ПРОБУДИ ЗОРУ – Драгојло Јовић

ПРОБУДИ ЗОРУ

Србине брате пробуди зору,
Па крени у њиву што је у корову,
Заори бразду у земљу нашу,
Обради је нежно ко најлепшу снашу.

И не хули на Бога и не љути време,
Што ти на леђима остаде бреме,
Да прадедовско огњиште чуваш,
Наслеђено браниш од злотвора сачуваш.

Сачувај у недрима ватру сељака,
И снагу Вука у телу горштака,
Још једном рукаве брате засучи,
Дланове пљуни па шуму крчи.

Тамо где некад била је бразда,
Сад више ни стазе за пролаз нема,
Све се урушило и са земљом срасло,
Најлепше воћке шибље је обрасло.

Знам да можеш, а знам и да хоћеш,
Да знојавим челом и снагом целом,
Огњишту своме ватру повратиш,
Икону славску златом позлатиш.

За тебе ноћас стихове пишем,
За Васкрс села живим и дишем,
И зором сваком Богу се молим,
Селу се враћај Геџо Србине,
Тамо је све наше и све што волим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60174

19 Ђурђевдански књижевни конкурс – Књижевно друштво „Раде Драинац“ и КОП


Књижевно друштво „Раде Драинац

и КОП

Расписују

19 Ђурђевдански књижевни конкурс

За циклус песама
Пет прича
Двадесет афоризама

Право учешћа имају људи до навршених 30 година
Радове слати на: domkulturepkprogrami@gmail.com
Радове писати  (Times New Roman 14) и потписати ћирилицом, пуним
именом и презименом, навести: године, адресу и број телефона,
Рок слања радова, 26. април 2019.,

Прва три рада биће награђена!

Прва награда је летовање на плавом Јадрану!

Погледајте оригинални текст конкурса

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60171

NOĆ NE ZNA ŠTA JE JUTRO – Dejan Ivanović

Plašila me noć koje se ne sećam
ili se ne poznajemo dovoljno.
Njena tragična nadmoć i posebnost,

taman se dogodi; da mračne faze
prikrivam sanjarenjem, dubokim
disanjem i motivišućim rečima .

Kako ću smoći snage da prestanem
sa ovim pisanjem
na kolenima?

Kažeš jutro, ali
ja ne znam šta je jutro.
Poželiš mi laku noć a ja pišem još,

malo, ma samo još malo;
dobro, ako već ideš, idi
ali prerano odlaziš u tu noć, duboko

da joj se bestidno predaješ …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60169

EH DA MI JE – Milovan Petrović

Eh da mi je da ponovo sanjam
iste one odsanjane snove
što me davno budiše u zoru
dok slavuji svoje pesmu poje.

Eh da mi je da ponovo vidim
ista ona brda i doline
šapat vetra u kosi da čujem
na poljima moje domovine.

Eh da mi je samo da se vratim
na trenutak bar u snove svoje
pa da čujem dal’ slavuji i sad
iste pesme u svitanje poje.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60165

Дамама у част поезија за 8 март 2019. – Ћићевац и Крушевац

Pogledajte slike na Fejsbuku

У Дому СПС-а у Ћићевцу, 8 марта 2019. године у 17:00 сати, организован је традиционалан коктел за даме уз одличну поезију песника из Крушевца, Ћуприје, Параћина и Ћићевца и савршену музику музичара из Ћићевца. Организацију целе манифестације на својим плећима изнео је општински одбор СПС-а из Ћићевца и његов председник Боривије Бора Видојковић… Запажен наступ на овој манифестацији имали су чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу који су говорили своје стихове и то: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мирослав Мића Живановић и Ратко Тодосијевић Баћа. Из Ћуприје су наступили: Борисав Бора Благојевић, Живорад Милетић, Томислав Марјановић, а са њима је био и Зоран Марјановић из Параћина. Посебне аплаузе бројне публике побрао је једини присутни песник из Ћићевца, иначе домаћин овог изузетног програма Боривоје Бора Видојковић… Некадашњи победник „Прве хармонике Југославије“ у Соко Бањи Мирослав Стаменковић Линда свирао је на хармоници, заједно са својим унуком Ђорђем, а на фрули је свирао Томица Недељковић из Плочника.

