ХОРИЗОНТИ – Андреја Врањеш


ХОРИЗОНТИ

Још замишљам хоризонте ведре,,
откривам старе тајне, надам исте наде,
враћам се у негдашње зоре лење,
полазим самоће, не слушам тираде.

Слушам кише давно одпадане,
гледам птице што доносе студи
пијем вино из напрсле чаше,
радости падају ко пијани људи.

Чулношћу  песника звукове пипам,
бојим у светлост људске тмине.
кад бих мого вратит небо родно,
вратио бих са њим камене тишине.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58352

VLADAR – Andreja Vranješ

VLADAR

Delom moćnim sa večnošću zbori,
prostran umom vreme zauzeo,
odtuguje poraze stradalne,
lomne snage u bolu obreo.

Večan Njegoš,lepotom prkosi
zamišljeno nevremenom žuri,
misli čojstven o sudbini roda,
nije umro nego samo žmuri.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58351

ОДЛЕТИ СВЕ – Љубодраг Обрадовић

ОДЛЕТИ СВЕ

Одлети све
И живот
И кад се чини
Да краја нема
Да све је песма
Тек поцрвенела трешња
Увек судбина стигне
На крилима јутра
И у коначност склони
Све сањане жеље
И недосањано сутра

Или је то селидба
Из рупе црне
У неку коначну
Бесконачну иронију
Којом се живот подсмева
Онима који остају
Да за поразима хају
И о срећи
Беспрекорној маштају
Док крах се шуња
Неосетно као магла у души

Одлети све
И живот
Као да га никад
Није ни било
Као да се знанцу само снило
Да је кроз баште цветне
И машту снену
Корачао са незнанцем
Који кад оде
Пустош оставља
Да све се понавља
И у бесмисао тече

Све одлети
И пролети
И патња и нада
И срећа и туга
Човек је ту само да страда
За илузију
За цветни врт
Своју оазу у болу окружења
Своју трешњу црвену
Човек је ту свет да мења
За поколења која долазе
На грешке не пазе
И газе све
И живот оних
Којих као да није ни било…

То је тај точак
Који земљу окреће
И разара мозак
Кад стигне пролеће
И видик се засени
Илузијом вечности
У свету пролазном
Чији смо тек гости

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58322

Једна тужна информација…

Преносимо једну тужну информацију са линка:

IN MEMORIAM

Данас је престало да куца срце једног сјајног и дивног момка који нас је нажалост прерано напустио..Почивај у миру драги Стефане, остаћеш заувек у нашим срцима…

Gepostet von Одбојкашки Клуб Напредак Крушевац am Freitag, 17. August 2018

На ВМА у Београду, 7. августа 2018. године, у својој 21. години изненада је преминуо Стефан В. Лазаревић. Стефан је био изузетно талентован, дружељубив, несебичан и племенит, млад момак. ОШ је завршио у Белој Води и Крушевцу. Гимназију у Крушевцу. Био је студент друге године Факултета Организационих наука У Београду. Одбојком се бавио 10 година. Играо је за ОК “Цар Лазар”из Крушевца, “Напредак 037” Крушевац, за београдску пословну школу и ФОН у Београду. На Студентској олимпијади у Истамбулу 2018 године играо је за Правни факултет из Београда. Играо је на позицији техничара. Изнад свега је волео и желео да постане програмер у чему га је смрт претекла. Сахрана Стефана В. Лазаревића ће се обавити 21.08.2018 у 13 сати на крушевачком Новом гробљу. (Напомена: Информација је од др Велибора Лазаревића, оца преминулог Стефана.)

