MEMORIJAL ZA KIŠU I MART – Nena Miljanović

 
Opet dolazi jedno proleće
Kucka kapima kiše o prozor
Jedva čujno
Kao ljubav na vrata naših praznina
Tog poslednjeg dana marta
Na kraju svih iščekivanja
Kad smo se dogodili i poverovali u neizbežno
(Bilo bi suviše da je sve puki slučaj
Da smo oboje u istom snu
U isti noćni sat
Na istim meridijanima paralelne stvarnosti
I da nemam o kome pesmu
I da nemaš kome ljubavi reč )
Prazni
U neljubavlju ispunjenim stvarnim životima
 
Ovo je sudbina dragi
Govorila sam ljubeći te tog proleća
Ovo je za večnost draga
Govorio si grleći me narednog
I verovali smo u to kao osuđenik u pomilovanje
Verovala nam je ljubav
Pomilovanim
 
Treće proleće dolazi
I memorijalna kiša opet kucka u prozor
U poslednjoj noći marta
Sve je isto sem nas
Razumni
Posumnjali smo u večnost i sudbinu
I ljubav u nas
Osuđene
Na stvarnost i pamćenje sna
 
Odlazi od nas naša poslednja
Bez pomilovanja prolećem
Ostavlja nas
Tebe mojim pesmama koje više ne čuješ
I mene tvojim rečima
Kojima više ne verujem
 

Mi – Rade Mijatovic

proleca 1999.

Pognute glave mora li tako
gnevom da sudi sila i moc
Da li smo sami hteli ovako
il samo sobom morade doc

Likove prave u vreme krivo
stapamo s nadom u jedan lik
Zaglavljeni u blato zivo
sirimo zene u divlji krik

Nemi smo dokle dopiru reci
od ljudskog roda prognani svi
U nama zrno istine jeci
sa njim u ognju gorimo mi

Gledamo se sumraci isti
mozdane bore brisu se sve
Odabrani smo za pokor cisti
i tudjih greha kajanje

Iz svezih jama iz smutnih dana
pokulja magla i zamre glas
Okove nove od starih rana
skovase deca pakla za nas

Zbijmo se za to u svice zute
u sveti vecni plameni znak
rasplamsajmo se u baklje ljute
i nek se sprzi gubavi mrak

Pa kada zore pravde zarude
i demon klone jer vide bog
Dela ce njemu sama da sude
sazezuc klicu semena tog

 

ONE LIVADE -2 – Slobodan Jevremović

One livade mirisnih trava
iz prošlosti vratile ponovo sreću
i cvrkutom života iz zaborava
kroz zrake sunca u nežne snove
radosno pozvale dolaske ove
iz mojih snova i jave moje
da vratim se tamo na poznate pute,
na iste livade mirisnih trava,
bez ikada, bez nekada,
zaborava.

I zato želim, sa tobom hoću,
povratke naše neću da brojim,
ja tamo jesam i kada nisam,
kao kad tu si i kada nisi,
i budan sanjam livade naše
onih mirisa tebe i mene
i samo sa tobom ja tamo jesam
kada danas jeste i juče
u vremenu kome ne dam samoću,
livade mirišem i s’ tobom sanjam,
i zato želim,
i zato hoću…

(Bgd, 26. Mart 2018)

МИЛОСРДНИ АНЂЕО – Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

© Драгојло Јовић

 

 

ONE LIVADE – Slobodan Jevremović

Hoću da ponovo odem
na livade one moga detinjstva
gde putevi dugi bliski su bili
tamo smo srećno zajedno snili
bez osama, bez onih težina, boli,
gde budan sanjam i sanjiv te volim,
na livade one ti mene vrati
da spavam i snijem te mirise sreće
na tepihu trave zelenih vlati.

Hoću ponovo da odemo tamo
gde rastu kaćuni na vlažnoj travi,
gde jaglaci požute brda a ptice se bude
i cvrkuti svuda upletu tišinu
sa muzikom sreće i mira prirode
tamo, na zelenom moga detinjstva.

