Заборав

Децембарске дуге ледене кише…
фијучу зраком као бичеви…
зубима шкрипе,
тешко се дише…

Чак и ону тиху чежњу топе…

Златне јесени утихну жар
У младом снијегу на души
твоје су стопе…
плетени траг, мени на дар…

Ето, да знам да постојиш…

Непочин пољем којим ходиш
сјенку ми као куче водиш
док ситне стопе на иглу бројиш…
пахуљама паперја исплети јој шал
смрзне ли она, нестаће жал…

Повратка ждрала да ли је било
кад му заборавом прокисне крило…
Од жара до жала сјећање
све тање, тање и тање…

Ја жарко желим свитање
за мене најфиније слово да одвојиш…
утопли ми сјенку, што се од ње бојиш…
усуђујем се да жудим и твој осмјех драг

а не само сан да постојиш.

ZVEZDA SA DRUGE STRANE OGLEDALA – Slobodan Jevremović

(za tebe)

Gde su sada lepote sve tvoje,
gde ti je radost svih srećnih dana
i lekovi zdravlja svih onih rana
koje ti vidiš a više ih nema,
kad toga nema, i tmina drema
jer svetlost ne može doći do tamo,
gde ti si sada, bez razloga sama
na drugoj strani, a istina ovamo
čeka te vidno najstvarnih boja,
lepote prave, izgnanog mraka,
i lepi snovi, i lepe jave,
i godine mlade, najlepše, prave,
i one se ljubavi ne zaborave,
ovde sve čeka,
na ovoj strani
zvezdane jave.

Ogledalo čisto, druge je vrste,
život je ovde veoma pravi,
nije to onaj suprotan javi
kad budna sanjaš daleke zvezde
dok srećni časovi uz tebe jezde,
a ovde si prava i ime te seća
na radosti tvoje i buduće dane,
na prijateljstva, osete znane,
pametnice lepa, uz nestale mane,
da ovakva budeš, veća i najveća,
baš i takva jesi, kakva i jesi,
odvažna devojka najdivnog bića,
pa budi ovde, uvek sa nama,
sa ove strane zvezdanih svetala,
tvoga najlepšeg
i onog pravog
ogledala.

(Bgd, 14.dec.2017)

KLASIKA, NE SINTETIKA – Dejan Ivanović

 

KLASIKA, NE SINTETIKA

 

Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

gore i šume zatalasa;   

Kamerni orkestar,     

usklađen, kao sunčev vetar,           

lebdi, očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine,                                                                                          

ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …    

 

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …

Dok programirana mašina,

buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira, moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline…

Ili slušao opijen,                       

poeziju noći i more  tišine …

 

Dejan Ivanović,

13.12.2017. Baroševac  

 

PESMA KOJU NE MOGU NAPISATI – Nena Miljanović

 

A da sam ti supruga
Da li bih pisala pesme o tebi kao sada
I kakve bi bile
Lišene ove bolne želje da udišem tvoje izdahe
U istom stanu i gradu
Od ovih plitkih udaha na pola i na daljinu
Bole me pluća i gušim se
Od svih ovih velikih pesničkih reči o ljubavi
Kojim popunjavam praznine kad odeš
Kad odeš
Odeš
Uvek odeš …

Pitam se
Da li bih uopšte bila pesnikinja da sam ti supruga
Kakva li bih ti bila žena
(Koja te ne voli ovako strasno i bolno kao ja
ljubavnički i pesnički strašno
Kao nedostižnog supruga ili Boga)
Kad se nagomilaju navike i godine
Da li bih bila ravnodušna ( kao ona)
I gledala u tebe bez uzbuđenja ( kao u sebe)

Ne
I da si mi suprug
Videla bih te kako te vidim kao ljubavnika
I vidim sebe (ne kao nesrećnu pesnikinju)
Kako žurim da završim ručak za decu i tebe
( doći ćeš s posla između dva i četiri)
I samo zadrhtim kad otvoriš vrata
I sav mi se život u pogled slije
I damari sitno trepere
Munjevito
Od glave do pete te obljubim okom
i bezobrazno se protrljam o tebe
Dok čekam noćni sat da se osamimo
Među tvoje ruke da utonem
U postojanju u kom ne odlaziš
Ne odlaziš
I u kom ne pišem pesme…