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58308

PUTOVANJE – Dejan Ivanović

Duboku letnju noć
je promenilo, Preobraženje …
Dovoljna je hladovina;
Da li to moji prijatelji sada,
kreću na putovanje?
Čudoh, gde zaigraše kapije u ovo doba;
I psi okolo zalajaše,
kad se zalupiše uz tresak,
vrata blještave limuzine.
Ona odmah otpoče gromko,
jureći da se penje,
propinje i silazi niz prevoje:
ispod točkova je pištalo,
zaboravljeno sitno kamenje
je prštalo,
nemoćno na sve strane;
Treba stići, daleko su skrivene,
dekadentne, letnje tajne
i široko, uzburkano, nemirno more
začarano, podno zloćudne planine …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58302

Ljubav

Nema ništa ljepše od ljubavi,
to te ispuni i napravi od tebe
neku vrstu veličine,
a voljena koja je s tobom
se osjeća bezbedno,i sigurno.

Kad se volite vas dva,
to je do sedma neba,
srce gori duša ti se ojačava,
A ona tebe voli zauvijek.

Zato,ljudi volite se dokle je
ovog svijeta i vijeka,
jer ništa ne možeš napraviti
bez ljubavi.

Ljubav je jedino nešto
kome nema rok trajanja,
i nikako se ne može uništiti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58294

KUDA SVE NAŠE MLADOSTI IDU – Dejan Ivanović

 

Prijao mi je razgovor sa tim običnim prolaznikom.
Hteo sam da ga pitam ali nisam stigao, bilo je kasno, žurio sam;
I on je žurio, ipak ostadosmo da prozborimo reč il’ dve o poslu,
prazne reči o politici, kladionici, ne stigosmo
da razgovaramo o velikim temama, brzini svetlosti,
senovitim obalama, prolaznim gužvama, ludilu obesne rulje.
Šta njegova sestra studira, da li je završila, da li se udala ?
Gledah onomad prikriven iz senke, dok igra u zanosu,
kako joj mladost još jasno šiba iz svakog pokreta …
Nad budnim i umivenim, blistavim gradom,
širio se dah proleća, poput toplog majčinog krila.
Tandrkanje poslednjeg zadocnelog voza se gubilo u divljini
nakon jednočasovnog pira i opraštanja,
priređenog na skromnoj stanici;
hteo sam još da ga pitam i kuda SVE NAŠE mladosti idu?
Pitanja je zaustavio sivi granitni oblak u mojim mislima
dok se rastajasmo, svako na svoju stranu u slobodu noći.
Da željno prigrlimo samoću, jedino ona nam treba …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58295

Rupa na Kraju Puta

I tako to lagano krene
i tako to lagano podje
kao krtica iz svoga legla
čovjek iz mraka na svjetlost dodje

Pored andjela i samih djavola
sudbina ga za ruku vodi
da li to htio ili ne htio
svako se sa svojim putem rodi

Nečiji put je gusta tama
nečiji opet čarobni sjaj
nečiji kraci, nečiji duži
nečiji širi, nečiji uži
al svaki od njih ima kraj

Uvijek je početak surov i težak
brna ga i vuče niz padinu
i ako je lakše niz brdo ići
čovjek se vere uz planinu

U silnoj želji da sve postigne
mladost mu postane bledja i bledja
al on uporno preklinje boga
da mu podari vjetar u ledja

Tamo negdje od pola puta
čeka ga kaldrma trnjem posuta
kroz gustu maglu jedva se vidi
ogromna rupa na kraju puta

Tada ga nešto niz brdo gurne
pa se kotrlja ko bure prazno
spotiče noge o kajanja pusta
u bolnu prošlost udara snažno

Škripe zglobovi, krckaju kosti
svaki ga pokret ko rana vrijedja
preklinje boga da zaustavi
taj sinli vjetar što duva u ledja

Al dzaba sve molitve klete
ne oprašta nikom sudbina kruta
raširenih ralja spremno ga čeka
duboka rupa na kraju puta

Čovjek se u krug vrti ko muva
nikad se ne zna kada će stati
iz mrklog mraka na svijet dodje
u mrkli mrak opet se vrati

