„POVEDI ME U JESENJU NOĆ“ – M. Popović

 

Još ponekad čitam tvoje verse
I smjer kazaljki srca želim vratiti
U nepovratno da se probude vatre
Što gorjele su u tvojim riječima:

Mirko,  pokaži  mi  najstarije  ulice
Sa  kolijevkama  novih  vremena
Potražimo  lampione  sa  sjajem
Mjesečevog  srebrenika
Sjednimo  na  staru  klupu
Izrezbarenu  sudbinama
Zalutajmo  u  predgrađima
Novih  nada  i  obećaj
Da  ćeš  mi  pisati  o  pticama
Što  gnijezde  se  u  toplim
Njedrima  tvoga  grada
Povedi  me  u  jesenju  noć
I  pusti  da  prepoznam  stihove
Ispisane  na  tamnim
Prozorima  tvoje  sjete
Nastavi sa čitanjem „„POVEDI ME U JESENJU NOĆ“ — M. Popović“

POLUISTINE – Nena Miljanović

 

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Lete kroz misli te nilske laste
I kricima kidaju teško moravsko nebo
Pada po meni
Paperje ptica i stratusni stihovi
Krila nade mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u san o tvome povratku
Kroz procep oblaka
Smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz prelaz pesme u plač
Taj smeh
Preglasan
Razbija belu laž sanjanog
U crvenu istinu buđenja
Crveni tanak mlaz
Curi mi niz srce i levu sisu
I niz osetljivu na stid butinu
To moja poslednja menarha ističe
Polužena sam sada ovako suva
Gospode
Ostarela u snu (ili javi)
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne) povratnice u noći
I (ne)osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt
Ili život
Sad posle tebe
Ionako je isto…

 

ČEKAJUĆI TEBE – Slobodan Jevremović

Nisu sastanci samo radi rastanka
u našim gradovima, na našim livadama,
na stazama traženja naših uspomena
i divnim našim rečnim obalama,
sa tobom samo, uvek mi neznanoj,
sa tvojom dobrotom, večno mi novom,
već ljubav caruje našim stalnostima,
pa onda ti kažem, istinski samo,
i sastanak i rastanak, ovde il’ tamo,
deo je ljubavi, java svih snova,
lek dodira duše, lepota nova,
to što razume sva vernost tvoja,
mila moja…

(Bgd, 29.Jun 2017)

O(P)STAJEM ciklus BALKANIKE – Nena Miljanović

 

Ti nisi moja mati
Čuješ li
Na pasja kola te psujem
Od maćehe gora
Zakidaš mi na svemu ko kopiletu
Prokleta da si
A bar da mogu da te ostavim kao mnogi
Kao svi koji su te voleli manje nego ja
Kojima si svetinja na rečima
Zaklinju se u tebe iz rezervne zemlje
Lepa si im i dobra
Plaču za tobom siti i pijani
Vole te
Vole…

Pljujem ja gladna na takve ljubavi
I ja te volim
Najgora i najbolja zemljo moja
Ja nemam rezervno srce
Sva si mi se u ovo malo duše u nosu stisla
Ne slušaj kad te kroz stisnute zube psujem
Ja tvoja te pljujem jer bedujem
Polizaću sutra
I zube ću pod grlo svakome
Ko se usudi da te popljuje i opsuje kao ja
I sina ću ti jedinca dati ako zatreba
I svoje kosti ću u tvoja nedra
I sve što od ljubavi imam daću ti
I kad ništa od tebe nemam
Veruj mom trpljenju
Veruj mi

Ne veruj poganim psovkama
Tvoga jezika i roda je žestoka reč
I kad te kunem i kad se u tebe kunem
Veruj mojim pesmama
Ljubavi moja
Srbijo moja
Oprosti mi
I ja sam tebi
Time što ostajem
Opstajem

 

AKO LI TI JAVE – Nena Miljanović

 

