Baš tamo idem – Stjepan Herman

Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ?

Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice.
Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na glavu.Odlazim i ako znam da moram proci nekim ljubljenim ulicama.
Tvoju kapiju sam zaobisao. Krug je bio veliki, veliki. A mene nigde.
Pisti voz, poziva me nerazumljivi glas preko
krestavog zvucnika.
…Provala oblaka, svetlice. Jedan grom pocepa nebo:
– To je negde daleko-
Komentarise neka starica sa cegerom ispod ruke. Odsutno mi zaigra grc na usnama i procedih vise za sebe:
– Bas tamo idem –

Stjepan Herman

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46

DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović

Ljuba

DA LI SAM…

Da li sam te to ja
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se,
ko detetu…

Ili je to lice,
zračilo setu,
dok si glasno maštala,
o nekom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
sa nemogućim svršetkom.

O, sad ni sam,
ne znam,
šta se to zbi sa nama,
kud to naša ljubav oteče…
Bio sam tad,
ko i ti dušo premlad,
pa kako da nam bude lepo
kad pored nas stalno,
život nove izazove nameće.

Da li sam te to ja,
video srećnu…

(C) Ljubodrag Obradović 


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/45

ОПРОШТАЈ – Зоран Матић

ОПРОШТАЈ

Тихо је отворио врата.
Потом их је затворио за собом,
Није их закључао.
У соби, полумрак,
Пришао је петролејци,
Која је висила са таванице.
Упалио је.
Сабласна светлост рашири се собом.

Кревет у углу,
Омањи ормар,
Бокал са водом и лавором, сапун,
На таваници прозор,
Са задњим јесењим лишћем.
На средини собе сто, столица.

Окренуо се око себе,
Седе за сто.
Из џепа извади белу хартију,
Стави је на сто.
Потом извади и коверат.
Отворио је фиоку стола,
Узе мастило и перо.

Дуго је гледао у бели лист,
А онда умочи перо,
И написа само једну реч,
” Опрости ! ”

Брижно сави бели лист,
Стави га у коверат,
Исписа адресу.
Наслони писмо на мастионицу.
Угасио је петролејку.

Легао је мирно,
Није се покрио,
Погледа мртво лишће на стаклу.
Насмешио се и заспао заувек.

” Као да је знао ” – рече глас,
” Погледај,
Како мирно му је лице ”- рече други,
” Долазе да га однесу,
Ја ћу понети писмо,
Бар толико могу.”- рече први глас.

Негде недалеко,
Зачу се звекир на вратима.

Једна жена отвори врата,
Узе писмо,
Попе се до собе на спрату.
Била је сама,
Отвори га.

Знала је да га више нема.
Примила је прво и последње писмо,
После свих ових година.

Тада је,
По ко зна који пут заплакала,
Јер још давно, све му је опростила,
Али једна тврдоглава будала,
Све ово време, то није знала.

03.10.2004.
недеља, дан 11.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/37

Зажмури – Зоран Матић

ЗАЖМУРИ

Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.

А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи.

Али ако у сну, ти мене не нађеш,
Тада срце своје,
Ти зувек затвори за ме,
И не чекај да прође ноћ,
И не дели сама таме.

22.02.2007.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/36

POGLED U VIS – Svetlana Poljak

POGLED U VIS

Na visokom obzorju
duh talasa kotrlja
Tlocrti zara
i jedna mrlja od mastila
svedocice da sam se tu
od tebe sakrila
pod
stoletni koren razoruzani
koji se vecma iz zuci hrani,
trnjem se vida

Preliven tugom
pogled me zove u vis
da zakitim dugom
misiju ogledala
u kojem se ogleda
pamet likvidirana,
kabare proceprkane mahovine
onih dana kad sam na njoj
zavet odsedlala

Ugriz coska u kojem sedim
polako se topi i vene,
parce parafa jos da se sklopi
i neka krene
bludnicenje na sudu
U zauzdanom bludu
u odsev vecnosti
u ljubav do smrti
upisacu tebe i mene onako vrele
kao kakve sofiste
sto prodase sve skupe teme
za bagatele

(C) Svetlana Poljak

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/13

VETAR

VETAR

U slepoj ulici zastao vetar,
u izloge izložio svoju bol.
Glupo je lutati svetom,
glumeti boga, a biti ohol.

Ko umorni starac,
posle gradova i sela,
odmara se sad vetar,
koga je sudbina ponela.

Baš sve da se vidi,
sav jad da se oseti.
Glupo je biti vetar
i u lutanju živeti.

Deca su mu mahala,
devojke ludele za njim.
Bio je mangup besan,
sad ga proklinju svi.

Misli su proste na kraju.
Gle sablasno kruže klinci
i vode neke crne psine,
koje besno na mesec laju.

Gle, sad muzika neka,
uzdasi crne kolone,
a ulica je slepa
i napred se ne može.

Ali vetar je uvek vetar.
Bliska prošlost kratko peče.
Baš je lepo lutati svetom
i biti reka koja stalno teče.

I vetar sakupi svoju bol,
izloge i bedeme lako oduva.
i odlete u taj promenljivi svet,
da ga gradi, ruši i čuva.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/12

JULIJANA – Ljubodrag Obradović

JULIJANA

U predgradju mog sna,
jedne julske noći,
sreli smo se tajno.

Vetar je pevao pesme,
koje vreme ne briše.
Vetar je nosio moju čežnju
i strast koja je,
visila u vazduhu.

Ti si,
odmahnula rukom,
svesna lepote
i kombinacija
koje se nude.
Sve teče,
sve prolazi.

U predgradju mog sna,
svi sokaci sudaru vode,
a java tvojih snova,
samo nepogode donosi
i drugim pesmama,
glavu mi hladi.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6

СТОП – Љубодраг Обрадовић

СТОП

С. Јесењину

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?

У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?

Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.

То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише.

Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5

SAM – Ljubodrag Obradović

SAM

Stojim sam na putu,
prašina i napred i pozadi,
izbrisala mladosti trag.
Imam samo sliku žutu,
iz dana, kad bili smo mladi…
Da li ljubav ta, bila je laž?

A goreo sam, uz golo ti telo…
I bio na putu, u raj ravno…
I srce te želelo…
ali zbog ljubavi izmaštane,
nije uspelo…

A ti si drhtala,
mene čekala, sreći se nadala…
Onda si zaplakala,
kroz suze me proklinjala…
Otišao sam bez pozdrava.

Sad stojim sam na putu,
prašina i napred i pozadi,
izbrisala mladosti trag.
Još imam tvoju sliku žutu,
iz dana kad bili smo mladi…
I srce opet bije ko nekad.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/3

Pages: Prev 1 2 3 ... 495 496 497 498 499 500 501 502 503 504 505

Load more