DOLAZIM – Slobodan Jevremović

Nisam te tražio odavnih dana
jer znao nisam, povredjen, dalek,
pun one prevare i razočaranja,
ja, lutalica – grešnik, kad hoda i sanja
tih tužnih godina prolazio gradom
gde bila jesi, a nisam to znao,
najgore ne znati i neznanom nadom
ići bez cilja, lutati svetom,
dalekim stazama, k’o drugom planetom,
tako sam sneni budan tetur’o
i kajem se sada i grizem sebe
za godine istekle, one bez tebe,
one bez najdražih, one bez nas.

A skoro ti dolazim, voljena moja,
i ponovo radosti, da duša tvoja
najmilosne snove ponovo sanja,
tamo, gde opet je utih slavuja,
na ramenu mome gde spavaš sama
i kada jesam i kada nisam,
i kada ti jesi, i kada nisi
niti daleko a niti blizu,
a dani sa nama idu u nizu,
ja za njih ne znam, voljena moja,
tebi dolazim da duša tvoja
bude mi najdraži, ne više dalek,
potreban veoma tebi i meni,
lek.

I neka sanjam, al’ stvarno vidim,
na našem sam putu, pravcem ka tebi,
ja dolazim.

(Bgd,28.okt.2017)

KIŠNI DAN – Milovan Petrović

Danas je kiša
sumorna jesen
prosipa oblake svoje
s’ kapima kiše lagano tiho
padaju i suze moje.

Skriveni nemir negde duboko
u mojoj duši vlada
sumorne misli
ko jesen ova
dok kiša lagano pada.

Gledam u nebo
grak roda čujem,
poslednje ka jugu lete
oblaci tmurni jato skrivaju
i dugom kišom prete.

Stojim na drumu
mokar do kože
zamišljen
i tako sam
s’ pticama kako bi
leteo rado
samo da leteti znam.

Tako mi svake
jeseni ovde
poneka suza sklizne niz lice
skrivena srećom da niko ne vidi
kapima izmaglice.

Svaka je jesen takva ovde
kišan je svaki dan
ja znam da jesen je
i tamo na jugu
al’ ipak sunčan je dan.

Milovan Petrović

U NAŠEM SVETU – Slobodan Jevremović

Ljudi bez lica, prazna vozila,
duše bez zavisti lutaju gradom,
niko ne pita i svako skita,
senkom se krije i luta kradom,
a pesme u nama svetlost nam daju,
jedino one nam bole vidaju
i predavne vidike otvaraju neke
da pravac odrede, a travke neke
leže po parku i trag odaju
gde snegom smo gazili jesenje pute
onoga dana našega sveta,
mi znamo kada, i onda i sada,
mila moja.

U svetu su našem samo slavuji
pevaju cvrkutom najlepše pesme
a dečak onaj zna šta se ne sme
i ćuti ipak, ne kaže ništa,
a pita zapravo, glasno te moli,
i srce tad boli jer dušom te voli,
al’ ćuti, onda, i plačući spava,
na snegu krivice, ispod je trava,
tamo,
u sadašnjoj prošlosti,
najdražoj toploti,
u kutku čekanja,
u našem svetu
večitog trajanja,
i želja,
mila moja.

Onaj dečak,
ti znaš…

(Bgd, 27.okt.2017)

СВЕТА ПЕТКА – Споменка Денда Хамовић

Света Петка, заштитница ‒
Мук своје душе – путања пуста
У осмеху жени се скрива ‒
Не да да на лицу заблиста.

Света Петка, благодушна ‒
На животну стазу руку полaже
Жена се у молитве Њој свила ‒
Кад подивља трње патње блаже.

Света Петка, подвижница ‒
Пред Иконом груду груди буди
Жена своје бурне дане отвори ‒
Мисли јој поведе из студи.

Света Петка, милостива ‒
Кад уздах рије и крвљу броди
На склопљене руке чело клоне ‒
У храбри мир душу жене води.

PROBUDI SE

Rana jesen obukla ulice i parkove
u raskošne šarene haljine
poneka kap iskrade se, kao suza,
iz čelično sivog oblaka
vjetar se igra u krošnjama
vijoreći listovima kao po notama
i sve izgleda kao ples,
zadnji tango šarenog lišća
prije nego umre pod
nečijim nogama.

Subota je, kraj oktobra,
dan miriše tišinom,
tišinom i tamjanom,
kao da je sveta Petka
svud naokolo mir prosula
u mir toplinu utkala
i prohladnu jesen svjetlom začinila.