 

Нешто раније, у  попoдневним часовима, 8. марта 2019. године у 16:00 сати, у Градском одбору СПС Крушевац, организован је пријем за чланице Социјалистичке партије Србије на коме им је председник ГО Владимир Тасић честитао 8 март – Дан жена. У част дана жена једна од најактивнијих чланова СПС Мирјана Бутковић, приредила је простору Градског одбора СПС Крушевац изложбу лутака које сама израђује по сопстевним креацијама. Дамама су своје стихове посвећене женама поклонили крушевачки песници Љубодраг Обрадовић, Ратко Тодосијевић Баћа и Мирослав Мића Живановић. На крају програма приређен је пригодни коктел, а дамама је Горан Ћирић, секретар ГО СПС-а Крушевац уручио пригодне поклоне…
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60159

5 песама – Андреја и Ђорђе Врањеш

ЗАБОРАВ

Не обилази градове без река,
то је као да обилазиш станове без књига,
као да пролазиш улицама без жагора,
градови који немају реку немају  никакав излаз,
у таквим градовима залазак Сунца изгледа као шала,
превара за око.
Посетио сам једном један такав град,
из њега сам отишао празан,
за слободу сусретања,
отишао сам уморан од празнине,
доћи у град који нема реку је толико промашено,
као волети жену без осмеха,
посетио сам једном један такав град,
када сам из њега изашао,
заборавио см његово име.

ВИШАК

Кад касно схватиш закасниш,
кад на време схватиш,
можеш без радости остати,
награђени су они који никада не схвате,
њима је време вишак у простору среће.

КАКО СТИХОВИ ПЕСНИКЕ ПРЕПОЗНАЈУ    

сестричини- Јулији

,

Ако можеш угледати радост ватре,
ако препознајеш старост као замор,
ако се заљубиш у невидљиво,
у невољама ако запажаш сличности,
ако у еху чујеш продужену утеху,
ако пред силом у светло се склањаш,
ако можеш на време да приметиш,
биће ти јасно како стихови песнике препознају.

РАДОСНЕ  ЛЕПОТЕ

другу Панђулету

Између мене и тебе,
између нас,
постоји мали јаз,
којег прескочи и буба мала,
ја и ти смо лихт и тегет плава,
истог зова исти везник,
радосне лепоте,
сликар и песник.

© Андреја Ђ. Врањеш

ЖЕНА

На праг моје осамљености,
долази сваке ноћи двогласна,
као да је сестра вјетровима.

По дану ме прогоне очи,
које је виде свукуд засијану.

Зашто ми снове рачунаш у радно вријеме?
кад ти је јасно да у касне сате,
у посјету примам једино забораве.

© Ђорђе Врањеш

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60156

SVETLO SVICA-Miroslav Krnjeta

Kako sam strašno pao
niz obraz suza pada,
ne mogu da ustanem
zbog rana i jada.
Ležim gledam u plafon
ne želim druga ni voljene,
muke lete iznad mene
nadvijaju se crne sene,
zbog duše slomljene.
Misli mi ne daju mir
briga um pritiska,
nemir dušu bode,
tonem u duboki vir
povlače me tamne vode.

Duboka me ščepala kriza
sve me više nagriza,
borim se da izađem iz kuće
postaje nepodnošljivo vruće.
Šetam gušim se od straha
osećam tlo mi izmiče
ostajem bez daha.
Prolazi vreme,pada noć,
ljudi prolaze pored mene,
koga da pitam za pomoć
svi oni nose svoje breme.
U trenutku nateže krize,
ugledah pored puta
malo svetlo koje luta,
mali svitac leti meni
nikuda ne žuri.
Baš sada da naleti na mene,
potpuno smo sami
oseća život u meni vene,
on me noćas razume u tami.
Veći sam od svica
ali izgubio sam svetlo
a on mali tako snažno blica.
Kako mala stvar
malo božije stvorenje,
vrati čoveku žar
probudi želju za spasenje.

Mala iskrica u noći
šapuće da ima pomoći.
Gledam u zvezde
osećam izlazim iz dubine
noćas neko o meni brine.
Nisam potonuo ipak života ima
osećam te gospode,
ti si nade nadolazeća plima.
Nestaje umna tamnica,
hvala ti bože što si poslao svetlo
kroz malenoga svica.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60152

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА РАТНУ ПОЕЗИЈУ – “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”

Данас, 15. 4.2019. године, испод Јасичког моста на Западној Морави, на сплаву “Стари Извор” у Јасици одржана је манифестација “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”. НА манифестацији су своју поезију говорили: Данијела Јевремовић, Љубица Петковић, Драгојло Јовић, Живојин Манојловић, Градимир Карајовић, Сабах Ал-Зубеиди, Борисав Благојевић, Надица Илић, Зорица Милошевић, Миган Глигоријевић, Милка Ижогин, Вељко Стамболија, Живота Трифуновић, Весна Михајловић, Драгиша Павловић Расински, Жика Михајловић Киста, Мића Живановић, мр Ратко Тодосијевић Баћа, Љубодраг Обрадовић и Хаџи Иван Милановић.

