UPAMTI DOBRO …… Marina Adamović

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59311

Не разумеш – Данијела Јевремовић

 

Ниси ти ходао у мојим ципелама

са високом штиклом или без ње

црвеним,плавим,коралним,црним

са машном ил’ шналом

па не разумеш!

 

Није ти душа саткана од

сребрних перли што дрхте

када је тишина прегласна,

нити су ти очи срне одбегле

у пољима далеко од људи

па не разумеш!

 

Ниси ти сањао моје снове

беле,ружичасте,невине,

мале и велике,

насукане на спруд безнађа,

одлепршале ко јато птица

па не разумеш!

 

Ниси ти имао моје наде

у освит зоре

румене ко јабуке,ко руже црвене

украдене од крадљиваца судбине

па не разумеш!

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59304

СВИРАЈТЕ СВИРЦИ – Споменка Денда Хамовић

Свирај маестро – буди прапорце
Мисли су гладне пуне семена –
Језди ми душа кад слушам свирце
Звони у мени срча времена.

Волела јесам – дуго и силно
Таласају се душом сенке сад
Играју слике у оку стално –
Звезда ми моја намигну пред пад.

Лутам и снујем – сан ми је храна
Точи и вино, и помути ум
Стопе су снене земља незнана
Кад опију се и трче низ друм.

Праскозорне су росе све свеле
Цакле се дани зора румених –
Стопе се у плес на столу сплеле
Лете лептири крила шарених!

Свирајте свирци – из ока срне
Теку тајне, са струнама цвиле
И душа страсна из вина прне –
Чаше су празне прошлост испиле!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59276

Промоција зборника ПЕСНИЧКИ СВЕТИОНИК ПоезијаСРБ

Промоција зборника ПЕСНИЧКИ СВЕТИОНИК ПоезијаСРБ одржана је 24.12.2018. године у посластичарници АНЂЕЛА у Крушевцу. Програм су осмислиле и водиле уреднице часописа Латинка Ђорђевић и Светлана Ђурђевић, а присутне песнике и госте на самом почетку поздравио је Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Своју поезију објављену у зборнику говорили су: др Предраг Јашовић и Слободанка Радић Боба из Параћина, Горан Минић из Бруса, Боривоје Бора Видојковић и Бранко Ћировић Ћира из Ћићевца, Мирослава Смиљанић из Град Сталаћа, као и песници из Крушевца: Мирослав Мића Живановић, Латинка Ђорђевић, Светлана Ђурђевић, мр Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Даница Рајковић, Живота Трифуновић, Слађана Бундало, Аријана Хинић, Богдан Јевтић, Дејан Милошевић, Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић. Своју поезију, која није објављена у зборнику,  говорили су и Живојин Манојловић и Градимир Карајовић. Слушали смо и одличну музику Владице Радојевића уз сопствену пратњу на гитари, као и једну соло нумеру Градимира Карајовића на усној хармоници… Наравно, Латинка Ћорђевић, члан извршног одбора ПоезијеСРБ, се постарала да  сви присутни добију на поклон зборник ПЕСНИЧКИ СВЕТИОНИК ПоезијаСРБ, као и календар и оловку са знаком ПоезијаСРБ… А било је и кафе и колача из посластичарнице АНЂЕЛА. Све у свему одличан поетски матине…


Учесници промоције


Уреднице зборника: Латинка Ђорђевић и Светлана Ђурђевић


Латинка Ђорђевић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59270

Uzalud- Jelena Đurašković

Na umoru mojih sanja doletela je pesma,
nežna poput devojačkih usana i bela.
Zalutala? 
Ne.
Dozvana mojom tugom.
Svojoj sam zvezdi htela.
Al' kako?
Nisam znala.
Patih.
I molih.
Bilo mi je stalo.
čekaj, čekaj, ništa.
Izgubiše se nade.

Nađe mi ih pesma.
Ulete sred umirućih sanja
i ne dade dvema suzama da budu kraj.
Vrati mi nade,
a zatim skoči,
uskoči u moje srce,
ukrade srcu tajnu
i prepuna vere u život
posta naivno obećanje:
"Naći ću tvoju zvezdu."

Mislih moćna je i ispratih je.
Čekah.
Al' blesnu put smrtonosno,
a onda ga obavi tama.
Kriknuh, jer sanje moje
postaše večno vlažna zemlja,
a u utrobu njihovu
položih mrtvu pesmu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59237

ЗАГРЛИ МЕ – Споменка Денда Хамовић

Била бих облак тај у оку
У сунце га претворила
Слетела ти кȏ лептир на усне
Голицала их да се насмејеш
Ако ме загрлиш!

