ЧУЛНИ ПИР – Споменка Денда Хамовић

Украшћу крила соколице
Звезде ока пратити
И на груди ти
Слетети

Упићу и мудрост сове
Да ти мисли горке
И сањалице
Мирим

Посејаћу семе невена
Да ти замиришем
Сузни осмех
И руке

Пронаћи ћу тебе у теби
И нечујем мачјим
Миловати
Жеље

Нећеш додире осетити
Само перушке чар
И страствено
Срце

Волећеш вировити мој
Чежљиве душе пој
И чулни пир
Жене.

20. август 2017.

CRVENE VODE – Nena Miljanović

 

Dok smo bili dve srebrne ribe
U vreme belih voda ljubavi
Srebrnih kosa oboje već
Zabranjenom
Ljubila sam ti nevine i nesrećne dečačke oči
Takve su bile tad
Dok smo plivali mendrima razdvojenih života
Bezglasni…

…I kad si progovorio suvišnom rečju
Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način
Prestao si biti moj nevini nasušni
Jer postala sam tvoja grešna i skrivana
Daleko od bistrika s početka
Potopljena u mulju strasti
Između nagona i kajanja

Tajnu
Tražio si me periodično i na kratko
Samo kad ti zauzdan vilenjak pod pupkom poludi
I poželi da se poigra slobode
Crven
Od tvog prolaznog mužjačkog žara
I mog neprolaznog stida ljubavnice
Ženke

Nevoljena
Nisam te mogla više voleti
Ni ne voleti
Očajna
Odgrizla sam svoje srcasto levo peraje
Da ne zaplivam ponovo za tobom
Potonula
Čekam
Da protekne dovoljno vode i vremena
Da zaboravim i izronim u novu ljubav
A vode teku
I teče vreme
I nikako da protekneš

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ – Драгојло Јовић

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ

Нижу се године живота наших,
Прашина лагано на прошлост пада,
До јуче имасмо милион жеља,
А сад се чува још једна нада.

Да живот овај танушни, мали,
Потраје дуже, док трају снови,
Па кад се коначно црта подвуче,
Нек сутра памти шта смо били јуче.

Пољима цветним сад магла шета,
Стазе су наше са трњем срасле,
Тамо где некад трчасмо боси,
Ветрови хладни витлају по коси.

Ногу пред ногу у старачком ходу,
Гледамо немо у мирну реку,
Што тихо негде ка мору тече,
И као да нам шапће, зар већ је вече.

А река ко река, зна да је вечна,
Да ту где сад је, вековима тече,
Па много не мари ко крај ње пролази,
И чија нога кроз воду јој гази.

Она вечно млада, постојана моћна,
Слуша нашу причу и ко тајну носи,
Таласима шумним времену пркоси,
Не хаје за оно што живот односи.

Низ корито клизи и тихо нам рече,
Кад утеху тражите сиђите до реке,
Ја одох лагано у даљине неке,
Док корак имате свратите  до реке…

© Драгојло Јовић

Crnom rundovu – Rade Mijatovic

Ево ме, ево, чекаш ли ме дуго
Опет као некад тетурам касно
Помућен сам мало са вином и тугом
Али верност твоју бар поздрављам јасно

Гледаш ме ко да сам, а знаш да нисам
Твог ланца ноћас проћердано пола
Него, де, седни на задње двије
И зави једну тако до бола

Ал’ не од туге већ из ината
Нек она наша из сна се прене
Па срца свога отвори врата
Да пусти тамо тебе и мене

Кажем ти стари некада беше
Сад не смејемо се ал’ нисмо тужни
Од бакљи што их дани пронеше
Још реже наши ожиљци ружни

Пролази време ти за њим климаш
А верност је ребра оглодала давно
Комад ти је ланца све благо што имаш
Ти си као и ја проживео славно

Да није тебе, рундова мога,
Гаравог као ова ноћ што је
Не бих се имао постидет кога
Због ове пијане седе моје

