Она ми не верује

 

 

Она ми не верује.

Мисли желим њено тело само,

али спој страсти и још нечега то је.

Као да већ дуго ми се знамо.

 

Не, она ми не верује

да осећања ретко признам.

Мисли да причам

оно што жели да чује.

 

Не, више јој рећи нећу.

Нека мисли да истина је

да налети страсти чине нашу срећу,

после чега као да ништа било није.

 

Нећу понављати да осећам више,

да није само хемија оно што имамо.

Бићу „арогантан“ и причати тише,

јер ипак „недовољно ми се знамо.“

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60325

ЦРНО или ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић


ЦЕНА 300,00 динара за испоруке у Србији

Аудио верзија песме ОТИШЛИ СУ из књиге ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО Љубодрага Обрадовића, плус додатак 3 народне песме у извођењу вокалних солисткиња Јоване Обрадовић и Кристине Дамњановић уз пратњу хармоникаша Илије Обрадовића на хармоници.

Поштовани посетиоци, колеге песници,

Представљам Вам моју најновију књигу ЦРНО или ЦРВЕНО, која ће ових дана изаћи из штампе у издавачкој продукцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Ово удружење је прошле 2018.-те године добило награду ЗА ИЗДАВАЧА ГОДИНЕ на Сајму књига и издаваштва Расинског округа, а ове године настоји да ту титулу оправда новим  издањима. Дакле ЦРНО или ЦРВЕНО?

За сада ћу Вам књигу представити са две песме и изводима из рецензије песника: Раденка Бјелановића из Крагујевца и Драгојла Јовића из Крушевца. Ја сам одвек мислио да књигу поезије, најбоље представља сама поезија, односно песници.

Ако вам се песме и ово представљање допадну и пожелите да имате све песме из ове књиге, можете је наручити на мејл:  pesnik@poezija.rs, односно у продавници књига на линку: https://поезија.срб/pesnici/products-page/ . Цена књиге је 300,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији уплатом на жиро рачун 310-209359-17. За испоруке у свету јавите се на мејл pesnik@poezija.rs да би се договорили о свим детаљима, јер се на цену додају трошкови поштарине, који износе до 1.000,00 динара по једној књизи.


Љубодраг Обрадовић*

 

 

ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО

Јовану Дашићу

Ново је доба,
све се тако брзо мења!
Зашто и ти полетео не би?
Тај рулет, црно или црвено,
окреће се и у теби.

Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!
Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.

Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60319

ГРАДОВИ – Андреја Врањеш

ГРАДОВИ

Смештено у красу белина Ливно  заноси каменом лепотом.Познато по хоровима какве Босна није познавала, забележено у предању као место где странци не требају певати, јер је то  најблаже речено неукусно, овај градић  је пронашао  своју истину на ширинама крашког поља .Камен је  декор овога града и  светлост,кише овде падају и пропадају, ветрови се радују, снегови плаше док југо не покаже своју решеност да свуче ледену хаљину и не открије поново онај вечити камен, јер све може  да нестане а камен остаје. Овде је и кула из народне песме у којој су  Турци мучили старог Вујадина, кад Ливно бејаше проклето Лијевно,кад слободне очи могаше гледати само са врхова. Овде се Бог заклео да ће створити разуђену лепоту. Тишина је на овом месту изгубљена, све  је  звук , шумор Думана  који извире  да  лети расхлади  врео поглед, до дечје граје и жагора који се разлива улицама овога  града, уздаха, преварених надања и оних чудесних мешовитих зборова који су ваљда најлепша  синтеза лепоте и музикалности. Овде се родио сликар Габријел Јуркић импресиониста, велики мајстор пејсажа, из овог уклопљеног града у редакцију Сарајевског Одлобођења стизале су некада бравурозне  репортаже  новинара Славка Готовца које су ведрином  вподсећале на  оне далеке Вимблдонске  преносе тениских мечева господина и барда српског новинарства, Мирослава Мире Радојчића, написане  да задиве. У овај град лепо је доћи у свако годишње доба, само немојте певати слушају Вас бољи и некако дисонантно звучи. У овом граду лепота се обрушава са свих страна,  у свим видовима и такође запамтите одавде се не може отићи  без питања, зашто више нигде не постоји  сличан град ? У овом граду сам се родио и ја   једног светлог октобра када су кише касниле  после једног  рађања вриска .
МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ

Хелиос напусти ливаду неба,
за њим чаробни пурпура траг,
ветар се украде с врха брега,
наступи свитац светлости маг.

