HIPERBOREJA – Nena Miljanović

39 пута прочитано

 

ti si mi…
…vreme kiša posle veka suše na zemlji
bolno izbrazdana borama po licu
reljef sam ispucalih pustinja
tobom natopljena
bubrim zategnuta zelenim izdancima
mladim mislima
iz puste suve i trome
u mokru i silovitu monsunsku…

ti si mi…
…ponoć i podne po meridijanima misli
tamna i svetla strana mene
moje si
jutarnje ushićenje danom i životom
i ponoćni strahovi od smrti
hrabra i uplašena ja
sve si
ti

a ja sam …
…hladnoća polarnih sterilnih predela
lepota bez života u plavim kristalima leda
u izmrzlim pesmama reč
i snaga
da stihom otopim sante smrti u sebi
i toplom mišlju o tebi trudna
da porodim ljubav i mladu sebe
novostvorena prastara
imenom tvojim da se nazovem
hiperboreja

ti si
sve što ti nisam
i sve što mi jesi
ljubav
ime
stih
ja

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60500

У МИСЛИМА… – Андреја Ђ. Врањеш

47 пута прочитано

 


У  МИСЛИМА

Кад год се сретнем са људима,
далеким од људскости,
уплашим се за судбину лепоте,
стрепим за излазак Сунца,
после се браним сећањем,
пољубим икону Светитеља,
одлутам до почетка радости,
поклоним  времену  пређа,
додирнем у мислима руке Мајке,
гласно заћутим.

ВЕЗА

Унуково детињство,
дединим видом пролазило,
срели се венама,
радошћу волели,
загрљени истином.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60494

ZNALI SMO – M. Popović

42 пута прочитано

 

Znala si
Da otopit će se zanosi 
Da će smijalice ostati usamljene
Na rubovima tvojih usana
Da će opustjeti predjeli
Lastavičjih gnijezda

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60491

Pesme meseca za 2018 g. bira Lepa Simic

84 пута прочитано

ODBROJAVANJE – Nena Miljanovic

U svemu
U čemu sam ti se nastajala na početku
Nestajem na kraju
Čilim
Iz rumene sumaglice u pet ujutru u junu
Kad se ko život rađa novi dan
I nova želja za mnom te budi
Budan
Ne prizivaš me više iz vrućeg sna
Rasanjenom
Ne tečem ti više krvotokom kao rekom bez dna
Svakom kapatkom
Ne ispijaš me više kišnu
Žedan

Gasim se
U zimskom suncu u tvojim mislima i prsima
Ni kao topline trag
Nema me u hlebu tvom nasušnom i pitanju
Da li je jela moja nezbrinuta daleka
Ne čezneš
Da mi disanje čuješ i glas
Ni rečju
Ne raspinješ me na slatke muke
Ni imenom
Ne zapinjem ti u grlu
I ne sapinjem ti košulju i kožu
Tesnu i vruću
Na misao o meni goloj

Ishlapila
Iz graške tvog ohlađenog muškog znoja
Žena sam koje nema
Trajem
Kao sećanje na sebe samu
U damarima pesama o nama
Koje mi slovo o tebi odbrojavaju vreme
U kom ću biti
Ostati
Nestati

 

COOKIE – Dejan Ivanovic

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

 

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ – Драгојло Јовић

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

 

SRCE KOJE NE UMIRE- Vuškovič Nikola

Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.

Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.

Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.

Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.

 

NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremovič

Pisao sam nezapisane tragove
kao nove – a davne –
kao nove – a sutrašnje –
vidim nestale sve prašine sa puta,
a zli su srušili fabrike,
straža je neka druga,
odavno drugi asfalt postavljen,
misle – brišu nezapisane tragove,
a ne, to ne, nikada neće …

Pisao sam
a kelner je opet doneo roštilj
na jako sunčanom stolu,
i leto je bilo, i bilo je toplo.

Pisao sam
pa daj još po jednu,
dok ljudi odoše svojim kućama,
i svi sem mene, i mrak je već.

Pisao sam divne tragove naše,
one asfaltne, prašnjave,
mermerne, travne, cvetne,
liftom pokretne, šinama okretne,
kišne, snežne, u holu neizbežne,
tragove usnule koji se bude
i ponovo sve ih radosno vidim,
pa pišem opisne,
pišem za nas.

Pisao sam, sve naše za juče,
za danas, za sutra,
i opet tako,
i opet,
ja znam…

 

SEĆAM SE TOG POLJUBCA – Milutin pločnik

Padale su blage kiše
I bio je školski raspust
Nežno si me zagrlila oko vrata
I poljbila me zadnji put.