Sve odiše spokojem
grad djeluje kao dijete pred san,
uljuljkano majčinim toplim glasom
rumeno i meko, opijeno uspavankom.

Iz daljine dopire razigran zvuk zvona
pomiješan s reskim zvukom
automobilskih sirena,
jasno je, u susjednom sokaku
svadba je,
harmoničan sklad buke i tišine
ne uzima ništa od utiska
da sve počiva ušuškano u prekrivač
tkan od mira.

Svadba, u jesen ranu,
možda je neko od tvojih drugova,
ljubavi, kumova,
a ti spavaš, dalek, nijem, nedodirljiv
na nekom jastuku od oblaka
s krevetom, možda, postavljenim
na jednom luku od duginih boja
ili na nekoj od zvijezda pjesme pišeš
ne želeći ikom da ih pročitaš.

Svud okolo mir miriše
samo u mojoj duši bjesne kiše
i ne umijem svadbi da se radujem
budim te, ti ne čuješ
dozivam te, sve ignorišeš
zar te više briga nije,
možda se baš Tvoja ljubav
za nekog drugog udaje.

Ustani, dosta si spavao,
umorilo me nad tvojim jastukom bdjenje,
čujes li, dosta je bilo sna,
pusti sad da spavam ja.

Rana jesen mirom miriše
spokoj su anđeli prosuli nad grad,
ljubavi zvona pjevaju ode
svadbena kolona u daljini nestaje
tišina boji suton bojama somota
u mojoj duši bjesne vjetrovi
zatomljen krik para grud:
” Dosta si spavao, ustani,
pogledaj, umorne mi oči od bdjenja
zar ne čuješ, majka ti govori ! “

( 27.10.2012.) © Nevenka Savić Alispahić

Pesnici Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB sa sedištem u Kruševcu u poseti rodnoj kući Rada Drainca

  • *Poštovani domaćini SO Blace
  • *Poštovani rođače Rada Drainca
  • *Poštovani prijatelji i poštovaoci  lika i dela Rada Drainca

Velika je čast progovoriti makar i jednu rečenicu u kući i na ognjištu Rada Drainca.

O njegovoj biografiji je suvišno govoriti, jer svi koji su ovde znaju o njemu skoro sve, makar o onome što je o njemu na papiru zapisano.

Rade Drainac (Radojko Jovanović) je u krugu najznačajnijih srpskih modernih avangardnih stvaralaca međuratnog razdoblja. Književnik koji se ogledao u mnogim žanrovima (pre svega: poezija, esej, proza — posebno putopisi i reportaže), Drainac je imao velikog udela u pokretanju i uređivanju avangardnih i socialno angažovanih listova i časopisa, kao i u brojnim polemičkim sporovima o avangardi i pokretu socijalne literature. Reč je o izvanredno zanimljivoj i izuzetno značajnoj književnoj ličnosti, čija će Dela (u deset tomova) jos jednom potvrditi aktuelnost, živu prisutnost i neprolaznu vrednost njegovog pevanja i mišljenja.

Zaista neobična poezija za ono vreme. Rekao bih čak jeretička. Pisati poeziju kakvu Srbija nije mogla da svari na početku dvadesetih godina prošloga veka, nije bilo uputno a još manje se slagalo sa ptičicama koje cvrkuću, nevinoj ljubavi i naivnom zanosu ondašnjih pesnika. Rade Drainac nije bio predvodnik modernizma u Srbiji. Ne. Rade je bio modernizam. Kada kazem modernizam, mislim Rade Drainac.

Samotnjak, morbidni i božanstveni Rade kleo je vreme u kome je živeo, kleo je sudbinu što se rodio u vreme krvi, opšteg nerazumevanja i konflikata. Biti savremenik strahotama, kako je sam sebe deklarisao Drainac nije lak posao. To je težak i mučan posao, što bi rekao Niče u Zori, to je posao kopača, bušača, podrivača koji živi u tami i ima svetlost samo njemu znanu, čudnu svetlost koja nije za običnu svetinu. Rade je bio plemić duha, aristokrata rušilačke misli, podrivač i bušač samo njemu znanih tunela i laguma.

Rade je imao u sebi jedno fino i suptilno gađenje i otklon naspram ljudi, naspram društva koje ga je užasavalo i izazivalo mu pesničku mučninu i i sabijalo u njemu pesnički destruktivno — oslobodilački naboj. Ta vrsta naboja mu nikada nije nedostajala i ona je suština pesničkog delovanja samotnjaka, kralja umornih i zgađenih senki koje uzalud traže sunce neke nove ničeovske zore koja će ih zagrejati i dati im preko potreban mir i spokoj.

