KAKO DA KAŽEM “VOLIM TE”? – Slobodan Jevremović

Mislim i ne znam,
ne umem da kažem,
“Volim te” – to nije pravo,
ne mogu da lažem,
jer nije to hvala za tebe mila,
to nije za više nego si bila,
a mene iz tuga sasvim izvukla
i vratila suncu, povratila tebi;
sve davno poznato u novo isplela
milošću svojom, ljubavlju vernom,
od mene učinila osobom nežnom,
osobom tvojom,
i mojom i tvojom…

I zato hoću, al’ reči nemam,
istinu reći, al’ više ne znam,
nemam ja reči lepših od ovih,
nisam pronaš’o izraza drugih,
pa pišem dve reči, nek’ nedovoljne,
bar deo prenesu ti osete voljne
moje za tebe,
samo za te
volim te

(Bgd, 03.mart 2018)

COOKIE

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

Dejan Ivanović

Bez stepenika


Ravnica svud
široka polja sakrila drum
naplju, kažu, vlada stud.

Ravnica, kamena nigdje
nigdje planine i nigdje brda
do tebe da se popnem, nemam kuda.

I stojim u mjestu
na zamagljenom oknu
stepenike ka nebu slikam
jedan usamljen bijeli golub
gledao me tužno i dugo
prije nego u visine prhnu
a ja i dalje u mjestu stojim
u kavezu kovanom od juče
zidova obloženih s danas
bez vrata koja vode u sutra.

Ravnica, prazan prostor
između zemlje i neba
napolju kažu zima vreba
tišina srebrom posula noć
tumaram pustim između
tražim stepenik da korak napravim
a ravnica, ravnica i stud
ledi mi korak, mrzne um
neko kuca o zamagljena okna
da li to bijeli golub dolazi
da mi pokaže do tebe put?

Ravnica, kažu da živim tu
ne znam ni kad, ni kako, ni zašto
ni u kojem košmarnom snu
stigoh u priču tu
priču u kojoj postoji stepenik
ali stepenik ka dnu

Ravnica, prazan prostor i ja
ne vidim nigdje nebeski svod
iako, kažu, nebo plavo je i dan vedar je
kažu da su mi oči tamne
i da sam odavno stara i troma
rekli su mi i kako se zovem
ali, ne sjećam se toga.

Ogrnuta velom zaborava
koračam ravnicom ili
smo tako izgleda dok u mjestu stojim
i stepenik u magli tražim
jedan, sasvim mali
da ti budem bliža bar
jedan krak, jedan dan, jedan san.

Ravnica, do neba prazan prostor
kažu da živim tu
i da hodam i da dišem,
rekoše i da pjesme pišem,
ne znam, ne sjećam se
samo tebe pamtim
jasno se sjećam
bio si moj krvotok
moj genetski kod
moja bit i moj smiso
vazduh koji se disao.

Bio, kažu, kako pitam,
ko sam onda ja ako si ti samo bio
ko je ova vrteška u sred ravnice
ima li u praznini stepenik
koji bilo spaja sa biće
stepenik koji maglu uma razgrće
i besmisao ka smislu vodi?

Ravnica i ja i prazan prostor
bez tebe, bez sutra
bez stepenika.

© Nevenka Savić Alispahić

“PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović

 
Sve je to krasno
To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom
Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost
(Osma je godina već ovako)
Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu”
Ali meni nedostaje prosta stvarnost
Možda sam i fetišista
(Ili je neki drugi mentalni poremećaj)
Ne mogu da se otrgnem
Od opsesivnih slika prostora u kom živiš (bez mene)
Trebaju mi trivijalnosti
Da me potvrde
Ako ti dugme na košulji prišijem
Ili ako usnama taknem rub čaše iz koje piješ
Sve sitnice iz tvoje svakodnevice
(Ovo je bolesno)
Neka su samo navike
(Pristajem)
Navika je jača od odluke
I samo je drugo ime za ljubav
 
Kažeš
Neuporedivo sam ti više od bliske navike
Kuneš se
Da sam ti ovako daleka stalna gladna misao
I da je to najveće između dvoje
Ali
Ja ne verujem mislima mnogo
Tri puta na dan
U stanju su da same sebe poreknu
I da se onog u šta se kunu odreknu
Tvoje najdublje JA mi treba
Vrednije od fetiša i postojanije od misli
Tvoja ljubav (neki to zovu duša)
U nju da mi je useliti se
Da se pohranim
Ili sahranim
Skupa sa tvojim fetišima:
Mojim pesmama
 

СТРЕПЊА – Десанка Максимовић

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

 

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

© Десанка Максимовић

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Кола га оставише пред бројем четири хиљаде четири оне улице североисточног предграђа. Још није било ни девет сати изјутра; човек је задовољно приметио упрљане платане, квадрате земље из којих су ницали, пристојне куће с балкончићима, апотеку која се налази поред њих, загасите ромбоиде фарбарске и гвожђарске радње. Дугачки и слепи болнички зид затварао је тротоар с друге стране; мало даље, сунчеви зраци су се одбијали о застакљене балконе. Човек помисли да ће ове ствари (сада произвољне и случајне и у случајном односу, као што бива у сновима) с временом, ако буде по вољи божјој, постати непроменљиве, неопходне и блиске. На излогу апотеке била су била постављена слова од мајолике – Breslauer ; Јевреји су потискивали Италијане који су били потисли Креолце. Тако је и боље; човек се није хтео дружити с оним људима који су му по крви били најближи.

