SVE SVOJE VEŠTO NOSIM SA SOBOM – Milovan Petrović

Sve svoje vešto nosim sa sobom
radosti, sreće, čežnje i tuge,
ništa mi više ovde ne treba
odbijam spretno poklone druge.

Sve što mi treba ja ovde imam
ničeg previše i ničeg malo,
taman toliko koliko mi treba
spretno je u životnu vreću mi stalo.

Sad sve to nosim ko poklon sneba
ni lepo bez ružnog baš lepo nije,
Sunce se svetlo, veoma često
za oblak crni vešto sakrije.

Sve svoje vešto nosim sa sobom
nikad mi teško zaista nije,
pomalo lepog pomalo ružnog
sve se u životnu krivulju svije.

Milovan Petrović

NISAM TI BIO – Milovan Petrović

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

CRNI OBLACI NA VEDROM NEBU – Slobodan Jevremović

Odakle odjednom vedroga neba nema
već crni oblaci doneli tamu
pa ovog proleća jeseni naše
vraćaju boli i tugu, dušu ostave samu
tako da opet odbolovane patnje
tuži u gašenim svetlima sunca što ostaše
jedina radost svesvakog života nama,
mila moja.

Vetrove tražim i žurno hitam
neznano brzo neznanim putem,
oblaci crni donose kišu,
da plave lepote divne ti duše,
pa moram vetar jer sunca trebam
da proleće opet jeseni ove
greje dodire naše, što ne dam
nikome nikad nama da uzme
ni vrati te nazad u naručje tame.

I onda neću oblake crne
na vedrom nebu se kriju lepote
i radost želim, ja srcem celim,
onu sreću i one divote,
moj kod nje živote…

(Bgd, 14. sept. 2017)

OKRAJKOM VIDNOGA POLJA – M. Popović

Tek ujesen svijetli Izabelino lice
Kao rijeka izdužena prema istoku
Večeras debele sjenke sjede po slikama
Po njenoj zaustavljenoj ruci s kistom
U obrisima radne sobe
Otkrit ću vam tajnu – to je opet potonula
U magline i svojevrsne tuge, u jesenje
Izohipse uplovila kao pustinjak
U betonskoj pećini devetoga kata
Kao listopadna struna s mimikom riječi:
Bože, kako je tužno bez djece Nastavi sa čitanjem „OKRAJKOM VIDNOGA POLJA — M. Popović“

ПЕСМА СТАРИХ СЛОВЕНА……Миладиновић Сандра Мајра

ПЕСМА СТАРИХ СЛОВЕНА

И нећу те ја заборавити никада,
и трунку прашине за трен вихор однеће,
јер у моме срцу мора да се скрије,
сидро за све лађе што пољима пловише!

И знај да те нећу напустити довека,
куд год да ме знакови крај пута заведу,
схватила сам давно кад се душе нађу,
даљине се снађу да премосте беду!

Моја боса нога воли твоју росу,
а појава ова, груда твога земљишта,
расула је косе кроз реке у заносу,
и сва твоја згаришта, па се оплеменила!

Сада овим очима кроз ожиљке пепела,
гледа једна тиха кошута из луга,
плашљива наизглед тражи снагу разлога,
прашуме је сместила у грмље крај пута!

И признајем заболи ко најдубља рана,
она убојита коју душман зада,
кад од свога рода не добијам крила,
него ми их режу жељни мога пада!

А и није лако да срџбу победим,
да клетве не проспем ко бескућник душу,
па не позатварам сва врата и капије,
да и ја подржим убојиту сушу!

Знаш ли шта ме брани од бесаних ноћи,
једна топла рука и у сред самице,
онда кад ми најцрње свањивају зоре,
ја се увек сетим те најмлађе старице!

Кроз зелене џинове с’ краја на крај одзвања,
песма старих Словена са вучије стазе,
двоглави орао кликће ми са неба,
бели му се перје, увек ми то каже!

Миладиновић Сандра Мајра

ВУКАШИН ЈОКАНОВИЋ –Зорица Шошић Максимовић

У подножју Шар-планине,

било једно село мало, Грмово се звало.

Рoдила српкиња сина, Јокановић Вукашина,

својим млеком задојила, у аманет оставила ,

Косово је дедовина твоја.

То немој заборавити Вукашине, сине,

биле су и биће разне силе,

отимаће ти земљу свету, јер имају душу,

проклету.

