GDE SU NESTALI TRAGOVI … – Slobodan Jevremović

Ponekad pitam gde su nestali
tragovi nekada šetanja naših
jer uvek i sada kao i tada
smeh svetli staze gde mi smo bili,
onako prijatni, onako mili,
duša iskreno prenasmejanih
od prijateljstva predugo dugih …

I praznim rukama grlim te sada
i prizivam opet, kao i tada,
iskrene reči, a ljubav željena,
najpoglede snijem, a neznanja skrivena,
a tragovi duše ostali dugo
iza vremena kada smo snili
kao frendovi iskreni tamo,
i tako tada, i tako samo …

Gde su nestali tragovi oni
nekada šetanja veselog našeg,
jer sada smo više i dalje od toga,
deo smo sada života našeg,
i tvoga i moga,
i moga i tvoga …

Ne vidim al’ osećam tragove naše,
naše se priče pričaju same,
život ti pričam jer nema tebe,
ovde bez tebe sasvim te gledam,
mada je svetlo jače od tame,
pa vidim ono još uvek što ne znam,
i volim što sada ponovo znam,
sve oko tebe, i sve za tebe,
i sve …

A gde su nestali tragovi naši,
saznanjem pokriću sve što me straši,
i naći ih tako, sve i svakako,
mila moja …
(Bgd, 27.apr.2018)

U IME OCA I SINA I MENE ŽENE – Nena Miljanović

Gledah te moj živote
I videh u tebi moga oca
(Koji me voleo dobru i lošu )
Tog moćnog diva
Sa šakama kao velika školjka
U kojoj sam bila zrno bisera
Na dnu njegove duše
Zaštićena

Gledah te moja ljubavi
I prepoznah u tebi svoga sina
Tog slabog sebičnog patuljka
(Koga volim dobrog i lošeg )
Lukavog ispod nevinog osmeha
Sa rukama kandžicama
Koje mi nežno iskopaše oči
I učiniše me slepom
Od ljubavi

Gledam te dragi moj
I vidim moga Muškarca
Velikog kad me voliš lošu
I malog kad me zloupotrebljavaš dobru
I volim te bezuslovno
Kao otac jedinu mene
I ja jedinog sina
Volim te veliki mali moj
Kao onog od kog sam postala
I onog koji je postao od mene

Mogu li drugačije a da ne poništim
I svoj nastanak i nastavak
Mogu li da postojim
Ako te ne volim na život i smrt
U ime oca i sina Muškarca
I duha same sebe
Žene
Muškarčeve Ljubavi

Za sreću – Lepa Simić

ZA SREĆU – Lepa Simić Zh
Što nisam
besmrtno stablo masline
da nemam
prezime ni naciju
Iz svog jezgra
kao Sunce u krug,
toplinom
da zračim za sve ljude
isto
Okićeni rod na gtanama
maslinarima
da podignu ruke
visoko
Da me nije briga
za sva blaga sveta
samo da zrim
gde mladi ptići
odmaraju krila
a Mesec se
zapetim lukom
osmehuje
kraseći
plava mora.
 

Pesme meseca aprila 2018 – bira LepaS

Tišina – Dejan Ivanović

Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava,
postane transcendentna …
Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla,
raskošnog sjaja zvezda u buketu;
Čekajući zoru rumenu, elegantnu,
bacamo kroz prozore bombone na tramvaje
i mirišljave šapate jeftinih ruža,
bojimo na providnom jutarnjem platnu.
Sadržaj vrelog žamora leta
u nestajanju, omogućava rađanje
budućnosti, ovog gluvog doba;
Zadivljujućih oblika ideja,
opažanja zakrivljenosti svemira ;
Umesto milenijumskih snova …
Šetnja odlučnim koracima,
sustiže uporna razmimoilaženja;
Razdragane želje, opscena razmišljanja
minornim trenucima razdvojenosti,
bacaju senke na prijateljstva;
Rat i smrt ištu na bojišta.
Idolopokloničke suze,
izdajnički struje po ispucalom obrazu,
burama proteklog života;
U prolazu …

Pesma uvrštena u najuži izbor na takmičenju

povodom Svetskog dana poezije časopisa “Kvaka” 21.03.2018. 

