NA PLAŽI – Dejan Ivanović

Ne bih da se opravdavam …
Ali ovde je nerazumno pusto
i skupo boravište 
primitivnih lešinara,
što glođu respiratorno tkivo
našeg bića.

Naišla je zgodna, nežna, mlada
i vitka žena, pored mora
gazila vlažnim peščanim nanosima,
zabacujući noge, lelujavim hodom …
Trag je nestajao brzo za njom
u pesku, ispran talasima.

Praćena radoznalim pogledima
napucanih stereotipima,
spucanih kompleksima,
skrivenim ispod ružnih tetovaža;
Usred važnosti u nepredvidivoj gužvi;
Svom ludilu haosa.

Videh, iznenadne
promene raspoloženja,
krizu na polju morala, krađu identiteta
nekontrolisanu histeriju,
napade nepovezanog
smeha i plača,

nerazgovetnog brzog pričanja,
prenaglašene emocije,
burnog toka!
Onda je i kiša
naprasno počela da pada,
bez povoda …

Bečići, 02.09.2018.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58440

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 10 у Лесковцу

Još slika na Fejsbuku
Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 10 промовисан је 5. 9.2018. године у Лесковцу у Центру за Културу. Промоцију је организовао и реализовао Зоран Јовановић (са својим пријатељима песницима из КК “Поезија 016”) у сардањи са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У промоцији часописа су учествовали песници из Крушевца: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мића Живановић и Ратко Тодосијевић Баћо, а чула се и поезија Зорана Јовановића, Стефане Станивук, Бојана Тасића, Марине Ђорђевић и свих других присутних песника из Лесковца. Пошто је ово прва у низу промоција јубиларног броја ДЕСЕТ Часописа за поезију – ПоезијаСРБ, могу се похвалити да је протекла у изузетном расположењу и надахнутости свих актера промоције. Како рече мој пријатељ Зоран “Atmosfera do usijanja.Gosti iz Krusevca zadovoljni gostoprimstvom u Leskovcu” Да, задовољни смо, нарочито лесковачким роштиљом и штрудлама Мимице Костић.

А ево шта шам пропустио да кажем у Лесковцу:

Часопис за поезију ПоезијаСРБ је посебан. Ми заувек у Ваша срца уносимо лепоту поезије! Свака песма коју у Часопису за поезију – ПоезијаСРБ прочитате или је објавите, оплемениће и челичити Ваше тело и душу!

Ево, овај број је јубиларни – десети. “Студент кад добије десетку, зна да нема боље оцене и да је постигао изузетан успех. Писац, кад објави 10. књига, се нада да је то подухват достојан пажње”… А кад Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, то јест ми, објавимо десети број часописа за поезију, знамо да је то тек зрно песка у океану поезије, која нас запљускује из дана у дан, али знамо и да је свако зрно значајно за праву спознају суштине поезије.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58434

ПУСТИ ГЛАДНЕ ЛАЖИ – Сандра Миладиновић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58432

NISAM … – Slobodan Jevremović

NISAM …

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58428

Pariz kao uramljeni leptir na zidu.

Zli jezici bi rekli nek’ ide redom,makar se naziveo.
To me rastuzuje i pogled zamagljuje.
Zamislite najlepsi san otet komsmarom,
poslednji poljubac coveka i zemlje zakopan.
Bezbroj drugih lepih i manje lepih stvari.
Da’l ce reci i za sebe tako nesto,
mislim da ce mozda i moci,samo oni koji mogu otici bez zelja.
A,mene jedna misao kida,kao zelja razmazenog deteta.

Kakav je Pariz?
Voleo bih poslednji put tamo da setam.
Te ulice sam poznavao kao svoj rodni grad.
Taj grad nocu nije grad,vec kolevka izgubljenih.
Svako pronadje sebe ima svrhu,smisao.
Pariz je nacin zivota.
Pristao bih.
Tamo bih zaspao jednom onako zauvek.

