ЛУТАЊА ВИДИЦИМА СИВИМ

Лутања видицима сивим – Радоје Вићентијевић

И срушише се снови, идеали.

Заробљен у тамници живота живим,

Ослобођен од животних окова,

Пуштен да лутам видицима сивим.

 

На препуклој каменој стени

Непомично загледан у сунце лежим.

Из груди мојих још извире поточић црвени,

Кривудајући низ стену слива се у таласе мора.

Више ни од истине не могу да бежим,

Крв моја на стени постаде црвена кора.

 

У души мојој животна жеља поново поче да се буди.

Знам наћи ћете ме, а да ли ћете чути мој вапај, људи?!

 

Вратите ми кости тамо где сам рођен,

Вратите ми кости, чежњом сам погођен.

Не напуштам своје беживотно тело,

Желим да га моји бар још једном виде

И да га обуку у српско одело.

 

‘Еј, Србијо, на твом небу наћи ћу и брата.

‘Еј, Србијо, у теби је страд’о.

‘Еј, Србијо, да л’ га можда твоје небо чува?

Душом чезнем да ти дођем вид’о би’га радо.

 

Идем даље, а пут даље не знам.

Где ћу стићи?! Шта ли ћу да сазнам?!

И поново сазнање неко.

Не, не реците ми да грешим,

Да сам отишао далеко!

Што?! Питам се.

 

Шта је сазнање свесно –

Да ли је то сазнање несвесно?!

Шта је сазнање лепо –

Да ли је то сазнање слепо?!

Шта је сазнање ружно –

Да ли је то сазнање тужно?!

 

И реците ми, идем даље,

И на досадашњем путу даље сам ишао.

Говорили сте, а ја сам се питао.

 

Како ли сам сазнао да сам се родио,

Како ли сам сазнао да сам у мајчиној утроби био,

Како ли сам сазнао да девојку имам,

Како ли сам сазнао да љубав поимам,

Како ли сам сазнао за појам смрти,

Како ли сам сазнао шта ме то упути

Да идем даље, а пут даље не знам.

 

Мира нема где год да се буде.

Мира нема кад истина стиже.

Мира нема, то су све заблуде…

 

…а пут даље не знам.

ОПОМЕНА (и још 5 песама) – Љубица Жикић

ОПОМЕНА

Од библијских времена
Прогнани су питали
Прогонитеље своје:
– Како можете
У нашим кућама живјети
А да нас не сањате,
Наше њиве орати
Да нашу глад не осјећате,
Нашим поњавама гријати се
Док смо ми голи и боси?
Сањате ли наше снове,
Чујете ли наше пјесме?
Памтите ли
Угашене погледе наших зеница,
Окамењени јаук на уснама?
У заумљу сте заметнули
Да испод кућног прага
Змија чуваркућа спрежа-.
 
ВИДАРИЦЕ

Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном,
да нам снага не свене;
Љубицом,
да нас љубав не заборави;
Смиљем  и босиљем
И другим чудотворним биљем.

Наше се дјевојке зову
По плоду вишње и дуње,
По јагоди раној и слаткој.

У горка уста смо
Њихова имена настанили.
Њима се бранили, лечили и сладили.

Nastavi sa čitanjem “ОПОМЕНА (и још 5 песама) — Љубица Жикић”

PESAK KROZ PESMU – Nena Miljanović

nalazim te i gubim
čulima
prozaično
slutnjama
mistično
spolja i iznutra
palpacijama praznih ruku dodirujem te u svemu
i iz svega mi iscuriš kao pesak kroz prste
u žutoj mrlji žutog sunca na očnom dnu
svetliš i gasiš me
nastaješ i nestaješ
u svim ukusima i rečima na korenu jezika
nosnicama
udišem te u mirisima i isparavaš mi u izdasima
jekom tišina u uhu
zvučiš
onim što ne znam kako da označim
što me opseda i ostavlja
u talasima jave i sna
smrtno
volim te i bojim te se
kao sve poznato i nepoznato
kao početnu tajnu iz koje sam došla
i završno otkrovenje u koje ću otići
volim te i ne volim
kao tvoj život (u kom me nema)
i svoju smrt
koja će mi uzeti i dati
mene
iscurelu iz ove ljubavi
kao pesak reči kroz moju pesmu

