Niko ne zna-Mila Jašović

šta je na dnu okeana dok ne zaroni. Njemu nije neophodno sunce, on ima svoje korale i čitav jedan svetlucavi svet nedostupan ljudskom oku, koje ga je retko dostojno. Po površini,preplavljen svetlošću, otkriva se samo do određenih dubina.
Tako je i život prostor između dve krajnosti podjednako razorne i obnavljajuće po suštinsku prirodu čoveka. I dok, oni snalažljiviji izgrade balans između, ima i onih koji plivaju sa istim žarom od jedne do druge, ne priklanjajući se ni jednoj odviše, neodlučni, zavedeni obema, opirući se da odluče. Od patosa do ekstatične prisutnosti.Možda se u ovom raspoloženju nalaze i umetnici kad stvaraju?Ili ludaci? Ali, lepota u tom prostoru ostaje nezavisna od pozicije u kojoj se nalazimo, u svakom delu, od krajnosti do krajnosti, od vrha do dna i obrnuto.
Ne znam kako, niti šta joj je svrha, osim da eto-postoji.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57976

Sub rosa-Mila Jašović

Obrušio se kroz prizmatične pahulje decembarskog uranka,pa su, pod uticajem njegove volje zasvetlucale po nepomičnim krovovima i već razbuđenim senkama. Zaustavio se posmatrajući bojažljivo,voajerski ,kao kroz pukotinu…
One živote čiju punoću ili prazninu nikada neće osetiti, jer, samo je dah severa bez obličja i bez sposobnosti da saoseća. Njegovo je da mrzne,da zarobi u hibernaciji čitav jedan svet predugo ušuškan u lepo,da ih podseti da toplinu i milost uzimaju kao naforu kada je prisutna,jer ništa ne traje zauvek. Pre ili kasnije i od malog čoveka sa šargarepom na mesto nosa,ostaje samo plava šerpa sa belim tufnama i metla od brezovine.
Zaustavio se u krošnjama kedrovine da s te visine osmotri rezultat svog delovanja.
U istom minutu neko na optičkom nišanu drži vuka .
Neko meša slatko od dunje.
Neko uzima prvi dah od života.
A neko sadi drvo za iskupljenje.
Pulsira sporo,ali utoliko odvažnije krvotok malog mesta na periferiji.. Prečesto u grču pod neminovnim teretom života,oni već generacijama unazad prigrle svaku nevolju stavljajući je u čvrst obruč prihvatanja,smejući joj se neuništivom dobrotom pravo u lice, pa kroz samu njenu srž,da bi je omekšali i pokorili.
A onda …
Zaustavio je dah pred neobičnom bledolikom prikazom,koja je razbarušene crne kose kao ugarak, u pelerini na pertlanje, koračala beščujno po ledenom pamuku. Razbio je peščani sat vremena koje se rasulo u etar i čitav njegov multidimenzionalni svet se skupio u znatiželju.
Hoda kao u hipnotičkom snu ne sluteći na sebi prisustvo vantelesnog bića koje je zaboravilo na svrhu zbog koje ga je nebeski otac spustio na ovo mesto.Spokojnim osmehom bezrazložne radosti utiskuje prve stope po belim oblacima duž kamene staze i modrim jagodicama dodiruje viseće rese gorostasnih četinara.
Nakon sat vremena počeli su da se ocrtavaju obrisi stene na slaboj svetlosti praskozorja .Na rubu kedrove šume,pod oreolom njegove sabraće otkinute od sunca,dominirala je mala kapela pred kojom se konačno zaustavila.. Kao kontrast ostatku sveta, rasutom u nepomičnoj belini ,kapelu je polulučno obavijala isprepletena živa ograda glogovog cveta.
Ubirala je to purpurno blago i željno udisala miris medovine kojom je odisalo,skupila u krilo i rastvorila dvokrilna vrata.
Pod nadstrešnicom su štrčale ledenice kao stalaktiti preteći oštrim kristalnim vrhovima. Kroz zimski mozaik na romboidnom prozoru rumenela se soba živa primamljiva kao muzička kutija nedostupna njegovim ledenim prstima. Plameni jezičci gutali su bakarnu posudu u kojoj je ključala voda.Po zidovima su plesale senke u polutami i nežno padale na postelju od pruća. Iznad postelje u kamen oslikana i od vremena blago istrošena stajala je kao svetionik žena u poluprofilu i gledala je ispitivački očima koje su isijavale spokojnom blagošću. Zračila je utehu, krunila prostor i vreme kao prezreli klip kukuruza i vodila ih do nestajanja. Sa tri dlana prosejavala je bezuslovnu ljubav,onakvu kakva jedino ona i može da bude .
Klonula je pod njenim skutom.
Lako se spustila na rasute gloginje i utonula u maglinu.
Kratko je okrznuo graoraste stabljike glogovog cveta , prkosno purpurnog u višeslojnom mlečnom mramoru ,prisustvujući sopstvenom preobražaju. Odjednom je poprimao čudne boje i pronalazio u svojoj nutrini nove putokaze. Nije više bio tek dah severa. Prešao je most do ogoljenog sveta ljudske duše.
U plavičastom sutonu resko odjeknu pucanj.
Kroz trepavice, kao kroz filter,još poluusnulo, propusti svetlost vazdušaste mesečine.
A šta bi bilo da se sasvim probudi
I da na dlanu ponese isto to cvece
Kao zavestanje da postoji mesto
Toplo i svetlo
Zarobljeno u ledu kao njeno srce.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57972

