ПРОЛАЗЕ – Драгојло Јовић

ПРОЛАЗЕ

Пролазе године немо и тихо,
Суморне мисли боје их у сиво,
Клизимо лагано к ушћу неке реке,
А до јуче сневасмо, снове друге неке.

Седимо у парку младости дана,
Погледима само разменимо жеље,
На лицу нам боре, очи би да лажу,
Па није нам ништа, хтеле би да кажу.

И док лишће жуто на косу ти пада,
А Месеца зраци осветле ти лице,
Старачка ми рука твоју руку тражи,
Твога ока поглед сад ми је најдражи.

Не причамо ништа, свако у свом свету,
Ти на морском жалу успомене тражиш,
По прошлости летиш ко пчела ка цвету,
Све је на тренутак у тридесетом лету.

А ја гледам твоје оседеле косе,
Пред очима скакућу твоје ноге босе,
Кад си ми ко Срна у наручје пала,
Волела ме тихо и све си ми дала.

И док Месец шара по лицима нашим,
Слушам како дишеш на рамену моме,
Тад свевишњег молим у ноћ сјајну касну,
Да звезде нам живота скоро не угасну.

© Драгојло Јовић

 

ANONIMNA – Nena Miljanović

 
S lakim podsmehom
Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom
I to malo mojih stihova poezijom
Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije
I recitovao pesnikinje poznatije od mene
Poznate po sablažnjivosti stiha
Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća
Tako prostog i dobrog prema meni
Kad štedre senke prospe
Po ispisanim listovima u mojim prsima
I kroz gusto granje moje poetske uzdržanosti
Povremeno se probije ushićeno sunce
I bljesne ponekom sjajnom rečju
U mojim skromnim stihovima
O tebi i poznoj ljubavi
 
Rastužena
Nisam te više pozivala na moja duhovna hodoljublja
Među crveno vresje i zlatno jesenje lišće
U tom smešnom malom šumarku duše
Postiđena
Nisam ti više govorila moje stihove o tebi
Iz straha da te jednostavnošću ne uvrede
Te moje neupadljive pesme
Anonimne kao i ja sa tobom
Daleko od zamršenih šikara tvoje tajne strasti
Prema izvikanim poetesama i vrućim rečima
U kojima se zagubila ljubav
I gde si me izgubio
 

HODNIK NAŠIH SUDBINA – Slobodan Jevremović

Veoma bih voleo da opet se vratim
u onaj hodnik još uvek kod tebe
pa kao tada u davno vreme
pre tvoga „ne“ ja drugo pokušam,
da te ne čujem već daleko odvedem,
da prestignem boli, da sudbinu sprečim,
tad sutrašnjost sklonim, tebe izlečim
od budućih dana preteških slika,
nesrećnih stvari nestvarnog lika,
mila moja.

U hodniku tvome sudbina naših
i dalje živiš daleko od mene,
a ja se često tog hola setim,
da sutra mogu, ja bih da sletim
tamo na oltar sudbine naše,
sada bar uklonim sumnje što plaše
za ljubav danas, za naše sutra,
mila moja.

(Bgd, 30.avg.2017)

SKICE ŽIVOTA – Slobodan Jevremović

U tebi su sve slike moje mladosti,
najlepša čežnjo života moga,
a oči tvoje, biseri plave radosti
pogledom prenose sve dodire duše,
i vidim onda skice života tvoga,
sve boli, nade, lutanja, traženja,
susrete tvoje, sve moje i naše,
na neznanim mestima poznatih želja,
naš hol života i ulice snene,
pod svetlošću sunca, kristalima snega,
po vetru što miluje i grli te jako,
sećaš se mila, hodali smo onda polako
i išli neznanim putem do znanoga danas.

U tebi su sve slike moje mladosti
i zato te gledam na bliskoj daljini,
ja ponovo hoću sve naše radosti
od onda, od posle, i juče i danas,
te slike u tebi da ponovo gledam
i dušu ti ljubim, polako, nežno,
i ćutim toplinu uzdaha, sneno,
onih predivnih poznatih noći,
mila moja.