Али, ти не заборави ко си!

За отаџбину бајрак носи!

Вукашин своју мајку послушао,

на бранику своје дедовине стао.

Одупрети се непријатељима знао,

српске цркве обновио.

Мајчине речи погазио није,

бранио је Космет све до Албаније.

Ал’ окупатори бомбама завладаше,

кућу Јокановића запалише.

Нову цркву порушише,

српска гробља похараше и све Србе протераше.

За владаре дођоше плаћеници страни,

да разруше што су Срби вековима зидали.

Срби многи у српство се клеше, на власт,

дођоше.

Па се Српства одрекоше,

хероје,  у Хаг изручише.

Србе са Косова изневерише,

патриоту  Вукашина  склонише,

његова три сина у тамницу бацише.

Невине их годинама држаше,

Због неправде које им нанеше

Добрилино срце да издржи не могаше.

Вукашин без вољене жене ,

његова деца без мајке осташе.

 Вукашина, сломити не могаше.

Он се из пепела диже, јер за Србију дише,

док јуначке сузе са лица брише.

У Хагу је истину и председника бранио,

злим душманима се тада замерио.

Нека гори, ви непријатељи клети.

Не може Српство због вас умрети!

Продајете корене своје,

за шаку власти,  Косово поље.

Ал’ Бог зна да издаја то је,

душа нема мира, бескрајне су муке,

што Косово паде у крваве руке.

Сањам Грмово, моју Шару, мајку стару.

Знам да Србин опет биће,

на Газиместану.

Дедовина увек у срцу и глави носи

Свуд по свету Србијом се поноси.

Српкиње! Мајке!

Поносно рађајте синове,

наследнике наших славних предака.

Јунаштву  их  учите од малих ногу,

дедовину да носе у срцу и души,

Косово да бране до задње своје српске крви,

своје славне претке не смеју да забораве,

славног кнеза Лазара, Обилића, Југовића,

патриоте новога доба, међу  њима

Косовског сина

Јокановић Вукашина

Аутор, Зорица Шошић Максимовић

Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 8и9 је у штампарији

Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 8и9 је у штампарији
Часопис ПоезијаСРБ бр 8/9 можете наручити по цени од 400,00 дин
Прва промоција часописа биће 10.10.2017. у 18:00 у Клубу КЦК у оквору Сајма књига и издаваштва Расинског Округа *Расински цвет*.

POTSETI ME – Slobodan Jevremović

Unutar skinutih tajni naših dodira
na rubu časova koji nam traju
opet ti nisam baš plavetna zora
za svelepe dane ljubav što daju
u preteškom životu svih naših htenja,
pa onda te molim, potseti mene,
kako da ljubavlju dodirnem tebe,
tu blisku daljinu velikih želja,
onu što čuvam k’o tajnu najveću,
onu što nikada napustit neću,
potseti mene, kako do tebe,
jer ponovo ljubav tvoju sad hoću,
voljena moja …

(Bgd, 08. sept.2017)

ONO ĆEBE – Slobodan Jevremović

Ne znam kada ću da ustanem,
Probudim iz ovih najlepših snova
I neka me onda, zavijen u ćebe,
Ja ustati neću, ja neću bez tebe,
Ne odmotavam naše zamotane tajne
I zato mi ne skidaj prekrivač sa mene,
Nemoj mi hladiti ugrejano ćebe
Jer odmotan neću nikuda bez tebe,
Bez ljubavi tvoje, pa napeto čekam
Iz ove blizine sve daljine gledam
I dodiri duše su došli do mene
I nije mi hladno, zamotan ja sam
U ćebe…

(Bgd, 07. sept.2017)

NOĆ U ĐENOVI, 3 – M. Popović

 Dugo u noć razgovaram 
 S djevojkom crvene kose
 Nad našim pokretima osmijesima 
 Riječima grimasama 
 I inim gestikulacijama 
 Smiješi se milijun zvijezda
 Zori sudbina sljedećih zajedničkih dana 
 Koji kao da se već razlijevaju 
 Na dječakovom licu 
 Dok nas sa slike nepoznatog autora
 Promatra kao što riječi promatraju čitatelja
 Nastavi sa čitanjem "NOĆ U ĐENOVI, 3   --   M. Popović"

JUTARNJE MAGLE – Slobodan Jevremović

Još uvek nema te jutarnje magle
i naših nedosanjanih dodira duše,
da željno upoznam nejasne, nagle
lepote novih saznanja o tebi
na svetlu u mraku i svetlu na suncu,
na ivici okvira dolazne istine
da svu te znam i ništa te ne znam,
pa uvek novu otkrivam, čuvam
u našem kutku, samo za nas.

