IGRA LEPTIRA NA STONOJ LAMPI

23 пута прочитано

GRA LEPTIRA NA STONOJ LAMPI

U damarima ključa krv
Kao crveno sunce
Sunce koje seje godišnja doba
Na šaku dve, pod bosa stopala
Razvejava dane i noci kroz čelično sito
Godine češlja ribljim kostima
Zasela u grlu vrača pogadjača zagledanog u kristalnu kuglu
Vreme cedi kroz dvojačku kosu
Pletenicu spliće za svako novorodjeno dete

Otimajući se od tišine
Škrgutom zuba
Raširenim rukama
Nožom kroz mrklinu i senke
Po zidu i kamenu
Abažuru i zavesama
Urokljivim okom gledano
Da se vidi gde vodi put
Bez traga i glasa.

Milan Milutinovć

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25622

Ne morate da mi verujete

25 пута прочитано

Kažete mi :“ Lažeš“

Ne, ja to ne mogu

Ja nisam čovek

Samo on to ume

Kad nisi

Onda to ne možeš

Zato vam kažem :“ Ne lažem“

Ni istinu ne govorim

Za vas sam tišina

Vi mislite to je ništa

Ja nju jasno čujem

Vi ste samo grupa

Od priče svoje nečujete

Od pohlepe svoje

Ne osećate

Vaša duša ne luta

Moja je van tela

Od vazduha do vode

Tamo gde je vatra

Tamo gde je led

Od mraka do svetla

Ona je svuda

Vaša je u ljušturi

U tamnici

Odakle krici dopiru

Tamo nema lepote

Nema tišine

O istini sanjate

Samo laž živi

Ne verujete mi

Ne morate, nisam čovek

Još uvek tvrdite :“ Lažeš“

Kažem vam :“ ne lažem“

Samo vas zalim

Tišinu ne čujete

Da ćutite samo jedan dah

Čuli bi ste poruku:

„ Najlepše je verovati“

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25607

Plava planeta

17 пута прочитано

Sever je drhtao u hladnoći
Jaka zima je okovala grane
Medvedi mrki sanjali su nadublji san
Praćeni severnom zvedom
Pod belim nebom polarne noći
Čekali su da sunčano proleće svane

Jug se topio pod žegom
Jaka suša uzimala je svoje žrtve
Mršavi slon tromo je koračao
Izmedju kostiju belih
U potrazi za svojom rekom
On brojao je mrtve

Istok je ceo upao u vrtlog monsunske kiše
Jedan mali miš plivao je rekom
Voda ga je nosila sve dalje i dalje
Išao je pravcem odakale je dolazio jauk
Čudnog bića koje teško diše
Mali miš je delio sudbinu sa čovekom

Zapad je leteo nošen uraganom
Nosio je on sve, ni ptice nisu držale pravac
Beli pas gledao je ka prozoru kuće i tuzno cvileo
Očekivao je uplašene ljude svoje da izadju iz nje
Osećao je smrt, on je žalio za gazdom
Tada je zagrizao lanac

Vraćamo se severu, nakon šest meseci
Zelena boja zamenila je belu
Vukovi su za trčali za ranjenom srnom
Ćuk joj je pevao oproštajnu pesmu
Mevede smo zatekli na reci
Hvatali su pastrmku zrelu

Vraćamo se jugu, nakon šest meseci
Dočekao je kišu zahvaljujući nebu
Aligator je tiho plivao kroz vodu
Vrebajući naivne antilope
Onog tuznog slona sreli smo na reci
Kako kupa svoju bebu

Vraćamo se na istok, nakon šest meseci
Mali dečak skakao je po suvom tlu
Ribar se radovao punoj mrezi ribe
Bilo je svega i šarana i štuke
I baš pored njega na toj reci
I onaj čovek i mali miš, zajedno su bili tu

Vraćamo se na zapad, nakon šest meseci
Ovde odavno uragana nema
Beli pas sada veselo za štencima trči
A za njim mala devojčica skače
Oni se igraju zajedno na reci
Dok mu gazda novu kućicu sprema

Baš tada svoj put završila je Plava planeta
Spremajući se da u novi krug oko Sunca pođe
Da donese severu novu zimu, jugu suše
Da istoku podari novu kišu, zapadu vetrove jake
I opet će sve da se menja i da na svoje mesto dođe

Zato ja i volim ovu našu plavu planetu
Na njoj mogu sve doživeti, svu tugu i radost
Osetiti mirise leta, sve njegove boje opisati
Hrabro stati pred iskezene zimske zube
Jedino zalim što sam ovde samo privremen gost

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25592

+ – Aleksandra Mladenović

23 пута прочитано

+

O, mili ljudi, neće iz grudi
ma, srce ludi, duša se trudi
rima joj sudi; to damar kudi
prirodu čudi.-
Pesma se budi.
O, dusi jada, rovovi pada,
ma, pevam sada, u moru strada
to mnome vlada, ovde i sada
bojiste hada.-
Pesnik se nada.
O, hoće, tu je, u reči kuje
tajac se čuje u bilo oluje
ma, trnci struje; stvaranjem huje;
Da očaje truje-
Pesnik To snuje

O, nema više, negde gde biše
kapi bez kiše, to srce diše
i dušom briše; ma, slapove njiše
tiho, sve tiše-
Pesma se piše.