Била бих трн тај у грудима
Расцвала га у ружу
Међу прстима ти паучину
Уснама и дахом парала
Ако ме загрлиш!

Била бих сенка на прозору
Као мачка те грлила и прела
Тог рањеног лава у срцу
У разиграног јелена претворила
Ако ме загрлиш!

Бићу ти сетној души море
Сигурна лука за снове
Бићу све што пожелиш
Ако ми груди длан твој пољуби.

И ако ме не загрлиш –
Из моје душе никуд не идеш!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59229

IDEM DALJE – Jelena Đurašković

Ispraćajući iluzije prekomodne mašte, 
vrtim se u krugu,
a koraci ma kakvi god da su,
nesporazumi su sa sobom i drugima.
Glođe praznina,
rime zgušnjavaju žalopojke,
boli protkivaju retke...
Ipak prkosim...
Prati me moja senka...

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59217

POKOPANI IDEALI – Jelena Đurašković

Jednom si čoveče verovao

i ukrali su ti sve nade.

Jednom si pokušao nešto veliko,

ali zlo ti stade na put.

Jednom, kad si pokopao ideale

možeš ih samo posećivati na groblju

sa bljeskom suza u očima.

Ali se čuvaj,

jer ako bljesak suza primete zlikovci,

za kratko će posećivati tebe,

sa kiticom cveća u rukama .

,

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59207

TI SI MOJ SAN – Jelena Đurašković

Kad pored mene prođeš zadrhti moje srce

i zaželi pogled tvoj da čas meni zasja,

al’ ti me ne vidiš,

na me i ne misliš,

za te ne postojim ja.

Kad bi tvoje misli bile kao moje;

kad bi u tvom srcu za me ljubav sjala,

sjala pa i njena iskra mala,

lep bi bio svet,

dan bi bio dan, a ne noć k’o sada

kad moj si samo san.

Možeš li me pogledati

kad kraj mene prođeš?

Možeš li me zavoleti ko što voljen ti si

sada i u svakom trenu,

kad pored mene i jesi i nisi?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59170

КАД ПОСЛЕДЊА СУЗА КАНЕ – Драгојло Јовић

Лишће је по земљи, мразеви све ближе,
Ходам полако као мрав да гмиже,
Још једна година измиче лагано,
За собом оставља трагове утабано.

И сваким даном том крају смо ближе,
Уз невољу једну, друга, трећа стиже,
Па нам живот мали као лист са гране,
Жути и нестаје, на друге ће стране.

Пријатељства бледе, одлазе другари,
Друмови све бржи, нама корак краћи,
Само седе власи у све већем броју,
Подсећају да близу смо, још старачком боју.

Снегови ће опет прекрити све стазе,
Ту где ходали смо, други ће да газе,
И свако ће трагове оставит у снегу,
Поплочаном стазом ил смрзнутом брегу.

Наша суза нека склизнуће низ лице,
Да смрзнута, ледна, као крајпуташ стоји,
Пролазника само да сети на време,
Кад носисмо своје, ал и туђе бреме.

Свака суза ледна сведочанство пише,
А последња падне и кад се издише,
На том путу задњем за животом жали,
Ех, много смо хтели, а бејасмо мали.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59152

PESNICI

PESNICI

Od drevnog iskona, pa sve do kraja sveta,
osetljiva je duša, što šeta između planeta.
Od crne tame, pa iznad svetlosti duge, ona svuda zalazi,
gde sve mane, porok gadni, ali čast i vrline pronalazi.
Tu za kukavice mnoge, ova duša pohvale nema,
dok za sve junake, uvek lovorov venac sprema.
Ko god na čast pogazi, to uvek mora da smeta,
svakoj onoj duši, od koje se izgradi poeta.

Pesnik, to je onaj san, koji se ostvari na javi,
pa za svakog od iluzije, on može stvarnost da napravi.
I uvek kad’ je čuveno bilo delo svakog junaka,
bez pesnika, uzalud je njemu pogibija svaka.
Samo kada pesnik, junaku veliki podvig opeva,
u zagrljaju večnosti, hrabri ratnik može mirno da sneva.

Nekad, dok svoju dragu, gleda kako mirno spava,
taj tren pesnik, zauvek će da sačuva od zaborava.
Duh pesnika, stihom će opisati tu lepotu snenu,
da ostane tako, njen trajni spomen u vremenu.

Pesnik, to jeste živo i stalno nadahnuto biće,
koje najmanje je vezano za svoje kosti i mišiće.
Svaka nesputana misao, čvrste mu je građe,
to je uvek temelj, iz kojeg gorostas izađe.