Noćna lutalica, gradski zavodnik, vođen parfemom i mirisom žena, kovao je svoju poeziju na ženskim grudima i među toplim butinama žena. I svaki put sve prazniji i sve hladniji, kao što i sam kaže, davao je ženama ono što nije imao a svaka nova žena je bila i nova obmana, trenutna slast i požuda bez emotivnog zadovoljenja, bez smirivanja.

“Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.”
Šta bi rekle današnje feministkinje na ovu tvrdnju ili nevladine organizacije za prava žena?

Pesnički prezir prema smrti i sopstvenom trošnom telu, Rade je dobro opisao u pesmi “Epitaf na mome grobu” gde duboko i iskreno ne haje za sebe i za svoju besmrtnost. Čovek trenutka, Rade, kakvim ga je bog ili đavo dao, sposoban je samo za ovozemaljske slasti, za trenutnu egzistenciju ali ne haje za red, običaje, strah od boga, strah od smrti ili nesigurnu budućnost. Pucao je prsluk Radetu za budućnost, on je postojao sada i nikada više, sem ako se bog ne smiluje i ne da mu počasno mesto u raju za pesnike i slične prokletinje što pišu stihove.

EPITAF NA MOME GROBU

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite “Bog da prosti!”
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!

Rade ne moli za milost. Ne želi za sebe ni milost bogova, ni milost ljudi. Iskren i čestit u svojim strastima (neko bi ih nazvao grehom) on nastavlja i u smrti, onako kako je živeo za života, iskreno i bez kajanja. To ne znači da Rade nije propatio. Samo ko je užasno patio, kome su kako kaže Niče dušu rastakali i mučili, sposoban je za ovakve doživljaje. Samo duša koja je jezivo propatila, sposobna je da bude apsolutno ravnodušna prema svojoj smrti i stradanju trošnog tela koje će završiti među ostalim đubretom, ili otpacima, kako je voleo da se našali Rade.

“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom”

Da. Rade više nije imao suza ni za sebe ni za druge. Osušio se a Sokrat nekada davno reče da su suve duše najbolje i najmudrije.

СРЦЕ ИЗ КАМЕНА – Споменка Денда Хамовић

Недодир зида камене капије ‒
Заборави ме кад ти срце студи
Баци сећање на оштре хриди
И тек распупалу ружу убије

Жеља зида камене капије ‒
Заборави ме кад те жеља буди
Испружиш руке немирне жуди
А блесак из туђег ока их свије

Страст зида камене капије ‒
Заборави ме кад ти зорење сунца
Обасја усне из ноћног пољупца
И зраке на косе туђе расеје

Сећање руши камене капије ‒
Сети се мене кад те страх ломи
Од сјаја зеница у дивљој шуми
Осетићу, све срушићу капије

Љубав руши све капије ‒
Сањај ме кад се усне сете вреле
Чежњивог лета напете нам стреле
И блеска муње јужњачке олује

Потражи ме кад кључ за сне
Сетне румене ти отвори капије –
Кад руке пожеле да славе нас двоје
А усне од чежње разболе се вечне

Тад наћи ћеш ме на капији каменој
Волећу те с песмом љубавном
И заробићу те жељом бескрајном –
Ослободићу те на капији цветној.

Иртиш

Иза стотину великих градова,
хиљаду села и пустопољина…
Преко безброј зелених гора
модрих ријека и гордих планина…
На другој обали ријеке,
крај универзитета
на петом спрату у поткровљу
живи Пронина…

У малом стану, међу обојеним стакленцима,
књигама и рисункама
плаветним сјенама и мирисом јасмина…
Са црним мачком на крилу
на јапанским јастуцима
међу боцама доброг црног вина…
У свом чаробном свијету
живи Пронина…

Четрдесет љета млада и још мудра
хиљаду година
уз пробрану музику, рисунке пише
суптилно лагано као да бојом дише
восхићеније моје
Пронина…

Моћно ме повукло да кренем тамо
на пут далеки преко свијета…
И сад се чудим, али одлучно пођох…
Рекох
стићи ћу прије љета…

За превоз одабрах брезове санке,
плетене вјештог мајстора руком…
Чаробно лаке
удобне јаке
са јагњетом у души а у срцу вуком…

У њих упрегох калиграфска слова
од којих ријечи постају меке…
Свако ко јелен витих рогова…
Вијугаво, налик
меандрима ријеке…