Знам и ти би стару крепио душу
Судбина наша иста је сва
Зато лагано клизни у тмушу
Остатак ноћи лајаћу ја

Иди сад, иди, ал’ шљиву немој
Људи се клони и шуњај тмином
Да не би сутра у крчми некој
Тебе и тугу залио вином

Hodam medju ljudima

Nestalno svetlo voštanica tinja
Nad malom trpezom
Lica bez glasa govore
Guši me miris lavande
I to što
U moje ime je zdravica
I to što postavljaš pitanja
Tražeći jednostavne odgovore
Ko u zverinjaku osionih
Hodam sa ljudima
Pa,ako ti se učini na mahove
Da ganjam duhove iza tvojih ledja
Ko da se ne čujemo
Neka te ne vredja
Što jos si bezimen vitez
Na odru precvetalih ruža
Što radjam vatru tarući kamen o kamen
I pružam ti ruke
Tek da se rukujemo
Pa modre usne grči tišina
Koja nas žvaće i guta
Jer nije istina
Ono što želimo da je istina
Kasniš eonima
I zastaješ nepozvan
U slepoj ulici moga puta
Hodam sa ljudima
Aukcija živih
Na medjumestu dvaju svetova
Gde sitno prodaju sunce
Za prstohvat od snova
U kalupe pretaču zlato
Da naprave poluge
I ove sveće s mirisom mošusa po kalupu su topili
Kada banalnost dodeli uloge
I nas će u nesto sabiti
Da bi nas lakše uklopili
Ni tudje perje ne grebe ispod kože
Ni kitnjasti ukrasi pod jezikom
Ne zagrcnu ih
Umetnost je preboleti sebe
Sve ostalo se ipak mora i može
Nismo mi sudbina
Na svakom mom početku kipti neminovnost kraja
Mogu ja voleti,al
U masi drugih, ni ti mi nećes oprostiti
Što sam se drznula da budem svoja medju ljudima

Skriveni Vetar

Dani su sivi, olovno teški
pogledom tražim gde se Vetar skrio
ona bura olujna, snažna
da sa neba skine tamni veo.

Ne čujem, sve je tišina prekrila
i magle zamutile čula
zamrli glasovi dobro poznati
utihli Pegazi, krila im sklopljena

Šta se to zbiva u mojoj duši
mislim da ni ne želim da znam
sklapam oči, ne pratim u magli trag.

Polako se mešaju sivilo i mrak
u daljini treperi do sad neviđen zrak
a Vetar se skrio i čeka neki znak.

©Nevenka Savić Alispahić

Bademov cvat

Otkud snijeg u proljeće
a sunčan i lijep dan…
Da li je u duši hladno
il košmaran samo san…

Ne
nit je snijeg ni proljeće
nema sunca nije san
no riječi lebdilice
dvoličnice
lažljivice
sviloplet su oko vrata
Kroz maglu ih vidim tanke
za narkozu
uspavanke…

A taj veo što me skriva
ta koprena laka živa
bijele su latice bademovog
cvata…
One mi san tvore
o njoj mi govore
njena bit je noćna ptica
svakome je nevjernica…

Lagano ko bademova latica na dlanu
lepršava misao na uvo mi šanu…
Ah nikakve štete
ne budi dijete
i ne mari za to
kad joj je već dato…

Zamijeni san sa javom
ušuškaj se zaboravom!

Pesme nedelje Januara 2018, bira Lepa Simic

ФРЕСКА – Миладиновић Сандра Мајра

Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…

И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…

У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…

Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…

У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…

А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!

Миладиновић Сандра Мајра

DOBRO JUTRO – Sreten Kasavica

Dobro jutro, radnici.Dobro jutro, jadnici.
Da li ste svi zaspali, tako srećni, bogati?
Dobro jutro radnici!

Deca su na ulici, il’ u kladionici.
Šta ste to vaspitali, dal’ ste se zapitali?
Dobro jutro, radnici!