 

 

Nije ti važno – Sanja Petrović

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

POSVETA RASPUĆINU – Zoran hristov

Ja, starec iz Pohrovskog,
odrastao na obalama Ture,
sluga Božji, nepriznat od ljudi
i ove noći,
s’ kurvom postelju delim!
Ponovo su me, pijanog,
niz ulice Petrograda
cigani vodili do njenih vrata!
A mogao sam, nije da nisam,
mogao sam, noć da provedem
u postelji od svile,
među nogama neke od dvorskih dama
al, braćo draga, nije to – to.
S Bogom se, kroz greh povezujem
i milost od njega, grehom tražim.

S vašim sam ženama, gospodo,
postao deo vas,
dok deo mene, gospodo,
vi nikad nećete biti.

Ja, starec iz Pohrovskog
odrastao na obalama Ture
bejah prvi do cara!
Sipajte otrov u skupo vino
na jeftina sam odavno imun
otrov u njima mi ništa ne može.
Ja, ludi monah,
o kome pričate sa strahom u očima
prkosno čekam vaš metak.

Pucajte, gospodo,
Telo mi olovom napunite
da na dnu Neve
milost Božju pronađem.

Niste me voleli, buržuji!

© Zoran Hristov

 

Minuti – Mila Jašović
Nisi ti kriv
Jer si rođen na krilu žene
Voljen i kada udariš preko njene suze
Neopažene
Kapljice soli na okovratniku bluze
Nisi ti kriv
Jer su te učili
Da jače je ono što utisak jačeg daje
Da tačno je ono što dalje se čuje
Da vredi samo ono što dugo opstaje
Nisu ti dali da biraš
Da praviš kompromise
Da ideš u korak s idealom
Nisi ti kriv
Jer si naučen da sviraš
Gudalom koje uvek po istim žicama lomi se
Dijalog želja pretvori tren u godinu
Na putu do zvezda suviše trnja ostaje
Tamo ti čuvam tvoje ništa za trećinu od celog
Kada u mojim očima pronađeš deo
Koji nedostaje

Pesme nedelje marta 2018 – bira LepaS

LUTAK – Sanja Popić

Gde si to čuo da se na gvozdena vrata kuca,
Pa mi guraš pod nos ono u šta ni sam ne veruješ,
Al’ hoćeš mene da ubediš,
Moje oči da iskriviš,
I moju veru da promeniš.
Malo ti je,
Pa bi još i moje nade da sahraniš,
Pa tvojim lažima zapališ
Pa da se hvališ jos kako si ih ti vaskrsnuo.
Gde si to video da su sve žene iste,
U čiju si to laž poverovao,
Pa ne umeš da razlikuješ onu koja te je stvorila
Od one koja je pred tobom klečala.
U čije si to kosti zarivao nokte,
Pa mislis da sa svakog možeš kožu skidati
I bacati je u svoj lagum,
Da je tamo kao zatočenika čuvaš.
Ti, kralju moj ispod iskrivljene krune,
Kad ćeš više da odrasteš,
Zar ne znaš da se tako ne vode kraljevstva,
I da je kralj nekad i kraljica.
Ja mogu da ti zavadim čitav region,
I usput posadim kukute
i nateram da ih u čast pomirenja ispijete.
Ja mogu na uvo da ti tiho pevam,
A zubima jezik da oštrim.
Ja mogu sve, al neću, pašće mi kruna.

© Sanja Popić

Reka – Daca

Zelela bih biti poput reke,
brze i silovite vodene mase,
koja, kada zaprece je branom,
ne ocajava i ne roni suze u jezero.

Koja ne napusta svoje korito
kada joj preseku tok
i ne izliva se
kako bi svojim ocajem
potopila sve oko sebe…

Zelala bih biti poput reke
sto se probija kroz prepreke,
koja upornim rastvaranjem
na kraju srusi branu
i oslobodi sve svoje snove
godinama akumulirane…

Takvo nesto najmekse na svetu,
kao sto je vode dodir,
moze potopiti i razoriti,
bas sve…

Nevino nezna,
a opet, okrutno silovita.

