Bez limita

Ljubavi moja o kako volim tvoj detinjasti osmeh,

I prodoran pogled kad me slusas kako pricam

Da mogu zaustavila bih vreme

I pricala, zauvek, samo za tebe

 

Volim da te gledam kad razmisljas, dok ti se pogled u daljini gubi

Te oči jesenje boje tamnog kestena,moja su slabost

Kad si me pogledao, kao da svet je stao

Taj pogled je moje srce ukrao

 

Volim nacin na koji prolazis rukom kroz kosu

tvoje lapsuse i prodoran smeh

Razgovore s’ tobom do jutra

I tvoj ostrouman pogled na svet

 

Ponekad nepromisljen, često naivan

Al srce daje bez limita

U ovu borbu za ljubav i sreću

Krenuo je on bez štita

Dim

Bilo je kao plavi dim

Što ostavlja repatica pod plamenom

Padalo kameno sa dna tvog pogleda 

Po  mom

 

I ko bi rekao da ću u njemu izgoreti

 

Bilo je kao buđenje

Na mestu gde nisam zaspala

Planeta znači lutalica

I ona nastavlja po svom

I kad to znači da na tom mestu bez nje ću

Ostati

Noćas sam sanjala

Dogorele baklje

Nepokorene revolucije

 

Modro nebo i mesečev srp

Zarastao u prolećna sazvežđa

Kako po meni 

kiša konfeta kaplje

 

I kako dolaziš

Slažeš da ne pušiš

I da si svemu dorastao

Pa sklanjaš ruke iza leđa

 

Plavi dim u tvom pogledu

Kako čitava stajem u njega

Osećam da opet sve je u redu

I da je ovo vredelo svega

 

Kako pucketaju vatrometi 

U čast pobeda 

Od nekud zvona su zvonila

 

Noćas sam sanjala

Da smo srećni

 

Jedna se zvezda odronila

 

СТРАСТ – Дејан Петровић

СТРАСТ

Стишао сам своје страсти
Дубоко у себи се роје јаче
Волећи тебе забраних оку
Да пушта сузу и да плаче.

Кроз моје вене твоја крв тече
И срце бије кораком твојим
Можда ми време тугу донесе
Зато ме пусти да те волим.

Ти ниси жена већ рајска ружа
Мирисно опојна, раскошно лепа,
Моја си пахуља, моја пожуда
Јутарње сунце што срећу пружа.

Нек букте сада недра моја,
Нека се жеље у јаву стопе
Теби поклањам своје песме
Нека те воле када не буде мене.

ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ – 14. 3.2018. Клуб КЦК

Tрадиционалан поетско-музички програм ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ реализован је 14.3.2018. године у клубу КЦК у Крушевцу. Програм су осмилили и реализовали Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и Културни центар Крушевац, а своју поезију говорили су: песници Борисав Бора Благојевић, Виолета Капларевић, Мирослав Мирко Стојадиновић, Милка Ижогин и Вељко Стамболија. За музички део програма побринуо се оркестар Душана Дуце Пејчића и вокални солисти Радиша Миладиновић, Мирослав Мића Живановић и Милан Бата Петровић. Водитељ програма била је Светлана Ђурђевић, а уредник Љубодраг Обрадовић. У току вечери Борисав Благојевић и Љубодраг Обрадовић уручили су Специјалне награде ПоезијаСРБ за квалитет поезије на конкурсу ЉУБАВ И ВИНО ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА песницима Стефану Ђорђевићу, Животи Трифуновићу и Ивану Милановићу. Било је то још једно одлично поетско-музичко вече пред бројном публиком…


Борисав Благојевић – Ћуприја



Виолета Капларевић – директорка КЦК

Мирослав Мирко Стојадиновић – Макрешане

Милка Ижогин – Ћуприја

Вељко Стамболија – Крушевац
Прелушајте скраћени аудио снимак од 62 минута

ARHIPELAG – Dejan Ivanović

 

Морске немани

Ваздух је врео, препун влаге,
заоденуо далеке, пусте архипелаге;
Прекрили су васцели широки предео,
ниски облаци и сиви вулкански пепео …

Помахнитале вирове праве полуделе струје,
монументалне вртлоге, баш надмоћне;
Жироскопи и компаси региструју невиђене олује,
вртоглави понор гута све што му се на путу нађе;

У далеким координатама нејасних контура,
губе се, нестају авиони и лађе;
Кроз висине тутње и брује,
громови и муње, звижде мукле небеске оргуље .