Osmesi na licima.Svi ste u kreditima.
Ko još ima posao, taj je dobro prošao.
Gde ste sad svi, radnici?!

Sve će vam obećati, pa se neće sećati.
Svi su vas naguzili, jer ste stalno puzili.
Dobro jutro, radnici!

Ne pomaže sindikat.Radnički savet, rođak, brat.
Jednom nogom blizu groba.Sad je dobar čak i Sloba.
Hej, nesretni radnici!

Para puni džepovi.Kuće, kola, planovi.
Srčka jače udari, čak i tu, u ludari.
Nema mesta, radnici!

Nije ti važno – Sanja Petrovic

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

ЋУТЊА – Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

© Латинка Ђорђевић

Pesme nedelje decembra 2017, bira Lepa Simic

ИВЕР – Драгослав Граочанкић

Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”

© Драгослав Граочанкић

 

KLASIKA, NE SINTETIKA- Dejan Ivanovic

Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

gore i šume zatalasa;   

Kamerni orkestar,     

usklađen, kao sunčev vetar,           

lebdi, očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine,                                                                                          

ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …    

 

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …

Dok programirana mašina,

buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira, moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline…

Ili slušao opijen,                       

poeziju noći i more  tišine …  

Dejan Ivanović,

13.12.2017. Baroševac  

 

TRENUTAK SLABOSTI – MILE A.

Bljesak prohujalog trenutka
Priviđenje da je sunce sišlo u Boku
Na duši duboka brazda kajanja…
Tragovi su tanke žute linije u oku…

 

ДОЂЕ МИ… – ЗОРИЦА РЕЉИЋ

Дође ми
да напишем песму о теби…

Дубоку као море,
лепршаву као лист на ветру,
јасну к’о освит зоре.

Дође ми…
Али не бих…

Дође ми
да напишем песму о теби…

Бескрајну као свемир,
као кап росе ситну,
као чежња што буди немир,
као реч једну, битну.
Песму као мисао јаку,
радосну попут смеха дечјег,
што сумњу разгони сваку.

Дође ми…

Али, како
да у једну песму стане
све оно што код тебе волим?
И зато нећу.
Пустићу да живот
пише стране.

Pesme nedelje novembra 2017, bira Lepa Simic

APARTMAN – Slobodan Jevremovic

 

Ovaj cvet
čuvaj kao putokaz
ka novim susretima,
ka našim htenjima
i željama.

A tvoje srce gde sad da smestim
kad najlepšu tebe već imam sasvim,
a tvoju reč divnu gde opet da čujem,
ponovo, nežno, tamo gde milujem
ove časove lepote ćutanja,
ove minute divnih voljenja,
kada već imam sve reči tvoje,
one što leče kazane boli moje,
i tvoje ćutnje,
i tvoje…

Čuvaj taj cvet,
čuvaj svu našu javu
i samo naš sačuvaj san,
čuvaj to najsrećno sećanje,
na ljubav našu,
na apartman.

(Zagreb, 14.nov.2017)

 

KRAJ JEDNOG SNA -Dragojlo Jovic

КРАЈ ЈЕДНОГ СНА

Још првог јутра кад се пробудиш сам,
Кад из ноћне море прелиставаш сан,
До свести стижу све истине јасне,
Да све што је сијало сад лагано гасне.

Шољице кафе скуват ћеш две,
Једну за себе, другу за све,
Што на пут дуги за свагда иду,
Али себе не врате очињем виду.

Колико још треба потрошити дана,
Без драгих људи што су у рај пошли,
И док шоља друга лагано се хлади,
Питамо се где су и докле су дошли.

А кад све је прошлост, кише сузом капљу,
Заливају плоче што најдраже крију,
Шарени се поље ружа, хризантема,
Земља сад покрива, драге којих нема.

Само птице неке у оделу црном,
Прелећу и гракћу па поруке шаљу,
Џаба су вам сузе, не храните тугу,
Послужите почившем ту шољицу другу.

