Ljubica Vukov Davcik

VITEŠKI BOŽURI KOSOVA

Pogazise bozure krvavim cizmama tudjini
Polomise bozure kosovske letom ptica grabljivica
Prodadose bozure pijaci svetskoj u bescenje
Prozvase bozure kosovske staro serbske-albanskim i njihovim
Prolise bozuri suze ledene istine u gluvoj nemustoj noci
Pokajte se izdajice bozura kosovskih
ponizno sagnite glave
poglede ugasite
prste u pesnice stezacemo
ponosni i svoji izacicemo
pohod pokrenuti
prema kosovskom polju megdan izazvati
povezani lancima junastva
boricemo se
do zadnje krvi rose bozura
Mi,Kraljevici Carevici Lazarevici
potomci junaka kosovskih
za Kosovo do zadnjeg bozura ostacemo
prihvatam rec od ljudi
za vek vekova
da li je uzvisenije dati
no uzimati
Andjeo sve vidi
u svojoj belini
i predaje za vecnost
ljubav prema Bogu
moj mir
neka te ne ;udi
kada u zivotu sve prodje
pesme i arije bozanske
ce za nas pevati
Ja sam za vecnost
trpim trenutke istorije
u svom zivotu u svojoj zemlji

(C) Ljubica Vukov Davcik

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/271

OJ KOSOVO – Mr. Jovan Mihajilo

OJ KOSOVO

Oj Kosovo moje srce bolno
ti si nase mesto neprebolno
ti u martu u svecu proleca
ti si moja pradedovska sreca
zasto crkvu prokletu veceru
hoce nasu da istrebe veru
smetaju im vidovdanske kosti
ni Bog sami nece da oprosti
gde si sada moj silni Dusane
da zacelis na Kosovu rane
spremaj Marko Sarca i dizgine
za Kosovo svaki Srbin gine
Care Lazo tvog ti Vidovdana
teraj gamad do Gazimestana
Gracanice da se Milos pita
otisla bi belosvetska svita
bela vilo sa mirockih gora
isterj nam mrskoga zlotvora
Prokletije prokleti mu puti
proklet bio ko Sitnicu muti
Jugovici ne dajte Decane
to su nase iz korena gane

(C) Mr. Jovan Mihajlo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/270

MIRIS BOŽURA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

MIRIS BOŽURA

Pusto je Kosovo polje,
vrapci kljucaju vreme.
Vetar doneo nespokoje,
i na pleća teško breme.

Božuri ni u snu ne mirišu,
seta dušom piri.
Otišli su, da opet dišu,
da razum srce smiri.

Otišli su, prognanici mnogi,
od zlih komšija da se sklone.
Šamarom baborogi,
nepravdu noćas gone.

Sloboda se noćas čini daleka,
dok lome kolevku i nadu.
Budućnost samo hrabre čeka,
nju ni zli vetrovi ne kradu.

Ne mirišu više božuri,
tama pada na snove,
Pred zlom se ne žmuri,
Kosovo u mirise zove.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/269

TO NIJE ŽIVOT – Zorica Milatović

19.02.2008 , GRAČANICA
Izvor: PRESS
KOSOVO DAN POSLE
MILATOVIĆI NA UDARU NEZAVISNOSTI

JAD I BEDA KOSOVSKIH SRBA…

Majka Tanja 2004. doživela nervni slom Kosovo, dan posle. Prvo jutro Tačijeve lažne države. Bezmirisno. Još pijani „svatovi” tulumare magistralom koja iz Prištine vodi u Metohiju. Šenluče oko kuće Milatovića, privijene uz put u Čaglavici. Zapravo, sramotno je nešto što je do juče bilo veterinarska stanica nazivati kućom, ali Milatovići drugu nemaju. Za stoku je davno postala neuslovna, za njih nije…

– Ovde smo, deco moja, od juna 1999, kada su nas iz naše kuće u Ajvaliji proterali Šiptari. S kesom smo došli, sada ni za kesu nemamo… – šapuće baka Goca Milatović (67). Od neprospavane noći, uglavnom. Od ovakvog života. Do jutra su „komšije” ispaljivale rafale preko njihovog krova. Celu su noć mokrili pred njihovim pragom.

– Zastanu pred kućom, opsuju nam sve srpsko, urlaju: „Urime pavresija” (Srećna nezavisnost!), ispucaju šta imaju metaka preko krova i odu. Zaspimo na jedno oko, onako obučeni. Znamo doći će uskoro drugi, i tako celu noć…

Unuka Zorica vrzma se oko baka Gocinih nogu…
– Pusti ih, bako, neka viču, reči ne ubijaju. Dobro je dok samo viču i pucaju uvis…
Mila i tužna desetogodišnjakinja, koja je, za razliku od bake, „lišena tereta” da pamti i srećnije dane. Do pre devet godina imala je pravi dom, oca, pravi krevet, državu… Ništa od toga nije stigla da zapamti. I ne mora da prebira po uspomenama, sve su joj tu nadohvat ruke.