Искра кроз крошњу севну,
звезда склизну низ мук,
тишину приближи таме сцена,
у њу се скрили и цврчак и звук.

Долазак жене најави љубав,
усне и осмех између стида,
заносна отвори страсти део,
за четри ока за два вида.

Рој звезда опипава тмину,
игра светла у мрклој глувоћи,
рапсодија без звука,
месец задевен јужно од ноћи.

© Андреја Ђ. Врањеш.


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60317

HAIKU – Dejan Ivanović

Zub vremena
čerupa staru kuću
ciglu po ciglu

Idem naviše
planina privlači
neizvesnošću

***
Tužna obala
nad uspavanu reku
nagle se vrbe

Na našoj reci
zabraniše pecanje
plastične kese

Nadošla reka
opkolila srušen most
tamnom bujicom

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60314

N O L E

Udara je Nole k’o topuzom Marko,
sve jedan po jedan padaju k’o snoplje,
k’o Kosancic Ivana,
da probi ih koplje.

Udara je Nole snagom Obilica,
loptica mu leti kao da je strela,
s druge strane nemoc,
zastavica bela.

Udara je Nole k’o Sindjelic topom,
loptica prolece k’o veliko djule,
kao da su protivnici,
od karata kule.

Udara je Nole puskom hajduk Veljka,
loptica prolazi kao da je tane,
svi je nemo pogledima prate,
jer od nje tesko zarastaju rane.

Udara je Nole kao Dusan Silni,
u rukama reket kao da je mac,
od publike bucne ne cuje se nista,
samo s druge strane neobuzdan plac.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60310

Заточеник времена – Петар Савић

 

 

Тумарање по хладним ходницима

смрзнутих, нескладних емоција.

Опет је спокој смењен крицима,

свакодневно прогања Еденска змија.

 

Да ли се то живот игра са нама,

Зашто нам га је дато тако мало ?

Једном комедија, а другом драма!

Да ли је судбини до свих нас стало ?

 

Како се борити с’ осећајем кривице ?

Како заташкати подмуклу тугу ?

Када на харфи попуцају жице

ни анђели не могу призвати дугу.

 

Верујем у Бога, из љубави, не из страха.

Зато му увек кажем све у лице,

у оним тренуцима кад останем без даха,

поплочаним путем кад кренем насумице.

 

Сви смо део пешчаног сата садашњости,

али свако зрно песка будућности

одзвања ехом прошлости.

 

Постојимо сад и овог трена.

Да л’ сутра ће бити к’о што било је јуче?

Између смене месечевих мена,

једна иста казаљка туче.

 

Та казаљка што секунде броји

и од њих године ствара,

што никад на месту не стоји,

неуморно наше животе убрзава.

 

О Часовничару дај ми своју моћ,

да зауставим казаљку у једном трену,

да увек будем део оних садашњости дивних,

и не останем у пролазном временском плену.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60305

ГОРОСТАС, ПЕСНИЦИ … – Андреја Ђ. Врањеш

 

ГОРОСТАС          
Б.    Ћопићу

Сањао је снове Сљезове боје,
Пролом се отвори у глави таме,
радост сломи у оку јутра,
светлост се сузи у тачку црну,
Сунце се сруши нестаде сутра.
И песник оде да лечи дане,
можда га виде вишње ране,
негде на Уни кад поглед купа,
а река за тренутак за њега стане.

ПЕСНИЦИ 

песнику Љубодрагу Љуби Обрадовићу.

Пријатељства чувају између тајни,
из снова рањени буде,
највише говоре када заћуте,
у сузама дечјим препознају људе.

ВРЕМЕ

Не може се победити,
стане у трен,нада кратка,
роба није а може да се купи,
је ли истина или варка ?

ТРЕН

На заласку живота срео се са мајком,
срећан је био колико у сан времена стане.

РАВЊЕ

пријатељици Снежани Ивић Крстајић.

Време славу не тамни,
године кораци пролазе,
слободом се разлило,
панорамом радости.