Reka…

Njena priroda je i u nama samima.

Dopustam da me osnazi njena matica.

Osecam reku u sebi…

 

 

 

ONA – Jovana Damjanović

Ona je tako nestvarna,
Moje lično parče svemira
Izmedju korica knjiga dosad se skrivala
Istovremeno drska i nevina

Ona je tako čudesna,
Kad bi se smejala ili čak ljutila
Svakog dana sve čudesnija
Namirisana dozom opojnog ludila.

Ona je tako predivna,
I zakleo sam se, ostvariću joj snove
O, kako divna je kada spava mi na grudima
I plovi sa mnom daleko odavde, osvaja horizonte nove

Ona je tako bezbrižna,
Istinski sanjar dok god svet traje
Uvek misteriozna, neukrotiva i nemirna
Iskra u oku,koja snagu mi daje.

(C) Jovana Damjanović

 

Mučna tišina – Vuk Todorovic

Dugo sad s’tisinom
Trazim odgovor bucan
Zatvorena su vrata s’milinom
Ostatak mene je mucan
Sam,a soba ko soba
Ume da priblizi zvuke
Pusta kutija koba
Docarava muke

Zgrabili me brsljeni
Crna suma njene oci
Dusa i srce su otudjeni
Izgubljeni u noci
Dolazi da odvede
Onaj los san sto javom preti
Da je sanjam da me povede
Na svoj pakao da me seti

Dobro ja i lose ja
Podela su duse
Ne vide se dimne granice
Oko kojih se osecaji guse
Nove lutke su u glavi
Svrsen cin pogled prati zavesu
Sumnja pobedu slavi
Nesigurno srce je u kavezu

 

 

Pesme nedelje februara 2018g. bira Lepa S

 

Ne postojiš IRMA …Dejan Ivanovic

Mislio sam da kao jedina,
skrivena nedostajuća reč,
tavoriš u gluvim kraškim bespućima;
Gde zima grubim dahom otima,
sjaj u očima čednim bićima.

Hemija zvučnih poljubaca,
bez sramnih ograničenja,
utiskuje vatrom između lopatica,
žigove otrovnih zlatnih trozubaca.

Stazom puste večnosti prizivane u noćima,
načelom udaljenosti od suštine;
Otkrivaš naličja tvojih moćnih tajni
sugestivnim znacima;
Dalekim, sitnim, nečujnim koracima …

 

Kolačić – Mile A.

Ooo kako si magnetična
sva kolačić
voću slična
nujnobujna
vragolasta obla čulna
slutim sočna
sva vrcava zračnooka
nježnobludna
slatkotočna…

Želja moja dal je čudna…
Taman da je uzaludna,
sretnem li te
poješću te
stisnuću te
srsnuću te
oduprijet se baš ne mogu…

Stignem li te lakonogu…

Ooo, neka je slava Bogu

 

In vino veritas – Nevenka Savić Alispahić

Danas je dan svetog Trifuna
dan vinograda i vinara
dan vina i gitara
ili, ako Vam je tako drago
danas je dan svetog Valentina
dan za zaljubljene
dan za ljubavnike
dan za ljubavi beskrajne
za ljubavi slatke i kratke
tajne i javne
i sve one koji vole
pa i one koji baš i ne vole.

Danas je dan za vino i istinu
i zato nazdravljam ovom kapi
crvenom kao krv;
Prvu čašu za sve ljubavi ma kakve bile
dugo trajale i dugo se opjevavale!
Drugu čašu za ljubavi davne
bez kojih bi kafane davno bile pozatvarane
bez kojih ne bi bile vječne pjesme ispjevane!
Treću, treću, treću čašu gorko-slatku
Tebi posvećujem i u Tvoju čast do dna ispijam
Tebi, moja jedina, moja najslađa, moja najgorča
Ljubavi bezvremena!