Нижу се апстрактни симболи и слике, болни сентименти,
контраверзна стремљења у уму, чулно надахнуће …
Једино се радују гладне морске немани,
весело круже око места несреће.

ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина,
Било мелем за невоље,
Пред бојеве и ратове,
За јунаке и сватове.

И сад време друго није,
Вино се за здравље пије,
И за Славу и за светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече,
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади,
Кад останем без радости.

А кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

И не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде,
Да се с вином не престаје.

А кад душа спас пронађе,
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

(C) Драгојло Јовић

Reka…

Zelela bih biti poput reke,
brze i silovite vodene mase,
koja, kada zaprece je branom,
ne ocajava i ne roni suze u jezero.

Koja ne napusta svoje korito
kada joj preseku tok
i ne izliva se
kako bi svojim ocajem
potopila sve oko sebe…

Zelala bih biti poput reke
sto se probija kroz prepreke,
koja upornim rastvaranjem
na kraju srusi branu
i oslobodi sve svoje snove
godinama akumulirane…

Takvo nesto najmekse na svetu,
kao sto je vode dodir,
moze potopiti i razoriti,
bas sve…

Nevino nezna,
a opet, okrutno silovita.

Reka…

Njena priroda je i u nama samima.

Dopustam da me osnazi njena matica.

Osecam reku u sebi…

STIH ZA TRN -Nena Miljanović

(za 8.mart)

Ne poklanjaj mi ružu danas
Ako ti ruža nisam svaki dan
I kad te trnjem svađa bodem
I nisam ti nežna
Isti sam miris koji te jednom opio
I ti si meni snaga
I kad si nesiguran u sebe i slab
Verujem u tebe i tu sam
Svaki moj dan
Moj si Muškarac velikim slovom
I ne treba mi poseban datum da mi to budeš
Neka ne treba ni tebi
Nikad
Neka ti nisam kraljica od jedan dan kojoj se klanjaš
Neka sam ti uvek i samo Žena koju kuneš i voliš
Trnata i opojna bez koje ne možeš
I koja ne ume bez tebe
Tvoja
SVOJA

 

Molim Te

Znaš, teško je živjeti i nositi
plašt od mrazeva i lice od kamena,
teško je biti nijem dok vrisak para grud
i hladan biti dok vatrom ključa krv.

Meni nije gluma zanat
i nije mi zloba sestra
niti mi je bezobrazluk brat
i licemjerje mi nije srednje ime.

Zamisli onda, ili pokušaj bar
koliko li je teško ostati dalek blizinama
i leden toplinama
i rezervisan prema svim svojim dubinama.

Ne možeš znam, ni kada bi htio, a nećeš
i s toga moram pokušati opet
ono što nije pomagalo nikad,
moram da te zamolim, ne traži me više nikad.

Smrt je tako blagoslovena
kad život postane čemra i jad
umiranje nije ništa
spram umiranja svaki dan.

Znaš li koliko snage treba
krhkom biću da nosi teret titana
možeš li da zamisliš kako je sam
proživjeti rat i mir sopstvenog bila.

Ne znaš, jer da znaš, ili da te barem briga
ne bi dirao popucale šavove rana
niti bi soli sipao na krvave tragove
kad već melema nema u tvojim rukama.

Ne zamjeram ti ni to više
odavno nemam ni izvinjenja ni opravdanja
odavno te pustih tuđini i strancima
samo te još jednom molim, pusti da zaboravim.

Ne traži lijeka tamo gdje si rane zagadio
niti svježe vode s otrovana izvora
niti Sunca ne traži tamo
gdje se magla sumnje nastanila.

Čovjek sam samo, slab, nejak, grješan
bitke svoje volim sama da bijem
ali tebe, tebe u sebi nikad nisam i nikad neću
s uspjehom mogći da ubijem.

Zato, još jednom te molim
ne pokušavaj više saznati
koliko je čega ostalo u meni
ima li te još u ovoj ženi.

Ostani na svojoj strani svijeta
ne zovi, ne traži, ne pitaj
od mene čuti više nikad nećeš
ni lijepo ni loše, ni o bolu ni o sreći.

Ne traži me više, nikad.
Ne postojim. Nema me. Nisam.
Ni žena ni sudbina, ni prijatelj ni rodbina.
Niko. Nikad. Oduvijek, sad i za navijek.