– Majka Tanja je doživela nervni slom 17. marta 2004. kada su ono krenuli na nas i kad su popalili okolne kuće. Dva meseca je bila na lečenju. Od tada se boji da me pusti u selo da se poigram s drugarima iz škole. Bile su mi na prošlom rođendanu tri drugarice, ali više ni one ne dolaze. I njihove se majke boje. Niko mi u stvari više i ne dolazi… Naučila sam da se igram sama. Ponekad, kad može, deda se malo poigra žmurke sa mnom, ali… Ne smem dugo da budem sama pred kućom, boji se majka da me Šiptari ne kidnapuju i prodaju u roblje… – priča Zorica polako i razložno, kao da je bar deset godina starija.

Žalosnije od priče ovog prerano odraslog deteta jeste samo činjenica da sa tako malo godina mora toliko toga da ima na pameti. Što toliko mora da zna.

– Ničemu se ne nadam i baš ništa više ne sanjam. Mnogi su dolazili, obećavali, slikali, ali nikad ništa. Ni pomoć Crvenog krsta ne stiže do nas. Ali, neka, neka, ne idemo mi odavde! I ova supa, i to blato, i to đubre, sve je to naše Kosovo. Ostaćemo ovde – kaže mala Zorica silinom deset porobljenih godina. Veće sile od tog nema. Niti ljudskog opravdanja. Za život nevinog deteta u najstrašnijem izbeglištvu, izbeglištvu u glavi…

Zorica kaže da ima samo jednu razonodu…

Pišem pesme. Pobegnem u njih kada više ne mogu da podnesem pritisak. I mog mačora, kada se umorim od pisanja tužnih, uvek tužnih pesama… Idem sad malo napolje, majko… Do viđenja, novinari. Dođite nam još neki put, molim vas. Da pričamo s nekim. Mi ćemo uvek biti ovde…

Pesme male Zorice Milatović (10 godina)

SELO

U mom selu ljudi
jednu brigu brinu
ko će pre kuću da proda,
sa Kosova da ode.
Ja se na njih ljutim,
eto nije šala,
ja svoje selo nikom ne bih dala.
Zamoliću vršnjake
iz mog rodnog sela
da svi budu protiv svojih roditelja.
Selo se ne prodaje
ni po koju cenu,
treba da ostane novom pokolenju

PRIŠTINA

Odavno u Prištini nisam bila,
sanjam je noćima
hodam ulicama sama,
vetar mi u lice udara.
Hodam ulicama sama,
među nepoznatima.
Sve sami stranci, mafijaši,
kriminalci.
Na zveri liče, prave ubice.
Tragovi krvi od ubijenog
Srbina, izbačenog iz
svog stana.
Neko viče: „Ubijte Srpkinju, eno je šeta ulicom sama”…
Strah me hvata,
bežim bez kraja.
O, velike li želje: hoću li
opet šetati ulicama mog
slobodnog grada.

(C) Zorica Milatović

P.S. Ovaj Prilog poslala je Zorica Brkić Zoca. Citiram *Ljubo, ovo je priča desetogodišnje devojčice sa Kosova, koja se od nesereće što je okružuje brani pisanjem poezije…. Tu su i 2 njene pesme. Ako hoćeš stavi to negde na sajt… Pozdrav, Zoca*

Zoci Hvala na prilogu, Maloj Zorici Milatović da što pre ostvari srećnije detinjstvo, a Vama na uvid njeni sadašnji jadi!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/268

MAMA, SANJALA SAM TE – Lepa Simić

Lepa Simić

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/267

MOJA ZEMLJA – Latinka Djordjević

Moja Zemlja

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/266

GANUĆE – Ljubodrag Obradović

Ljuba

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/265

NOĆ NA DALEKOM JEZERU – Veljko Ladjevac

Veljko Ladjevac

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/264

NIKADA… – Goran Todić

GoranTodić

NIKADA…

Makar se Sunca morao odreći,
tumarao bespućima slep i proklet,
tražeći senku Tvoju i svoju.
I bio na korak od sudnjega dana,
na pedalj od bezdana…
Ne našao smiraj dok zenice zjape.
Tebe se odreći neću…

Nikada…

Dok gole grudi tkiva još vezu
i srce u grlu tupo dahće,
kao jedino bilo života.
Izdržaću…
Sveto je delo umirati za Te.