„Ako ti jave “ pevao je pesnik
Očajan zbog smrti
Evo i ja pevam
Ako li ti jave da me nema više
U poljane pođi za jutra i rose
Kapatke poberi sa trava i bilja
Napij se i reci:
To su suze tvoje
Nazdravljaš mi sobom
Uplakana moja

Ako li ti jave da ne pevam više
U šumarke plave pođi u večeri
Oslušni brujanje u treptaju lišća
Od disanja tiše
Razabraćeš reči i šapat stihova
Utešnu mi šapni:
To je pesma tvoja
Još mi dušom pevaš
Raspevana moja

Ako li ti jave
Da to što se ne javljam
Ne postojim više
Ako poveruješ da s krajem života kraj je i ljubavi
Na obalu reke u noći izadji
Kad vali se slegnu i voda ko ulje
Dušu mi prepoznaj
Zagazi i reci
Velika i mirna neprotekla moja
U svemu te ima
I ni u čem me nema
Ljubavi moja

ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ – Драгош Павић

 


ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ

(Сан заборављених предака)

Ко је слушао звуке звона
са две цркве које се надгласавају
ужурбано у победи даљина где је глад
важнија од источњачких зачина.

Оџаци су личили на тучкове,
цигле су се сребриле као сарделе,
чесме су певале са пијаце заборављене.

Над капијом камени светац
истакао кук и мангупски
накривио ореол док се резбарени
пас богу молио.

Гости на непостојећој тврђави
били су достојанствени,
није се знало да ли су људи
или метафоре у сумраку
и освиту зоре.

Онај са шајкачом је прскао
из зарђале посуде као да воду сеје
а пшеница се зрнила по пољани
јер се чежња појавила
и иза друге провиривала.

У оделу ромбоидних закрпа
ка месецу су се очи превртале,
петлове кресте су се појавиле
а испод капа језици лампарали
несувисли у прозодији
за госте у недођији.

Негде је виолина почела
да звучи као гланцање ципела
или чизама пред излазак
у војничка постројења.

Небо се играло са човеколиким облаком.

Када је свиран пицикато на виолини,
нове литре вина су тражили
буљавих очију питајући се
ко ће то да плати кад се куле граде
ал’ знадоше да још није крај баладе.

Он се знојио под дебелим саром,
церекао пред вулгарном шалом,
љушкао у барци под удисајима
у којима су груди нарастале
и пред лепотом простора грцале.

Ситост и пијанство су обезвредили
радост дана узаврелог источњачког
ратног каравана,
само је сељак склонио бербу зарана
а гунгула бљутава тискала се
око ракијског казана
чекајући капи из њега, омађијана.

Да ли је помислио да је то
бекство од брига у лепоту,
да ли је помислио да је злочинац
када се молио алаху у џамији,
а овај што је склонио летину
да ли је бесан измлатио жену
шаком беспримерно, запретио
деци, оцу, сваком.
Када изгуби глас, он се развиче,
освит се градио у нове облике,
расло је све више у облаке,
давао је црквама прилоге
да себе угради у промене
зачуђен од врелине
градоносне године.

Србија поцепала леђа
у ветрометини залеђа
искричавог Дунава који је обузела
злочиначка поплава.

Његова територија није спорна,
у душама облапорна,
све слађе су расле гомиле грађе,
обукао је крваву кошуљу
да сазида тврђаву
а сељак жену свађалицу излемао
јер је псовала њега а не комшију.

Ожалошћени су вриштали
једни на друге, ниси могао
да слушаш од туге
а поглед се камени у стомаку
стежући зубе са мржњом
на дошљаке који дижу кулу
без прекида, јутром и по мраку.

© Драгош Павић

 

Девојачке сузе – Ивана Зајић

Имала сам прилике да учим,
Судбина је нешто друго хтела,
Да мислима тешким себе мучим
Док посматрам крвничка недела.

Желела сам да у миру живим,
Да са својим друштвом певам често,
Природној лепоти да се дивим –
Отишла сам ја на друго место.

