Kasno se setih — Marina Adamović

78 пута прочитано

Zaustih jednom

da vam kažem

najlepše reći od

borovog inja

trenutna smrt

potpis u senci

zauze mesto

mome glasu

zalazak sunca

mesečevev sjaj

ljubazno rasu

nebesku odu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25765

ПАРАБРОД

44 пута прочитано

Могу ли да ускочим

У твој стари параброд,

( очигледно залутао )

Што плови низ вријеме

И нема задњу станицу.

 

Прима ли он скитнице

Који тумарају свијетом

У вјечном трагању

И растакању.

 

Прима ли он изгубљене

У овом хаотичном заласку,

Потрошених шанси

И промашених путева.

 

Могу ли да ускочим

У последњем тренутку

Да се не предомислим

И спасим сивила.

 

Научи ме да кормилом

Избјегнем будуће замке,

А ја ћу већ знати

Како да запалим пламен

Којим ће стари параброд

Пловити до бескраја

 

Бранка Војиновић Јегдић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25754

Rekvijem za san — Marina Adamović

65 пута прочитано

Kada se iznenada

u ponoć

začuje

kako prolazi

grimizna

povorka

pouzdano predstavlja

akt stvarnosti

Mesec

i

Ikar

u

Mocartovom

D-

Molu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25745

CRNO SUNCE – Marija Mihajlović-Davidović

114 пута прочитано

CRNO SUNCE

U utrobu zemlje
U centar egzistencije
tamo idem

Na mesto
gde ne postoje pitanja:
o životu i smrti
o svrsi življenja
o paklu bivstvovanja

Lepota mraka
čar tišine opija me
U tom centru
na sigurnom ću biti mestu
Osećam

Iz utrobe majke
u utrobu zemlje idem
Vidim sebe

Posmatram tog stranca
sa izrazom obožavanja
to lice sa širom otvorenim očima
sa usnama zatvorenim u poluosmeh
blagonaklonosti

Vidim ruke ispružene
ka tom suncu u utrobi zemlje
što sija

Klanjam se tom božanstvu
Prepoznajem to crno sunce
živi u mojim grudima

Kao novorođenče,
prvim,pravim vriskom
horde senki pozdravljam
Ja sam među njima

I tama
tišina
i sunce
Blizanac onom suncu sa neba
u utrobi zemlje što sija

© Marija Mihajlović

Biografije pesnika: Marija Mihajlović

Pesnikinja iz Aleksinca i član književnog kluba “Velimir Rajić“. Ima 33. godine.Piše od svoje 15.godine. Živi i stvara u Aleksincu. Juna meseca 2011 godine izašla joj je iz štampe prva zbirka pesama “Pisma ili Don Kihot sa likom žene“. Uskoro iz štampe izlazi i svojevrstan duo zbornik autorki Marine Mihajlović Živković I Marije Mihajlović Davidović, pod nazivom “Zašto je Adam pojeo jabuku“.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25742

Prokleta pesma

54 пута прочитано

Reči su moje nečujne
Samo mi oduzimaju dah
Ti ne znaš za njih
Za tebe su samo pepeo i prah

Kad bi samo umela čitati
Reči sto kazuju oči moje
Kad bi mogla osetiti
Koliko te one vole

A prokleti teški snovi
Daju mi samo tvoj lik
Gledati moram tebe koju volim
Al ostati nem, ostati tih

Ne mogu izdržati više
Na javi me od tebe dele
Ne daju mi da dodirnem kožu tvoju
Vec samo da osetim mirise njene

Kad bi samo mogla osetiti
Moje telo, kako tesko disem
Kako moja ruka drhti
Dok za tebe ovu pesmu pišem

Daje mi samo nadu kao zrno maka
Prokleta je pesma, koju pokreću snovi
Oni tužni, neostvareni
U kojima se ona koju nikad imati nećeš, zavoli

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25705

Grob — Marina Adamović

45 пута прочитано

Čeznem za domom

Pored mora

.

Pogled bih vezala

Za osenčenu palmu

Da ne odleti

Galebima

.

Sluh bih prišila

Za stenu u vodi

Da zapisuje što talas izgovori

Na Žutoj obali

Na Žutoj

Žutoj

.

E

To bi mi bilo sasvim dovoljno

.

Zašto bih išta

Više radila

…………….Kada bih bila

najzad to što jesam

—-Raspevana Vasiona

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25730

NEPRAVDA PREMA DIJASPORI – Živko Begović

53 пута прочитано

Dijasporo, ti si ,

kao uvenulo cveće,

koju odgovorni političari,

u matici ni da vide neće.

 

Dijaspora su stranci,

ne samo u svetu,

nego i u matici,

po narodnom „dekretu“!

 

Ona nije prestala,

ni na jednu stranu,

ali ponosno stoji i živi,

na svakom „meridijanu“.

 

Maticini političari,

je posećuju širom sveta,

i govore o njenoj „brizi“,

ali ustvari samo zbog „moneta“.

 

Kada im oni,

u Beograd dođu,

neće ni da je vide,

ni da pored nje prođu.

 

Dijaspora se oseća,

potcenjena i uvređena,

ali za najodgovornije političare,

ona nije zapostavljena!

Živko Begović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25720

IZGUBLJENI STAN

44 пута прочитано

Sa prozora izgubljenog stana i dalje se vidi reka,

Složeno rublje iz ormara poklanja prostoru miris nevinosti,

Postelja izgužvana,meka…

Na satu rupa vremena pokayuje da je ipak vreme,

Da su sati koji su s lakoćom radjali dane spokoja i ljubavi

Zamakli oku,

Otplovili,u maglu jutarnje svite čudnog grada i te…

I te čudne reke,

Svedoka i čuvara mojih koraka,reči,pogleda…

Geganje starice ka gradu kroz usku ulicu

S korpom u ruci,vrati sliku na svoje mesto,

Moj kiseli smešak ratnika koji čeka presudu

Protivničke vojske u zarobljeništvu,

Dodir plamena upaljača i poslednje cigarete iz kutije,

U izgubljenom stanu,gde pušenje nije dozvoljeno.