А уз свећу жуту стави цигарету,
Нек у пепео сиви она се претвори,
Можда души ближњег баш тај мирис треба,
Болест тамо више никога не вреба.

Целивај камен најдражег ти бића,
Па лаганим ходом крени путем својим,
Нама драги људи сад по рају шећу,
Душама нас чувају и желе нам срећу.

© Драгојло Јовић

 

NISAM ZA TEBE – Milovan Petrovic

Ja nisam devojko dečko za tebe
za tebe sviću plišana jutra,
moji su dani iz priče druge
i nikad ne znam šta nosi sutra.

Nisam ni čovek iz tvojih snova
mene su gazili život i vreme,
a ti si bila pod staklenim zvonom
i zato bolje zaboravi mene.

Mogu ti dati svu ljubav svoju
bogatstva nemam, samo da znaš,
da li si spremna devojko draga
ti meni nešto za uzvrat da daš.

Možda sam samo još jedan broš
koga bi rado na svom kaputu,
a kad ga imaš ništa ti ne znači
brzo ga izgubiš na svome putu.

Ti jesi lepa tu nema dvojbe
na prvi pogled pao bi svako,
ali si u duši prazna i slepa
i s tobom nije živeti lako.

Zato me pusti da idem dalje
po svome trnju, što život me vodi,
a ti već nađi bogatog tipa
koji će tvom hiru moći da ugodi.

Milovan Petrović

 

IZBOR – Mila Jasovic

Biraj te svoje misli
Istom preciznošću kojom bi zaručnika
Za čitav život izabrala

I istom verom kojom bi vernika
Među nevernicima
Pred oltar spustila
Da istinu besedi

Biraj te svoje želje
Istom spoznajom kojom prijatelje
Među licima licemernim
Za tugu i veselje
Okupljaš
Biraj ih kao što biraš
Za čiju sreću nazdravljaš

Kad ti je dato da biraš
Biraj i osećanja
Prihvati kada nadođu
Kao čuvari kapija duše
Poštuj ko učitelje
Ali im gospodari

Biraj te svoje dane života
Kao što biraš reči za ljude
U dostojanstvu uzdignuta
Budi kao svet kakav treba da bude

Za te divne crne oči

Za te divne crne oči

koje sjajem ogledala blistaju,

a srce uzbuđeno hoće da iskoči,

dok duša lebdi u večitom raju.

 

Za te divne crne oči

koje bude iskonsku sliku

i svojom  lepotom stvaraju

bezvremenu entelehiju.

 

Za te divne crne oči

koje daju beskonačni osećaj blaženstva

i svaka pomisao na njih,

stvara odraz neizrecivog savršenstva.

 

Za te divne crne oči 

koje sam sreo tog čudesnog dana 

i njihova neprolazna lepota 

zauvek ostaće gledana. 

ВОЛГИНА УЛИЦА ( за 14. фебруар ) – Дејан Ивановић

 

Кад проговорим, реке стану
у мутном забораву;
Ћутањем објашњавају,
како сам горео у мају,
деведесете, деведесет и неке …
Одједном ми се тад учинило,
дворишта у крају
замирисаше, к’о паркови у Версају.
Па бих урадио нешто
да опет буде, како је било …

Стрма је Волгина улица,
куће њене топле и трошне;
Низ старе стрехе висе леденице оштре.
Капи, налик на сребрне сузе,
кад леденица,
почиње полако да се крави,
падају са времешног крова;
Идилична слика, зимска сага о љубави …
Хтедох ући кроз отшкринуту капију,
ушушкану,
само да се поздравим;
Али ме нејасно сећање заустави.

Опомену, како радим нешто лоше;
Радије сиђох стрмом и пустом улицом,
да негде полако, на миру,
попијем кувано вино са укусом цимета …
У вину спава искуство света !

Уз вино на трен заборавим мај
и ово место, где сам једног лета
волео, сањао као збуњени дечак
да се настаним, безбрижно остарим …
Вратих се, сам за столом празних илузија
поново на почетак,
да чекам ноћ, хватајући дан за крај .

