Hm?

Kolika je cena sreće na tržištu ovih dana?
Plaćaju li izdašno rub osmeha na usni?
Pokrivaju li troškove prevoza do sna?

Broje li svaku grešku iz nehata
Izloženu na transparent da bi te na nju sveli?
Traže li tačku u kojoj se lomiš?

Možeš li ceo da staneš u ram svoje slike
U ogledalu-da se ne podeliš
Na sebe pre i sebe posle svih težnji
Jesu li ispunili očekivanja?

Darujem ušteđevinu od potisnutih čežnji
Šaku klikera staklenca sa plavim u sredini
Razglednice sa putovanja i jednu babušku
Sa počasnog mesta u vitrini

Od uličnog prodavca iz Belgoroda.
Koliko staje poluga od sjaja u očima
Kad se u nepovrat proda?

Trampiš li zemlju za ordenje
Zbog kog rasteš u sopstvenim očima
Ili prodaju u bescenje
Urnu prevaziđenih ideala u ostacima

Kao što talas na obalu će izneti
Trulež što čovek u more baca iz nehaja
Tako i duša teži da se rastereti
i izvadi mačeve s oštricom na oba kraja

Tamo gde plešu bele zastave
Mesto je predaje koje čine
Oni što bestidno nude minut slave
za 28 grama neprocenjive sadržine

 

OKVIRI DODIRA DUŠE – Slobodan Jevremović

Hteo sam tebi veoma pomoći
al’ sada vidim, uopšte ne treba,
jer sama si sve one isplakane suze
smehom radosno i srećno zamenila,
pa onda i ja, pun sreće, uživam
u svetlosti tvoje iskrene duše
i ljubavi jedinstvene, najjače na svetu,
one, daleke al’ ipak mi bliske,
veoma tamo i iskreno ovde,
što snažno zrači jasnom lepotom
iza ogledala naših najlepših okvira,
dodira duše, ljubavi prave,
mila moja…
(Bgd, 08.avg 2017)

(NE) MOGU – Nena Miljanović

 
vratićeš se možda
i biću tu sigurno
samo
ne očekuj ništa
niti bi se meni vratio ti
(onaj koji si mi bio)
niti bih tebe dočekala ja
(ona koja sam ti bila)
ne može se dva puta u istu reku
druge bi to vode bile
mutne i gorke
od svega kroz šta sam tekla
po rastanku
 
ako ponovo dođeš
ne misli da reka života može uzvodno
u nekom sutra
to ne bi bio povratak na početak
niti bi me našao onu negdašnju
svu od ljubavi i stihova o tebi
ne može se umreti od ostavljanja
i oprostiti ti se svoja smrt
čak i da ti je zaboravim
ne mogu ti je zaboraviti
moje pobijene pesme
koje više ne pišem
 
&
 
a možda bi moglo
ako se možda vratiš
mogla bih
mogu
sigurno

NAJBLIŽA DALJINA – Slobodan Jevremović

Tebi, daljino koja si ovde,
snažan zagrljaj dajem ti sada
i ruke ti pružam, i sunce da greje,
pa sve hladne sumnje da ispare tada,
moja najdraža daljino najbliža,
i pogledaj u holu našeg sećanja,
sreća ne stanuje više preko puta,
već samo u nama, i nisi sama,
ovde si sa mnom, daljino najbliža,
mila carice mojih snova,
ti vidiš sada, ljubavi moja,
ovde si, zajedno,
blizina srećna,
blizina sada
i najbliža nada…
(Bgd, 07.avg.2017)

Мило моје – Богдан Јевтић

Крадеш ми сан,
ноћима не спавам,
крадеш ми и дан
а још сам сам,
љубави тебе чекам.

Дани су светлији
на небу звезде бројније
јави се мило моје.

Где си сада ти
искрена љубави,
не могу те у бајци
само тражити.
Ја сам увек ту
као путник на перону,
чекајући вољену.

Дани су светлији,
на небу звезде бројније
Волим те мило моје.

Хајде се осмели,
према мени крени,
направи корак, два,
за тебе живим ја.
Стрпљиво те чекам
да се појавиш из сна.

© Богдан Јевтић

TVOJA SLIKA – Slobodan Jevremović

Nisu to više sećanja naša,
priče do kasno dok mesec sja jasno,
lepote zvezda nit’ presahle nisu,
pa mirisna livada tih cvetova puna,
a senica skakuće kraj svakog žbuna,
već stvarnost to je, okolo, svuda,
kad juče je odmah postalo sada,
i više nije i neće k’o pre
da jesi ovde, a nisi, k’o tada,
jer slika tvoja mi kaže i gleda,
spokoj mi donosi duboko u duši
i vraća mi snagu svakog trenutka
da čekam te sada i čekam te sutra.