Ова манифестација и конкурс су, заправо, спомен сећање на 20 година од бомбардовања Јасичког моста преко Западне Мораве који из Крушевца води ка капији Шумадије. Мост је бомбардован од НАТО бомбардера 15. априла 1999. године.

На дан бомбардовања, 15 априла 2019. године у 18:00 сати, су испод моста на сплаву “Стари Извор” у Јасици проглашени победници конкурса. По мишљењу жирија: Љубодраг Обрадовић, Миролслав Мића Живановић, Ратко Баћа Тодосијевић и прота јасички хаџи Иван Милановић, победници конкурса су:

  1. Драгојло Јовић
  2. Мирко Стојадиновић
  3. Љубица Петковић

Јавну похвалу за допринос родољубивој поезији добили су:

  • Милутин Попадић
  • Данијела Јевремовић
  • Милош Марјановић
  • Велика Томић
Сви други учесници на конкурсу се добили захвалнице за учешће на конкурсу. Добитници који ниси могли да присуствују уручивању награда послаћемо награде и дипломе  и захвалнице у дигиталној форми у PDF-у на њихов Емаил, уколико то добитници затраже на мејл: morava@poezija.rs

 


Учесници манифестације “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”
Прота јасички хаџи Иван Милановић – домаћин манифестације


Победник конкурса Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог
детета.


“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори, да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

© Драгојло Јовић


Друго место освојио је Мирко Стојадиновић

МИЛОСРДНЕ ДУШЕ

Завранило небо са запада.
Светло дана врано зацрнило.
У црнилу приштом да опусте
И све живо земљом саставило.

Пиште душе невинога рода.
Од црнила не могу се спасти.
Из црнила авети се роје.
Светлу дугу црном да обоје.

На авети маске од џелата.
Челенке им сакривају лице.
Умислили да милошћу зраче.
Крв да пију као пијавице.

Ударају авети и але.
Криком црним уграбљују душе,
И нејачи нерођеном чеду,
У злокоби све би да угуше.

Црне але све би и да сруше.
И да сравне све што равно није.
Све под маском да самилост сеју,
Иза маске лице им се крије.

Право лице тих „анђела“ с неба
Крваве им очи а и крила.
И не хају на плач и на лелек,
Ни нејачи што их мајка свила.

На уснама тих страдалних душа,
Страх и патња, а срца се чуде.
Што „анђели“ смрт и патњу сеју?
Зашто? Зашто? Зар је то за људе?

© Мирко Стојадиновић


Љубица Петковић је освојила треће место

ПО ИМЕНУ ЈОВ

Разговор са духовником 1999.
свештенику Д. В.

Све нестаје у пепелу и праху
витлају опасни вртлози вирова
обузима хладно у мраку и страху!
-Присети се Књиге о страдању Јова.

Бесмисао прети, у безнађе веже
гори нам кућа од јаве и снова,
сечиво љуто болом срце реже!
-Пригни главу мољењу праведника Јова.

Нико не утире поток горких суза,
ни одјека нема вапијућег зова!
-Приђи тихо древном човеку из Уза,
поучи се вером праведнога Јова.

Ничега нема, до молитве из уста,
у празном умире утрнули зов!
-Као задња одбрана од невидела густа
са тобом моли човек по имену Јов.

© Љубица Петковић


Данијела Јевремовић је добила похвалу за допринос родољубивој поезији

Милосрдни анђео

Двадесет година прође
како на наше небо
‘’Милосрдни анђео’’ дође, 
како угледах и запамтих
његове паклене очи
усред црне, злослутне ноћи
и његове челичне руке,
 време још једне српске муке.
Како су на моју земљу
падале бомбе и ракете,
а људи на мостовима,
пијацама и у возовима
били несрећне мете.

Двадесет година,
а рана још боли
и срце се Богу
за опрост моли.
Рана због сина
пробуђеног из мирног сна,
у очима ми слика та
и она сабласна тишина,
док се не чује звук сирена.
Безбрижно детињство
нестаде као дашак трена,
збох мајчине сузе
и очевог одласка у рат,
због питања кад ће му доћи
и у који сат,
јер хтео би и он
тако мали поћи
да га нађе, да му каже
да му недостаје,
да и он пушку носи
и са оцем се поноси.