Наоружан тако,
неописиво лако превалих хиљаде дугих миља…
Стигох на другу обалу
само стотињак метара од циља…
Ту ме дочека Иртиш…

То није обична ријека као што мислиш…
Иртиш долази из Китаја…
Многе градове и државе спаја…
Ал умије да иритира, да каже иш…
Таман кад радосно, ту сам
помислиш…
Такав је Иртиш…

Он на њему својствен начин обале раздваја…
Његовој хировитости нема краја…
Дивља ријека мирнога тока,
Тврдоглаво раздваја и два ока…
Ни десетине његових мостова,
грађених колоплетом туђих слова…
По пола сазданих од муке и снова…
Не могу да пређу моја кола…

Улогорићу се овдје, рекох миран
зашто ријеком бити иритиран
Та, њене ће воде одласком зиме
тихо да теку кроз моје риме…
Укротих стихом планете пола
неће ни Иртиш уз моја слова…

Тамо неђе крајем Весне
и мутне воде постаће свјесне…
Прегазићу га као од шале…
Коначно стићи до друге обале…
Са огромним букетом пољског цвијећа…
Црвеним букетом, макова пуним,
створићу се пред њом
да је осмјехом збуним…

На универзитету, пред студентима и свима
без снебивања…
Као усред најслађег снивања
загрлићемо се душама
ја и Пронина.

Tvojim očima gledam sad


Vidjela sam rađanje zore
ti si vidio sumrak i ponore.

Grlila sam uspjeh
ti si režirao neuspjeh.

Letjela sam u visine
vukao si me u dubine.

Živjela sam neko istinito sutra
a imala sumnjiva jutra.

Vidjela sam nas
postojao si ti, tu nije bilo mjesta za mi.

Mi smo živjeli u jednom osmjehu
umrli u jednom pogledu.

Ja vidim bijele oblake
što liče na anđeoske postelje.

Ti mi kradeš osmjehe
ne mareći za ruže uvele.

Živjela sam nas u svemu
sve je živjelo protiv nas.

Imala sam tebe u meni u njemu
ti si imao drugi put u spas.

Nisam ti snove krala niti na put stala
samo sam s nebom zajedno plakala.

Nisam otrov sipala kad su se vrata zatvorila
dok samo sam za riječ utješnu molila.

Nisam osvetu kovala
kada me ruka tvoja ponovo na dno poslala.

Ja vidim danas kamen i gavranove
i spodobu bez sjaja u oku.

Ti vidiš laku metu
za strijele otrovne.

Ne bole rane već odbolovane
samo krvave tragove iza sebe ostave.

Ja vidim bijele oblake
anđeoske postelje što mi crtaju osmjehe.

Tebi su trn u oku
sve moje bitke svjetlosne.

Gledam u dušu u kojoj ljubav se piše
velikim slovima dok samu sebe diše.

Gledam usamljenog ratnika
dok polaže buket ruža na mjestu svojih poraza.

Gledam očima prepunim nas
dok zakopavam otkopani glas.

Gledam i ne vidim ništa
oblacima tamne sjete obujmio me mrak.

Vidim jednu suzu krvavu
kako umire na usnama dok ti ime izgovara.

Ne vidim sve ono što si gledao ti
ne vidim ni danas kako mi umiru pred očima sni.

Vidjela sam ljubavi sjaj i zore plam
vidjela sam kako se ubija Feniks i kako gasne žar.

Ne vidim više ništa
u pogledu tvojih očiju duša mi mrtva blista.

Gledaj sada ti iz ugla oka moga
vidjećeš jednog jutra jata bijelih galebova.

Gledaj, krila im slomljena krvava
gledaj, iz oka im suza grunula.

Pogledaj iskrama moja oka dva
u njima se umjesto Feniksa gavran rađa.

Vrani gavran krikom dan obojio
ne pričaj mu o ljubavi ti koji si ljubav ubio.

Gledaj kako se razmiče tmina
sunce dok ljubi kamen gdje počiva moja istina.

Ja ne vidim više ništa što vidjela sam život cijeli
sada gledam očima tvojim kunući sebe što ne gledah prije.

Pogledaj nebom plove bijeli oblaci
iz mog oka nestaju zadnjii sunčevi zraci.

U mojim očima, u svjetlosti moga pogleda
rođen si jednog davnog jutra živeći do beskrajnog sutra.

Ne vidim više, tvoja oka dva ledena
moja su okna u svijet postala.