Tog poljupca se i danas sećam
Jer više me ljubila nisi
Suznih očiju si se okrenula
I zauvek negde otišla si.

Otišla si iz mog života
Negde daleko, ne znam gde,
Dana dam plakao, godinama tugovao
I nikad nisam preboleo te.

Suze mi i danas kvase lice
Kad se setim tog poljupca
Od tog rastanka našeg
Nikad se nisam oporavio ja.

Rekla si mi da na rastanku nećeš plakati
I svoje si obećanje održala
Ali znam da si kasnije
I ti kao kiša plakala.

A, ja, plačem još uvek
I za tobom me srce boli
Jer, kao što smo sr voleli mi
Niko nikad neće da voli.

 

JELENA – kristijan Ilievski

Lepotice sa sijajućom plavom kosom,
i arapsim kafenim očima
ti što hodas po ulici tako
zanosno i ponosno kao
nikad.

Ti si me okupirala tvojim srcem,
tvojom svetlom lepotom,
i dobrotom.
Gde si sad,
što ne dođeš
do mene i da smo
zajedno uvek.

Gde si sada,
da te ljubim
u te usne rumene,
da ti mazim
tu kosu zlaćanu
Da te grlim toliko,
da te ne ispustim iz ruke.

Što te nema,
što ne dođeš
da se ljubimo
pod svetlom mesečinom
do beskraja.

 

Да сам твоја звезда мала – Даница Рајковић

Да сам твоја звезда мала,
И усидрена снујем на небу плавом,
Да ти пружим осмех златни,
И вечност проведемо шетајући сплавом.

Дрхти ми рука док Бога молим,
Да постанем звезда мала,
Да слетим у трошној кући,
На избледелом раму светлост пала.

Нека бродоломи оду далеко,
И немир напусти твој сан,
Да те будим у свитање зоре,
Док звезде плове у мирисни дан.

Да сам твоја звезда мала
И сваки минут у љубав претворим,
Да погледом отопим лед
И сећање на тебе у срцу створим.

 

NAŠE OČI NOSE NAŠE TAJNE – Jelena Djuraškovič

U srcu se rodi tajna,
srce tajnu poveri očima,
oči je skriju u pogledima.
Naše oči nose naše tajne.

Moje bi oči želele saznati
tajnu tvojih očiju.
Tvoje bi oči želele saznti
tajnu mojih očiju.
Znatiželjne oči krišom se pogledavaju.
Plašljive oči nesigurno strepe
nad svojim tajnama
i pogledima diktiraju
neveselu igru povlačenja.

Ohrabrimo ih.
Dajmo im malo bleska,
malo smeška.
Dajmo im sjaja za naša lica,
zaustavimo ih kad se sretnu,
dok iskreni kao deca
ne izbrbljaju baš sve.

 

БАБА БОРКА – Андреја Ђ. Врањеш

Смерну старицу сањам,
измаштавам детињство,
помало тужан,снен,
по пољу живота лутам,
тражим поглед њен.

Тежину живота је напустила,
руке прекрстила,
године не постоје,
сложила је живота све боје.

Тихо се  искрала,
пољубила ме  нежно,
споменула мајку,
упловила у снове,
отишла у бајку.

Пред њеном лепотом савијало се цвеће,
у грудима становала доброта,
сакрио сам је у срце,
да светли до краја живота.

 

 ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић

Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!

Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.

Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?

Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима.

Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја летим негде на небесима.

Мени се смешка принцеза,
док ти свога принца сањаш.
То нас живот сновима зеза,
и подсмехом у свести одзвања.

Делили смо и добро и зло,
а свако за се, имао је план.
Спавали нисмо ноћу,
а ево, свануо је тај дан.

Као да те јуче сретох,
тако брзо прохуја све.
Сад сам сам, као псето,
а нисам то хтео, не!

Смисао тражећи, вртесмо се у кругу…
Ја сам следио твоју сенку,
а ти си зрачила само тугу
и са осмехом поклањала ми сету.

Налазили смо се и растајали…
Да ли је бол растанка био већи,
од блаженства сусрета,
ка пољупцу жмурећи.

Срећу смо желили,
није да нисмо…
Али док смо још у љубави горели,
новчић се већ окретао, глава или писмо?

Исписали смо доста страна,
роман цео који исијава срећу.
Остала ми у срцу понека рана,
да је бришем никад нећу.