Птица троши лет,
у ватри Сунца постање,
Сава без страха тече,
покрај ње тече Равње.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60299

Поезија и музика: Љуба, Гана, Јована, Кристина и Илија

У Дому културе у Треботину, који је био испуњен до последњег места,  30. 3.2019. године одржан је први у низу културно-уметничких програма у оквиру Такмичења села града Крушевца у 46 сезони. Први се представио КУД “Вук Караџић” из Треботина Жабара и Мале Врбнице са програмом “НИКО НЕМА ШТО СРБИЈА ИМА”. У поетско-музичком блоку програма све било је поезија и музика… Поред песника Љубодрага Обрадовића и Драгана Тодосијевића – чланова литарарне секције КУД-а “Вук Караџић” и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чули смо и вокалне солисткиње Кристину Дамњановић и Јовану Обрадовић, као и хармоникаша Илију Обрадовића. Погледајте како је то изгледало, прочитајте поезију и преслушајте поезију и музику…


Љубодраг Обрадовић

ОТИШЛИ СУ…

Отишли су многи наши,
отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом жал да подели.

Отишле су наше снаше
и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа!
Судбину и мени кроје.

Остале су празне куће
и дворишта у корову.
А огњиште није вруће
и не пече нико проју.

Ветрови селом дувају,
на крову цреп се ломи.
Пси за газдом завијају,
нема никог’ да их удоми.

Заруделе трешње ране,
нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране,
кад немају друге хране.

Њиве неоране стоје,
све је парлог и врзина.
Блата се путеви боје,
нас горка чека судбина.

Пусто је сад моје село,
док поглед може да допре.
Прође понекад опело, 
кад у селу неко умре.

Отишли су многи наши,
Отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом бол да подели.

Док се они тамо куће,
кости предака их зову.
Да обнове земљу своју
и узору бразду нову.

© Љубодраг Обрадовић


Драган Тодосијевић

КРАЈ МОРАВЕ

На обали реке Мораве миле,
старица седа таласе броји.
Сећа се радо младости своје,
љубави прве, коју још воли.

Морава милује корито своје,
ко њега некад старица што је,
Мораву гледа, ал срце пати,
пуста младост неће да се врати.

Морава спира обале своје,
а сећање старици остаје.
И док животну битку бије,
Мораве никад доста јој није.

Морава тече, таласи пене,
док скривају сету старе жене,
која памти и још се сећа,
љубави прве, давног пролећа.

© Драган Тодосијевић


Илија Обрадовић


Јована Обрадовић


Кристина Дамњановић
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60295

ČEKAJUĆI SUNCE-Miroslav Krnjeta

Čekanje je sastavni deo života koje nas prati tokom celog našeg putovanja kroz život.
Čekamo prve igre,polazak u školu,prvi poljubac,maturu,da porastemo,posao,ljubav života,
rođenje deteta,kupovinu stana ili kuće,bolje sutra…Uvek nešto čekamo a sat otkucava minute,
planeta zemlja nije stala,ona nas ne čeka.
Najgore je kada ništa ne ide  kada gubim bitku za bitkom doživljavam poraze na svim frontovima,
gde god da krenem sva vrata su zatvorena,koliko god da se borim ili bilo šta da uradim
jednostavno ponor bez izlaza.Kao davljenik u živom pesku što se više opire i bori on sve dublje tone.
Mudri ljudi kažu posle kiše dolazi sunce,samo meni nešto predugo pada kiša i pitam se kad će više
sunce da sine.Čekanje se pobeđuje mirom i strpljenjem ako to čovek nema lako može čekajući da sagori.
Blago onima koji su dobili dar smirenosti i strpljenja,moje srce nema to blago pa se vatrom uči da čeka.
To je moje najteže čekanje,čekajući da novo sunce sine,sada kada sagledam sva druga čekanja su sitnice.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60291

Боже – Данијела Јевремовић

 

Боже,дај ми срце лавље

и душу велику к’о православље

да сећање ме не боли

и да срце опет воли,

да не мрзи и не суди,

да зло семе у мени не буди,

кад се оно својски труди

да злотвору опрости

и ником не напакости.

 

Боже,дај ми очи Христове

да опростим возове,

пијаце и мостове,

бомбе и ракете

и људе што беху

несрећне мете,

Милицу и Сању

и све пале анђеле,

дечје уснуле главе,

војнике и хероје

што на небу сузе броје,

Косово и Кошаре,

цркве и манастире.