Potkrovlje-Mila Jašović

Noćas budnije sanja
Spiralnim stepenicama pleše
Put potkrovlja
Para
Končasti mozaik paučine
Rastvara portal vremena
Gde priče počinju krajem
Da budu lepše
Dok stakleno nebo na odvaljenim šarkama
Vitrine
Po sunčevom hodu promiče
Hrani se šakom zrnevlja
Na pikniku sa pticama
Neka se zasite
Pa nek se oglase kričanjem
Ponosne
Što nije svakom dato da leti
Što su im prohodne vazdušne sfere
Sa filigranskog poda u prostore
Gde su im letovi zakoniti
Srećne
Što im je dostupno živeti
Na mestima
Van domašaja ostalima
Sa njima
Postupno raste do kostima
Zmaja u četiri zelene boje
Što od vatre ima tek tračak dima
Minijatura koje se boje
čudovišta
Nije li čudno
Još celi šapuću u polumraku
Skrovišta
Gde samo ona može da priđe
Mikrosvetovi u glini
Vajani malim prstima
Zar nije smešno
Dete sa slike na trambolini
Koje je ostalo na oblaku
I nikad nije znalo da siđe

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57970

OBALE ITALIJE – Dejan Ivanović

Naša misteriozna egzistencija,
počiva na egzaltiranom sjaju
purpurnog neba u dalekim predvečerjima;
U nizu kompleksnih indeksa
prirodne modifikacije anizotropnih osa,
prelamaju se titraji laganih spektralnih linija;

Plaču na tvojim obalama, tužne Beatriče i Laure idealne
muze, nad prizorima zemlje iz mašte;
Jetka fluidna zvona bazilika kasnoantičkih svodova,
oplakuju romantična gnezda laste; u hladu peristila
pod suvim lišćem kestenova,
stoluju diskursi egzistencijalne zapitanosti …

Gotičke palate odišu senzacionalizmom
raskošne fragmentiranosti; kanali ispunjeni suzama
pokreću u heterogenoj strukturi,
nadolazeće plime elastičnim kontrastima;

Ezoterični duh okamenjenih lavova,
na trgovima Venecije,
gordih u svoj veličini nadlične tragedije;
Podsvesnim reminiscencijama pruža ishodište,
uznemirujućoj konačnosti egzistencije …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57967

Драгојло Јовић – КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

28.5.2018.
Драгојло Јовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57961

Karnevalska Noc

Posle ove karnevalske noci
vise je nikad videti ne cu
odlazi cirkus s’njima ce poci
njen poziv je da donosi srecu

U ovom vremenu gospodara i sluge
noc je sarena luda u kostimu
prosla je ponoc jedni trazimo druge
sa ostatkom srca idemo u tminu

Sta je s’nama sto cemo ostati
zauvek s’ rupom vremena teskog
kaze zivot uvek mora nekog poslati
zameni ce mene za nekog retkog