Док се момци за бој припремали,
Ми смо ноћу тихо сузе лиле,
Гледале смо док су одлазили
И несрећну судбу проклињале.

Ујутру се богу помолимо
Да их увек срећа, радост прате,
Од свег срца снажно пожелимо
Да се брзо нама кући врате.

PIŠEM TI DUŠO…….Miladinović Sandra Majra

PIŠEM TI DUŠO

Pišem ti dušo
Nemoj patiti
Nemoj moliti
Niti tonuti
I nemoj dati
Da te ubiju
Al’ ni ti sebe
Nemoj ubiti!

Pišem ti srećo
Napij se jednom
Zaboravi na tren
Na svo trnje
I teci voljena
I često kažnjena
Ili od drugih
Ili još crnje….

Pišem ti večnoj
Ne gasi svetlo
Pusti da koji čas
Još s tobom uživam
Zavaraj sebe
Ali i mene
Pa makar bio
Zadnji mi dan!

Miladinović Sandra Majra

МОЈА КРИЛА……Миладиновић Сандра Мајра

МОЈА КРИЛА

Моје ласте имају пуне груди бисера
Миришу на таласе и морске дубине
Крила су им весла за плаветни бескрај
У њиховим очима и река се вине…

Понекада сањају да су кишне капи
Стрмоглаво лудују низ околна брда
Па се онда приљубе уз сунчеве зраке
И нагло посведоче да им срце врда…

Срећем стално једну и надам се томе,
Да је моје срце, бурно, радознало,
Изабрала као своје тајно гнездо,
Па му увек шашће и тепа му стално…

Кад ће мени она мени на раме слетети
И међ’ шаке ове да јој крила мазим,
Да је ставим на груди да и она чује,
Како куца моје док је брижно пазим?!

Али она само надлеће над пољем,
И пред ноћ се спусти крај прозора мога,
Па јој певам да је моја душа, моја срећа…
Чекам да се врати, молећ милог Бога!

Кад долази зима тек моја је мука,
Тек осећам боли велике и луде
Јер знам да одлази на југ, али тужна,
Ипак са својима, па ми лакше буде!

И сада када страшно зажегло је Сунце,
Па кад газиш земљом табане ти пече,
Ено је гледа ме враголасто, смело,
Зна та да смо ми једно и да пада вече!

Миладиновић Сандра Мајра

U NAPUŠTENOJ RIBARSKOJ KUĆICI – M. Popović

 

Radi tog dana i godišnjeg doba
Palim svijeću u neznan sat
Rastjerao bih strašni blaženi mir
Da zagrlim trenutke
Nevidljive ponoćne materije

Radi tog dana i vremena zemaljskog
Upokojio bih predjele nespokojstva
Da dogledam koračate li još
Kad ždralovi nadlijeću
Masline olovnozelene

U egzistencijalnoj svečanosti
Izlazim u ožujska popodneva
Puna sunca i kasnoga snijega
Ne znam svjetlucaju li
Zvjezdani ornamenti
Vaših astralnih očiju
Žeđaju li nepomičnosti
Vaših sestara koje nisu ljubile

Radi tog dana i gorkih čemrika
U krajoliku na kojemu smo
Iste zvijezde voljeli
Ribarsku odjeću oblačim
Da niz greben skamenjen
Suza i uspomena pusti glas
Kao plimu vaših želja
S kojima smo se rastajali
Kao s nesavladivim gradivom
Dječje logike

 

MOSTOVI OKRUGA POEZIJE – Nena Miljanović

 

Mostovi Okruga Poezije
Između tebe i mene
Na stubovima od stihova
Gradih luk za krhki most
Kojim se prelazi ponor pozne ljubavi
I poverovah u napisano
Kao slepac okatom
Kad kaže da je vetar vidljiv i ljubičast
I da se može uhvatiti jedrima nedara
I zadržati u pesmi
Za disanja posle (iz)disanja