Bar ne u danima koje sam uhvatio da beže,

Beže, obalom konjima a rekom čamcima,

Polako ali ipak brzo.

Nisam znao da je vojska života toliko velika i moćna,okrutna

Da te pronadje čak i u izgubljenom stanu,čudnom gradu

U zabranjenom dimu…u njenom dahu…

Da sudi i presudi tek tako,za tren

Par koraka,par izloga,par mostova,nepar nje i nema te…

Hrabrost,i od nje ostalo još poslednji komadić u džepu,

Gledah je,koliko je moja i koliko neće više biti…nikada više

Kad mi presudi komadant vojske života,

Kad pukne platforma koja me je nosila gore medju pticama

Pa zvezdama,pa jako visoko i još više.

San kad svoj film završi,i njene oči moje obezboje,

I zamiriši postelja naspavane i srećne devojke

Koja ima samo danas,mnogo juče…a sutra…

Sutra ću ja već biti u drugom čudnom gradu,

Kraj druge čarobne reke,kojoj ću pričati

Kako su me pogubili,pogubili okrutni vojnici životne armije

Armije realnosti i tragova koraka vidljivim oku,

Ne ptice,ne zvezde,ne oblaci,ne kraljica svega toga…ona.

Rupa na satu popunila se do pola,njen glas zovnu moje ime,

Bespomoćno i sluteći nešto…

Moj prevoz je došao po mene kroz prozor,

Uhvatio me za srce i vukao napolje kao po naredbi,

Oči su mi se branile vodopadima,najvećim na svetu,

Reči su se davile i istog trena umirale u nekom ćošku izgubljenog stana,

Tu su i ostajale,takve nikad ne trunu,ne nestaju,samo umiru

I ponekad znaju jako da bole…pred kišu.

Osudjen,pogubljen

Sa zgužvanim srcem i bezbojnim očima,sa kvakom u ruci

Njom u postelji…zbunjena,tužna,nevina i sama.

Nit je pukla,platforma nebeska propala,

Ali sećanje…sečanje sam uspeo sačuvati,

Verujem i ona,

Samo da one reči iz ćoška neko ne baci kroz prozor dok

Dok bude spremao izgubljeni stan…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25715

JOŠ UVEK ZADRHTIM

41 пута прочитано

Još uvek zadrhtim,

Kad bučne,bezobrazne kočije vremena

Izviču slova tvog imena,

Još uvek zadrhtim,

Kad pepeo jeftine cigarete

Neopaženo padne na tepih gde nekad behu

Četiri stopala i dve boje čarapa,

Nekad iste boje,

Još uvek zadrhtim,

Kad po navici stavim dve šolje za čaj…

Različitih boja,nekad istih…

Popijem svoj,a tvoj…čekam dok izdahne poslednji dašak

Topline u vazduh…“probaj dušo,prijaće ti,pij ga dok je topao,

To je jedino što znam toplo poslužiti…eto,jel ukusan?haha“

Ne…sećanja…hladan,ne pipnut…

Još uvek zadrhtim

Kad ubedim sebe da jastuk još uvek miriše kao tvoja kosa

Kao one noći kad si izgubila opkladu

I prala je pijačnim sapunom za ruke,eh…

Još uvek zadrhtim,

Kad shvatim da je kupatilo uvek slobodno i pusto,

Pločice suve i jedna četkica za zube na mestu gde bejahu dve,

Različite boje,nekad iste…

Još uvek zadrhtim,

Još uvek zaplačem,

Svaki put kad se iz moje olovke prospe i rodi

Pesma o nama…kao i sad…kao i ova…

Jedina moja…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25708

Čovečiji strah

65 пута прочитано

Onaj surovi, veličanstveni
Strah čovekov, strah najveći
Mač što prekida otkucaje srca
Iz košmara uzdiže na javu
Pred ogoljenom dušom stoji preteći

Jeziviji je od vrele vatre
Ljudi u Sunce ne bi smeli gledati
Pogleda milog i pogleda zveri
I kad je sunce na nebu
Mesec beli u punom sjaju
Ali ni jedan čovek
Pogled sa njega ne odvrati

Vidljiv je on na svakom koraku
Srebroljubcima i moćnim divesima
U svakom bisagu šupljem
Koji otače blaga što bogataš
Od nemoćnih mačem uzima

Strah je njihov veliki i jak
Boje se očiju njegovih zverskih
Što izjednačava sve ljude
One sa dušom a gole kože
I njih srca praznih i svilenih odela
Strah je njihov onaj
Da će ostati bez zlatnika mrskih

Siromašnim i nemoćnim hordama
Prikazuje se on na ranama
Na krvavim ožiljcima tela njihovih
Kad bič nepravde sutigne ih
Te svaki iz te horde ubogih
Mora dati i što ima i što nema

Strah je njihov veliki i jak
I oni se boje očiju zverskih
Što deli sve ljude
Na one sa mačevima crnim
I one što samo nadati se mogu
Strah je njihov onaj
Da proživeće vek
Pod rukama tlačitelja mrskih

Taj strah što progoni sve ljude
Vrlo se lako pobediti moze
U to sam siguran, to znam
Neka vas uvek vode reci
Latnjinjana starih
Dormit ailquando ius
moritur nunquam

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25674

Pages: Prev 1 2 3 ... 516 517 518 519 520 521 522 ... 790 791 792 Next

Load more