O, ćudi, leka, u reci reka
to krvna i meka u venama čeka
bliska, a daleka; ma, učini jeka-
od pelina mleka –
Pesnikom čoveka.

(C) Aleksandra Mladenović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25595

AFORIZMI

17 пута прочитано

Jedan bokser ne može sam u ringu da boksuje,

a niti jedna država sama sa sobom da ratuje!

 

U jednoj državi može da dođe do međusobnog

građanskog rata, kada ratuje „brat protiv brata“!

Živko Begović

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25593

ISPRED KRVAVOG OGLEDALA – Marko Baroš

20 пута прочитано

ISPRED KRVAVOG OGLEDALA

Uvek sanjam iste snove, teske
Kako stojim pred ogledalom krvavim razbijenim
Gledam u njega, hocu li tebe videti
Nisam, stojim sam pred svojim likom prebijenim

Kosmar je usao u moje snove
U svakom parcetu tog popucalog stakla
Video sam strah u ocima svojim
Zmurim, da sakrijem sebe od te samoce i mraka

Kad bi se samo pojavila iza mene
Sa osmehom i blistavim ocima svojim
Taj san pun jeze postao bi raj
Bilo bi nas dvoje i prestao bih da se bojim

Nista se ne desava, telo vec drhti
Osecam samrtni cas dolazi mom snu
Probudicu se i osetiti ukus smrti
Kako bih voleo da si tu

Da stojis i obasjavas taj mali prostor
Sa zlatinim oreolom oko svog lika
Evo, proglasavam te sveticom
Stvoricu ikonu po secanju sa tvojih slika

I sonet o tebi u cast cu da napisem
O zivotu, telu i mislima tvojim
U svakom slovu, svakoj reci da osetis ljubav
Tu zelju koju imam da te pred tim ogledalom stvorim

(C) Marko Baroš

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25590

SANJAO SAM JEDAN SAN

15 пута прочитано

Sanjao sam jedan san
Da sam noć
I da sam dan

Da sam lopov
I da sam monah
Da punim plućima dišem
I da gubim dah

Da sam ptica
I da sam mrav
Da sam kao ugalj crn
I da sam plav

Sanjao sam jedan san
Da sam noć
I da sam dan

Da sam zemlja
I da sam voda
Da sam manji od makovog zrna
Da sam dzin sto zemljom hoda

Da sam kornjača
I da sam brz kao zec
Da sam nem
I da uvek imam viška jednu reč

Sanjao sam jedan san
Da sam noć
I da sam dan

Da sam krtica
I da vidim kao soko
Da imam najlepse oči
I da imam samo jedno oko

Da sam slobodan čovek
I da mi oko vrata stoji lanac
Da me svuda svi vec znaju
I da sam u svakoj zemlji stranac

Sanjao sam jedan san
Da sam noć
I da sam dan

Da čvrsto spavam
I da sam budan
Da sam sasvim običan
I da sam krajnje čudan

Da sam najvažniji
I da uopšte nisam bitan
Da sam moćan
I da sam samo čovek sitan

Sanjao sam jedan san
Da sam noć
I da sam dan

I mogao bih sve to biti
Veliki i mali, krtica i soko
I onaj veliki dzin
Imati samo jedno oko

Mogao bih biti i prvi
Kad skačem i plivam
Letim, volim
Uživam i snivam

Mnogo toga još mogu biti
Ali neću,ne želim,
Radije ću uraditi ono najteže
Biću čovek dok postojim

Sanjao sam jedan san
Da sam noć
I da sam dan

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25587

PUSTINJSKA PRINCEZA

18 пута прочитано

U pustinji sam, sanjam snove
Na mome dlanu kap kiše
Pustinjski pesak u oči mi ide
Zaslepljuje me
Nosi sa sobom crvenih ruža mirise
Nosi slike oaza koje samo
Moj um stvara
Moje misli vide