Hoću da ponovo odem,
sa tobom …

(Bgd, 25.mart 2018)

Limb-Milena Jasovic

Počelo je da me susreće
Na daljinama dovoljno velikim
Da moje tlo pod tvojim nogama se ne obrušava
U teškim rečima koje su padale po nekim starim
Prkosnim tišinama
Tek kad sam pomislila da je gotovo
Iz srca stihije materijalizovano
Začeće novog vremena koje je ono staro
Po svome liku ludo porodilo
I sad mi svake noći šapuće da me uspava
I svako jutro budi da ne propustim
Sve tvoje dane u mojim datumima
I tvoje trenutke u mojim kalendarima
Znas li koliko te ima?
I kad te nema?
U prvoj postojbini života
Koja me toga dana ljubila po tabanima
U talasima
Po rubovima elipse rastočene
Sa bezoblačnog neba
Na dno okeana
U pesku koji je kroz prste padao
Na orijentalnu maramu sa romboidima
U retkom imenu stare kafane
Istom ko naše reči za prepoznavanje
Na komodi gde nepročitane stranice
Mešine “Tišine” pod svetlom “Magle i mesečine”
Zovu na čitanje
Prošlo je vremena
Taman toliko da više niko
Nas dvoje ne pomene u istoj priči
I onda pojaviš se u liku čoveka
Kroz hodnike moje svakodnevice
Što ti po svakom pokretu liči
Što na tvoj rodjendan
Slavi svoj dan rodjenja
Pa krene po svome talas panike
Isto lice, glas i kosa po čelu rasuta
I isti pogled lomi se poput talasa
O moje stene
Blago se smeši
Dok razbijam porculanske šolje
Svuda po podu
I kaže Hej biće bolje
Sve je u redu
A da i ne zna zašto me teši
Ne usudjujem se da ga oslovim
Dok golim rukama krhotine
Skuplja u kutku sobe
Da se ne bih posekla
O mali obezoblicen mozaik
Preslikan onim iz nutrine
Sred bezobličja vode
I prosutog čaja
Pruža mi ruku i ode
I kisne u istom onom kaputu
U kom sam tebe ispratila
Kad me hipnotisala tačka bez dna
U kojoj horizont se otkopčava
Svetlost ukroćena zvukom
Odlazećih koraka
I ne čudi me više
Ta aprilska simfonija poznatih miomirisa
Niotkuda
Što smenu dana i noći diriguju
Kroz panoramu živih sećanja
Čudi me čemu sva ova usputna čuda
Koja me, a da ja neću, drže u limbu zatočenu

Spiritus movens

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

Skoro bez i jedne mrvice hrane
sve ove duge preduge dane
i bez ikakve opravdanosti jasne
ona je sve veća veća i veća
umjesto da uvene da stane
da zgasne…

Ovo što kod mene u duši gori
svijet bi novi moglo da stvori
ili postojeći da razruši…
Lijepo mi je sa ovim žarom hodati
ispod dubokog toplog neba
na oblaku sa uspomenom starom
prisustvo mi tvoje skoro i ne treba…

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

U glavi te imam dušom te snivam
smiješ se srećna
strpljivo do naše obale plivam
svjedočim…
spiritus movens
ljubav je vječna!

NEDOSTAJEŠ

posvećeno, priredio D. Ivanović

Nedostaješ …
Ali si uvek u mislima ;
Razdvoji nas daljina
a opet si tu, boraviš
u neistraženim okvirima ,
trenucima nespokoja, nezaborava …
Nikad ne dođu reči, same od sebe
već kroz razgovore sa tobom.
Iako te nema, postojiš u savršenim oblicima.

Godine su prošle,
pusti dani se nižu;
Molim te, jednom kad se pojaviš
u beskrajnim tragovima prostora,
iza lavirinata, svetlosnih prolaza,
nevidljivih mlečnih staza,
pored mene ostani zauvek ;
Dok u večnosti gledam tvoj lik ,
da mi duša ne bude prazna.

Nedostaješ …

Светски дан поезије 21. 3.2018. – ПоезијаСРБ

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, је са три поетска програма обележило Светски дан поезије. Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм света; али и ”давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима” (извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана).

На сам дан, 21 3. 2018. године у Основној школи „Бранко Радичевић“ у Бивољу одржан је сусрет чланова овог одружења са ученицима ове шкoлe. Песници Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мића Живановић, Драгиша Павловић Расински Даница Рајковић, Мирко Стојадиновић и Саша Милетић говорили су своју поезију и афоризме. Претходно су са директорком шкoлe Драганом Иванковић попили кафу и разговарали о будућој сарадњи.