 

Да опростим им земљу своју,

родну груду и колевку моју,

напаћену,крвљу напојеном,

плачом мајки надојеном.

У пролеће место цвећем

ливаде јој бомбама посуше,

црним птицама небо прекрише,

челичним “анђелима” зло разнеше,

смрт у пролеће сејаше

и децу нам из сна пробудише.

 

Боже,дај ми мир

и снагу да наставим даље

и ову песму којом срце

поруку шаље

да се Србин не предаје

и вековима на огњишту опстаје,

док је вере да и он траје

и да све од себе даје,

сваком пружа своју руку

и подноси сваку муку.

 

Боже,помози мом народу

у малом Ноевом броду

да се сложи,обожи и умножи

и да памти своје претке

к’о иконе ретке,

свој крст к’о Божји прст,

своју славу,ратове и историју

и поносну земљу своју

и јунаке све на броју.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60286

SAMO MI-Miroslav Krnjeta

Tuđu bol ne osećate
svoju celom svetu namećete
kao puni ste ljubavi
a svi drugi su gubavi.

To što vi mislite
samo svoje cipele gledate
po tuđim glavama hodate
hvala vam što sudite.

Hvala što moje srce pazite
a tuđina ljubite i hvalite,
hvala što me hranite
a iza leđa vređate i gazite.

Ne vidite moje suze
šta mi život uze
važno je da ste vi dobro
a mene na vetar,samo hrabro.

Kada je teško tražite ruku
kukate na nepravdu
a ne vidite moju muku
okrenete leđa kad me nevolje bodu.

Kad treba život da se drži
onda me zovete i volite
a kad mene boli,onda izdrži,
zaista vam hvala
što o meni toliko brinete.

Sve što vama treba
mora da se skida s neba
a kad ja imam želju
snađi se voljeni prijatelju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60277

У  ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш

У  ЖИШЦИ

У осмех се претвори,
радуј јутра,
уђи лепотом у речи,
постани светлост рањеној птици,
из мржње се извуци,
игре понеси,
препознај себе,
у краткој жишци.

РАЗЛИКА

Како да се вратим када не знам где,
питаћу селице оне се враћају,
самном је ипак другачије,
ја бих враћањем обмане множио.

ТИШИНЕ

Скривене зорама,
тамо где зрију чекања,
у сусретима испод неба,
далеке од гледања.

Постоје да свратимо,
заклони од буке лажи,
дубоке као одговор,
који се у њима тражи.

ДУБИОЗЕ

Због чега истине чекају,
мора ли се искуство плаћати,
зашто лепота нестаје,
где ли се може  враћати ?

Радују ли се траве,
дувају ли сновима ветрови,
зашто се памте несрећни,
како умиру цветови ?

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60262

Dejan Ivanović – tri HAIKU pesme

***

Danima gledam
gust oblak nad Pančevom 
otrovni crni dim

(mart 1999. – mart 2019.)

***
Zvuci sirena
zamotavahu ljudi
duvan u papir

(april 1999.)

***
Moju baku su
na sopstvenoj sahrani
plašile bombe

(1907 – jun 1999.)

D.Ivanović, 25.03.2019

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60253

NEK OSTANE SAMO ŽUBOR – Milovan Petrović

Padao je prvi suton

iznad moga grada

ja čitao Bodlera sam

Lorku i Nerudu.

 

Tu u parku ispod seni

starih kestenova,

vodila se mrtva trka

Getea, Prevera.

 

Oko mene samo knjige

poezije more,

s korica se jedne smeši

lik slavnog Tagore.

 

Čitao sam tu i Lorku

Puškina, Prevera,

Cvetajevu pa Nerudu

Bloka i Hajnea.

 

I sve tako dok noć pada,

žuborila česma,

a iz knjiga nudila se

neka nova pesma.

 

Do ponoći trajalo je

veče poezije,

tu naravno čitanje se

završilo nije.

 

Zadnje uvek čitam pesme

slavnog Jesenjina,

pa se lepo veče pesme

završi sa njima.

 

Tad tišinu niko dugu

narušiti ne sme

nek ostane samo žubor

vode stare česme.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60233

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60241

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 523 524 525 Next

Load more