I ne seća ljubav, već nju sad donosi,
pa onda te milujem i ovde vidim,
i volim te puno, i gledam te puno,
sada, kraj mene, ona je divna,
najlepša od svih drugih, čuvanih,
onih,
tvoja slika…

(Bgd, 04.avg.2017)

Vreme posle vremena

 

Vreme se vremenom ne vrati

Retko ti pruži odgovore

Nešto drugačiji san

I tako poznata slika

Kad stojiš postojan na utočištu grešnika

 

Jednom kad nestanu oči koje govore

Smisao tuđeg jezika nikada nećeš prepoznati

 

Toliko ljudi u kojima strah se krije

Drugima sude kada u njima sebe prepoznaju

Pa nije važno kako

Sve dok još negde opstaju

Držeći se za slamku sopstvene iluzije

 

U svim tvojim licima led ti mrzne osmeh

Kad pretočiš srce u čašu bez dna

Ispij je ili daj nekom da je ispije

To od čega strepiš tako ništavno je

 

Jednom kad pogledaš smrti u oči

Sledeći put će uvek skretati pogled

 

Samo onih laži treba da se bojiš

Kojima se pravdaš za loše odluke

U to ime čašu podižu visoko

Ruke što te grle dokle god postojiš

MOŽDA TI NISAM – Slobodan Jevremović

Ipak se pitam, u duši se čitam,
možda ti nisam pokazao ljubav,
možda ne dovoljno tvoj bio jesam,
možda ne umem, il’ možda ne znam,
koliko volim tebe to duša zna;
i dodir tvoj meni je dovoljan,
tim pogledom plavim sasvim zadovoljan,
i zagrljaj tvoj, najjači na svetu,
kao da grli celu planetu,
donosi srećne časove nove,
osećaj tebe, najdraže tebe,
u zlato pretvara sekunde ove,
u ljubavi izliven medaljon istine,
za nas.

I onda ne znam, a ti mi sudi,
da li sam dovoljan, iskrena budi,
jer svu znanu ljubav iz duše svoje
tebi sam dao, sunašce moje,
za tebe samo, vilo daljina,
ljubavi moja, sad snenih blizina,
vilo najdraža,
mila moja…

(Bgd, 01.Avg. 2017)

ЦРВЕНО ИЛИ ЦРНО – Љубодраг Обрадовић

 

ЦРВЕНО ИЛИ ЦРНО

Јовану Дашићу

Ново је доба,
све се тако брзо мења!
Зашто и ти полетео не би?
Тај рулет, црвено или црно,
окреће се и у теби.

Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!
Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.

Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?

Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.

Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!

Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том броду,
али укрцати се мораш.

Обуј чизме црне,
обуци кожно одело
и кад ти срце утрне,
гас стисни смело.

Harley Davidson Cosmic Starship
нек се пропне,
провалије нек избледе.
Судбину кроте они,
који своје срце следе.

Окрени се око себе:
Са сновима пустим
живот ти у тачку измиче.
Зато смело у будућност крени…
Спокој кад жудиш,
друго те и не дотиче.

Нека ти девојка руке око паса обавије,
додир дојки нек’ ти страст пробуди.
Да са њом љубав откријеш,
одјезди у космос, далеко од људи.

Да се осетиш величанствено,
у пустињи нађеш своје зрно!
Црно или црвено,
црвено или црно?…

© Љубодраг Обрадовић

 

ZAVEŠTANJE – Nena Miljanović

 
Zaveštavam svoje pesničke oči slabovidima
Slepim za lepotu sitnih svetova oko sebe
Onima
Kojima zrnca peska nisu peščana rebra Sahare
I kapi vode im nisu krvna zrnca u arterijama Amazona
Svima bez trećeg oka duše
U koje nikada nije stala nijedna “običnost”
I ne kite svoje zenice draguljima razlelujanog lišća
Zelenog kao žad s proleća
I jantarski žutog s jeseni
Svima trezvenim
Kojima svici nisu lampioni letnjih ljubavnih svečanosti
U vrtovima vilinske duše koja se ljubi sa svime u prirodi
(kao moja)
Pa obljubljena ljubavnikom mesecom u ponoć
I oplođena kapima rose u zoru
Rađam rojeve sitnih stihova
I razrojavam se za one
Koji pod kapkom ne čuvaju poklon pesniku od Boga
Suzu
Za radovanje sa svima koji se raduju
I za plakanje sa svima koji oplakuju
Evo za vas
Polažem u pesmu kao u urnu svoje (ne)srećne oči
Potražite ih sada i posle mene u stihovima
I nakapajte me pod vaše suve i uske kapke
Okitite trepavice mojom pesničkom dvostrukom perlom
(radosnicom i žalosnicom)
I ispijte mi u njoj dušu nadušak u pesmi
Kao lek
Našte vašeg stisnutog i gladnog srca
Postanite čitanjem bogati za nevidljivo
Pijani i siti od sitnica
I volite
Volite
Kao ja život i kad me ne voli
Izbledelu iz ljubavi
 

МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2017. – Конкурс за поезију и слику о Морави

 Вукова задужбина, Бела Вода и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБКрушевац у сардњи са КУД-ом Ратко Јовановић и МЗ Бела Вода, 01.08.2017. године р а с п и с у ј у:

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА ПОЕЗИЈУ О МОРАВИ
и
МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА УМЕТНИЧКУ СЛИКУ И ДОКУМЕНТАРНУ И УМЕТНИЧКУ ФОТОГРАФИЈУ О МОРАВИ
  • МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА ПОЕЗИЈУ О МОРАВИ
  • Тема конкурса је поезија која лепоте и духовне вредности МОРАВЕ (Западне, Јужне и Велике) проноси широм света и одражава жељу њених врбака, топољака и свих житеља на њеним обалама да слобода, мир и љубав владају Србијом.
  • За учешће на конкурсу сваки песник може послати по једну песму са овом темом.
  • Песме потписати пуним именом и презименом, а потребно је том приликом доставити и кратку биографију са основним подацима о себи и фотографију аутора.
  • Све песме које одабере стручни жири биће објављени у часопису за поезију „ПоезијаСРБ“ и часопису „МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК“ који ће Вукова задужбина и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ објавити до 15.09.2018. године уз подршку Града Крушевца.
  • Вашу поезију можете слати до 31. августа 2017. године и то обавезно у електронској форми:

У електронској форми
u wordu (doc) или odt формату на мејл: morava@poezija.rs

Сви песници учешћем на конкуру и слањем својих радова на мејл и адресу Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ прихватају да се њихова поезија може објавити у часопису „МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК“ и часопису за поезију – „ПоезијаСРБ“ без надокнаде за ауторска права.

За најбоље песме, односно песнике који су те песме написали обезбеђене су пригодне награде и то:

  • за прво место – диплома, 5 књига и наступ на манифестацији МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у септембру 2017. године на скели у Белој Води
  • за друго место – диплома и 3 књиге
  • за треће место – диплома и 1 књига

Прочитајте текст конкурса до краја…

 

КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР…..Миладиновић Сандра Мајра

КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР

Давно међу брестовима упознадох ветар
мрсио ми је косу и шибао најдуже,
од тад га не сретох ,ити бејах срећна,
а мазили су ме зраци и цветале су руже!

Тих часа опсовах живот као и саму себе,
Крих се иза стабала пред страшним налетима
Била сам сувиша млада док ми је вијао крила,
похотно грлећи љубав мислила да је имам!

Хтела сам да је зграбим и грубо заробим себи,
а наивно испустих да тече попут реке,
Просух је попут блага најређег и најлепшег,
А мора није било, ни ушћа да је сретне!

И тако одлута светом негде у непознато,
Међ’ лађе и поноре, водопаде и мореузе,
И као рањеној птици до сржи болело је,
Док су је други испијали и губили уз сузе!

А ја сам тога била свесна и много више,
јер учила сам од туге и среће о стрпљењу,
знам да је зато ветар шибао највише онда
Када сам најмање знала, а највише о свему!

У јутро озарена отворих намах прозор,
А завијутак тишине прохуја крај мене,
У очима беше му небо и таласи океана,
У вечност су се клели сад испред нежне жене!

Било је вредно труда, било је вредно крви,
Сваки трен се самоће претвори у пепео,
Ех када би човек знао коју стазу да следи,
И знакове крај пута…лажном би одолео!

Миладиновић Сандра Мајра

Nas

Makovi pod jastukom
Krvari zora po azbuci sunca
Bare na asfaltu osciliraju u purpuru
Miriše teško fabrički u industrijskoj zoni
Hale, čađ i beskrajna tišina dva tri sata pre nego što ožive senke

Vrtim u stomaku stroj orđalih zupčanika
U mikrofilmu letnje kiše me zapljuskuješ
Kao miris šina u nozdrvama

Znam da ubijam ljude koje volim da bih oživela s tobom
Vidiš ni savest ne preprečava put
Sama ga otvara u tvom blago iskrivljenom osmehu
Nisi ti morao ništa
Prstom da mrdneš
Prešla sam tu liniju kao žicu nad ambisom
U vrtoglavom plesu ljubičastih vatri
Urankom
Sutonom
Sama

 

U oreoli sunca
Kuje se burma za tugu
Ljubimo se eskimski
Nadživela te
Verila sam je

Samo da ostane meni
Samo da ne luta okolo
Lako ću ja s njom
Lako ću dok je samo sa mnom

Nemoj ti ništa ni sad
Ni nikad
Prstom da mrdneš
Ne dolazi u ovaj grad
Ni kad poželiš
Naročito ako poželiš

Iz mržnje
Iz radoznalosti

Pusti me
Pusti nas

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 473 474 475 Next