SREĆAN LJUŠO ROĐENDAN

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1035

KAD ME NEMA, TAD ME IMA – Slavoljub Jovanović

Ljuba Jovanović

KAD ME NEMA, TAD ME IMA

I ako se moje ime nikad glasno ne spomene,
i ako se nikad niko za moj жivot ne raspita,
kad me svojim tvrdim djonom zbrišu i ljudi i vreme,
i tada će jedna pesma sa uzdahom da se čita.

Kad u nekoj pesmi spaziš povredjeno jedno srce,
sa vremenom što nestaje, kao čiste suze trag,
kad u svome rumenilu dogoreva mlado sunce,
setićeš se da ti neko u životu beše drag.

Iz mladosti prekinute, kroz srce mi iskri želja,
da se vratim svojoj suzi, da otidnem u kraj rodni,
u naselju mrtvih duša, mesto ruku roditelja,
da zagrlim i poljubim onaj hladan kamen grobni.

Kad se licu osmeh vrati, posle suza prolivenih,
dok sa srca mirno skidam onaj teški kamen sivi,
mnogo puta pitao sam: O Gospode, da l bi meni,
da li bi mi isto tako dragi bili, da su živi?

Na listiću svoga veka život piše čudnu priču.
Za sve duše bezimene istorija jastuk sprema.
Pa, neka ti iz života samo dobra dela niču,
zablistaćeš na kamenu, jer te ima kad te nema.

U svečanom onom času, kad zazvoni za opelo,
i onaj će, što me mrzi, kad za ovu novost čuje,
oprostiti što postojah i što imah srce celo,
i onaj će, što me mrzi, hteti da me ispoštuje.

(C) Slavoljub Jovanović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1033

ONA JE TU – Ljubodrag Obradović

Ljuba

ONA JE TU

Ona je tu,
odmah iza očaja,
u gomili,
iza leđa očajnika,
da se sakrije,
ali ja je vidim,
ja je osećam.

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad se smeje,
dok drugarici priča,
neku glupu priču,
kojom tera jezu,
oko srcu šćućorenu.

Ona je tu,
na dohvat ruke,
odmah iza iluzija.
Ne haje za mene
i moju prosutu strast.
Tu je,
u svojim snovima,
ne shvatajući moje želje,
patnje, stradanja, očaj…

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Ona stoji
i gleda i sluša,
ona je tu,
a u oblacima.

Ne stiže se uvek,
kud se podje,
govorio sam
i nagovarao je,
da cilju potrčimo,
pre nego put
postane klizav.

Ne dešava se nikad,
ono o čemu se mašta.
Život je skockan
od propuštenih prilika
i promašenih ideala.
Oko nas vozovi tutnje,
ovaj tren je naša stanica,
ako sad ne uskočimo,
novih vozova nema.
Govorio sam,
držeći je u zagrljaju
u mislima,
čitavu večnost
daleko od nje u zbilji.

A ona se smejala,
svemu smejala
i mom pričanju dugom
i mom licu,
mojim željama,
mojim patnjama,
svemu se smejala
i u oblacima letela.

A dani
i godine
su proleteli…

Sad je tu,
odmah iza očaja očajnih.
Godine su pojeli skakavci,
želje su ostale želje,
dobre prilike
su propuštene.
Sad je tu,
sunce i kiša,
kreč i kreda
na licu izvezli bore.
Sad je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad je tu,
stoji
i gleda
i sluša,
a odsutna je…

Sad je tu…
I zna…
Povratka nema !

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1026

U NOVOGODIŠNJOJ NOĆI – Milisav Djurić

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1023

KAO CRNO VINO – Zoran Hristov

ZoranHristov

Ti si meni kao crno vino
pamet mutiš i dušu opijaš,
ti si meni kao crno vino
oko mene kada se uvijaš.

Pogledom me setnim ti zaneseš,

a dodirom teraš da poludim,
ti si meni kаo crno vino,
pamet svoju zbog tebe izgubim.

Od poljupca tvoga sav uzdrhtim,

u zanosu strasti tada gorim,
ti si meni kao crno vino,
za tebe ću uvek da se borim.