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58281

Dar od Boga

Takav dar još Bog nije ostavio,
takvu lepotu koja kao anđeo neki,
ta lepa plava kosa kao da joj je od zlata,
taj njen predivan osmeh vredi 100 puta više,
od svakog bogatstva,
ona liči na kraljicu i to prelepu kraljicu,
koja kad zahoda po mahali,
vrlo ponosito,hrabro,časno
Hvala ti Bože dragi,
što si na ovu kuglu Zemaljsku,
ostavio jedan dar koji se ne može
ničim kupiti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58286

NEKAD NAD VIRTUELNIM SVETOM – Dejan Ivanović

 

Tmurni su horizonti,
daleko nad referentnim svetom;
Sa trošnog asfalta kiša spira,
zgusnuti prah nestašnih krila.
Prođe još jedan sentimentalan dan
u životu jednostavnih kamufliranih leptira…

Čitav raskomadan,
osobenostima raspojasanog metajezika
u nespojive krhotine ekstremnih krajnosti
bledog ništavila;
Refleksijama bizarnih prizora,
srebrnog ogledala slučajnih podudarnosti …

Kad ljubav nas ništa ne pita, položim ruke;
Kroz smežurane usnule prste,
potiskujem nezadovoljstva.
Izlistavajući kalendar posta
skiciram, život u boji žurnih prolaznika.
Sklanjam u ponore opskurnih, jeftinih slika.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58273

SVETI GRAL (EPISTOLA 8.) – Nena Miljanović

Mogla bih ljubiti bilo koga sad kad me više ne ljubiš
Po nagovoru pohotnog tela
Bez dogovora sa asketskom dušom
Možda bih
Samo da sam ženka zveri ili kurva
Mogla bih iz nagona za parenjem
Uzeti i dati se
Dići se i otići bez kajanja
Mogla bih
Da nisi ti u svakome

Bojim se
Vrisnuću tvoje ime pod drugim
I zariće mi očnjake u vrat iz osvete
I samo će me izranjaviti
(jer ne može me niko ni ubiti do ti )
Ko u pričesni hleb
Zariću zube u sopstveno meso u kom si
Usnama ću te izdajničkim ispiti
Ko Juda Sveti gral
Dušom vernijom od pseće
Poljubiću te poslednjom nevinom mišlju
Pre nego što me raskomada reč preljuba
I pre nego izdahnem jer te izdajem
Izdana od same sebe telom
Koje je izdalo dušu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58270

КЛАСJЕ ЗЛАТНО – Драгојло Јовић

КЛАСЈЕ ЗЛАТНО

Класје златно моје земље родне,
Док ти стабло недозрело њише,
Врана свака на тебе кидише,
И пустоши плодних њива род.

Земља моја најбоље је дала,
Вековима Свету жито даривала,
Сад је дара превршила меру,
Жито жању а кожу нам деру.

И не смета ником мозак православни,
Већ користе шта нам је у глави,
Па са шаком белосветских пара,
Отимају мом роду, благо из недара.

Гледам како пустоше се поља,
Гракћу Вране веселе се плену,
А мени ће срце да препукне,
Плен се носи све у једном смеру.

Осташе нам поља у корову,
Ни од стрна не остаде ишта,
Знам да опет вратиће се Вране,
Кад жито ми носе, крвариће ране.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58260

BILjNA BALADA – Nena Miljanović

 
u traganju za sobom
tražih svoj ženski smisao
medju ljudima i zverovima
i ne nađoh se u rečima i režanjima
među plitkim ljubavima i dubokim strastima
posle tebe
 
isprljana dodirima tela bez dodira duša
vratih se sebi pre svih
i privih na misli o tebi svoju prvobitnu i potonju nevinost
sačuvanu u lekovitim poljima poezije
sa snagom biljke
da i presečena na pola preživim
evo izlistavam
u listovima mojih kniga o tebi
i cvetam cvetajevskim stihovima
sad kad sam ti korov
koji čupaš iz sebe i gaziš
 
i izgažena
neiskorenjena iz ljubavi u sebi
bokorim opojna i opora
cedim iz sebe slatku i gorku reč
isceliteljski svemoćnu
kapljm je po svojim pesmama
kao sok travke koja leči druge
od onog od čega sama bolujem
i umreću
neizlečena