© Nevenka Savić Alispahić

PEHARNIK (EROTIKON)-Nena Miljanović

 

Pogledima
Pališ vatre po naježenoj koži
Od nožnih prstiju do vrha temena
Gorim
Do kosti
Prodiru ti plamičci zenica
Omekle
Ovijaju se oko tebe bedrene i šire karlične
U susret
Izvija se kičma u podatni luk
U požaru
Topi se poslednjeg stida led
U gustu kap
Sva sam stala
Kapljem ti
U mlazu
Tečeš mi
Peharnik
Do ruba
Nalij mi sobom crveni pehar bez dna
Prepuni
Ispiće
Kraljica
Sobarica
Žedna žena
Kralj si joj i sluga noćas u snu
Veličanstven i prost
Kao nekad
Dogoreo
Izgoreloj

LUTAK – Sanja Popić


LUTAK

Gde si to čuo da se na gvozdena vrata kuca,
Pa mi guraš pod nos ono u šta ni sam ne veruješ,
Al’ hoćeš mene da ubediš,
Moje oči da iskriviš,
I moju veru da promeniš.
Malo ti je,
Pa bi još i moje nade da sahraniš,
Pa tvojim lažima zapališ
Pa da se hvališ jos kako si ih ti vaskrsnuo.
Gde si to video da su sve žene iste,
U čiju si to laž poverovao,
Pa ne umeš da razlikuješ onu koja te je stvorila
Od one koja je pred tobom klečala.
U čije si to kosti zarivao nokte,
Pa mislis da sa svakog možeš kožu skidati
I bacati je u svoj lagum,
Da je tamo kao zatočenika čuvaš.
Ti, kralju moj ispod iskrivljene krune,
Kad ćeš više da odrasteš,
Zar ne znaš da se tako ne vode kraljevstva,
I da je kralj nekad i kraljica.
Ja mogu da ti zavadim čitav region,
I usput posadim kukute
i nateram da ih u čast pomirenja ispijete.
Ja mogu na uvo da ti tiho pevam,
A zubima jezik da oštrim.
Ja mogu sve, al neću, pašće mi kruna.

© Sanja Popić

 

 

ONA – Jovana Damjanović

ONA

Ona je tako nestvarna,
Moje lično parče svemira
Izmedju korica knjiga dosad se skrivala
Istovremeno drska i nevina

Ona je tako čudesna,
Kad bi se smejala ili čak ljutila
Svakog dana sve čudesnija
Namirisana dozom opojnog ludila.

Ona je tako predivna,
I zakleo sam se, ostvariću joj snove
O, kako divna je kada spava mi na grudima
I plovi sa mnom daleko odavde, osvaja horizonte nove

Ona je tako bezbrižna,
Istinski sanjar dok god svet traje
Uvek misteriozna, neukrotiva i nemirna
Iskra u oku,koja snagu mi daje.

(C) Jovana Damjanović

Ut parachute-Mila Jašović

Nema romantike u ovom dvoboju čula
To samo moje razlike
O tvoje udaraju
Sitnice odaju ljude
Predznaci koji govore umesto nas
Jer se ne uklapam u parčad slagalice
Koja ti život znači
Kad nam se planete ne podudaraju
Tvoje jutrenje počinje
Sa mojim pohodom na košmare
Gde čas letim padobranom
Pa propadam kroz zvuke
Ništa nam se ne slaže
Svečane košulje sa pačvork maramom
Za sve prilike
Peščane plaže i mraz
Tvoj odraz u izlogu
Mojoj silueti u snegu
Ne odgovara
Ni kad mi čestitaš rođendan
Na dan kad sam život udahnula
A ja ga slavim
Na noć koju sam preživela
Baš nam se ne slažu
Odmereni zalogaji čiste egzotike
U atmosferi bez dima
Sa sendvičima od tunjevine
Na hiljadu i nešto metara visine
Iznad mora
Ni pored kamina pod svećama
Ples
Dok Peta Betovenova klizi po zidovima
Sa tišinom pod zvezdama
Na minus petnaest
Negde na kraju sveta
Ni moje gitare u nekom kupeu u noći
Kad sećanja drobe miris šina u nozdrvama
Sa tvojim Šubertom na CD-u
Iskonski nemiri
Sa mirom ove sobe
Tako pripijen za sigurnost tla
Nikada nećeš pomerati granice
Na ovom letu ne postoje stanice
Pa uzmi padobran iz mog sna
I skoči!
Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 491 492 493 Next