule misaone.

Vušković Nikola

Pesme nedelje u Januaru 2017.bira Lepa Simić

VOLJEĆU TE U JANUARU – Nevenka Savić Alispahić

Milion razloga za mržnju,
jedan za ljubav.
Milion laži za jednu istinu.

Bezbroj ožiljaka opominjućih,
lava vrelih suza
što žeže utrobu
i pretvara sve u pepeo i gar,
a samo jedan osmjeh
koji potire sve spaljene godine.

Bezbroj protiv,
i jedno jedino za.

Milion ugašenih zvijezda
upaliće jedna jedina,
zvijezda koja vječno sja.

Trista šezdeset četiri dana
na koljena bačena
pred jednim jedinim danom,
danom u kojem se gubi
milion razloga za gorak ukus
progutanih presuda.

Zbog tog jednog dana,
zbog tog jednog osmjeha,
radi tog jednog za,
zatvaram sva vrata prkosa
rušim zidove ponosa
ispijam času tvoje osude
i stavljam svoj potpis
na sve presude,
bez riječi
bez odbrane
bez lica ravnodušne neznake,
stojim pred januarskim
sudom istine
brišući sve protiv za jedno za.

Milion noći besmisla
slaže se u januarski mozaik
i čini smisao moje biti,
najsmisleniji smisao
najbesmislenije priče ikad ispričane.

Milion iskidanih niti
upliće se u jednu jedinu,
neraskidivu nit raskinutih iluzija
pletući zlatnim slovima duše
ime od imena – Ljubav.

I sklanjam bezbroj žaoki otrovnih
zarad jednog osmjeha ljekovita,
zarad jednog mekog pogleda,
zarad jednog istinitog razloga,
povlačim sa srca katance i lance
i volim te i ovog januara.

Bezbroj dana sumornih
slažu se u mozaik januara
i svaki se boji novom bojom,
bojom jednog svijetlog dana,
bojom početka beskraja.

Noć srebrom veze novi dan,
u kalendaru korača još jedan januar,
koracima smjelim briše
sve moje napore i htijenja
da poreknem, da se odreknem,
od tebe, od sebe, sakrijem, nestanem
da dišem prestanem.

Skupljam sve protiv u jedno za.
Januar je. Januar ne poznaje razloge.
Januar ne priznaje zablude
i ne krije se iza iluzije.

Voljeću te u januaru.

Januar je, a januar sve pred sobom briše,
milion razloga prekrije patina zaborava,
hiljade zvijezda prospe po januarskim noćima
zlaćanu svjetlost nad sjenkama sjećanja,
dok zora na istoku prvim zracima
ispisuje ime od imena – Ljubav.

Voljeću te u januaru.
A onda…Onda se okrene list na kalendaru

 

ONA – Nikola Mirković

Svake noći pred spavanje slika njena mi pred očima sija,
Ona je sve što mi treba, jedino ona mome oku prija.
Njene nežne reči koje su me bodrile,
Koje su mi dale nadu, koje su moje patnje krile.

Ona je cura koja moj život krasi,
Čije lice primećujem i kad je u velikoj masi.
Smeđe oči koje iza sebe kriju nešto,
Ona ume njima da zavede nekog vešto.

Prvim poljubcem je ona pokazala svoje lice,
Pokazala je dobrotu, da je ne pogađaju sitnice.
Pružila mi ljubav koju sam gajio bajno,
Voleo sam je bez prestanka, pisao sam joj pesme trajno.

Razumeo sam je kao svog rođenog brata,
Pomagao joj u svemu, otvarao ka srcu širom vrata,
Pratio svaki njen korak, zadržavao svoja osećanja u sebi,
Imao je svakoga dana ma bilo kakav se oko nje stvarao derbi.

Nedostaje mi njeno sve, ali sada kasno je,
Sada neki drugi momak njoj svoju ljubav daje.
Kupuje je materijalnim stvarima, nekim sitnim poklonima,
Dok sam je ja kupovao svojim lepim snovima.