LAMENT – Nena Miljanović

 

Jesi li to ti
U kamičku u mojoj cipeli
Što žulja i ne da ni korak nigde osim unazad u san
Gde sanjam igru piljaka
I kamičci su jagodice tvojih prstiju
Razbacani po meni
Za igru koja je više od igre za dvoje
A manje od mogućnosti

Jesam li to ja
U dahu vetra danas
Kao juče
Kad sam bila vetrenjača i pokretala te
Uhvaćenog među krake
Visoko u nedostižnom nebu
Kud lete oduvane glave zrelih maslačaka
I prezrelih pesnikinja

Jesmo li to mi
U mojim strahovima od sutra
Gde će piljci biti nadgrobno kamenje
Nad humkom zaborava
Pod nebom bez nadanja
Da me išta više vine i ponese praznu i prezrelu
Bar u prošlost
Gde su sećanja na ljubav

Reci da jeste sve
I da je sve ovo samo lament
Nad mojim prvim pesmama o nama
I nad mladošću naše ljubavi
Sad kad je ostarila

 

Balada o ženi što čeka


Sreo sam je na pustom peronu stanice
U koju vozovi odavno ne svraćaju.
Imala je lice anđeoski blijedo
S tamnim očima iz kojih vatra izbija
I onako, ovlaš, šalom prekrivena
Ličila je na likove sa starih fresaka,
Ovdje i ovom vremenu nije pripadala,
A tu je stajala, stajala I nešto čekala.

Pitao sam je koga i zašto čeka
Tu na mjestu gdje niko ne prolazi,
Ona se, ni ne pogledavši me,
Blago osmjehnula, onim osmjehom Mona Lize
I tiho, gotovo nečujno prošaputala ;
” Moju Ljubav, čekam moju Ljubav.”

” Zašto baš ovdje na mjestu gdje niko ne dolazi ?”
Pitao sam radoznalo .

” Znaš, moj život je pust peron,
U njega više niko ne svraća,
U njemu više ničega nema, ničega
Sem moje Ljubavi , sem Njega.
Čekam, jer, još u tu Ljubav vjerujem,
Jer ne priznajem da su prave Ljubavi tužne,
Jer ne priznajem da ima nemogućih Ljubavi.
Čekam, jer, rekao je da sam njegov život,
Njegov svijet, njegovo sve.
Čekam, jer moje srce i moja duša vjeruju
Da je krenuo ka meni
Prelazeći sve prepreke i sve barikade
Jer, ja ne vjerujem da išta i iko
Spriječiti Ljubav može,
Jer, ja ne vjerujem da Ljubav je patnja,
Neostvaren san ili paklena bol.
Može, da može biti odbačena, zgažena,
u prošlosti ostavljena, neuzvraćena,
ali, tada se to ne zove Ljubav i
Ljubav nikad ni bila nije.

I zato čekam, čekam moju Ljubav
Jer, ona je iskrena, velika i prava,
Čekam da osjeti otkucaj moga srca,
Da zaviri u dubinu duše svoje,
Da prizna da ne postoji ni nemoguće
Ni ne može, ni ne ide,
I da dođe da me zagrli
Da me ugrije I kraj mene ostane.
On jedini zna put do perona
Na kojem vozovi više ne staju,
On jedini zna kako do mene stići
I ja ću čekati, jer ne, ne mogu, ne želim
Vjerovati da nikada neće doći.”

Šapat se gubio u vjetru,
Jedna joj se suza omakla
Niz blijedo lice,
Nemoćan pred tim bolom
Krenuo sam dalje
Osjećajući se poput bijedne kukavice.