Возач му је помогао да истовари кофер; нека жена расејаног или уморног изгледа најзад отвори врата. Не излазећи из кола, возач му је вратио један од уругвајских новчића који му је стајао у џепу још од оне ноћи проведене у хотелу „Мело“. Човек му пружи четрдесет сентавоса и помисли: „Морам поступати тако да се прикријем заборавом. Починио сам две грешке: дао сам му страни новчић, а затим показао да ми није свеједно што сам погрешио.“
Nastavi sa čitanjem “ЧЕКАЊЕ — Хорхе Луис Борхес”

TI ZAISTA POSTOJIŠ – Slobodan Jevremović

Toliko ljubavi, nežne topline,

toliko pažnje i razumevanja,

koliko to umeš neznanom snagom sebe

i glasa svoga iz duše preneti,

da na trenutak pomislim da nisi stvarna…

 

Samo sam nekad u bajkama čitao

o princezama dobrote ali iz snova…

I nikada nisam, ni kao dečak,

poverovao u bajke, ili u sve to,

a ni sada, skoro da kažem,

da tako ipak ne verujem …

 

Ali, verujem zato u tebe, mila,

verujem zaista da si stvarna,

moja princeza iz najlepše, istinske,

ali nikada napisane bajke …

 

Nenaviknut na toplinu reči,

ne osetivši radost onog predivnog,

iskrenog i sunčano toplog osmeha,

ostajem ponekad upitno zbunjen,

negde, i lebdim izmedju jave i sna …

 

I dodir samo blaženstva tvoga,

tvojih ruku me vraća u stvarnost …

Ti zaista, ja sada znam, ja sada vidim,

ti zaista postojiš, i za mene živiš,

mila moja …

                                  (Bgd, 01.mart 2018)

(Po motivima pesme “DOISTA POSTOJIŠ” – Seka Knežević)

ONI – Dejan Ivanović

ONI
(večita inspiracija)

Oni su,
ljudski otpad za recikliranje.
Talog sociopolitičkog dna.
Isplivali iz gustih pomrčina,
pograničnih šuma i jazbina.

Mašinerija,
ogromnih praznih glava, širokih noseva.
Bez prosvećenosti i skrupula.
Nedostatak znanja iskazuju,
ispuštanjem neartikulisanih glasova.

Vrištanjem ispoljavaju,
znake nemoći, bića nižih kompleksa.
U susretu sa boljima.
Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti
potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima.

Uzele ih gazde,
negativnim principom u najam.
Selekcijom najgorih osobina.
Zato se spremno dokazuju dodvoravanjem,
pokazivanjem primitivnih nagona.

Etiketiraju,
prave strukture lažne moći.
oblici postojanja, bez integriteta
Izmišljaju spletke uz pomoć satelita,
kasnije igraju kako im oni sviraju.

Hvalisavost,
ničim potkrepljenu ne maskiraju;
Već upotpunjuju manjkom ljudskosti.
Jeftinim nepristojnim gafovima,
dokazuju potkupljivost i slabosti.

Postadosmo svi
žrtve morbidnih strašila;
Progres i avangarda nestaju,
pred primitivizmom uzmiču polako.
Pamet se odliva preko granica daleko.

ONI,
savitljivi gmizavci, kameleoni;
Bujaju kao korov, zagađuju ekosistem.
Uvek me najviše plašila,
kriza morala i duhovna nemaština .

Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic

Pred zoru me zednog prati
zvezda s gorkog pojilista
a u dusi sitni sati zazvekecu
nigde nista

Samo prazne ciste more
uzdignute iznad tmine
sto mi hladne telo pore
ko nozevi od tisine

Ogledam se u jutro muklo
kisni covek oblak vuce
nadamnom je vreme puklo
i tisine silno huce

Pa koracam tek da snujem
kako plava zvone zvona
i nebesku pesmu cujem
sto treperi od iskona

Ja za senkom grabim nemo
druga sena prati mene
pa se pitam dal sam skreno
vijajuci uspomene

Šapni mi ljubav

Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
osluškujem treptaje tihog hujanja vasione…
i pitam se
da li tamo u zemlji svitanja,
ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana
zvone…
duša mi sama šeta školjem priobalja…
otežala od pitanja…
znam!