 

Šta će mi veća kazna Majko – Vuk Todorović

Za tebe se majko molim
dok me nebo guta
Prokleo me niko nije
ne zeleh da slusam
Cujem tvoje srce kuca
pitam se dok sa svojim lutam
Da li je otkucaj neki
nekad davno bio namenjen meni

Ako me ikad psujes majko?
Znaj da zalicu vecno!
Sto popih sve sto je dato
Pustih da vetar ote mi zlato
Sta ce mi veca kazna majko?

Srdzba sto nadamnom vlada
sudbina nije ono sto goni
napojio sam se sebe strahom
koji me godinama vodi
Suze su neke namenjeno lile
ali ne za skitnicu ovu
Vec za rane sto ti gnjile
prljave ruke ne dodiruju svile

Ako me ikad psujes majko?
Znaj da zalicu vecno!
Sto popih sve sto je dato
Pustih da vetar ote mi zlato
Sta ce mi veca kazna majko?

 

ЉУБАВ ЈЕДНОГ ПСА – Миладиновић Сандра Мајра

Топла дуга влажна њушка
храпав језик,крупне тамне очи,
загрљај топлији од игде ичијег,
пријатељ то је за најцрње ноћи…

Дуга и оштра,скоро бела длака,
шапе меке, раздрагане очи,
трк брзине у пролећне стреле,
од таласа више знао је да скочи…

Волео је тихо, искрено и верно,
а жељан остао загрљаја вечних,
чудио се стаду том тако големом,
без љубави јадних, вечино несрећних…

И приђе он тако па наслони главу,
удахне дубоко због прекора благог,
смогне снаге за даље, шта би друго могао,
срећан што је с’ њима поделио залог?!

А они далеки, слободни и чудни,
ни ноћу не знају да се диве небу,
па Кумовој слами, веселој Венери,
траљаво прилазе док срца им зебу…

Заспао је тако везан оковима,
ко зна који пут суза опет кану,
испод капака отичу лагано,
све речи што могу да зацеле рану…

Дан се топи као пахуља на длану,
усахле су чежње, младалачке наде,
кренула је душа да се с’ њим опрашта..
Зар и псима може то да се поткраде?

Пред очима магла, смрт је тврдоглава,
хоће га па хоће сигурно и тихо,
а хтео је само искрено да воли,
после мајке није га волео баш нико!?

Дал га Рај сад чека и далека светла,
и бол ће нестати што му не да мира!?
А, топлог окота још увек се сећа,
први пут му срећа наочиглед била!

И баш јасно види облаке прозирне,
на небу су можда неки што га воле…
иза њих су траве бескрајне ливаде,
остао му камен с’ груди негде доле!?

(с) Миладиновић Сандра Мајра

 

SEDAM NIJANSI VETRA – Nena Miljanović

prolazim te
kao lepota poslednjeg poroka
gasi se tvoja ljubavnička hrabrost
u sitosti sredovečnog braka
jenjava tvoja glad za mnom
“vetrove prolećne starost umiruje”
osećam
smiruju ti se misli i krv
ne osećaš
da stariš u mudrost
a već dugo
ne zoveš me pet puta na dan
i ne budi me telefon tri puta za noć
samo da pitaš koje mi je boje pesma danas
i bruji li kao Rapsodija u plavom ljubavlju
ili je crvena kao žar noćašnjeg žestokog sna o nama
odavno
ne javljaš mi se glasom mekim od ljubavi
da mi govoriš o zajedničkom sutra
niti me šapatom hrapavim od strasti
podsećaš na strasti iz juče
običan
javiš se ponekad običnim rečima
hladno
ni da ti zadrhti glas
ni da zadrhtim
hladna
trudim se bar da ne cvokoćem
da ne čuješ
prolazimo
tebi ne treba moja luda ljubav
ni meni ne treba tvoja mudra
prolaziš me
mojoj poeziji
još samo sećanje na tebe treba
onakvog kakav si bio pre sedam godina
i na nijanse ljubavi od pre sedam života
da bih živela ovaj
u kom me prolazi
čak i pisanje pesama o tebi

TAKO JE ZA SVETOG LUKU – Milovan Petrović

Srećna slava svima koji slave Svetog Luku.

Kišni oblaci prekriše nebo
dani k’o da se vuku,
hladan se vetar u kosti zavlači,
u jesen za Svetog Luku.

Stari se otac u crkvu sprema,
slavski se kolač seče,
majka mu sprema žito i vino,
ni sveću zaboravit neće.