(Bgd, 28. avg.2017)

A JA ONDA -2 – Slobodan Jevremović

A ja onda,
stazama našim odavnim šetam
i mislim o tebi voljena moja,
vetar k’o dodire tebe osećam,
mirišem naše obale reke,
puno te čekam, daljine skidam,
prepravljam snove u najjaču stvarnost
pa onda te šetam i zajedno sa mnom
mi skidamo mesec, mi živimo reke,
mirisne doline su ponovo naše,
i ne snivam više, ovde si stalno,
daleka nisi, stvarna odavno,
a ja onda, za tebe mila,
ljubavi moja,
čarobnice moja,
a ja onda,
to znam…

(Bgd, 27. avg.2017)

SA MNOM JE ONA – Slobodan Jevremović

Sa mnom je ona, u duši mi spava,
i budna sanja mirise cvetne,
najmila moja uz časove sretne
voli me uvek, voli me jako,
i sve mi šapće i priča polako
svu našu prošlost, sve snove naše,
lepote iskrene i dodire duše
ona to jedina, ona zna samo…

Sa mnom je ona, bliska daleka,
i neka bude uvek uz mene
ljubav mi najveća i radost velika
i odmor umora večitih snova,
sa mnom je ona, mila moja.

(Bgd, 27.avg.2017)

PONOVO HOĆU – Slobodan Jevremović

Ponovo hoću sa njom da delim
svod zvezdanog neba i jutarnje rose,
da snove snivamo jedino naše,
da samo nju volim i srcem celim
prenosim iskrene dodire duše,
nju hoću da gledam kad spava i sanja
na ramenu mome najdraže snove
i istinu samo da osećam tamo
bez teških reči, bez pritiska sveta,
samoćom samo lepote da znamo,
ponovo hoću sa njom ja tamo.

Dani pred nama doneće opet
i nju i voljene šapate sreće,
donesi me onda, pohitaj me tamo,
blizinu nam pruži i one lepote,
tu najlepšu sonatu melodije duše,
moj kod nje živote…

(Bgd, 26.avg.2017)

HVALA TI – Slobodan Jevremović

Hvala za ljubav tvoju
i čarobne reči sreće,
za dodire tvoje lepote,
sve titraje što proći neće.

Na javi te snivam stalno,
dragost što poznam odavno,
i najlepše treptaje duša,
pa moram ponovit sada
daljine prepreke nisu
da opet nas tamo donesu
u naručja svoda zvezda
tamo gde sreća nas gleda,
mila ljubavi moja.

(Bgd, 24.avg.2017)

NOVI PUTEVI – Slobodan Jevremović

Novi su putevi starih nam staza
mi idemo opet a duše nam iste,
nova je ljubav ljubavi stare,
daleki snovi bliski su sada
i mi smo isti iz bliske daljine,
ovde te gledam iz mile blizine,
kraj mene spavaš, lepotu sanjaš,
te dodire duše na ramenu mome,
pa misliti neću, ni slutiti neću,
da ovde te vidim, da ovde jesi,
da stvarno mila sad ovde jesi,
a nisi.

(Bgd, 24.avg.2017)

СУЛУДИ КОРАЦИ….Миладиновић Сандра Мајра

СУЛУДИ КОРАЦИ

Где нема љубави нема ни среће,
ни једног даха што души годи,
срце у ритму постаје ређе,
патња га гуши и небо боли…

Где нема љубави нема ни ветра,
и сумња прашине прекрива наду,
потоци вијугави пресушују,
линије дланова судбину краду…

Где нема љубави нема ни песме,
нити изданка за младе гране,
куд ли ће птице гнезда да свију,
и зраци Суца кад јутро сване?