…Jer
Sva proza između naših zidova
Bila bi najveća ljubavna pesma
Jedina
Koju ne mogu napisati
O tebi i meni…

НИСАМ ЗА ПОРАЗ РОЂЕНА – Ивана Зајић

Било је дана када сам патила,
Када сам плакала и сузе лила,
Ноћи када сам несрећна била,
У самоћи нечујно, тихо плакала.
Али кроз прозор угледах лепоту,
Којој се очи стадоше дивити,
Схватих да лепо је живети
И радовати се животу.
Помислих, зашто да тугујем,
Па потом, ведрим мислима вођена,
Схватих да нисам за пораз рођена,
Већ да се овом животу радујем.

SRCE MOJE

Srce moje lako i nerado ostaje,
bez meni drage mi slobode.
Izgleda da ono kao ludo postaje,
zato što ovo srce, jake emocije vode.

Ovo meni sve više, na to liči i tako izgleda,
da nijedan doktor, njega ne može da pregleda.
Možda nijedan doktor, njemu ne bi našao mane,
ali bez tebe ono, izgleda kao da će da stane.

To sve više znači, da srce moje,
u jakim mukama drže nežne ruke tvoje.
Samo ono više ne može da opstaje,
a sve više tvoj sluga ono postaje.

Više ne postoji onaj osećaj najbolji,
da u srcu sve bude po mojoj volji.
Oo, devo mala, zar to mora ponoviti se opet,
zbog tebe, osećaj slobode meni je otet?

Sloboda meni tako mila i draga,
sada je našla sebi najvećeg vraga.
To tvoje malo nežno biće,
postalo je za mene opojno piće.

Srce samo tog pića želi da se napije,
kako bi nastavilo da se raduje i bije.
A ja osećao bi se dosta jadno i bedno,
kada bi ga ostavio pored tebe, a bez tebe žedno.

Vušković Nikola

Srce moje, u jakim mukama drže nežne ruke tvoje.

 

PLANINA – Dejan Ivanović

 

PLANINA

Planino rajska lepa si u suton zaspala pod snegom
i vetar što duva ti u lice baš je drag ;

Dođoh, ali za šetnju već je bilo kasno …
Stigao sam da uputim tek ovlaš, pogled blag,
na vidike što se šire modrim horizontom .
Pogled u daljine daje snagu, budi želju za životom,
pritajenu, nepoznatu čežnju, razbuktava strasno …

Dejan Ivanović,

09.12.2017.god.

KAKVA JE TO PESMA – Slobodan Jevremović

Koja je pesma iz moje duše
kad vidim svuda, dobrote se ruše,
reči ne čujem, a jesu moje,
reči što samo dobrim se broje,
bolni se pate, ne mogu pomoći,
pa mesec da skinem, ne uspem dostići
njoj na dlan svetlost ovu da stavim
kao znak ljubavi, kao znak hvale,
a ne uspem ništa i svi se žale,
svi sanjaju ružno a lepo ja hoću,
samo da zajedno, jer neću samoću,
jer mnogo što šta ne mogu i neću.

Kakva je to pesma na ivici razuma
kad granice nema i ljubav obuzima
sve misli moje a još bih hteo,
još da pomognem ako bih umeo
da bolni ne pate, da otišli se vrate,
da snovi ovi na javi budu,
da nema zlobe, ne čudi se čudu
što čujem svuda iskrene reči,
lepote duše što niko ne spreči,
i nju jasno vidim i njene lepote,
moj večni kod nje živote…

I onda tebe moram da pitam,
kakva je to pesma jer svuda te vidim
i lepote divim i svuda te živim,
kad ovde te vidim, i svuda jesi,
a nisi…

Kakva je to pesma…

(Bgd, 10.dec.2017)

Поетска ноћ – 23.12.2017. у 19:00 – Ресторан АС

17.12.2017. године, Крушевац

Поштовани пријатељи,

Често се све наше жеље не остваре. Тако и ова за песничко дружење на измаку (старе) 2017. године, због недовољног интересовања песника се неће реализовати. Али идеја остаје и ПОЕТСКУ НОЋ ћемо организовати другом приликом, у другом формату, надам се у најскорије време, у новој 2018. години…