Ja sam samo svjedok vremena,
Stranac što napisa priču o ženi toj
Nemoćan da odagnam njenu bol
I poželjeh, životinjski, snažno
Da sretnem onoga što čekan je
I da ga pitam zašto je dozvolio
Da ga čeka onako, s licem anđela i očima djeteta
Ako u ljubav ne vjeruje i sam
Ako ne vjeruje da sve se može,
Sve što nije odnio smrti dah.

© Nevenka Savić Alispahić

TIŠINA – Dejan Ivanović

 

Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava,
postane transcendentna …
Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla,
raskošnog sjaja zvezda u buketu;
Čekajući zoru rumenu, elegantnu,
bacamo kroz prozore bombone na tramvaje
i mirišljave šapate jeftinih ruža,
bojimo na providnom jutarnjem platnu.
Sadržaj vrelog žamora leta
u nestajanju, omogućava rađanje
budućnosti, ovog gluvog doba;
Zadivljujućih oblika ideja,
opažanja zakrivljenosti svemira ;
Umesto milenijumskih snova …
Šetnja odlučnim koracima,
sustiže uporna razmimoilaženja;
Razdragane želje, opscena razmišljanja
minornim trenucima razdvojenosti,
bacaju senke na prijateljstva;
Rat i smrt ištu na bojišta.
Idolopokloničke suze,
izdajnički struje po ispucalom obrazu,
burama proteklog života;
U prolazu …

Pesma uvrštena u najuži izbor na takmičenju

povodom Svetskog dana poezije časopisa “Kvaka” 21.03.2018. 

OTKUP

OTKUP

Otkup je cena koju svako plaća,
za ono što uzima, a da to više ne vraća.
Otkup je zalog koji svako daje,
kada neku utvrđenu vrednost priznaje.
Ali otkup uvek, bio je onaj najveći,
kada se život kao cena polaže,
za svakoga ko je posrnuo, (pao),
pa iako to nije, biće ono najdraže.
Za otkup takav, ljubav velika treba,
ona koja nikad nije bila sa zemlje,
već takva uvek dolazi sa Neba.
Otkup takav daje, Otac za decu svoju,
što Sina posla, da njih što više okupi na broju.

Do tada, jedino je krv, mogla greh sprati,
da se grešnik sa svog zlog puta vrati.
Samo krv jednog nevinog živog stvora,
bila je cena, svakom ko nije imao drugog izbora.
Nevin život kao velika cena, uvek je bio položen,
kao otkup pokajniku, koji je na svoj greh bio zgrožen.
No onda kada se i oni takvi, za kratko pokaju,
često se vrate, na onaj stari put koji (jedino) dobro poznaju.
Zato je nevinih žrtava, stalno bivalo sve više,
ali greh pokajnika, nije mogao trajno da se obriše.

Ipak samo u jednom danu, što posta najvredniji,
u celoj istoriji, jako posrnulog ljudskog roda,
desio se najveći otkup, za koji ni onaj najbedniji,
nije morao ništa, od svoje bede da proda.
Tada je Otac poslao najmilije jagnje svoje,
među mnoge mrske (i podle) grešnike na klanje…
Krv svoju moralo je ono da položi za sve posrnule,
kako one velike tako i one najmanje.
Ovo jagnje, nevino je bilo i bez najmanje mane,
samo mrski greh, jednom za stalno da prestane.
Krv njegova bila je otkup, za sve iskrene pokajnike,
neprolazna cena, za mnoge izgubljene očajnike.

Kao zveri posrnuli ljudi, nevinog su u besu rastrgli,
na krst među one najgore, njega za primer su podigli.
Ali kao od obilne kiše u trenu njegove smrti,
od tada bio je opran, svaki ljuti i bolni greh,
onog pokajnika, koji se na časni put vrati.
A jagnje nevino, kao Sin jedinorođeni,
pokaza svetu koliko su na Nebu, svi ljudi voljeni.
Sin je pobedio smrt, bez iskaljenog besa na krvniku,
zato je Otac i poslao Sina, na to žrtveno klanje,
da bi pokazao jedini pravi put očajnom pokajniku,
onom koji odbaci put grešnika i odabere Nebesko zvanje.