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58257

ПоезијаСРБ у ПОРТИ – 9. август 2018. године

У четвртак, 9. 8. 2018. године у летњој башти ресторана ПОРТА у Крушевцу, Миличина 2., одржан је поетско-афористичко-музички програм под именом “ПоезијаСРБ у ПОРТИ”. Програм са доста изненађења, осмислили су и водили га: Саша Милетић, Љубодраг Обрадовић и Даница Гвозденовић. За музички део програма одличним староградским песмама побринули су се: Мирослав Мића Живановић, Душан Дуца Пејчић и Радмила Бајић. Афоризме су говорили: Драган Матејић, Братислав Костадинов и Дејан Ристић. Поезијом су вече оплеменили: Љубодраг Обрадовић, Мирослав Живановић, Саша Милетић, Даница Гвозденовић, Светлана Ђурђевић, Ратко Тодосијевић Баћо, Богдан Јефтић, Аријана Хинић, Даница Рајковић, Драган Тодосијевић, Вељко Стамболија, Владан Ристић, Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Градимир Карајовић, Боривоје Видојковић и Мирослава Смиљанић, а одломке из својих поетских прича говорили су: Гордана Влаховић и Зорица Шошић-Максимовић. Манифестацију су поздравили и др Раде Биочанин и Милан Марковић Лака. Све у свему било је то још једно одлично поетско-афористичко-музички вече у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и Ресторана ПОРТА у одличном амбијенту, са добрим пићем, заносном поезијом, врхунским афоризмима и староградском музиком…

Једно од изненађења које смо најавили била је и песма ВОЛЕО БИХ ДА ДЕТЕ У ТЕБИ Пере Зупца из најновијег Часописа за поезију ПоезијаСРБ број 10, коју је на самом почетку програма прочитала Даница Гвозденовић. Песму можете и Ви есклузивно прочитати u наставку овог текста.

ВОЛЕО БИХ

Вoлeо бих да дете у теби
Никада не одрасте,
Да стариш како стари дрвеће
Стамено и безболно,
А дете у теби да не стари
Јер тако би могла да
Сачуваш наду да вреди
Гледати унапред
И мирно ишчекивати
Јутро
Ткано од неизвесности
И безнађа.

© Перо Зубац

Још слика на Фејсбуку

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58252

RASPEČAĆENA PESMA ( mojoj Sandri) – Nena Miljanović

 

Neću ti posvetiti ovu malu pesmu kćeri moja
Posvetiću ti zapečaćenu Knjigu o Ljubavi
Sa petsto poema o Poslednjem

Ostavljam ti je
Kao ključ kojim ćeš osloboditi sebe samu
Jednom
Kad budeš imala godina koliko ja sada
I ja ne budem više tu ( ni moje oči
Da te vide kao nevinost i kad si sama sebi greh)
Lastavice moja
Tek tada je raspečati
Jer nećeš razumeti pre

Sada
Sudila bi mi kao majci brakolomnici
Tada
Pomilovaćeš me kao ženu
I moje pesme biće pomilovanje tebe
Kad poslednji put budeš (po)grešna
Jer si nekome i sebi sjala poznom ljubavlju
I ugasila se
Ugasila
Kao sada ja

Rođena
Tek tada razlomi pečat moje duše
I pusti da te moje pesme teše
I ljube da prođe gde boli
Kad te više ne bude ljubio Poslednji
Tek kad se oprostiš od žene u sebi i ljubavi
Oprostićeš mi mojih petsto poema (neposvećenih ocu tvom)
Ne čitaj ih
Pre nego što prođeš kroz ovo što ne prolazi
Ni kad prođeš
Kćeri moja
Ženo…

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58248

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 501 502 503 Next

Load more