Znam otici moram,cekam da me prozovu.
Nisam u cekaonici tamo ne zelim biti.
Imaju sve o meni otvorena knjiga je moj zivot,
ali jos uvek nista…niko me ne zove.
Sve mislim da nije neko usao i rekao:
“”Izvinite samo nesto da pitam”
i ostao vecno.

Svi su prosli i sam sam ostao.
Crne ptice su pored mene svetle ,
ne mari one me vole.
Ne moraju jos dugo da glumataju
sve odlazi vremenom.
Ali kako cujem,a sve bolje nesto u zadnje vreme cujem,
sve se i vraca zajedno sa vremenom.

Nije nista lako,ovo ovde je balkan.
Sve ide tesko,a najteze je ziveti.
Ima hrane,ima vode,
za jelo i pice nikad problem.
Da se razumemo nije Afrika.
Na drugaciji nacin tesko pre bih rekao,
da je to jedan mentalni zalogaj koji se vari ceo zivot.

Legnem tako,pa mislim da sanjam.
Ustvari sam u mraku sopstvenom,
i prevare me kad mi kazu da bice bolje.
Uvek kazem mora da bude.
Legnem tako,pa mislim da sanjam
pa ako su to sni…smesi se kraj.

Ostaju razgovori koji su ostavili trag
bilo glupi,smesni,zalosni,pametni.
Ostaju slike na kojima smo lepi,
i one na kojima mislim da sam ruzan.
Ostaje sve za nekog drugog pa cak i ja.
Za nekog ko’ dolazi da me odvede spusti na dubinu
i sprovede kroz otvorena vrata u zemlji.
A,da ostaje i Pariz kao uramljeni leptir na zidu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58425

Lepoto moja-Kristijan Ilievski

Lepoto moja,
što sijaš u daljini,
što zavodiš ljude pogledom,
što zavodiš izgledom,
što pozivaš ljude tvojom dušom
zlatnom i dobrom.

Lepoto moja,
ta tvoja plava kosa
podseća na onih žitnih
polja u Posavini.

A te njene oči
što joj sijaju kao
zlato,
neprocenjivo zlato,
svakoga podsete na Persiju.

To njeno lice je toliko lepo,
lepše je od svega što postoji
na ovome svetu,
sa tim lepim licem podseća
na božicu Atenu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58419

Очи моје лепе

Та девојка,са том лепом плавом косом,
која зачара сваког ко је угледа,
та лепота са тим лепим очима,
који личе на два дуката.

Мене душа вуче према њој,
та њена силна лепота
и доброта,
мене тера да је волим још више,
онолико колико нормалан човек
не може да замисли.

Ех,ти лепото што те нема,
што те нема да ти мазим
ту косу плаву,
плаву као жито.

Ех,што ми за тобом душа плаче,
као кад Црногорац падне са кањона
Мораче.

Да није тебе,ја би снагу изгубио,
понос никада не би имао,
душу би растужио,
и ја би тада умро.

Дођи код мене,
да те загрлим јако
и да те не пустим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58417

ONA – Dejan Ivanović

 

Ona, kao takva …
Inspiracija bez limita
prepoznatljiva, na platnu Gustava Klimta
uhvaćena u konce kontasta, kolorita
koncepte impresija i zapisa
nedokučivih dometa
proaktivnog razaranja
uočljivih metamorfoza jastva .
Samoinicijativnom, smelom
ravnotežom značenja
snažne proliferacije skrupula;
pokušava da mi kaže
nešto što dugo nisam čuo
a odavno već znam?
Koliko smo, samo MI
(žrtve dosadnih monologa)
u pauzama cirkadijalnih ritmova
isprekidanog disanja –
– promiskuitetne reproduktivne zveri,
na sredokraći promišljanja
od istorijskog pamćenja
do zalutalih snova o beskrajnoj sreći!