Slavska tišina prisutna svugde,
crkva se brzo puni,
njeni zidovi stari i trošni,
lagano malter se kruni.

Ikone svetaca svuda po zidu,
slavski se miris širi,
tamnjan i sveće, vino i žito,
mirom počinje da miri’.

Svak slavski kolač, na sto pred oltar,
pobožno, tiho meće,
zvono se čuje,otac se krsti,
lagano molitva kreće.

Posle molitve kolač se lomi,
proba se med iz saća,
ponovo krsti, kolač uzima,
pa brzo kući vraća.

Gosti su odavno u kuću stigli,
veselo s ocem se zdrave,
nekih dugo nije bilo,
dođu od slave do slave.

Majka je na sto sve već iznela,
sestra kolače stavi,
sveća se pali žito uzima,
sad može da se slavi.

Dok kišne kapi niz prozor liju,
dani ko da se vuku,
otac pobožno ikonu gleda,
tako je za Svetog Luku.

Milovan Petrović (iz zbirke pesama “Sve pesme srca mog”) (C)

MOLITVA (sveti Luka) – Dejan Ivanović

MOLITVA (sv. Luka)
(religiozna)

Apostol Luka je putovao mnogim krajevima,
od Egipta, preko Grčke, čak do Venecije, i po Srbiji.
Molitvama lečio, živopisao ikone na daskama,
Propovedao Jevanđelja, zapisivao vele.
Kao što danas lečimo dušu, knjigama, slikama.
Pesmama.
Drevni lekari su mogli da kroz dušu, molitvama,
telesne bolesti iscele.

Molitva je razgovor sa Bogom.
Svako na poseban način sa njim razgovara.
Bogu se prenose misli, psihološka stanja
u naše ime: nade, strahovanja, kolebanja, kajanja …

Luku su progonili i ubili idolopoklonici !
Zavideše mu, zlobni, na njegovom znanju.
Danas kao i tada, umne ljude proganjaju sujetni.
Obnevideli od pakosti misle da im otimaju,
čast, moć i ugled, kojeg zapravo nemaju.

Živeli asketski, umrli u mukama postadoše sveci,
što u blizini Boga sede.
Nisu im strani mnogi ljudski jezici,
molitva se svaka na jezik razumljiv Bogu prevede.
Kad sasluša reči, On uputi tajne sile,
da deluju na dušu čoveka, kako bi je očistile.
Često se tanke duhovne niti pokidaju, poruše…
Odatle potiču sve bolesti, iz mračnih dubina duše.

Dejan Ivanović
Baroševac, 30.10.2017.god.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Smrt kao san

Ne zelim biti trezan,pijan sam jos svoj.
Nisam tugom vezan,kad mislim o njoj.
Java puni case,masu krila crno bela.
Vetrovi nose,prazne limenke i flase,
votke i hela.

Dunav i Sava se pobedniku smeju,
ne haju za vetrove iznad sto veju.
Pomislih i ja bih tako,bezbrizan bio.
Da je moju Savu,mesec od sunca s’krio.

Cekam da klone glava,mislim o smrti kao o’snu.
Koliko li traje potshumna slava,
da’l je vecna i verna ko zivot dnu.

Kad ne mogu ljubav da dam,ni vise da odsanjam san.
Stari koraci prate,iako novi je dan.

Kad ne mogu ljubav da dam,niko sam tad.
Voljena podje u hram,
I ja da podjem sam rad.

DILEMA ZA DUGU NOĆ – Nena Miljanović

Između živeti od nadanja
I umreti od čekanja
Kad me ni zemlja ni misao ne drže
I smrt me uzme pod svoje
U sumanutim noćnim satima
Govorim sebi
Učini čekanju kraj
Lako je
Lakše je dići ruku na sebe nego od tebe
Sve je lakše od ovog sporog izumiranja iz ljubavi
A onda me žilavi život žigne nadom
Oglasićeš se možda sutra krikom negdašnje ptice
I vratiti se na mrve izmrzle mene
Mada…
…Jesen je pozna moja i tvoja već
(Pa šta)
I inje pada po kalendarima ljubavi
I po vremenu u kom smo se kasno sreli
(Nikad nije kasno)
Trebalo je u junu života u polju pijanih makova
Ne u jesen kad venu opijati i hrabrost
I lude ptice i istrošeni preljubnici se vraćaju
U bračnih gnezda skloništa
(I šta sad)
U dilemi
Između ubiti sebe ili nadu
Oglasi se opsenarka poezija
Nagovarom da odložim odlazak i sačekam sutrašnje jutro
Sugestivnim stihovima
Uverava me da ćeš se vratiti
Skoro da poverujem da će te doneti dan…
…Duga je noć
Dovoljno duga da me odgovori od smrti
I ubedi u život
U kom su mogući letnji makovi
U snegu u nama

