Na oči mi san ne dolaziše
U vreloj letnjoj noći
Mesec zemlju spaljivaše
Nehte jutro doći

Tad se molih bogu
Da donese vetar i kišu hladnu
Da sklopiti oči mogu
Da nahranim dusu snovima gladnu

Molitve se moje uslišiše
Kad je kiša zapadala jako
Ruke ka prozoru poletoše
Ne bi li je tako

Da vidim jel hladna
Jel se moze piti
Je li barem vredna
Može li nesto od nje biti

U ove kasne sate
Da mi sklopi oči
Da se snovi vrate
Ove žarke noći

Ne trazim joj mnogo
Samo malo hladnoće
Da bi sanjati mogo
Sto mi duša hoće

Božanstvena tajna

Beše to onda ne tako davno
Nit daleko nit suviše blizu
Baš u vreme koje treba
U vreme listanja, vreme radjanja
Desilo se ono što se desiti mora
Nešto sjasno, nešto zvezdano
Nit odviše čudno
Nit odviše normalno
A bila je noć hladna
Sa Mesecom i Danicom zvedom
Što šaputaše neke tajne
Tajne koje niko sem njih
Ne sme znati
Nit pitati, nit slušati
Oblaci sivi što se nadviše
Htedoše čuti njihovu priču
Al im vetar sa severa
Svojim šušatnjem ne dade
Čudna, čudna beše ta noć
Cvetovi pupoljke svoje
Ka Mescu okrenuše
Kao da i oni žele čuti
Onu tajnu večitu
Onu tajnu beskrajnu
Ne čuše ni cvetovi ništa
Ni slovceta tog razgovora
Njih ometoše zvuci sveti
Muzika manastirskih zvona
A hteli su znati sve
Ima li kraja nebesima
Kako da nikad ne uvenu
Kako da nikad ne dodje zima
I svaka životinja osluškivaše
Svaka od njih htede znati
One što se mesom hrane
Kad je najbolje u lov ići
A one što zelenu travu brste
Kad je najbolje uteći
Ni one nisu čule ništa
Od truba anđela
Što sviraše nebeske sonate
Dok Mesec i zvezda Danica
Pričaše u te kasne sate
A vreme prolaziše sporo
Zora još ne poče da rudi
Neće Sunce da prekida
Prijatelje svoje
Niti želi, nit sme da se usudi
Bi mu lepa ta priča
Jer on ih je jedini mogao čuti
Dok u tišini čekaše trenutak
Da proglasi novu zoru
On upijaše svaku reč
Sjajnu i andjeosku
Koju niti jedan stvor sa ove planete
Nije mogao da nasluti
Slušao je te tihe glasove
Što prijatelj i prijateljica
Neba noćnog, zvedanog
Kroz pojanje božansko
Jedno drugom šaputaše
Slušao je jednu bajku
Nit suviše staru, nit suviše novu
O dva bića sjajna, razigrana
Što se jednog jutra zavoleše
Pod kapom plavom
Dve mladosti što ljubav davaše
Jedno drugom i srcem i glavom
I oni su tada govorili tiho
Da ih ne čuju ni ruže nit zečevi
I oni su tada tajne
Jedno drugom otkrivali
Ona je njemu govorila tiho
Hvalila je njegov dah
Govorila da ga najviše voli
Da nikakvim zlatom damaskim
Nit svetim gralom Jerusalima
Ne mogu njenu ljubav kupiti
Jer ona sem njega
Ne želi biti ni sa kim
On se pribijao do usana njenih
Milujući rukom njenu kosu
Zlatnu kao zlata starih Maja
Tada je samo jednim imenom nazivaše
Ti si moj Heruvim
Govorio je tiho, sve tiše
Samo da ga ona čuti može
Znaj naša ljubav nema kraja
Kraj tebe moj andjele
Večnost svoju vidim
A dugo su oni ostali tako
Svoje duše davajući jedno drugom
Ni slutili nisu da ih nebo sluša
Da Mesec upija svaki njihov uzdah
Njihove poglede sjajne
Da Danica ih gleda sa osmehom
Ni slutiti nisu mogli
Ta dva zaljubljena bića
Ko to njihovu tajnu osluškuje
Ko će posle o njima da priča
A baš tu tajnu njihovu
Te čudne noći Mesec i Danica zvezda
Jedno drugo šaputaše
Pojeći najlepšu bajku
O dvoje mladih
Koji se te bajkovite noći
Pogledom jednim zavoleše

(C) Marko Baroš