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58414

КОД ЧОЛКИНЕ СТАРЕ КУЋЕ – 2018

Код Чолкине старе куће” у улици Крушевачкој број 17 у Александровцу је 26. 8.2018. године одржано ДРУЖЕЊЕ СА ПЕСНИЦИМА И СЛИКАРИМА БЛАГОРОДНЕ ЖУПЕ И РАСИНСКОГ ОКРУГА под слоганом *ПРИЈАТЕЉИ РАДЕ СКУПА – ПРИРОДА, УМЕТНИЦИ И ВИНО ЖУПА… У одличној и опуштеној атмосвери коју је уприличио Гвозден Ђолић и чланови његовог домаћинства песници из Крушевца и Александровца говорили су своје стихове и дружили се уз одабрано пиће и специјалитете куће. У програму и дружењу поред домаћина Гвоздена Ђолића (који је осмислио и водио програм заједно са Светланом Ђурђевић) учествовали су и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић Баћо, Саша Милетић, Драгојло Јовић, Мирко Стојадиновић, Аријана Хинић, као и песници КК Багдала из Крушевца Љубиша Бата Ђидић и Вељко Стамболија, и песници из Александровца: Анта Џамић и Миодраг Шароњић и бројни сликари (мећу којима су били и Бата и Баћо) који су имали изложене слике и други гости… За музику је био задужен Марко Бошковић, који је свирао на фрули и двојницама.

Ево шта је Гвозден Ђолић послао као прилог овом чланку:

“Ljubo,  Šaljem ti tekst koji bi trebalo da prati fotografije ! Pozdrav ,Čolka !

U Nedelju 26. avgusta 2018. god kod Čolkine stare kuće u Aleksandrovcu , družili su se Pesnici i Slikari Rasinskog Okruga i Blagorodne Župe Aleksandrovačke . Organizator ovog kulturnog događaja bila je Umetnička galerija “Vinu Župa “, a u programu su učestvovali brojni pesnici Udruženja pesnika Srbije “PoezijaSRB” iz Kuševca koje je predvodio Ljubodrag Obradović, predsednik Udruženja. Kao gost svoje stihove govorio je Ljubiša Bata Đidić, koji je na svečan način otvorio i izložbu slika devetoro slikara, među kojima su bili i poznati Župski slikari Zoran Zarić i Dušica Kovačević .

U predivnom ambijentu dvorišta porodice Đolić, do kasnih večernjih sati čuli su se stihovi brojnih pesama i priče iz Župskog kraja. Uz posluženje i dobro Župsko vino, dogovoreno je da se idućeg leta na istom mestu po treći put, okupi još više stvaralaca i ljubitelja pisane reči i umetnosti u celini. Župa i Župljani svakako to zaslužuju !”

Gvozden Đolić


Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58407

GATARA – Nena Miljanović Daniluška

( Iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

 

U selo idem od vrata do vrata
U prnju na dronju i sa bose noge
Sa oči i na leđa i sa lažljiv jezik
U karte gatam u dlanovi gledam
Sa ovo moje urokljivo oko
I sa ovu moju cigansku pamet
Na devet jezika lažem i tešim
Sa pogled što vidi u tuđu tajnu
Sa srce u mene što zna za tugu
Moje da pričam svaka da se nađe
Ista je ljubav u svaku dušu
I isti čemer u svako srce
U svaku ženu ista muka
Žalost za nekog ko sa nju nije
Tuga za život sa prazno srce
Suza za dani od moranje uz drugog

 

Ima da gatam sa brbljiva usta
Sa jad u moje ćutljivo srce
Ima da lažem da će da joj dođe
(taj njen il moj zar nije isto)
Za sedam dana i dva veka
Sa sedam suza u svako oko
Za nju da plače za ruku da je uzme
U svet da je vodi ili na nebo
Samo neka čeka
Daću joj travku i crven konac
Pod jastuk da meće njega da sanja
U san da ga gleda
Na javu da se nada

 