MUZIKA JE OGLEDALO DUŠE -2 – Slobodan Jevremović

                                             ♫ LA MUSíCA ES EL ESPEJO DEL ALMA ♫
                                             ♫ MUSIC IS THE MIRROR OF THE SOUL ♫

Poemu radosti slušam u duši,
note o tebi još kakva si bila,
to boli moje uvek uguši
najdraža vila najlepših krila
što muziku svira i glasno poje
najdivne tonove prekrasne, tvoje,
te pesme radosti, pesme davnina,
pesme o nama i naših blizina,
tada…

Dolaze tonovi još lepših nota
poema o najlepšoj ljubavi života
pa moram da ležim, moram da snivam,
ogledalo naših daljih blizina,
odsjaj naših bližih daljina,
i srećno te putujem, veoma čekam,
da muziku duše sa tobom slušam
ovu muziku što stalno je nosam
u ostavi duše,
samo za nas…

(Bgd, 29.okt.2017)

 

Čikarić Marija 21.07.1944.g.-27.10.2017.g.

Čikarić Marija rođena 21.07.1944.godine u Šidu. Od rođenja do danas, školovanje i radni vek provela je u Šidu. Udana je, ima dve ćerke i troje unučadi. Oduvek je aktivna u svim kulturnim, prosvetnim, sportskim, humanitarnim i političkim događajima. Od odlaska u penziju počela je da piše pesme. Radi sve što voli i ništa joj nije teško.
Član književnog kluba Šid-Udruženje pesnika srbije POEZIJASCG,Kruševac.
Preminula 27.10.2017.g.

Ti

Dala bih sve
samo da te vidim
kroz prozor mutnog stakla
Neznam da li sanjam
ili ne prepoznajem likove
Pitam se gde li si sada
kada sama sedim za
ovim istim stolom.
Ispijam lepotu iz male čaše
što mi rumenilo u lice šalje
Sedim i razmišljam
idem dalje.
Da. Sama sedim
i kroz mutno staklo gledam.

Marija Čikarić

Iščekivanja

Sve mi je ravno
sve svejedno
gledam dve prazne čaše
koje su uvek bile pune
dok je ljubavi bilo
Sećanja nebrišu se.
Sedeći danima u iščekivanju
da i druga ruka pruži utjehu
Kako bi želela noćas
da si pored mene
Milovati tvoje vlasi
uz čašu crnog vina
i zvuke violine.

Marija Čikarić

Vino

Crno vino
i lepa žena
zalazak sunca
iznad fruške gore
rumenilo šalje
Krv u meni vrije
vino crno vino
sa žudnjom ga pijem.

Marija Čikarić

Oči

Svake noći sanjam tvoje oči
gde da krenem
gde da kročim
gde da tražim tvoje oči
pogledi se gube
usne žele da te ljube
a tebe nema
Gde si sada
srce moje
samo se tebi nada.
Marija Čikarić

Sećanje

Šetajući gradom
posle 23h
osetih želju da negde sednem
Da, sela sam
u jedan tajnovit kutak
Bilo je naše omiljeno mesto
prostor lepo uređen renoviran
Pogled mi odluta
za onaj sto broj 3.
često smo sedali
i provodili satima za njim
Pogledi oči u oči
kucaj staklenih čaša
ispijali smo crno oporo vino
smejali se, veselili
duboko u noć
dočekivali jutra
uz zvuke starih instrumenata
na uvo tiho violina
i sada se u mom uhu čuje
Maštam sama za stolom
njega nema i
nikad više neće doći
Teške su sada
besane noći.

Marija Čikarić

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 478 479 480 Next