Pa ti si nesto najredje na svetu
sta bih radio kad te ne bi znao
posto si me dodirnula srcem
dodirni me i usnama da ne bi pao

Bicu jedan od mnogih
kog ce prekriti prasina karavana
ali i jedan od retkih
koji ce se secati poljubca iza paravana

Blate je usta prosjaka i kralja
nista sem igre nije im dala
dok su je gledali ona je brala
plodove srca na dvoru je krala

Ako su oci ogledalo duse
andjeosko nesto je virilo iz njih
najvisi vrh sa koga se ruse
snovi nedostojni ociju tih

Bicu jedan od mnogih
kog ce prekriti prasina karavana
ali i jedan od retkih
koji ce se secati poljubca iza paravana

Posle ove karnevalske noci
vise je nikad videti ne cu
odlazi cirkus s’njima ce poci
njen poziv je da donosi srecu

u ovom vremenu gospodara i sluge
noc je sarena luda u kostimu
prosla je ponoc jedni trazimo druge
sa ostatkom srca idemo u tminu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57955

ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ – Двориште КПЗ Крушевац 04.06.2018. у 20:00

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са Културним центром Крушевац организoвало је у сарадњи са Културним центром Крушевац 4. 6. 2018. године у 20:00 сати у Дворишту Културно просветне заједнице Песничка сусретања „ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ“. Учествовали су чланови ПоезијеСРБ и њихови гости: Јована Марковић, Стефан Кнежевић, Ина Хинић, Богдан Јевтић, Градимир Карајовић, Аријана Хинић, Љубодраг Обрадовић, Дејан Петровић Кенац, Михајло Ћирковић, Братислав Костадинов, Ратко Тодосијевић Баћо, Даница Рајковић, Светлана Ђурђевић, Милош Ристић, Мирослава Смиљанић, Иван Милановић, Никола Стојановић, Братислав Спасојевић, Боривоје Бора Видојковић… Присутне публику, афористичаре и песнике поздравио је Чедомир Милосављевић координатпр КПЗ који је и одрецитовао песму ЛИПА Љубе Обрадовића, а као рецитатор исказао се и Бранко Симић – шеф технике у КЦК који је говорио стихове Драгојла Јовића КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ… Програм су водили: Аријана Хинић, Дејан Петровић Кенац и Љубодраг Обрадовић, а за музички тренутак побринула се млада и талентована Јулија Стефановић – чланица КУД-а Герасим Вујић из Коњуха. Било је то заиста лепо поетско – музичко вече уз мирис липа…


ЛИПА

Под мојим прозором мирише липа…
Том мирису увек се веселим.
Давна је прошлост, маштом кад скитах,
сад оне праве мирисе желим.

Под мојим прозором и године лете…
Пролeте живот на кобили бесној.
Ови мириси увек ме подсете,
на оно што у животу беше лепо.

Тај филм увек радо гледам…
А лоше у црну рупу склањам.
Зато увек под липу седам,
да опет, као некад сањам.

Мирише липа, мириси маме…
Оно што ми смета, у поноре бацам.
Да само лепота у срцу остане,
у давну прошлост радо се враћам.

Под прозором мирише липа…
У ноћи певају славуји.
И док месец свет сребром обасипа,
опет крв мојим жилама струји.

Под мојим прозором мирише липа…
Срце бије жаром новим.
Увек је лепо маштом кад се скита
и зато тај мирис липе волим.

Мирише липа… И све је лако и лепо,
док олуја кишом не потече.
Веровах некад у мирисе слепо,
сад знам: мириси су тренутак среће.

© Љубодраг Обрадовић

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

(C) Драгојло Јовић

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57952

NE VOLIM TE – Milovan Petrovi (pesma za komponovanje – pevanje)

Na volim te
i ne želim više
lažem sebe to već znaš i sama
sve lepo je nestalo zauvek
samo priče ostaše za nama.

Ne volim te
ponavljam u sebi
a sanjam te opet svakog dana
lažem druge
al’ ne mogu sebe
naša priča nije ispričana.

Ne želim te,
kako gordo zvuči
još u srcu mome živi nada
da ću opet biti senka tvoja,
pratiti te ulicama grada.