Љубодраг Обрадовић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ

10.12.2017. године, Крушевац
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу жели да организује песничко дружење ПОЕТСКА НОЋ, на коме ћемо једни другима на прагу нове године пожелети све најлепше. Дружење уз добру поезију, музику и богат мени планирано је за суботу 23.12.2017. године у ресторану АС – Хемопродукта Крушевац у Жабару са почетком у 19:00 сати и реализоваће се ако буде довољно пријављених (бар 30). Позивамо све заинтересоване песнике, афористичаре и књижевнике (могу учествовати и њихови најближи: супружници, пријатељи…) да се пријаве на мејл pesnik@poezija.rs (или да ме ме обавесте лично: телефоном или поруком на фејсбуку) најкасније до 17.12.2017. године.
 
Цена за учешће на овом дружењу је 1.000,00 динара. Прецизне информације о времену и начину уплате поменутог износа биће објављене 17.12.2017. године на овој страни, ако и Ви желите да се поменута ПОЕТСКА НОЋ организује…

Љубодраг Обрадовић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ

СЕНКЕ У НОЋИ- Споменка Денда Хамовић

У овој тихој ноћи
Наше очи
Говоре

Бујају мисли
Лептири лете
Немирно

У грабљиве руке
Жеље се сплеле
Хрле

Две сенке у ноћи
Таму дана гасе
Пламте.

DVE SVETLOSTI – Nena Miljanović

 
Ta naša okončana ljubav
Svetli nepomućenim sjajem
Kao istrošena zvezda koje odavno nema
A svetlost njena putuje i putuje
Od njenog okončanog života do naših očiju
Tu je i kad je nema
I mi
Tu smo i sad kad smo prošli
U tebi ja i u meni ti
Ukovani (u moje pesme)
Kao slika zvezde koje nema
U svod neba koje ne postoji …
 
…I kao svetlost svemirom
Struji fluid mirisnih sećanja između nas
Miris tebe
Osećam u ovom zimskom danu
“Na moravske vrbake mi mirišeš dragi”
Govorila sam ti
“Na zelenkade drinske mirišeš draga”
Govorio si mi
I znam
Da u ovom decembru osećaš april i miris mene
Sad kad nas ništa ne može vratiti
I samo dišemo
Kao da smo živi
 
Sad kad se više ne možemo ponoviti
Samo se udahnemo mirisnim mislima
Udaljeni
Postojimo jedno u drugom
“Prisutni kao svetlost bez glasa”
Kako reče jednom pesnik Kišević
Trajemo
Kao sjaj ugašenih zvezda
I svetli nas ta okončana ljubav
I dišu nas reke i bilja
Sad kad se nema zbog čega disati
Kad smo još samo zvezdana prašina
Na nebu poezije
 

San kad progovori

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
iz sna me budi tihi glas, kao da je sad, ovaj čas
na jastuku, kraj uha mog, rukom svojom,
kao nekad, sklonio pramenje kose
da me šapatom toplim za novi pripremi dan.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
ustajem naglom kretnjom, nit’ snena nit’ budna skroz
dok mi u glavi ponavljaju se riječi
kao kod onih starih ploča kad gramofonska igla
zapne o neku ogrebotinu na vinilu
i dok se pitam gdje se gasi, gdje da pomjerim
pohabanu ploču i staru gramofonsku iglu
ni ne primjećujem kako obilazim prostorije
otvaram i zatvaram vrata, zavirijum u ćoškove,
„šta tražim“ – pitam se, odmahnem rukom i
palim prvu cigaretu, povlačim dim zatvorenih očiju
nadajući se da ću biti budna sasvim kada ih otvorim
i da će netragom nestati glas u glavi
vraćajući me javi, vraćajući me sebi.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
ruga mi se plavičast dim dok otvaram oči
više nije samo šapat iz sna u mojoj glavi
sad se eto sa mnom šegači u dimu ispisujući riječi.