Двадесет година,
а не могу да заборавим
на ноши Милицу,
анђеоску сузицу,
и сву децу и све старе,
све војнике, мајчине дике
што им сада љубе
споменик и слике,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Знам, судиће им неко други,
Бог све види и све чује,
ал’ отровом душа
се не лечи, већ трује.
Моје није да им судим,
већ да будем бољи човек
то се трудим,
и да памтим своје претке,
све хероје и јунаке
к’о бисере ретке.
И да волим земљу своју,
колевку и браћу моју,
часно име цара Лазара
у томе је наша снага,
наш крст и наша вера.

Да опростим могу,

хоћу и мораћу,
због свог мира,
не из хира.
Душа само љубављу
срце дира
и најлепшу мелодију свира,
песму опроштаја
 и вечног смираја.


© Данијела Јевремовић
Испод обновљеног моста у Јасици: Љубодраг Обрадовић,
Борисав Благојевић и Сабах Ал-Зубеиди

Slike na Fejsbuku

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60142

Срећан 8 март – ЖЕНА – Љубодраг Обрадовић

ЖЕНА

Жена је суза распукла
у освит јутра, са телом
сазданим да пламти.
Жена је река која не пресушује,
вечно лепа и вечно млада,
увек нуди оно
што не може дати.

Жена је драгуљ блистав,

насмејани отров слатки,
вечна тајна
и сјајни заборав,
у ноћима врелим
и кратким.

© Љубодраг Обрадовић

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60136

Ne vraćaj me na čekanja

Ne znam, možda je teško shvatiti
koliko su čekanja tihi otrovi
možda je teško razumjeti
kako je lako čekajući živ umrijeti.

Doista ne znam, od onih sam
koji su upoznali dvorane čekanja
i široke hodnike tihih nadanja
i njih, njih razumijem.

Možda ćeš, ako i sam kročiš
tim istim dvoranama i hodnicima
moći da razumiješ što smatram
da je beščutno srce tvoje.

Ne razumijemo se, nismo iste cipele nosili
i tome se ne čudim više
ali te molim, ne, preklinjem te
ne vraćaj me više nikad na čekanje.

© Nevenka Savić Alispahić

( 2017. )

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60131

Dan bez čekanja

Osvane dan kada se više ništa ne čeka
dan u kojem je sve kristalno jasno
i spreman si da živiš umjesto što čekaš
baš ovaj tren, baš sad
jer onaj od maloprije je već postao prošlost
a onaj što dolazi, može i da ne dođe.

Osvane dan kad pobacaš stare kapute
pocijepaš brižljivo čuvane
požutjele karte s davnog putovanja
i one ulaznice iz onog bioskopa
u koji odavno ni ne zaviruješ.

Osvane dan kad pred sobom stvoriš
ogromno brdo pocijepanih uspomena
uzmeš kutiju starih, s razlogom čuvanih šibica
izvučeš jednu, zapališ, kutiju dodaš gomili
koju zatim potpališ šibicom koja već peče prste.

Brzo, sve što je izgledalo neprolazno
sve što je djelovalo kao znak za čekanje,
čekanje ničega,
brzo, vrlo brzo, halapljivi plamen pretvori u pepeo
i nema ga mnogo, šačica tek, dječija.

Prospeš pepeo u vjetar, okreneš se i odeš
u ovaj tu i sad tren
u ovo sigurno između u kojem je sve moguće
i sve nemoguće
i živiš,
i dišeš,
i rizikuješ,
ali se ne vraćaš, ne čekaš i ne mučiš sebe
pravdajući se vječnošću.

Vječnost, to je za rijetke,
i ne bira ih čovjek, bira ih vječnost sama.

Osvane dan kad prihvatiš ono što i znaš,
tren koji je upravo prošao, ne vraća se
taman ga dovijeka čekao
dovijeka gledao u vrata koja se ne otvaraju
razmišljajući kako će baš sutra da se otvore
i na njima se pojaviti čekano.

Prošli tren, sigurno neće otvoriti vrata.
a sutrašnji, znaću tek sutra, čemu ga čekati
ako treba da dođe to što bi se čekalo
u tom sutra što dolazi, ili ne dolazi,
uzalud je sad sanjati i uzalud je ubiti trenutak
zarad nesigurnog čekanja nečega što
i može i ne mora, i ne može i moglo bi
da se dogodi.