Nikada…

I kad zadnje kaplje krvi iskaplju
i oči u tmini beznadja usahnu
i srce iz grudi kad mi isčupaju
i bez opela živog zakopaju.

Ni tada.

Tebe se odreći neću
Kosovo moje

Nikada!

(C) Goran Todić

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/263

KOSOVO ZOVE – Nevenka Alispahić

Nevenka

KOSOVO ZOVE

Čujete li jauke što vjetar
s Kosova donosi
čujete li kako plače Lazarica
čujete li jecaje manastirskih zvona
i krike crvenih i bijelih božura…

I mutne se rijeke hukom bola glasaju
nebo se krvlju boji
čujete li kako gavranovi slutnjom krešte
kako se zemlja Srbska raspada i kida
čujete li kako nas zove Lazareva kletva…

Osta li još Nemanjića, osta li Obilića
ima li ijednog Jugovića
ili svi ostaše da leže na Kosovu
zaboravljeni, izdani,
božurima zakićeni, zaspali…

Ostaše li samo Brankovići da
Kosovo iskidaju, rastrgaju
ostaše li samo poeme ispisane
Miličine suze neisplakane
zar ostaju nevidjene…

Čujete li, Kosovo jauče
Gračanica jadom zvoni
božuri iz zemlje drhtajem prijete
da nikad više procvasti
na Kosovu neće…

Čujete li, Otadžbina zove
Sveti Savo nas sa Neba gleda
čujte danas, da sutra ne bude kasno
da ne zanijeme za navjek
sveta Kosovska zvona.

(C) Nevenka Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/262

NE DAM – Neven Milaković Likota

Neven

NE DAM !

Nemoj da plačes sine
ne mogu nam Ga oteti,
tamo je sva naša snaga,
tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,
tamo su vječne straže sine,
tek će da osjete silnici drski
ostricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gdje se nalaze,
u što su dirnuli zlom opijeni
kad počnu da ih obilaze
prizvani Svetinjom sinovi Njeni.

I niko sa njima da ne prozbori
jer oni ne mogu da se zastide,
biće dovoljan da ih sagori
prevedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači
sjenka od slavnog Gazimestana,
ne boj se sine, više ne plači,
raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,
raduj se, obrisi suze sa lica,
tamo smo najblizi Svevišnjem Bogu,
tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,
iz svakog Krst seže do samog Neba,
oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,
osmjehni se čedo… tako treba.

Tako se bori protiv utvara,
one se najviše smijeha boje,
ne boj se… s nama je Pećaršija stara,
pokaži im zube dijete moje.

Pokaži da tvojim venama teče
krv drevnih Soraba, plava i Sveta,
kojoj je Carstvo Nebesko Preče
od mračnog sjaja ovoga svijeta.

Svega se odreci samo ne Krsta,
od Krsta oni panično bježe,
neka te obože tri srasla prsta
k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili
da sila Boga sine ne moli,
al’ vidjećeš da nismo uzalud patili
kad im Bog pokaže da silu ne voli!

(C) Neven Milaković Likota

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/261

KOSOVO POLJE I METOHIJA SRPSKA – Marko Ružičić

MArko

KOSOVO POLJE I METOHIJA SRPSKA

Čuje se krik iz Grobova kosovskih junaka
Bezglavi konji ravnicom trče
Koplja krvava ka nebu štrče
Barjaci na koplja pola
Trese se od bola Kosovo Polje ravno
Lazarevo slavno

Jugovići,
Obilići
Kraljevići,
Svi su na broju
U stroju Lazareve vojske
Zveckaju lanci na vrancima
Radovan, i Ratko stigli
Tri prsta digli u znak časnog Krsta
Lobanje Srpske svete molitvu govore
Tamjana i bosiljka miris se širi
Kosovka djevojka sa kundirom napaja mrtve
Dižu se iz groba, – srpske duše ka nebu vječnom
Aveti kolo vode, – crni orlovi lete
Našim bijelim orlovima prijete
Došlo je zadnje doba!

(C) Marko Lj. Ružičić, književnik

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/260

NEMA MIRA MEDJU BOŽURIMA – Miljojko Milojević

Bile

NEMA MIRA MEĐU BOŽURIMA

Baš me briga i za rimu i metar i ritam,
(iako o tome još ponešto znam,
hoću samo poruku da dam
uz najviši ton da me čuju Satana i ON.)
Moram u ove, crne, teške dane,
uz vapaj i jecaj, Svevišnjeg da pitam:
zašto je prešo u tabor Satane.