Neću da kažem da će da sanja
Odsad do kraj na tužni život
Neću da kažem da i ja sanjam
I da smo sestre po našu tugu
Eeej
Devla
Devla
Ja tešim druge
A ko će mene

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58405

AKO NAPIŠEM —– Marina Adamović

Ko će se rasplakati
ako napišem pesmu o ratu?
Svi su se smirili i pružaju
ruke u znak prijateljstva.
Granice crtaju
drvenom olovkom,
možda se promene i
treba ih brisati.
Deca se ne igraju Nemaca i partizana,
na predavanjima su o genocidu
Istoka,
o uspehu cara Konstantina.
Zašto curi nebo kad oblaka nema?
Nešto se čudno dešava…
Pre sedamnaest godina,
otrov je zasejan nad naššim glavama,
a sada liju kapi bola, ooo
Nemoj me prekidati! Ćuti!
Umiru mladi velmožo.
Ti ćeš se rasplakati?
Ti?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58398

VERUJEM U SUTRA – Milovan Petrović

Verujem u sutra
možda glupo zvuči
u vremena smutna
što nas ka dnu vuku.
Verujem u sutra
u bolja nam jutra
i u svaku iskreno
ispruženu ruku.
Verujem jer nisam
od onih što kažu
da će sutra biti
gore nego sada.
Verujem jer živim
i znam da bez vere
umrlo bi sutra
s’ njim i moja nada.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58306

Kazna – Nenad Đekić

I ne znam zašto o njoj sad mislim,

po nebu lutam I budan sanjam

I baš kad snovi  postaće java

ja nekud  bežim, nekud se sklanjam.

 

Šta mi to talas na sebi nosi?

Vetrom se mrse uvojci njeni,

to more neke pakosti smišlja

njen miris opet nosi ka meni.

 

A mene je stid  godina tvojih,

taj kamen, zid  pred sobom vidim.

Pupoljak pade u ruke moje,

dal’ da ga berem, dal’ da se stidim?

 

Osećam gorim,pakao čeka,

grešne je misli o njoj već prašto.

Ma nek me zbog nje u vatru bace,

neka izgorim, bar znadem zašto.

 

Grudi mi steže misao nežna

I već mi vatra dušu pali,

svog suca poznah po dodiru samo,

ona mi sudi, đavolak mali.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58382

NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremović

Pisao sam nezapisane tragove
kao nove – a davne –
kao nove – a sutrašnje –
vidim nestale sve prašine sa puta,
a zli su srušili fabrike,
straža je neka druga,
odavno drugi asfalt postavljen,
misle – brišu nezapisane tragove,
a ne, to ne, nikada neće …

Pisao sam
a kelner je opet doneo roštilj
na jako sunčanom stolu,
i leto je bilo, i bilo je toplo.

Pisao sam
pa daj još po jednu,
dok ljudi odoše svojim kućama,
i svi sem mene, i mrak je već.

Pisao sam divne tragove naše,
one asfaltne, prašnjave,
mermerne, travne, cvetne,
liftom pokretne, šinama okretne,
kišne, snežne, u holu neizbežne,
tragove usnule koji se bude
i ponovo sve ih radosno vidim,
pa pišem opisne,
pišem za nas.

Pisao sam, sve naše za juče,
za danas, za sutra,
i opet tako,
i opet,
ja znam…

(Bgd, 22.avg.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58380

Bogdana

To lepo lice što sija na dajini,
te lepe kafene oči što
šarmiraju svakog onog ko ih vidi,
tu lepoticu sanjam svaki dan,
u rukama mojim,
u zagrljaju kako se grlimo,
ljubimo i volimo do veka.

Mene ta njena kosa potseća na
lepotu koju gledam samo jednom,a to je ona.
To je ona,lepotica sa kafenim očima,
sa lepim osmehom,i
ona mi je svaki put u snu.
Želim je imati dok sam živ,
jer samo ona može da me
održi u životu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58375

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 501 502 503 Next

Load more