Zato tvoje oči stalno gledam,

jer u njima ljubav me veseli,
ti si meni kao crno vino,
da te pijem, svakog dana želim

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1016

Podela rada -V.D

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1008

Ja, Pevac Krelac – Sanja Petrović

Ku-ku-ri-ku!
Otpozdravljam jutro ja,
Pevac Krelac lično.
Ponos sam i dika samom sebi
a i mojim kokošima isto.
Svakoj pažnju posvećujem
taman toliko da ih zanos drži,
a ako ih on previše ponese
ja se nogama služim.
O kako samo umem da ih otresem…
Da se drugom okrenu…
e Boga mi, neće.
Ne dam, ne dam, sve su moje,
kokošije su sreće.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1002

DUBINA I SAN – Veljko Ladjevac

DUBINA I SAN

Stope koje ostaju za tobom
dok hodaš po mojim snovima
briše java.

Na njoj nisam sa tobom
ali je pišem velikim slovima
jer uz san je i ona prava.

Ujutro, tvoje stope vetar briše,
tek pročitam da na njima piše:
„Pati svako ko sanja,
  Pati svako ko sanja…“

Veljko Ladjevac

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/985

VOZ – VESNA DIMITRIJEVIĆ

VOZ

Kradem dan
satkan od uspomena
 i skrivenih želja.

Da bih pregledala
svaku osnovu i potku
-povlačim se u samoću.

Razdvajam ih
praveći prostor za nit mašte
i
provlačim novoizmišljene scene…

Šta se sve moglo desiti
da sam umesto:
”Neću”, rekla:
“Da,da! Hoću!”

***
Voz je prošao…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/983

СВЕТИ ЈОВАН – Невен Милаковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/977

Utihle ptice usnulo zverinje – Milorad J. Nikic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/971

KAO SLIKAR – Lepa Simic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/965

Te noći nisam primetio zvezde – Peer Sever-Sena

ТЕ НОЋИ НИСАМ ПРИМЕТИО ЗВЕЗДЕ

Те ноћи
нисам приметио звезде
јер љубав је имала
зачарани укус меда.
А ти си ми рекла
да је то
као са срећом:
Отворићеш понекад
свој свемирни прозор
и пожелећеш твоје небо
ове ноћи
или свих година потом.
И ја се више
нисам усуђивао
да те ишта питам.
Гледао сам те озбиљно
после љубави
и љубећи увек
на твом лицу пронађох
моју срећу.
Jер љубав са тобом је увек имала
зачарани укус меда
а твоје је лице
лице свих жена
најлепше лице љубави.

…А волим те
необично дуго
необично тихо
као неку светлост
не сувише стварно.

Peer Sever-Sena

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/958

Utihle ptice usnulo zverinje – Milorad J.Nikić

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/939

Slike detinjstva – Milorad J. Nikić

Nikić

Slike detinjstva

Slike detinjstva, kako smo fini

te davne, drage slicice raja.

Sedimo tako, brat, otac, mati

s veceri rane, pri mesecini

Godine neke, pri kraju maja

Procvale lipe, imasmo dve

Cvetale nisu usto vreme,

jedna prolazi druga tad gre

U vecer pustim sarova s lanca

proteze noge, na zvezde laje

od srece ne zna kuda bi pre

Na kolena mi sapu stavi

Govori nesto… il hoce reci

Neka mu vatra u ocima

al ne ume, il mu se ne da.

Sretan je eto, sto nas ima

I ko da juri u susret sreci

u noc se mlecnu strmoglavi.

A gore mesec, kosnica meda

Po svu noc srebro i zlato toci,

Blagoslov neki po nama pao.

Secam se scene kao od juce

Sarov iz mraka izroni, vuce

doneo zeca, skino sa loge,

Spusti ga meni pravo pod noge,

(voleo nas je – najvise mene)

drugar mu bejah najdrazi, prvi,

U trenu spazih zecije oci

Mrtve i otvorene, pruge od krvi

Krzno mu poput majcine ruke

mekano, nezno, o mili Boze

Kako mi bese jadnika zao

Srusena izba, te lipe dve

Izdjiko korov, zarasla basta,

pusto drvoriste u carstvu tuge

ograda kao stracke vedje,

Tisina grobna, sve spi i mre.

Ode nam sarov, ko boje s duge,

nesta njegovog laveza, zova,

umro nam otac, mati jos pre

Ostasmo za sad jos brat i ja,

mada i mi se vidjamo redje,

ali u meni je jos ziva masta

i uspomene na mog – sarova

Milorad J. Nikic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/934

Pages: Prev 1 2 3 ... 501 502 503 504 505 506 507 ... 520 521 522 Next

Load more