Касније, у току истог дана, Сусретом песника у холу Дома синдиката који се налази у самом центру Крушевца, испред слике Милића од Мачве, Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је у сарадњи са Пословним центром Крушевац, обележило Светски дан поезије у 17:00 сати. Песници Мирослав Мића Живановић, Љубодраг Обрадовић, Драган Тодосијевић, Добринка Почековац, Градимир Карајовић, Стефан Кнежевић, Драгослав Мирковић, афористичар Михајло Ћирковић и сликар Живорад Милановић Маки су попили кафу, и изговорили стихове у част поезије. Сликар Живорад Милановић Маки је говорио о сликару Милићу од Мачве испред чије су слике “Обретење Лазарево” песници говорили своју поезију. Председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Љубодраг Обрадовић је изговорио своју песму “ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ” Милићу у част.

А предходног дана, 20. 3.2018. године у 18:00 сати у Крушевачком позоришту, уочи Светског дана поезије, одржана је промоција књиге Горана Минића РАСПРОДАЈА ОСМЕХА. О књизи су говорили Мића Живановић и Светлана Ђурђевић – рецензенти књиге, а поезију из књиге читали су поред аутора и Далибор Ђокић и Мирко Стојадиновић. Своје импресије о стваралаштву Горана Минића изговорио је Љубиша Бата Ђидић. Водитељи промоције били су мр Душка Ерић и Љубодраг Обрадовић, а за музички тренутак постарала се Марија Вујић на клавиру… После промоције, одржана су традиционална “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ”, а своју поезију говорили су присутни песници: Добринка Почековац, Далибор Ђокић, Драгиша Павловић Расински, Јована Марковић, Никола Стојановић, Драгослав Мирковић, Живота Трифуновић, Градимир Карајовић, Михајло Ћирковић, Стефан Кнежевић, Јованка Владић, Мира Смиљанић, Дејан Петровић Кенац и Љубодраг Обрадовић.

Тако је, са три поетска програма, Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, обележило Светски дан поезије и показало да се поезијом треба борити за бољи свет.


Обретење Лазарево – Милић од Мачве

ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ

Милићу од Мачве

Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања.
У бескрај одвезоше га небеске чезе,
са судбином нема погађања!

Сад небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а за Косово брине,
колоне прогнаних у мислима гнезди,
дух генија кад му рај врата одшкрине!

Најбоље сања и никад се не умори,
као звезде далеке жеље му трепере.
Силнике никад осмехом не соколи,
све док Србија кожу на шиљак бере!

Еј Милићу, од Мачве поносне,
душа ти у Крушевцу нађе смирај.
Сад слике што их занос донесе
у нас луче неизбрисив сјај!

Тиха ватра сад разумом клија,
светли видик у раму прошлости.
Вечност ће истином да опија
сваког ко те у срцу угости!

Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи…
Нас овде и бескрај горе греје твоје дело!
Вечност сад из слика твојих зрачи!

© Љубодраг Обрадовић

Љубодраг Обрадовић и Мирослав Живановић

Директорка ОШ „Бранко Радичевић“ у Крушевцу Драгана Иванковић
Nastavi sa čitanjem “Светски дан поезије 21. 3.2018. — ПоезијаСРБ”

Драгиша Павловић Расински добио награду за животно дело, а Милија Вуковић титулу Витез од Чарапаније

Златна кацига: Награда за животно дело Драгиши Павловићу Расинском, Витез од Чарапаније – Милија Вуковић

Савет Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига“ једногласно је одлучио да награда за животно дело на 26. Фестивалу припадне Драгиши Павловићу- Расинском, док ће титулу Витеза од Чарапаније – Сер Харди, понети првак крушевачког глумишта, Милија Вуковић

Драгиша Павловић Расински био је и једини кандидат предложен од стране Уметничког већа Фестивала за награду за животно дело, а у образложењу је наведено да му се ово признање додељује за немерљив допринос Фестивалу кроз своје културно ангажовање и чак једанаест награда освојених на Фестивалу.

 Подсећамо да су Драгишу Павловића Расинског за ово престижну награду предложили и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и неформално удружење ЧАК – Чарапански афористички клуб. Текст предлога прочитајте на линку или на крају овог текста.