Vidi sad kako je život pisan plamenim očima
pepeo postao, u ledu tvoga pogleda trag mu nestao.

Ja vidim oka tvoja dva
ja vidim kako je bijela ptica crna krila dobila.

Ti vidiš ono što si vidio uvijek
i mene si tim pogledom zatrovao, zauvijek.

Tvojim očima gledam sad
i vidim mrtvu sebe dok me prekriva mrak.

Crnog gavrana prosuo se krik
barunovačkim poljem vjetar raznosi pepeo spokoja.

Tvojim očima gledam sad
vidim mrtvu sebe dok me prekriva mrak.

© Nevenka Savić Alispahić

BOL – Slobodan Jevremović

Boli me duša, daleko tvoj bol,
Nije ti dobro, mene ne miluješ,
Ja živet’ ne mogu kada ti boluješ,
Za sebe ne znam a ne vidim tebe,
Pa koja to može pomoć da ti bude,
Ona pomoć prava od dalekog mene ?

Da ozdravi tebe, da ublaži boli
I najveći lek primi od onog što voli
Tebe, ljubavi moja …

(Bgd, 23.okt.2017)

MAGIJA ZA DVA POROKA – Nena Miljanović

Već dvadeset dva meseca
Mesečina mi ne nudu stih
A svetli prokleta
Kao sjaj sećanja na poetske bahanalije
I Valpurgijske noći kad sam mesečarila pod nebom poezije
Moćna
Kako sam samo veštičarila
Vračajući vrelim prstima kao ptičjim perom
Po tvome napetom trbuhu
Razuzdanim rečima i smelim potezima
Ispisivala sam stihovane bajalice
Protiv uroka moje početne starosti
I tvoje završne oženjenosti
Zaboravljala sam
Zaboravljao si (se)…

Već dvadeset dva dana ili veka
Na paramparčad pamćenja razbijen mesec
Nema čim više da me omami i namami mi u pero stih
Tvoji poroci su izgubili snagu
I moja magija moć
Već dvadeset dva života nisam napisala ništa
Pod svetlim poetskim nebom
Skrajnuta
Starim u poetsko ćutanje
Teže od tvoje ljubavi
Koje nema
I strašnije od pesme o njoj
Koje ima a nema je
Nema

Буди са мном у тихом шапутању

Милион километара западно од истока…
често бијаху уплакана два ока…
За разлику од њих треће око гледаше у исток
ведро и дубоко…
Исто толико километара источно од запада…
два смарагдна ока мутио је немир…
док треће око гледаше пут запада
и виђаше јасно читав свемир…
Четири овосвјетовна ока
трептаху сталним страхом,
да ће пустиња даљине, својим леденим дахом
смрвити, здробити нити
и прекрити их заборава прахом…
Ал два онострана ока видјела су јасно…
језгро огњено око ког се формира
лаве лавина…
Та два ока бистра и дубока
знала су да не постоји даљина…
Не као неко стварно растојање,
видјела су то, више као бројање и одбројавање…
Колико уздаха дневно, колико чежњивих мисли…
њежних слова тананог кова…
И да ће све то, да их снажно спаја
до следећег загрљаја…
Та два ока трећа
видјела су гдје је срећа
Рекла су, смирите страсти…
Љубав ви је у Божијој власти…
Зато…
Мирне душе и ноћу и дању…
Буди са мном у тихом шапутању.

DODIR – Slobodan Jevremović

Ne znam u snovima da li sam lep
u tvojim slikama sanjanih lepota,
da li je dodir najdraže duše
dovoljan da otvori vrata života
i one ti odavne nanete boli
da prenese sasvim i da se poruše
onome najviše koji te voli,
pa sa mnom da snivaš,
lepote uživaš,
i one naše,
najlepše duše,
nove i jedine,
dodire …

(Bgd, 22.okt.2017.)

NESTALI CVETOVI – Slobodan Jevremović

Cvetovi opali i dalje mirišu
neki na bagrem, neki na tebe,
a grane se gole i stalno uzdišu
i stalno ih sanjam, pitaju mene,
onda si opet, kada ćeš opet,
doći u carstvo ljubavi naše
da cvetove nove rodjene čuvaš
dok ne mirišu i radost donesu,
ljubavi moja…

Oni nestali cvetovi,
oni su naši svetovi
novih najlepših saznanja,
i onih java, i onih sanja,
i tamo i ovde,
blisko, daleko,
tišinom onde
i glasno dovde,
mila moja.

(Bgd, 22.okt.2017)

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 478 479 480 Next