Utabane staze kamila
Preko žutih peščanih brda
Beduna stope
Mogu dodirnuti marame njihove
Bele
Što im lice skriva
Medju njima vidim
Nešto značajnije od vode
Nešto što je vatra živa
Vidim oči koje gase žeđ
Vidim princezu pustnje
Dok u bisernom jezeru pliva

Prosipam onu kap sa moga dlana
Lako kao pustinjska lisica
Gazim preko kamiljih staza
Mirisi ruza sve su jači
Kao i crvena boja mog lica
Dok u očima mojim raste oaza

I sve sam joj bliže

Kakva boja biserna
Njeno telo, njena koža
U pustinji ruza od sveta skrivena
Ja cu je ubrati
U javu ću je doneti iz snova
Udahnuću joj život
Ime ću joj dati
Biće ruža
Sa četiri crvena slova
Biće i oaza
Iz mojih snova

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25556

Orhideje za gospodjicu – Anee

23 пута прочитано

Na ulici sam, sam.

Kud’ sam poš’o ne znam?

Teturam se, saplićem o sopstvene pertle,

gazim smotano i još gore… padam.

 

Poljubio sam pločnik, na Aristotelovom trgu,

umesto da ljubim tebe.

Tebe, u koju sam se zagled’o.

Nisam baš pametan!

 

Ponašam se kao pravi balavander,

što juri za svakom suknjom,

k’o muva bez glave,

sa isplaženim jezikom i

što bezšumno šapuće,

reči najluđe…

Oh, dah svoj gubim,

Oh, curice draga,

koliko želim da te ljubim!?

 

Ta, tvoja crna haljina,

to je tako zanosno

i tako opasno.

 

Krenula si prema meni,

hodaš golim nogama i

pitaš me: jeste li dobro?

U redu li je sve?

Odgovaram kratko: Jesam!

A tvoj glas me plaši, ruke, lice.

i grcam k’o da jedem čačkalice.

Lažem, kad kažem da sam OK.

 

Trudim se da obuzdam drhtaj svoj,

Trudim se, al’ ne uspevam,

jer, već, sam Tvoj.

I postaje mi tesno,

i postaje mi vruće. Kruće.

 

Izjavio bih ti ljubav na svim jezicima sveta,

samo da nisam ostao sam bez glasa.

Mogu samo da mucam ili da štucam ili

da te dozivam u sebi da niko ne čuje…

Joj, što mi srce zebe.

Oh, milo moje šta bih uradio za tebe.

 

Eh, kakav sam balavac i slepac!

Drhte mi kolena dok blejim,

u muci toj,

bez ijedne jedine reči

pred tvojim užarenim stopalima,

ja dalje klečim kao rob Tvoj,

k’o musav rob. Al’ to neću da ti priznam.

 

K’o balavac pratim te satima,

budan sanjam danima,

i bojim se,

sopstvenim strahom pojim se,

jer nisam imao snage da ti priđem,

da siđem sa ove moje čudne planete

i zagrlim te.

Ponašam se kao dete.

 

A, moglo je sve jednostavnije biti,

da se nisam spotak’o od htenja,

od nezasitih želja,

samo da sam bio hrabar i jak,

da ti dam ovaj buket orhideja…

a mogao sam da naslutim,

a mogao sam da ne ćutim.

 

I ne znam kako da završim ovaj stih,

a da se razlikujem od svih…

 

Da li da stojim pred tobom,

da budem musav i

u pocepanim pantalonama. Da ćutim?

 

ili

 

Da hrabro ostvarim želju,

i zaplivam u meandrima tvojim nogu,

da te ljubim?

 

Kaži mi kaži, kako da te pojim

Kaži mi brzo, jer klecaju mi kolena i

jedva stojim.

 

šifra: Orhideja

 

©Anee

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25581

Slika

18 пута прочитано

Ispred mene zidovi beli stoje
U očima uvek isti lik
Da ga nacrtam ne mogu,
Iza mene nema sunca
Samo noć crne boje

Ispod sebe vidim pod
Pločice su duginih boja
Hteo bi nacrtati nešto, znam
Iznad duge nebeski svod

Iznad sebe vidim svetlo, ubija dva leptira
Kako trepćem i ono se gasi
Hteo bi znati zašto leptiri idu ka njemu
Znam , svako svoju sudbinu bira

Tad krećem da povlačim crte
Ispod sebe dve linije krive
Kako bi voleo da sam na reci
Gde moja vera hoće
Da me plave vode tamo spuste

Tamo da imam dve četkice
Sunce da sija iza mene
Dva leptira što slobodno lete
Da mogu na zidovima belim
Nacrtati njeno lice

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/25549

Pages: Prev 1 2 3 ... 518 519 520 521 522 523 524 ... 790 791 792 Next

Load more