Četvrtu čašu i sve čaše sljedeće
piću bez riječi, bez posvete, bez zdravice
vino je prokleti detektor laži
i sakriti neću moći
da u meni Te ima više
nego što sam u sebi postojim
da još ti duša pjesme piše
da još te sve moje u meni voli
voli, a boli, a boli…

Danas je dan svetog Trifuna
dan svetog Valentina
zovite ga kako Vam je volja,
u to ime;
Zdrav svima!
Neka bude ljubavi, muzike i vina!

( 2017. )

©Nevenka Savić Alispahić

 

Oprosti – Slobodan Jevremovic

što nisam gledao listove kalendara
kako prebrzo piju godine protekle
i lome dobrote koje znali nismo,
udaljeni sasvim od nas što mi smo,
prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano,
pa onda me od ove blizine daljina
zaposele misli i draga sećanja…
I onda pišem, i zato pišem,
za tebe dišem i za tebe znam.

Oprosti
što sunce ne videh od svetlosti jake,
unutar kruga novih života,
što tebe ne saznah kompletne lepote
pa onda tek sada si postala jasna,
najdivna moja blizino daljina.

Oprosti
što nadalje šetam stazama našim
i opet gledam gledanu sreću,
što mislim o tebi i drugo neću,
što sunca još tražim pod teretom vetra,
da saznam opet ono što znam.

(Bgd, 07.feb.2018)

 

 

MOŽDA, MOŽDA – Dejan Ivanović

 

Hvala ti što postojiš i ne postojiš,
prolaziš ali ne prolaziš,
što si a možda i nisi.

Ljubav.
Sklonište bespomoćnih.
Slepih podanika; Umornih putnika.

Crnih sumnji;
Utočište.
Uvelih senki umno lice.

Možda su žedne,
možda su ptice …
Isplele romanse, odiseje,

možda nemaju žar,
možda ne liče, na san …
Prognanih, zarobljenika;

Dok pevajući
nesvakidašnje melodije,
male zvonke preludije;

Pokoljenjima
zaverenički razotkrivaju
običan, košmarni dan,

simuliraju patetičnu rapsodiju
nalik bolu,
ozeblih krila tokatu …

Kad sasvim daleko, onamo
sa zavežljajima u kljunu,
plove u jatu .

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ – Драгослав Граочанкић

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ
Габриел Шевалије: ,,Клошмерл“; Београдско драмско позориште,
премијера, 23. Април 2018. Режија: Кокан Младеновић

Публика је позвана на премијеру ,,Клошмерла“. Свугде, код сваког упућенијег у читавом свету, наћи ћете да се мисли на роман Габријела Шевалијеа из ране средине 20. века, на један од најзанимљивијих, најљупкијих, гротескно најотменијих романа светске литературе, што је славу галског духа увећао, не само у књижевности. На признато ремек-дело!

Бесмислено прегнуће варошке власти: изградња монументалног јавног клозета у средишту месташца – само је једна од бројних сцена и метафора овог сјајног текста. Није, дакле, једина. Чак није ни средишња! Сежу јој бар до рамена (неке је и надилазе!) бројне друге, чудесне, апсурдне, каламбурне, парадоксалне, раблеовске и ине животне приче и судбине житеља Клошмерла…

Свака је за себе роман. Реч је о роману који врца од романа који се нуде за појединачну, и још боље, преплетну или здружену инсценацију! За велика промишљања о човеку, о његовим стабилним мањкавостима, о његовој улози у породичном, друштвеном, страначком, религиозном – у властитом животу, заправо.

Изабран је поменути део о амбициозном, сулудом науму (и остварењу) челника бургундске варошице, не би ли је ,,улепшали“ велелепним писоаром. Да би себе обележили, наравно.