Iz dubine i bića i duše i srca skršenog,
čudim se, grcam, nemoćno, širim ruke:
o, zar On ne mari za bol i ropske muke;
za život i očaj, nebeskog, naroda svog…

Jel Svemoćni kao, zadnja, ljigava šuša,
posago glavu pod bičem Satane
i ljubi krvave skute genocidnog Buša,
i u tminu ropsku pretvara nam dane…

Šest vekova zar može da gleda
teški nemir među božurima-
kako divlja podli božur plavi
ruši, pali, ubija, otima-
na tlu srpskom Albaniju pravi.

Još crvenom božuru da ne da
od gamadi časno da odbrani
sveta groblja, njive i kućice od greda;
Pravoslavlje što kljuju gavrani…

Ako j’ od boga previše je i dosta!
Ustaj rode – u boj do Slobode!
Leči, staru, crnu, ropsku muku
diži slavnu motiku i kuku!
Goni kvarnog i surovog gosta!
Ako padneš – Lazar će te dići,
Grli će te slavni Jugovići!

(C) Miljojko Milojević

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/259

IRONIJA – Sanja Petrović

ironijatekst.JPG

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/253

DALEKA OBALA – Knjiga Bože Popadića Aktusa

DalekaObala

«DALEKA OBALA»

DalekaObala
Božo Popadić Aktus

Prva pesnička zbirka Bože Popadića Aktusa (1951) «Daleka obala» izlazi pred čitaoce u izdanju Foto Future iz Beograda. U noj je sopšteno oko četrdeset pesama, od kojih je na uvodnom mestu uspeo poetski monolog pesnika Oprosti mi mati, a kao završna pesma pesničke zbirke – Kada me ne bude. Izmedju uvodne i završne pesme pružaju se, kao prosuti biseri, rasute pesme iz pesnikove intime. Čitanjem upoznajemo i obuhvatamo najpre pesnikov ljubavni kanconijer ili ciklus ljubavne poezije, koju su pisali, pišu i pisaće mnogi pesnici svih nacija iz celog sveta. Pored njih, zapažamo nekoliko pesama koje su ispevane u duhu moderne, savremene pevane srpske kafanske sevdalinke, koje bi se mogle komponovati, pa možda i zapevati (Stranac tužnog lica, Ako odeš ti od mene, Njoj ostaću dužan, Misle ljudi, Ja sam skitnica, Idi od mene). Pesnikov osećaj dobro pogodjenog boemsko-kafanskog ambijenta u glatkim rimovanim stihovima ne može se poreći.

U pesnikovoj zbirci zapažam težnju pesnika da sabere i opeva svoja intimna osećanja oslikana tužnim, elegičnim slikama uspomena iz mladosti. Pesme su ispevane manje ili više uspelo, oseća se da pesnik pomno traži svoj osobeni stil pevanja i originalni pesnički identitet. U pesničkoj zbirci Daleka obala naročito se ističu jedna zrela, osobena i duboko proživljena pesma, kod koje će čitalac u nedoumici zastati, a koja nas svojom lepotom realizma osvaja i duboko fascinira. Forma je nešto slabija, ali je siže pesme izuzetno jak i vrlo originalan, do sitnica tačno uhvaćen, sjajno poetski opisan. To je istančana balada o seoskoj devici Mariji, sa naslovom Susret na proplanku, koja se izdvaja nedirnutom čistotom tužne devojačke sudbine, koju je pesnik vanredno u svojoj pesmi prikazao. Takav siže pesme teško će se naći u moru drugih pesničkih zbirki savremenih amatera pesnika i zato sam smatrao da to treba istaći i pohvaliti.

Od ostalih pesama snagom sirovig, ali zdravog realizma, osvaja i pesma Kako Balkanac ne biti, koja je istim postupkom realističkog pevanja skrenula na sebe pažnju, kao uostalom i uvodna Oprosti mi mati. U njima se zapažaju čitaocu i nameću snažna osećanja koja pesnik crpi iz uspomena na rodni kraj, na zavičaj, u kome neprestano bije zavičajno srce, suza i žalost zavičaja, koji se u pesnikovoj duši vije i provejava kroz sve njegove pesme.

Pesnička zbirka samoniklog pesnika Bože Popadića Aktusa «Daleka obala» u kojoj ima pored prosečnih i dirljivih i snažnih pesama pruža nam uveravanja da će pesnik još zrelije i sigurnije zapevati u novim pesmama, u budućnosti. Njegova poezija se dopada u prvom redu onim čitaocima širom sveta, koji kao i on žive i stvaraju daleko od zavičaja, od rodne grude, od domovine. Ukratko, pesme njegove, sa motivima iz zavićaj a u ovoj zbirci su najbolje i najvrednije pesnikove pesme …

Beograd, 11. II 2007.

Đordje Perić – književni istoričar

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/251

Pages: Prev 1 2 3 ... 515 516 517 518 519 520 521 522 523 524 525 Next

Load more