I zar je važno da li je istinita ta moja poezija
Sve dokle njome izmišljam da postojimo
Ako i varam samu sebe
Za utehu mi je
Zar je važno išta
Kad i rađanje
I umiranje
I taj veliki san o velikoj ljubavi
Sve je prevara
I ti i ja
Od stiha do stiha
Samo smo sanjanje dveju senki
Što mostom od slova prelaze ponore jave
U poetskom (ne)postojanju
Dugom koliko život
I praznom kao poetska uteha
Da ljubav ne kasni
I kad zakasni
Kao smrt životu
Prekratkom
Predugom
Bez tebe

NAJLEPŠI CVET – Slobodan Jevremović

Na besputnoj livadi miomirisa
gledao sam cveće lepota,
tražio tebe, sav lud od sreće,
koji je tamo najlepši cvet
što pretstavlja onaj tvoj svet,
gde je lepota tebe najlepša,
gde je opojnost tvoja najjača,
cvet meni najdražih boja,
onih tvojih, najmila moja;
pa ipak, u poljima cveća,
tebe mirisne tamo nema,
i mene nije napustila sreća,
jer znam da cveta nigde nema
k’o ti što si, k’o tvoja najlepša duša,
mila moja.

(Bgd, 24. Jun 2017)

Песничка сусретања ПоезијаСРБ – јун 2017.

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу је у сарадњи са Културним центром Крушевац у Пионирском парку 23.06.2017. године одржало свој традиционални поетско-музички програм Песничка сусретања ПоезијаСРБ. У програму су учествовали: чланови удружења „Перо Крушевац“, чланови Чарапанског афористичког клуба ЧАК, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, чланови Певачког етно ансамбла Лазарице, а и други песници. Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПозијаСРБ се на почетку програма похвалио да је Удружење у Јуну објавило три књиге и то: књигу Мирославе Смиљанић из Сталаћа – ДОШЛА САМ ТЕБИ, књигу НАДА Зорана Јовановић из Лесковца и књигу Аријане Хинић из Крушевца – МостАријана! Наравно ових дана у штампу иде и књига Стефана Кнежевића из Крушевца – МИРИС ДУШЕ! Своју поезију говорили су песници: Драган Тодосијевић, Даница Рајковић, Светлана Ђурђевић, Невена Милићевић, Градимир Карајовић, Стефан Кнежевић, Радован Стефановић, Мића Живановић, Никола Стојановић, Драгојло Јовић Драгиша Павловић Расински, Живота Трифуновић, Дејан Петровић Кенац, Ратко Тодосијевић Баћо, Љубодраг Обрадовић, Аријана Хинић и Јована Марковић. Афоризме су говорили: Братислав Костадинов, Дејан Ристић, Дејан Андрејић, Дарко Михајловић, Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Драган Матејић, Ивко Михајловић и Саша Милетић. Погледајте и преслушајте на сајту поезија.срб како је то било…

Чланице Певачког етно ансамбла Лазарице




Љубодаг Обрадовић је показао књигу НАДА – Зорана Јовановића

НАДА

Празна оста кућа мог прадеде
прозоре јој умивају кише,
на тавану попуцале греде
Само трешња још увек мирише.


Огњиште је давно угашено
у оџаку сад се гнезде вране
по дворишту блато расквашено
Само орах болно шири гране.

Под амбаром у осами ћуте
стари јарам и кола теглећа
с њима виле, немарно ћушнуте
Само дуд још олиста с пролећа.

На дувару слике црно-беле
кум, прадеда и стари побратим
успомене давно избледеле
ал’ још увек радо им се вратим.

© Зоран Јовановић


Водитељи: Саша Милетић, Аријана Лола Хинић и Љубодраг Обрадовић



Живорад Милановић Маки, Мића Живановић и Драгиша Павловић Расински
Nastavi sa čitanjem „Песничка сусретања ПоезијаСРБ — јун 2017.“

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 466 467 468 Next