И сам наслов Шевалијеовог дела је индикативан, представља елегантно и дискретно упутство за читање овог ремек-дела. У наслову је назив бургундске варошице (стварне или измишљене, свеједно), а не генерички назив за објекат у којем се задовољавају ,,велике и мале потребе“. Nastavi sa čitanjem “САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ — Драгослав Граочанкић”

Miris tišine obojene ćutnjom

Ćutati.
Zanijemiti.
Budan snevati.
Oslikati Nebo duginim bojama.
Napisati odu plavičastom odsjaju
ulične svjetiljke
na bijelom sagu zimske balske dvorane.
Tišinom zarobiti riječ.
Sve loše riječi okovati ćutanjem.
Biti nijem za košmare.
Biti budan za snove.
Uzeti košaru ružinih latica
i rasuti je po plavičastoj bjelini februara.
Zaključati u tamnicu tišine sve što nije.
Obući najljepše haljine za ono što jeste.
Ćutati.
Prećutati.
Voljeti košmare.
Voljeti studen.
Otopiti led utihlom toplinom
i kapi razlivene sliti na dlan.
Zažmuriti.
Čvrsto zažmuriti.
Tamo iza trepavica je svjetlo.
Tamo čekaju tihi koraci
izdvojeni iz slijepih ulica.
Ćutati.
Ćutnjom navesti na slušanje,
povesti zaboravljenim stazama
olistalih šuma i cvjetnih livada.
Žmuriti.
Najjače.
Žmureći podstaći na vid.
Vidjeti Nebeske fenjere
što osvjetljavaju šibljem obrasle puteve.
Ispružiti ruke ka skupljenim šakama.
Dodirnuti.
Raširiti.
Ispisati esej nedodirljiviom.
Ispisati ariju snježnom.
Ćutati.
Uzeti sve boje tišine.
Najljepše boje.
Oslikati proljeće u februaru.
I širok osmjeh sivom Nebu
Zanijemiti.
I nijemošću ispisati himnu.
Himnu snovima.
I sanjati.
Budan sanjati.
Pretvoriti crno-sive košmare u
boju nježne kale,
i pokloniti je.
Darivati toplom tišinom
zaleđenu buku loših vibracija.
Vibracije prolaze kroz svemir.
Od stanice do stanice
Mjesec ih dostvi nepogrešivo,
u istu ulicu na isti broj.
Ćutati.
Ćutati toplinom.
Ćutati Ljubavlju.
Obojiti buku toplom
mirisnom tišinom.

© Nevenka Savić Alispahić

KRUGOVI (za Dan planete Zemlje)

Krugom oko sebe kao čigra u igri
I oko Zvezde života kao derviš u transu
Krakom Kumove Slame
Niz sunčeve staze put
Plava Planeta
Kretanjem kroji moje vreme
U simetrale dana
Utkiva skupove godina
Krugovima
Prekraja početak u kraj i kraj u početak
U praznom krugu oko usamljene sebe
(sama na vasceloj planeti bez tebe)
Daleko od Sunca
U pero hvatam put do svetlosti i tebe
U vremenu koje staje
I prestaje da sabija decenije u dane
Vreme što me oduzimalo
Dodaje
Na svaki usamljeni sekund vek
Po jedan ceo život
Na svaki dan u dvoje
Ti moj dervišu
Igrom ljubavi
Čuvaj me od poetske smrtnosti
Plavu planetu od praznine
Svemir od rasula
I moje pesme od tačke
U kojoj će nestati moj svet
I Plave planete kruženje
Budi tu
U mojim poemama
Noli turbare circulos meos
by © Nena Miljanović

Fatamorgana…

Vrelina podneva.
Uzavrela krv u žilama baca ključ.
Srce zverski dobuje.
Usne željno bujaju.
Koža je paperje,
duša prostrto platno.

Čarolija.
Opsena.
Obrisi poznate duše,
na dalekom horizontu,
nestvarno se njišu,
dok postaju sve bliži.

Oči u oči.
Dah u dahu.

Materija i antimaterija.

Atom uz atom.
Miluju se polja.
Pulsiraju sile.
Fraktalno se vrtloži prostor-vreme.
Ekstatični susret svetova…

Ipak…
Stranac,
prilazi,
prolazi
odlazi.

Nije on…

Fatamorgana…

Za sve je kriva želja,.

O, nestvarni,
pojavi se i ostani…

Proleće…

Leptirići i proleće,
volim kada lasta sleće.

Zumbuli i visibabe,
kreket poje sitne žabe.

Trešnja cvati,
dunja pupi,
momi mladom srce lupi.

Potok bruji,
vetar huji,
zlatna pčela tuda zuji.