Ne volim te,
kažem samom sebi
ali srce tuguje i pati
ne volim te,
kako eho boli
kad se negde iz daljine vrati

Milovan Petrović

(pesma za komponovanje – pevanje)
Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu me kontaktirati na:
milovpetrovic@gmail.com

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57945

Smrt

Onda kad se ratovi zavrse svi
Pa cak i istok bude miran
Jedino sta izbice to je mir
Tad novac ne ce biti bitan

Onda kad kucne sudnji cas
Kad jahaci krenu u kas
Jedan drugom covek je spas
Drugciji od Boga i od Djavola

Jos uvek jedan sam od tih
Prevaricu smrt
Izgovoricu stih
Zakljucacu je u vrt

Mozda je zvezda zivote takve dala
Jos sam prasina koja nije pala
Ne plasim se, ne strepim zbog tala
Izmedju raja i pakla

Verujem ne ce ostati sve u masti
Sve sto ne treba zivotu
Treba ce Edenskoj basti
A, mi cemo doziveti stotu,
I jos po koji vek

Jos uvek jedan sam od tih
Prevaricu smrt
Izgovoricu stih
Zakljucacu je u vrt

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57937

GETO (EPISTOLA 7.) – Nena Miljanović

 

Ne čitam više prošle pesme o tebi
A progoni me svaka napisana
Iako ne otvaram svoje prašnjave knjige u kojima su
Kad je svaki stih upisan u ovojnicu duše
Kao u lanene trake u koje se umotavaju mumije

Ti moji izvikani stihovi stigmatizovane ljubavi
Svedoci su čiji se iskazi ne mogu prepraviti na “poštene”
Stisnuti među korice kao bludnice među žice u getu
Izopštenu iz tvoje ljubavi
Osuđuju me na oslobađanje od poezije
I na zabranu pisanja na teme o tebi

Te epistole
Nagovaraju me da ih spalim u svojim knjigama
I uveravaju
Da ću te se samo tako osloboditi sasvim
Ako pepelom pesama zatrpam matericu koja ih je rađala
Moje izjalovljeno srce
U čijim komorama te čuvam i pulsiraš
Upisan u ovih stihovanih poslanica bol
Koji me nadživeo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57933

Sudbina

Ide uz vreme ruku pod ruku
Covek je ne razume kao ni zivot
Pa mu je odgvor za svu muku
Stala u rec koja sakriva bruku

Star i mlad na dlanu je ima
Al’nikad ne ce reci sve
Zadire u oko bas svima
Cesto ima ostrice dve

Tiha na prepad se javi
Kad prodje shvatis lopovluk je pravi
Ne znas da li je covecija kazna il’ greh
Cini mi se kad je spomenu da prasne u smeh

Od pocetka postoji kao i greh
I gresnici sto gledase u nebo
Tad je cak i Adam Evi reko
Mozda da okrivim sudbinu sam trebo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57930

LEDI PEVA BLUZ – Nena Miljanović

 

Volela sam te toliko
Da je to bilo neprimereno
( u mojim godinama je za osudu
toliko se zaboraviti)
Mnogo je snage trebalo
Da ti ime ne pevam glasno
Dok damski otmeno koračam ulicom
A u sebi stepujem razuzdan bluz
U ritmu slogova tvoga imena

Potpuno pometena poznom ljubavlju
U vlasti strasti
Kao Ledi Godiva gola pred tobom
Raspusna kao mlada Ciganka bez mere
Sa skarednostima na usnama
I đavolskom vatrom u telu
Aristokratski hladna pred drugima
Skrivala sam se malograđanskim manirima

I sada se krijem
Dok finim rečima pišem podobnu liriku
O gresima i kajanjima
A iza stisnutih zuba
Urlam ti ime na sav glas
Promuklo kao poslednja uličarka
Preklinjem te i proklinjem
Daleko od odmerenosti udate dame u godinama
Vučem se za tobom i posrćem
U ritmu strašnog ljubavničkog jauka
Koji samo ja čujem

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57922

Промоција књиге ЈА – Светлане Ђурђевић Ђурђе

Pročitajte kakva je bila promocija


У Крушевачком позоришту 28. маја 2018. године одржаће се промоција књиге поезије “ЈА” – Светлане Ђурђевић Ђурђе коју је објавило Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ. У промоцију учествују: аутор књиге Светлана Ђурђевић Ђурђа, женски певачки ансамбл “Бисер”, рок група “Трећа смена” – фронтмен Иван Пелајић, Слободанка Миладиновић, Горана Младеновић, Весна Видојевић, Јелена Ђорђевић, Латинка Ђорђевић, Сања Р. Петровић, Вида Ненадић, Невена Татић Карајовић, Јелена Ћирић, Милован Петровић, Зоран Јовановић, Борисав Бора Благојевић, Бранислав Недић, Љубодраг Обрадовић и Јованка Андрић, водитељ.