Ona voli…
ekscentričnost,
oči,
boje, vodu, veo…
flautu, delfine, dim, pokretne sjenke,
duge kiše,
ogledala,
miris papira od riže…
kavu, kaligrafiju, sladoled, krugove na vodi,
lavirinte krovova,
latice od ljiljana, leptire…
čaj od jasmina,
ljubičasto, tišinu, more, mostove,
noćno nebo, usamljenost…
mokre jesenje parkove, prvi snijeg,
dirljivost,
prazne tramvaje…
retro, ruke, snove, sumrak,
stare ključeve i fotografije…
ples, maglu, šešire,
cvijeće, cvijeće, cvijeće
refleksije
i odsjaje…

Toliko prefinjenosti i nježnosti
taj dragulj vazdušasti
pramičak magle, sunčev miris,
neuhvatljiv tren,
unutrašnje lice svjetlosti
ona je…

Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
pitam se…
da li tamo ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana…
duša mi sama šeta školjem priobalja…

U doba kad se Japan sav,  trešnjinog cvata radošću zapali
počinje
桜 sakura
iza očnih škura
mirisi davnog živi su postali
šapni mi ljubav
šapni kao paperja puh
šapni taj mali vazdušasti duh
nježno, božansko ime Natali!

PAHULJE SNEGA NA TVOJOJ RUCI – Slobodan Jevremović

Šaljem kristale na tvoju ruku,

umij se snegom što tajne sve zna,

neka ti sreća od mene bude

na licu, u srcu, u duši od sna.

 

Na tvojoj ruci pahulje snega

moje su reči ljubavi tebi,

na lice prigrli, polako, nežno,

ljubi daljine što tebi su blizu,

k’o mene uvek, iskreno, mazno,

i voli kristale iz moje duše,

onako im šapći, baš kao meni.

 

             (Bgd, 27.feb.2018)

КУВАР И ЛИНГВИСТА и ПУСТА ПСОВКА – Драгослав Граочанкић

КУВАР И ЛИНГВИСТА

Тата, хоћу да будем кувар,
хоћу ону велику капу,
више ми се свиђа од круне,
зашто се због тога сви у кући
толико буне?!

Знам да би ти волео
да будем лингвиста,
али, зар не видиш да моја жеља
за кувањем блиста –
и да је сасвим чиста?!

Није лингвистика мени мрска,
нити бих ја у њој био
задња рупа на свирали,
али волим да видим
како чорба прска
и како ме сваки њен
кушач хвали!

Може кувар бити и лингвиста,
може и лингвиста кувар бити,
могу и овце да буду на броју –
и вукови сити!

Ако се посрећи
измислићу нова јела
и нове слаткише –
шта ћеш више?!

Смислићу за њих лепе,
необичне речи,
видећеш да ћу тако
испунити и своју и
твоју жељу:
кувар и лингвиста –
много су бољи
кад се смељу!

Ба, VIII / 2017.
(c) Драгослав Граочанкић

ПУСТА ПСОВКА

Обећам свима
да више нећу да псујем!
Да ћу се бавити само Четрнаестим Лујем,
пчелињим брујем…
И да ћу тако своју бољу срећу
да кујем.

И сви ми поверују,
јер ја то обећах чврсто.
А онда ми се учини
да је све без псовке пусто…

Престану они да верују
и у друга моја обећања,
видим да ми дружина постаје
све тања и мања,
почну чак да ме се клоне
и да изводе друге фазоне.

И зато једнога дана,
да ме потпуно скрајнули не би
чврсто обећам… себи:
псоваћу сасвим ретко,
само кад буду могли
да ме чују
Робинзон и Петко.

Заблаће, VII / 2017.
(c) Драгослав Граочанкић

Igra i pitanja

Uzeo sam raznih materijala i alata,
čekić, kliješta, nož, eksere, lijepak…
žicu, vodu, pijesak,
drvo, cement, papir, boje…
prvo sam napravio sliku
nezadovoljan, isjekoh je u sitne komade…
od istih komada napravih kolaž…
i opet razgradnja
skupih hrpu pa napravih, modelovah brod…
sve razbih, polupah o pod…
dobro usitnih, kao prah,
umijesih i novi oblik zdelah…
bojama dotjerah…
opet zdrobih…
i tako deset puta
od istih stvari
deset puta
od iste tvari
na kraju sve na gomilu
zapalih…
napravih malo toplote koju mi prostor ote
i svjetlosti, lelujave kao duša,
osta samo pepeo!!!

*

I od pepela pokušah napraviti nešto,
ali nije se dalo
sve bi ispalo trošno i mrtvo
brzo se raspadalo…

*

Oooo Svevišnji oprosti…
na gordosti
što sam se igrao Tebe…
Ti što od iste tvari beskonačno oblika
i beskrajno mnogo stvari…napravi i svemu dušu danu…
tu muku tananu
da li ti se rušeći i razgrađujući
rugam, ja ništavan
i umirući?

Napravljen od praha dinosaura
govorim prahom amonita
kad mi dođe potonja ura
da li će duh da mi beskrajem
skita…
da li je i on onaj lelujavi
plamen…
što ipak trne
gasne…
ne ostavljajući
znamen?

Hoće li sve moje žudnje strasne
da ga oblikuju
pa takav, ako opet bude poklonjen nekom budućem živom biću
neznajućem čiji san živi,
nastaviti da bolno teži nirvani i
ravnoteži…
bujajući možda tek, kao korov u
nekoj njivi?

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 491 492 493 Next