I nisi manje sanjar, i nisi manje čovjek
samo se probudiš i znaš – čekao ne čekao
sviću nova jutra, nove se zore na istoku bude
sa nama ili bez nas, rijeka proteče svoj put
vjetar ispiše svoje priče dok ih vrijeme čuva
gledajući kako kraj njega život promiče.

Jednom je negdje rekao neko;
“čekanje bi ubilo sanjara”
vjerujem da je rečeno od nekog negdje nekad
čuo, zabilježio i naučio da samo budala
dovijeka čeka ono što prođe ili ono što treba da dođe.

Osvanu jutra, osvane dan
sa njim se probudi isti lik, ista budala
isti sanjar i ista luda
jedino ništa i nikog ne čeka više
baci pogled na najmilije oči
jedino njih sa sobom nosi
u ovom trenu u ovom sada
a sutra, sutra ko zna, o tome ću
kad ponovo bude sada.

Adio sad, možda se opet sretnemo nekad
a da se nismo nigdje čekali nikad.

© Nevenka Savić Alispahić
( 2015.)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60129

Testament – Nenad Đekić

Sve svoje ostavljam zemlji
u koju sam nekad samo se kleo.
Sve svoje, ostavljam jadu,
koji me uze kad tebe sam sreo.

Moje će telo da bude hrana
nekome cvetu što cveta,žut.
Moje će meso da bude snaga,
tom bednom crvu što traži put.

To oko moje, sanjivo plavo,
umesto vrana nek vadi žud,
da još jednom ugleda lice
Anđela zbog kog, bio sam lud.

Jedino srce ostavljam tebi,
u njemu uvek imaćeš dom,
jer ti već dugo stanar si njegov,
čuvaj ga, da se ne naseli zlom.

A dušu grešnu, ostavljam sebi
da mogu nekad poleteti s njom.
Da tebi dođem i milujem nežno,
znaćeš da tu sam, al’ zvaćeš me snom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60126

PLAVA SREĆA-Miroslav Krnjeta

Mala plaža velika sreća
sunce miluje dva srca,
more im je ljubav najveća
dva dečaka,dva morska gnjurca.

Na maloj kamenoj plaži
bili su najsrećniji dani,
plava ljubav prijatelj najdraži
detinjstva morski kapetani.

Gledali su brodove
grlili plave talase,
imali iste snove
mirisali more i čemprese.

Lovili su zvezdu sanjalicu
on školjku on puža,
radost i osmeh na licu
more im ruke pruža.

Maštali morske sirene,
kakva radost kad vide brancine,
gledali su pučinu sa stene
privlačile ih nepoznate dubine.

Plaža drugarstva,veseo pogled,
ronili su tražili belog ježa,
slobodni su bili kao galeb
vezani kao ribarska mreža.

Uživali su u morskom raju
igrala se veselo dva brata,
nisu znali da igra dolazi kraju
sve je nestalo u vihoru rata.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60123

Mafijaška ćerka – Miško pločić

Ona ima plave oči
I zove se Taša
Tako blaga, tako mila
A ćerka mafijaša…

Mafijaška ćerka
Ćerka kralja kokaina
Prava je šteta
Jer je tako fina…

Onako lepa, tako slatka
A mafijaška kći
Njenog oca svi sr plaše
Plaše ga se svi…

I ja ae plašim
Ali volim Tašu
Voleo bih da je otmem ocu mafijašu…

Kad me sretne
Osmehne se blago
Ja sam onda srećan
I postane mi drago

Tako slatka tako lepa
Mafijaška ćerka
Neće moći ona s ocem
Da ostane do veka…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60119

Ljubav – Miško pločić

Šta je to ljubav
To je nešto lepo
To je kad se…
Dvoje vole slepo…

To je kad se ljube
Kad se dodiruju usnama
Kad on nije sam
I kad ona nije sama…

Ljubav su poljupci
Nežna milovanja
To je slatka tajna
Uzimanja davanja…

Ljubav je…
Kad se mrse kose
Kad se zaljubljeni
U srcima nose…

Ljubav je najlepše osećanje
To je san snova
Ona stalno izaziva
Drhtanja nova…

I, zato, budite zaljubljeni
Volite jedni druge
Jer ljubav je mnogo lepša
Od tuge…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60116

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 523 524 525 Next

Load more