A gde su sada jutarnje magle
poleglih vlati od rosne trave
i mirisnog jutra od nekog sutra,
gde sadašnjost jesu sakrili lovci
goneći srnu najumilnog oka
što ovamo beži, preciznog skoka,
da srećni mir nadje i samo da ovde
sklupčana meni na ramenu spava?

Još nema one jutarnje magle,
ali, najmila moja,
sa nama
biće…

(Bgd, 04.sept.2017)

UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović

Septembar mi je (na izmaku)
I vreme poslednjih meteorskih kiša
Neću da verujem
Da su ti kratki bljesci svetlosti
Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva
A ne iz ruku Boga bačene zvezde
Sujeverno
Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke
Još ima nade
I želja
Prateći stihom jesenju padalicu
Poželela sam ljubav
I ispunio si mi se
Ti o kom pevam
Stvaran ili izmišljen
Nevažno je sada na kraju
Kad ostareli snovi prelaze u poeziju
I ja iz raskošnog i rodnog leta života
U jalovu i golu zimu žene
Potamnela
Ne smem da ne verujem u varku oka
O postojanju davno ugašenih zvezda
Čija putujuća svetlost je opsena samo
Smrtna
Ne smem da sumnjam u misao o Bogu
Jer samo tako mogu da pogledam u bezdan neba
I u dubine same i puste sebe
A da ne poludim pred ponorom praznine
Čuješ li me Bože
Mojim neumornim pesmama o ljubavi
Ne možete više ništa ni kad me ostavljate
Ni Ti ako te ima
Ni on ako ga je bilo
Ni život
Koji ostavljam
Umorna

ЗАЉУБИ СЕ У РЕКУ…..Миладиновић Сандра Мајра

ЗАЉУБИ СЕ У РЕКУ

Заљуби се у реку,
и заволећеш је,
док грли и љуби те,
крајњом искреношћу,
и када ниси крај ње,
чиниће се грешком,
где год да се неђеш,
с’тугом или смешком!

Предај јој се смело,
ко у пламен скочи,
нек се њени дамари,
стопе са твојима,
док прича и шапће,
сва чула пробуди,
у тренутку уживај
њеним дворовима!

И нек те заведе,
једна ко ни једна,
сакриј се у њеним,
топлим врбацима,
жубор срца њеног,
нека те подсети,
како си жудео,
њеним брзацима!

И подај јој име,
чак и да га има,
нек ново добије,
да нотама штима,
нека буде бисер,
да јој недра краси,
па јој лице сија
и на небесима!

Ја сам мојој реци,
међу белуцима,
на дну њеном самом,
обећала давно,
да ћу је прозвати,
у тим тренуцима,
свакаквим именом,
али све потајно!

Заљуби се у реку,
и заволећеш је,
док грли и љуби те,
крајњом искреношћу…
Причао ми једном
човек топлог срца
да му због Мораве,
и далеко куца!

Миладиновић Сандра Мајра

БАЛЕРИНА – Љубодраг Обрадовић

 

БАЛЕРИНА

Експлозија си бола и боја
На платну одсјај среће
Никад нећеш бити моја
а живот ми покрећеш

Позорница твој је свемир
Блаженства маштом језде
Док у снове уносиш немир
И у срцу палиш све звезде

Лете идеје сликама у низу
Свест обманама палаца
Тако си далеко а тако близу
Само сан те у јаву не добаца

Многе очи тајно прате
Игру којом смисао сејеш
И срећан је свако ко зна те
Спокојну док се смејеш

Ти осмех и снове крадеш
Док летиш ивицом дуге
Покрет ти је за насладе
За сањаре и бреме туге

Кад сликар дилеме има
Слику преслика новом
Песник ни канонадом рима
Немир не замени спокојом

А ти немој снове да кријеш
Играј своју игру до краја
На груди кога привијеш
Ето и њему експлозије сјаја

© Љубодраг Обрадовић

 

Nastavi sa čitanjem „БАЛЕРИНА — Љубодраг Обрадовић“

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 473 474 475 Next