(NE)PROLAZNO (za 14.februar) – Nena Miljanović

 

Trenutno
Bez najave
Kao grom iz vedra neba
Zaslepi munjom zaljubljenost
Na prvi pogled pogodi dvoje
Zaljulja tle pod nogama i pijanu planetu
Razmekša kolena do klecanja
Nabreknu krvne žile do pucanuja
Ipak
Ne dalje od obožavanja sebe sa nekim
I ne dublje od uzimanja
Plitko
Prenaglašeno
Preveliko klicanje dok traje
Preglasno jecanje na kraju
Slabost dve ropske strasti
Okončana
Tema je dana do novog zaljubljivanja
I uzrok tugovanja radi lepote plakanja
Poetična nesanica
Kraj bez posledica
Spomenara stih
Zaborav

&

Korak po korak
Lagano
Za danom dan
Sigurno
Rađa se ljubav
Najavljivana iščekivanjem opravdanja za postojanje
Neizbežno kao rađanje života
Tiho kao smrt
Događa se davanje sebe bez ostatka
Duboko
Do poslednjeg atoma duha i poslednjeg pedlja tela
U snazi dve slobode da se ode i ostane
Postoji
Dostojno i po rastanku
S beskrajnom tugom jedno za drugim
Bezglasno
U sebi
Dokle postoje
Plač pesme koju niko ne čuje
Nezaborav

 

Moje sentencije

Mudre poraz čini još mudrijim, a glupe još glupljim.

Greške voljenih ne tretiramo isto kao greške ostalih, što znači da su i tuđe greške sklone našem subjektivnom iskrivljenju. Kako onda možemo biti ikada sigurni u naš ispravni sud?

Više se divimo onima koji priznaju greške, nego onima koji ih izbegavaju činiti.

Oholost je ono što nas drži ispred jednih zatvorenih vrata, iako su mnogobrojna druga otvorena.

Najlakše je prevariti čoveka predhodno ubeđenog da mu pomažete.

Problemi jedne ljude podstiču na akciju, dok druge vode u depresiju, a svi ih imamo tokom života skoro podjednako, što znači da smo za neuspehe sami odgovorni.

Srećni su oni koji znaju pronaći i prepoznati lepotu, a najsrećniji su oni koji u svemu vide lepotu.

Empatija će uvek usmeravati čoveka ka ispravnom putu.

Velika znatiželja i svesnost sopstvenog neznanja su mi podarili ovo malo znanja.

Kada ne bismo mislili na ono što smo uradili ili što nismo uradili, nego  samo na ono što sad radimo, bilo bi nam mnogo bolje ono što ćemo uraditi i nikad se ne bismo kajali za ono što smo uradili. 

 Nikola Todorović

Srbija na raskršću-Vlada Ilić

Nemožemo još od drugog svetskog rata,da se izvučemo iz blata.Tad nam se kuća srušila,na zgarištu se pušila.Svi ovi ratovi i stradanja,sva ova zavist i zloba počinje iz tog doba.Teško se država obnavlja,dobro se pamti a loše ne zaboravlja.Moramo kao naši preci,da se posvetimo porodici i deci.Manimo se šunda i kiča,neka tu počne naša priča.Ponekad čujem sa strane,da se delimo na četnike i partizane.Mali smo narod jako da bi se delili tako.Sad treba da kupimo kartu za Evropu,a ona nas ostavlja na čekanju kao Odisej Penelopu.Valjda smo Evropljani rođenjem,a ne njenim prosvetljenjem.Zar treba paprike da merimo lenjirom,i pola Srbije da sedi za klavirom.!E jadna li si Evropo,kad u tebe ulazi se stopom.Mnogo se ponižavamo dok se s’tobom zbližavamo.Još nam nisu zarasle rane od prošlog rata,a ti nam pred nosom zatvaraš vrata.Da se ja pitam,poslao bih te u lepu.Ispadosmo magare koje juri šargarepu

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 491 492 493 Next