Polja cvetna
lako mame,
mladu devu vence plesti.

Oblak meki
nebom plovi,
stari alas ribu lovi.

Ševa pesmom
šumu budi,
vrabac cvrkut rajski nudi.

Njive plodne
biće rodne,
žamor ljudi setva prone.

Pastir kliče,
stoku goni,
trava mlada rosu roni.

Sunce juri
dan da svane,
radjaju se nove nade…

SUVOBOR – Dejan Ivanović

 

SUVOBOR
Ravna Gora i selo Ba

Puna je ta planina,
strmih puteva i serpentina.
Nisam danas ni imao u planu,
da tuda krenem …
Al’ ugledah u podnožju, na samom dnu
sa vrha serpentina,
kako se razbaškarilo selo
možda najlepše na Balkanu,
od jednog do drugog brega,
na lepom sunčanom danu;
I crkvu na dlanu …

Kuda bi pošli, na koju stranu
kad je sve manje radosti u životu ?

Do vrha Suvobora
planine, nigde žive duše,
sela ni zaseoka…
Retke su, samotne kuće .
Samo cvet šumskih jagoda,
sav prekrio površine blagih obronaka .

Zabrinut gledam šume, kako se suše;
Kakva je to otrovna bol u ovoj divljini
plemenite šume spopala,
gde retko dopire neka ruka
i ljudska stopala ?

Ponegde s’ krajeva proplanaka
čami poneki zakržljali jasen,
usamljen a možda srećan, spasen…
Od stihija, nepogoda
što sve pred sobom ruše;
Jasno se čuje
kako kroz žamor grana
preživelih, listopadnih i zimzelenih
drvo poručuje:
ja nisam kao mnogi, bez korena, bez duše …

JUČE DANAS SUTRA – Nena Miljanović

 
Juče
Na granama tvojih ruku
U gnezdu tvojih misli
Slavuj sam bila
I pevala te
Sva mladost i ludost
Na radost ljubavi
 
Danas
Odlećem sa grana koje me ne drže
Iz gnezdo koje me ne čuva
Odnosim
Uplašenu ljubav pod krilom
I ne pevam
Jer
Ako sada otvorim kljun
Graktaću mudro kao gavran (ili kao starost)
Žalosna kao dotrajalost
Ako danas zapevam o tebi
Zaplakaće ljubav zbog moje osedele kose i duše
Moja mlada
Moja luda ptica
Pobeći će mi ispod krila
Ne pevam
 
Sutra
Ako nađem granu s trnom da nabodem srce
Ponovo ću pesmu
Kad mi se u stihove ugnezdi neko ko nije ti
Još jednom slavuj
Zapevaću završni psalm o tebi
(I o samoj sebi)
Pre velikog ćutanja
 

Novi krug…

Kada se oblaci bola povuku,
Sunce srece grane iznenadno jako…

Novi krug se zavrteo…
krug sveopsteg dobra,
krug jaceg Svetla,
vece zivotne radosti.

Upravo sada smo podrzani svim mogucim okolnostima.
Energije jesu intenzivne,
ali nas podupiru.
Zato nema mesta za izgovore, niti za odlaganja.

Sada,
bas sada je pravo vreme
za rasterecenje od starog i prihvatanje novog.
Prilika je za sve moguce vrste preokreta
i hvatanja novog pravca u nasim mikrokosmosima.

Zanimljiv je ovo period.
Rusi sve sto nije na zdravim osnovama stajalo,
menja svaki segment nasih zivota
i gura nas iz ovog ovde u ono gde treba da idemo.
Nosi nas kao na nekom velikom oblaku…

Ne treba da se izmicemo
niti da bezimo od svega sto se desava.
Treba samo da budemo svesni
koliko je ovo doba neverovatan dar za sve nas.
I da se bez imalo strepnje i sumnje otvorimo ka promenama.

A one podrazumevaju uhvatiti ritam… uskladiti se… ostaviti ono sto nas koci i… pokrenuti se.

Novi krug se zavrteo.

A mi… uskladimo se sa njim tako sto cemo zavrteti novi krug… svako u svom zivotu!

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 494 495 496 Next