ЈА

У сиво свитање мрзим себе.
Двоумим се, ломим, кидам душу
и вапим за далеким, чврстим
и сигурним дланом безбрижности.

У том утрнулом часу бесне борбе
благословеног мрака и раздевиченог дана,
олуја бола струји и пустоши ме
и боли, како само сурово боли!

И боли, и носи, и губим,
губим највреднији део себе,
а подмукло кукавичко свитање
цери ми се у лице и
све више разголићује.

И осећам како ме бесна олуја бола
истискује из мирног мора спокоја
и одваја од усидреног брода
равнотеже и варљиве,
као кула у песку, изграђене среће.

У сиво свитање стојимо, голе,
једна наспрам друге –
истина и ја.

 

ЕПИЛОГ

Ето, то сам Ја.
Ја сва, па Ја, и сва Ја,
па опет Ја.
Негде, као кроз маглу,
подсвешћу ми промичеш.
Нестваран си, непостојан.
Стално узмичеш
додиру и преламаш
се и имагинарној, нашој…
Ипак, хвала ти.
Хвала што си, макар и тако,
био са мном;
што си ми помогао да нађем
себе… у том нестварном и
непостојаном делу… тебе.

© Светлана Ђурђевић

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57918

BOSI – Dejan Ivanović

 

Hodali smo nekad bosi, poljem kroz poleglu travu;
Gazili uskovitlanu, mokru, još uspavanu sobu.
Trava je na radosnom suncu blistala,
a jutarnja rosa prskala sa listova …

Zlatno sunce sjajno li si !
Budiš nas naivno u svitanja;
Kroz prozore u još prohladnoj zori izviruju,
grane tek olistalih mladih višanja;

***

Zašto više ne pamtimo proleća ?
Leta, ni jeseni ..?
Osećamo samo zimu na domaku.
Kad bregovi ostaju goli i pusti
a jeza počinje da se uvlači u kosti …

Prolaznost života i uspomene blede;
U čemu nestaju njegovi tragovi?

Na višnjama su polomljene grane,
povijene, ledom okovane
a tako je volela da ih jede.

Ni onom stazom kroz travu odavno,
niko ne prolazi posle mene.
Sklonile pogled u stranu,
sakrile glavu, topole i breze,
dok liju teške suze.
Stadoše da odjekuju planine …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57912

UTOPIJA – Nena Miljanović

Tada
Bila sam vernik i pesnikinja
I verovala u pesničku utopiju
Da sunce nije helijumska lopta
Nego vruć zlatnik
Ukovan u čelo Boga i u moje sopstveno
Iza kog su se rojile tople verujuće misli
Da postoji Bog koji mi daje život
I da si to ti

Verovala sam i da leptiri nisu insekti
Već leteći cvetovi Ljubavi izlegli u duši
I pušteni niz vetar lepršavih reči
U mojim mladim pesmama o tebi
Iz Početnog Vremena rađanje tebe u meni
I mene u pesništvu

Sada sam ateista bez ičega
Šuplja kao gasno jezgro Sunca
Kotrljam se kroz Prazninu Vremena
Besmislena kao zaboravljena božanstva
Koja su smenili novi bogovi

Napuštenu od tebe
Napustila me je vera
U leptire i moje ostarele stihove
I nepodnošljivo mi je u ovom bezverju
U kom me ni jedna utopija ljubavi ne laže
Da postoje besmrtnost i Bog
I da si to ti

Moj pali Bože
Ne mogu da verujem u tebe više
Jer uzeo si život koji si dao
I meni i mojim pesmama…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57910

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 497 498 499 Next

Load more