Razmičem zastore, vazduh mi treba,
sunce i svjetlost odagnaće aveti sna
ali avaj, danas se sa mnom i sunce igra
njemu se valjda sviđaju riječi pa ih niže
slovo po slovo svojim mekim zracima
svuda gdje pogledam, gdje god da se ogledam.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
šapuće u mojoj glavi dobro poznat glas,
pogled mi sam u daljinu bježi
u dalekom horizontu tražeći spas,
a tamo, tamo se bijeli oblaci u slova složili
„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“

Odmahnuh glavom kao da rastjerujem paučinu
za novom cigaretom posežem,
čujem po sobi se prosuo šapat
ali ovaj put čula sam sopstveni glas
„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“

Odustajem, pomislih, potiskujući izdajnički smješak,
pomirena sa javom i snom glasno ponovih;
„Ma…ne dam ja Tebe. Ne dam ja Nas.“

© Nevenka Savić Alispahić

NEMAM NIŠTA S’ TIM Milovan Petrović

Oko mene pesma
muzika i dim
ja negde daleko
nemam ništa s’ tim

U mislima svojim
tražim usne tvoje
samo one lek su
za nemire moje.

Oko mene vino
u čaše se toči
a ja budan sanjam
sanjam tvoje oči.

Sanjam kako ljubim
plave kose tvoje
dok vino se toči
sledim snove svoje.

***

Ubiće me pesma
kafana i dim
slučajno sam ovde
nemam ništa s’ tim.

Muziku ne slušam
piće mi ne prija
šta ja radim ovde
ne znam više ni ja.

Milovan Petrović

KVAZIMODO – Nena Miljanović

Budimo prozaični
(neumesno je sad posle rastanka o ljubavi)
Pričajmo o bilo čemu
I pravimo se da je ovaj susret slučajnost
Evo
Načinjem neutralnu temu o vremenu
Zamisli
Postala sam osetljiva na promene
Strašno me bole aprilski vetar i jesenje kiše
Uzgred
Kad je već reč o tome
Boli li te još uvek koleno na nagle promene
I da li ti malo koči hod pa hramlješ
(zvala sam te moj lepi Kvazimodo dok sam ti trljala otoke
I ti mene moja Esmeralda
Dok si se pravio da te ne boli)

Čuj
Ovo ide u lošem pravcu
Pomozi mi
Pitaj me bilo šta što ne podseća na nas
Da
Dobro sam
Da
Dovoljno spavam i jedem na vreme
Ne
Ne plačem više zbog sitnica i ne drhtim kad grmi
Molim te nemoj
O ovome ne govore oni koji se nisu voleli
Koji se ne vole

Hajde
Okončajmo ovaj slučajni susret i usiljeni razgovor
Počinje kiša i grmi
Oprostimo se i raziđimo bez podsećanja i osećanja
Možemo mi to
I ne gledaj me tako
Ne plačem
Čini ti se
To mi se samo ova kiša sliva niz lice
I nije ti glas šupalj i napukao
Je li da mi se to samo čini čini zbog grmljavine
Zbog nje i drhtim
( ne zbog tebe)
I ti jedva koračaš zbog promene dok pognut odlaziš
(ne zbog mene)

Je li da je tako
Moj Kvazimodo
Je li

Промоција две књиге Зорана Јовановића у Крушевцу

У Крушевачком позоришту је 28.11.2017. године одржана традиционална манифестација  ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ у организацији Крушевачког позоришта и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Овога пута представили смо стваралаштво Зорана Јовановића, песника и афористичара из Лесковца и то две његове књиге: књигу поезије НАДА (чији је издавач Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ) и књигу афоризама ПРСТ СУДБИНЕ. О стваралаштву Зорана Јовановића говорио је Љубодраг Обрадовић, а поезију Зорана Јовановића читала је Невена Татић-Карајовић. Тај део програма осмислио је и водио Саша Милитић. У другом делу програма који је водила Светлана Ђурђевић представили су се крушевачки песници:  Градимир Карајовић, Стефан Кнежевић, Светлана Ђурђевић, Слађана Бундало, Мира Смиљанић, Ратко Тодосијевић Баћо, Дејан Петровић Кенац, Даница Рајковић, Витомир Станојевић, Зорица Шошић Максимовић, Саша Милетић, Анђела Деспотовић, Иван Милановић, Михајло Ћирковић (афористичар), Бата Костадинов (афористичар), Душица Сојкић, Богдан Јефтић, Драгана Белић, Миленка Весић, Живојин Манојловић, Боривоје Видојковић, Љубодраг Обрадовић… Мира Смиљанић је на крају програма почастила песнике тортом у част свог рођендана. Програм је пратило неубичајено доста публике, што је одличан предзнак да поезија има будућност.
Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 484 485 486 Next