Где нема љубави престаје видик,
безличност опија боје и облике,
ни суза више боли не пристаје,
сулудо улица тек броји кораке!

Миладиновић Сандра Мајра

….srce čeka….

….srce čeka….

Ne gledaj moje crne oči,
zaplakaćeš,
one samo tugu vide,
tugovaćeš….

Ne traži moje vitke prste,
zažalićeš,
oni samo jedno žele,
uplesti te….

Ne želi usne moje sočne,
ožednićeš,
one samo jednu ljube,
presušićeš….

Ne prati moje stope duge,
prećiće te,
one samo sebe prate,
zalutaćeš….

Upij tugu mojih očiju,
zaplovićeš,
raspleti klupko prstiju,
poletićeš,

iznova ljubi usne sočne,
procvjetaćeš,
sustigni stope daleke,
zasijaćeš….

CANTABILE PATETICO – Nena Miljanović

u resko aprilsko jutro
kad satovi žure i kratak je dan
nestrpljivoj
da mi je mladom ti mlada žena biti
sa stomakom do zuba
ludoj od ljubavi
da mi je ispraćati te na posao kao na dalek put
i dramatično i dugo se opraštati na vratima stana
ljubomorna na prolaznice koje ćeš sresti
lepe i bez stomaka
da mi je kleti ih u sebi
i tražiti od tebe zakletve
da nisu
da jesam…

u mlako septembarsko veče
kad se razvuku duge senke i vreme
i sunčev kotur rumen dotakne protekle reke rub
pred zalazak i modru noć
mudroj od ljubavi
da mi je sedom seda ti žena biti
i s detetom našeg deteta u krilu posedeti
na pragu doma
smirenoj
da mi je krišku lubenice s tobom pojesti
pred počinak na jastuku tvojih prsiju
pred san
bez buđenja…

da mi je još jedan život
ovako praznoj
da mi da što ovaj nije
i da mi je još jedna smrt
tako ispunjenoj
da mi ima šta uzeti

 

МОЛБА ЗА РУЖУ….Миладиновић Сандра Мајра

МОЛБА ЗА РУЖУ

Како без слободе,
без светллости и наде,
пресушиће сокови,
застаће дамари,
и полако али сигурно
почеће ружа да вене..

Тај свилени плашт
више нико неће гледати,
и сметаће им више њено трње,
и пустош која полако
постаје њен пратилац,
а заборав ће падати,
на све њене године,
њене зелене очи,
извајане стабљике,
њене мирисне ноте,
њен животни занос,
опчињеност небом,
радост коју је пружала,
осмехе које је измамљивала,
пољупце које је чувала…
грумен земље коју је је грлила..

Како без слободе
без светлости и наде,
пресушиће сокови,
застаће дамари,
и полако али сигурно,
почеће ружа да вене..

Смилујте се смеле и
безобзирне руке, одсутне душе
што јој кидате нит и
забрањујете да дрхти
пред налетима кишних капи
и сунчаних валова!
О, смилујте се Ви који и
Не знате да у ВАМА још има
љубави и милости, људскости!
Смилујте се!

Миладиновић Сандра Мајра

5 ПЕСНИКА И ВИ – ПоезијаСРБ – 25. 8.2017.

У Клубу КЦК, 25. 8. 2017. године у 20:00 сати одржан је поетско-музички програм *ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ* у организацији и реализацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац. У програму су поезију говорили: Никола Стојановић, Јасмина Палуровић, Иван Милановић, Даница Рајковић и Дејан Петровић Кенац. Програм је музиком оплеменио Милан Милетић Милке, водитељ је био Мирислов Живановић, а за организацију програма су били задужени Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић… Програм је реализовао Марко Вишњић, организатор КЦК. Велики број љубетеља поезије и музике пратио је овај заиста леп, посебан и оригиналан програм, а у публици су били и Весна Лазаревић – заменик градоначелника града Крушевца и др Велибор Лазаревић, градски већник…

 

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 473 474 475 Next