 

Драгиша Павловић Расински

Од пет предлога Уметничког већа Фестивала, Савет, коме је председавала заменица градоначелнице, Весна Лазаревић, одлучио је да титулу „Витез од чарапаније- Сер Харди“ понесе Милија Вуковић, првак Крушевачког позоришта, који је, како се наводи у образложењу, име Крушевца витешки проносио широм наше земље и света.

 

Милија Вуковић

Свечана додела награда биће одржана 1. априла у Крушевачком позоришту, на завршној вечери Међународног Фестивала хумора и сатире „Златна кацига“.

ТЕКСТ ПРЕДЛОГА ЗА Драгишу Павловића

У току програма НОСТАЛГИЈА (која је одржана 17.01.2018. у Клубу КЦК) прочитан је предлог Чарапанско афористичког клуба – ЧАК и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу да Драгиша Павловић Расински добије награду за животно дело у оквиру фестивала Златна кацига који ће се одржати 1. априла 2018. години. Nastavi sa čitanjem “Драгиша Павловић Расински добио награду за животно дело, а Милија Вуковић титулу Витез од Чарапаније”

Mucna Tisina

Dugo sad s’tisinom
Trazim odgovor bucan
Zatvorena su vrata s’milinom
Ostatak mene je mucan
Sam,a soba ko soba
Ume da priblizi zvuke
Pusta kutija koba
Docarava muke

Zgrabili me brsljeni
Crna suma njene oci
Dusa i srce su otudjeni
Izgubljeni u noci
Dolazi da odvede
Onaj los san sto javom preti
Da je sanjam da me povede
Na svoj pakao da me seti

Dobro ja i lose ja
Podela su duse
Ne vide se dimne granice
Oko kojih se osecaji guse
Nove lutke su u glavi
Svrsen cin pogled prati zavesu
Sumnja pobedu slavi
Nesigurno srce je u kavezu

Magnovenje – Sanja Popić

Sećam se,
Sedim za stolom i mažem lak,
Crvena mrlja širi se po mom prstu,
Podižem glavu, ne smem da ti kažem.
Ti mi istom merom uzvraćaš pogled,
U čudu, plave ti oči napukle od zaprepašćenja.
Istovremeno, tihim glasom govorimo Déjà vu.
Ulica se okreće, kažu mi da kraj sveta još nije došao
a zašto onda osećam pucanje tla pod nogama?
I zašto u svim ljudima na ulici prepoznajem sebe?
Odmahujem glavom, oči su mi zamagljene od suza.
Ti mi kažeš, daj da pogledam, ne stidi se, to je samo mušica.
Ja ti se prepuštam i smejem se,
Kao dete u majčinom krilu,
Sigurna u dubinama plave boje,
Ili zelene…
Opet u meni daltonista plete mrežu.
Zelene su, znam taj spokoj.
Nije ni važno.
Opet se prisećam našeg prvog susreta,
Oslovljavaš me mojim imenom,
A ja se pitam odakle ga znaš.
Onda te prepoznam,
Putovali smo između zvezda,
Ti i ja, bili smo jedno,
A sad, stranci koji se ne sećaju svog pređašnjeg oblika.

CRVENO- Nena Miljanović

Bojom bola nebo
Bojom pretnje mesec
U meni
Crvena Luna di Chiaro
Rađa se i raste
Sa rubinski koturom nad horizontom
Raste strah
Javi se
Zvukom glasa razbij ga
Daj mi
Jučešnju reč za udah
Biću
Disaću
Gušim se pod crvenim mesecom
Rečju
Učini da bude srbrno zveckav i beo
Kao moja prva Bela pesma o tebi

Bojim se (sebe)
Tišina je
Crveno je
U panici
Gluva kao bivša ljubav
Čuću iz sebe pogrešne note
Pogrešnom ću po njima pesmu
Kajaću se
Kasno
Javi se

Zanat-Vlada Ilić

Na buvljaku prodajem stare stvari,od braće Roma učim zanat.Nekad sam radeo u zanatskoj firmi,al’sada koristim drugi alat.Kad stomak počne svoju ariju,čast i ponos baciš u ćošak.Od ovakvih kao ja možeš da napraviš armiju ,što su na radnju stavili vosak.Ustajem zorom pakujem stvari,u zapećak bacam sve vrline.Vetar fijuče al ne mari,ima kupaca za starine

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 494 495 496 Next