Pesnik, jeste nesputani duh živi,
koji kroz vasionu celu, može slobodno da plovi.
Tu je njemu svaka misao, čvrsta kao stena,
od koje mogu da se izgrade, samo realni snovi.
I kao što na svakoj steni, ostaju tragovi večni,
takvi su oni stihovi, kazani da svima budu tečni.

A ti čoveče, prah si bio, u prah ćeš se i vratiti,
dok pesnika vetar vremena, nikad ne može satrti.
Časni pesnik jedan, kao gomila junaka jeste vredan,
jer svaki rob u njegovom stihu, neće uvek ostati bedan.
Svim pesnicima, slobodna misao nikad ne ostaje pusta,
niti umire kada progovore, za gomilu zapušenih usta.

Pesnici, to nisu samo male i slabe duše snene,
jer njihove misli, mogu i u večnosti da se okamene.
Te jake misli ostaju urezane kao u kamenu,
da trajno budu zapisane u neprolaznom vremenu.
Zato Pesnici i onda kada nas ne bude bilo više,
mnogi će slediti trag, koji nikad neće da se izbriše.

Nikola Vušković


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59123

EHA MOJE MLADALAČKE LJUBAVI – Jelena Đurašković

V olenja jednog još se sećam;
O sećanje divno to pamtim i sada.
L uda beše ljubav moje mladosti
I  pretvori se u sećanje trajno.
M  nogi su dani od tada prošli,
G odine prošle su isto,
A l’ ni dani, ni godine, ništa,
I zbrisati moglo nije
S vu lepotu što uspomena na to volenje krije.
A da li je i moguće
D a nešto što je bilo tako snažno i lepo
K ao proletnji cvet i lepše,
A ko mu je došao kraj
D a to lepo i snažno zaborav skrije?
G odine i dani zaboravom će pretiti i dalje,
A l’ ni godine ni dani, niti jedna sila
N išta ne mogu sećanju tom,
E hi jedne neuspele ljubavi
M oje mladalačke ljubavi, koja se svršila
A ipak će trajati večno u sećanju mom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59113

НОВОГОДИШЊА ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ

Традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ, овога пута НОВОГОДИШЊА одржана су у понедељак 17. децембра 2018. године у 18:00 сати у Крушевачком позоришту. Било је то још једно изузетно вече уз одличну поезију, прави хумор и изузетну музику… Програм су уредили и водили: Мирослав Живановић, Аријана Хинић и Љубодраг Обрадовић. На сусретањима се чула поезија Марине Адамовић из Ниша која је званично члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са чланском картом број 1, као и поезија Томислава Милетића и Миљојка Милојевића – преминулих чланова. У програму су учествовали и говорили своју поезију: Љубодраг Обрадовић, Мирослав Мића Живановић, Аријана Хинић, Горан Минић, Драган Тодосијевић, Данијела Булатовић, Дејан Петровић Кенац, Градимир Карајовић, Богдан Јевтић, Дејан Милошевић, Миленка Весић, Живојин Манојловић, Оливера Дуњић, Весна Михајловић, Олга Раденковић, Мишко Плочић, Мирко Стојадиновић, Драгослав Мирковић, а своје афоризме говорили су Драган Матејић и Михајло Ћирковић. За музички тренутак постарили су се Марија Вујић на клавиру и Мирослав Мића Живановић.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59109

SIDRO – Spomenka Denda Hamović

Treperiš mi kroz nesan
Svetliš u nežnosti
Skrivenih želja
Smešiš se

Čuješ li čežnjive note
Kad peva nemo srce
A snohvatica
Budi tren

Rujnih slika leti pepeo
Mlad sjaj oka plamti
Plešemo žudno
Kao nekad

Traješ u duši kao bajka
Kormilo i plovidba
Sidro u burama
Moja Tajno.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59107

Tanja

Voleo sam njene poljupce
Voleo sam njena milovanja
Voleću uvek proleće
Jer ljubila me onda jedna Tanja…

Voleo sam reke i mora
Iako plivat nisam znao
Sve svoje želje i snove
Sve sam ih Tanji dao…

U proleće ja na moru
Ljubio sam usne njene
Svojim slatkim usnicama
Ljubila je i ona mene

S njom sam brao ljubičice
Volela je mnogo cveće
Dala mi je svoju ljubav
Zaboravit je srce neće…

Ljubili smo se ispod palme
Ona nam je bila hlad
Volela je da zapleše
Kad je bio mesec mlad…

Al nestali su naši snovi
Kap duga posle kiše
Videle je moje oči
Nisu nikad,nikad više…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59105

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 511 512 513 Next

Load more