Vušković Nikola

OTKUP

 

Рајица Драгићевић: СКАКАВАЦ НАД ЕВРОПОМ

СКАКАВАЦ НАД ЕВРОПОМ

Раскорачен између два неба
Онога испод потпуно преврнутог
И онога изнад никад плављег
Отргнут екстремном котом
Још једну реч
Изговарам
Побожно и усиљено

Овде као ниједном досад
Осећам окове равнотеже
И придружујем се онима
Који су хтели вертикалом у небо

Одавде
Као никад презирем
Све затворене путање
Што скривају водоскоке
И птицама
Које прелећу вештачке паралеле
Добацујем челичне мрве
Да истрају
У исконском кидању

6. јул 1979.

Песма је записана у авиону Будимпешта – Кијев и прочитана истог часа генерацији студената електротехнике са ФТН Нови Сад која је путовала на апсолвентску екскурзију у Кијев, Лењинград и Москву. Пошто није објављена у мојим књигама, а моја генерација са студија је није заборавила, то јој, са ове раздаљине, песму ПОСВЕЋУЈЕМ. Рајица Драгићевић (9.4.2018)

KALVARIJA – Nena Miljanović

KALVARIJA

Kalvarijom
klecavim korakom
pod teretom krsta
posrće porečen i izdan
a do juče veličan
iz ljudi prognan kao ljudskost i ljubav
tek raspećem postaje Pitanje
zar potrebno je bilo ubiti Čoveka da postane Bog
zar Ga se moralo raspeti da bi se moglo voleti
i zar se tek kad se ogreši nađe odgovor
kojim život dobije smisao
i smrt opravdanje

&

Potrebna mi je ova Kalvarija
i sva posrtanja Golgotom Ljubavi
i raspeće na tvoju neljubav
zbog optužbe i oprosta sopstvenom životu
što će me napustiti
i zbog tebe
koji su me ljubio pa odlaskom ubio

Potreban mi je mit o vaskrsenju
da poverujem da ću se podići pala
i moći (te) ponovo voleti
inače
čemu je umro Bog
i čemu sam živela ja
ako nisam ljubav i posle ljubavi
ako mi nisi

JA ŽIVIM TVOJA SUTRA – Slobodan Jevremović

Upiti neznani nestali tada,
nisam ja onda, nisam ni sada,
pa nosim terete naše prošlosti,
ne znam, ne umem, saznanja nemam,
umorno listam slike radosti
i probam da ćutim, ne mogu da pitam,
gde su lepote onih dolina,
skriveni mirisi poljskoga cveća,
da li nas čekaju blizine daljina
tamo da vesele opet nas nose,
tamo, gde sreća i jeste najveća,
tamo i opet, tamo i nas.

Odmorno probudjen ovoga jutra
svakoga dana osamne sobe
radosno tužim tvoje osmehe,
ćuteći urlam reči za tebe
i nemirno živim sva tvoja sutra
i tvoja danas, i tvoja jutra,
za nas …

(Bgd, 09.apr.2018)

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ – Драгослав Граочанкић – Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ
Народно позориште у Београду, Сцена ,,Раша Плаовић“,
премијера драме Федерика Гарсије Лорке
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ, 5. aприл 2018.

Млада, и већ подуже веома успешни позоришни редитељ, Ана Григоровић, ову је Лоркину драму водила зачуђујуће мирном и сигурном руком, стварајући праве услове за упечатљиво сценско одвијање и разбуктавање увек актуелне теме о последицама апсолутне власти, макар она сезала унутар породице само.
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ бременит је бројним могућностима различитог коришћења и усцењивања, потенцијалима проширеног читања и фокусирања његове семантике далеко изван зидова једне шпанске породице Лоркиног или било којег времена.

Ана Григоровић је овим могућностима претпоставила продирање у аутентични, и већ сам по себи вишезначни и узнемирујући Лоркин драмски текст, у његово матично језгро, истражујући односе међу непатвореним ликовима у њему (сестрама-удавачама, чија слобода, омеђена зидовима породичне настамбе, трпи и додатна, унутрашња ограничења), њихове патње, тугу, чегрсти, безнађе и очајничка, и на живот и смрт, међусобна надметања.

Захватајући консеквентно и театарски прецизно Лоркин изворни текст, његов културолошки и сценски знак, Григоровићева је достигла високи естетски ниво инсценације. Њен промишљени и привидни редитељски минимализам омогућио је да у пуном сјају продишу сви елементи ове представе, чија премијера представља један од скоријих, можда и најзначајнијих редитељских домета на сценама Народног позоришта.

Сличног су кова и други елементи ове представе: њена укупна, функционална, ,,пор-роајалска“, контрастна и отмена ликовност, сценографија која оставља утисак да је нема, костим који подупире и непрестано појачава општу боју свег дешавања, култивисани и добро одмерени сценски покрет који продубљује сложене и динамичке врхунце људске страсти при њеном физичком, готово граничном испољавању.

Ево још важнијих учинака представе, заправо доприноса њених сценских тумача: сугестивна, доминантна, застрашујућа Бернарда (у чизмама и са опасачем који се мушки копча), ,,свевидећа“ мајка, домина и вирџина међ својим кћерима, контрапродуктивна и бесмислена чуварка женске части своје чељади (Дара Џокић); народски мудра, трпељива, стварна, узаманмно прозорљива Понсија (Светлана Бојковић); млађана Адела, сва од уздржане и неуздржане девојачке страсти и од овоземаљског (Сузана Лукић).

Остали сценски тумачи ових непатворених и трагичких сценских ликова и призора женске потлачености (Златија Оцокољић Ивановић, Дубравка Ковјанић, Зорана Бећић и Слобода Мићаловић) значајно доприносе увиду у безнадежни положај који је био и јесте и дан-данас досуђен жени у већем делу човечанства!

Nastavi sa čitanjem “АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ — Драгослав Граочанкић — Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ”

BEZ ODJEKA – Nena Miljanović

Prvi put posle mnogih očajnih juče
Danas me nije me rastužilo ništa
Što rastužuje pesnike i žene koje vole
Naročito u proleće
I naročito ako su ostavljeni
A april je
I ostavio si me
(još u januaru ili pre)
Trebalo bi da sam posebno osetljiva
A ništa…
 
…Ništa
Evo
Pada nežna zelenkasta kiša
Trebalo bi da proplačem sa njom prolećnom
I napišem jednu sentimentalnu bar
Zbog svega uzaludno zelenog
Bar četiri plača mi treba
( Za svaku godinu ljubavi bar po jedan)
Za katren o besmislu buđenja zemlje bez tebe
 
Pokušavam
A ne ide mi ni sa plačem ni sa pisanjem
S kraja na kraj mene šupljina
(Mora da sam postala pećina)
Da proverim
Izvikujem ti ime u sebi
Zbog eha ljubavi (bar poetskog)
Koji bi me izgovaranjem tebe
Razbio u paramparčad stihova
 
Nema odjeka
Zaboravljam te

Tajna starog hrasta – Ivana Zajić

Drvored pored oronulih kuća
Svakoga dana sve ređi biva,
Gomila posečenog pruća
Starinske kuće ogreva.
Al’ pored puta večito stoji
Jedan hrast stari od davnina,
Vekove mnoge odavno broji,
Predanje prenosi s oca na sina.
Kosovsku bitku čak beleži,
Bitaka mnogih svedok je danas,
Tajna ogromna pod njim leži,
Koju dedovi preneše na nas.
Ko se iole maši rukom
Ovaj hrast stari da nam dira,
Večno neka živi sa mukom,
U životu nikad ne imao mira.
Zato dok selom vetar duva
I zvono crkveno jutrom odzvanja,
Prastari hrast tajnu čuva,
Namernik svaki njemu se klanja.

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 494 495 496 Next