Увек се нешто иза брда ваља,
нови нас изазови копкају.
Оно што тебе сад забавља,
мени личи на издају.

Поклонио сам ти све што могу,
све што имам и знам.
Али тај вечни немир не могу
да уклоним ни у себи сад.

Зато, нек живи љубав!
Љубав је трагање и игра,
занос и нада, срећа и туга,
Сунце што са неба сија…
Љубав је поезија.

 

UPAMTI DOBRO – Marina Adanovic

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60489

ПРОТИВРЕЧЈЕ – Дејан Милошевић

43 пута прочитано
Прочитајте више о промоцији књиге ПРОТИВРЕЧЈЕ

ПРОТИВРЕЧЈЕ

I
У изгнанству сета надолази –
… к`о бујица.
Штит недодирљивости пробија.
Тад…
Златни јелек расплете се у часу –
Када бич божји ошине по души
У самотном расејању.

II
Грч и бол на уснама занемелим –
Опомену стежу квргаве шаке.
Касни ли то мој преображај?

III
Можда се некад присетиш мене
И помислиш на моју усамљеност –
О којој сам ти причао.
Дрхтави глас можда одзвања или
Сав трепери у теби.

Помисли,
Можда сам понекад олујни ветар
У твојој коси,
Вејавица – што оставља пахуље на
реверу

Твог капута.
Или грактање јата птица
Које се чудесно свијају
Једна уз другу
Предочавајући олују.

IV
… Један згажени камичак
Под твојом ципелом.
Његов звук
При твом несигурном ходу
То сам ја.

Храпава испуцала кора
Неког записа што оставља
Претњу.
(Бранећи се годинама и годовима) –
Опомена столетног бреста.

V
Једног дана можда будем и опомена
У лику – неком мени сличном.
Некакав пролазник изборан и грбав
У похабаном капуту.

Махање крила птице – може бити мој
дах,

Или одсјај сунца што ствара свилу
Коју ти шаљем као прекривач љубави.

На неком искошеном споменику
иницијали –

(само два уклесана слова)`
Могу бити кањон –
Непремостивост не постоји…

То можда може бити
Моје и твоје противречје.

© Дејан Милошевић

Прочитајте више о промоцији књиге ПРОТИВРЕЧЈЕ

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60481

EPIGRAMI (satirični „reklamni slogani“) – Dejan Ivanović

38 пута прочитано

SLAVA
Dan
kad dolazi Bogdan.

VEČERA
Lignje
ili jagnje?

A
testenine?
Ne.

U ŠETNJU
kancelarija
ubija

POVREĐEN
oporavljen
al’ zaboravljen …

MAČKE
k’o
igračke

NE’Š SE NIKAD UDATI
baba
se zgražava.

GDE?
Tamo;
vidimo se nasamo.

POZDRAV
iz Kenije
od Ksenije

KSENIJA
čemu je slon
sklon?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60477

RASKRIŽJE – M. Popović

39 пута прочитано

U proljeća htjela si
za povorkom godina
za drhtajima iščezlim
U ljeta željela si
snove pustopoljinom
pretvoriti u riječi
U jeseni snivala si
kiše sjećanja i čeznula
za cedrovima
i čamot cijedila
iz gnijezdā pod srcem
U zime bolovala si
listanje gora i šutjela
osmijehe nada

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60473

neznana gradska stanica – M. Popović

47 пута прочитано

njenih dvadeset i pet
u sjećanju u trenu zapne
o tramvajsku škripu –

htjela je u zagrljaju
sa svojim udžbenicima

prijeći ulicu nakon usaglašavanja
sa semaforom

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60469

ANTIKVARNICA – Nena Miljanović

40 пута прочитано

 

Pretrpano mi je sećanje
Kao plesnive podrumske starinarnice
Gde se čuvaju (bez)vrednosti iz boljih dana
U dubinama sebe
Čuvam sitne pojedinosti te ljubavi
Krupno je već zbrisalo vreme
Koje je odbrojalo što je imalo za nas
I stoji zaustavljeno u sećanju
Kao pokvaren sat s kukavicom
I kuka za onim što se ne može vratiti
Sva sam i sama postala kuknjava
I opominju me moje izlizane pesme

-Ne pravi od nas (čak i od skorašnjih) starudije
Zaboravi ga i piši nešto novo
Inače ćeš pobuđati kao ponavljajuća pesnikinja

I evo prebiram po antikvarnici pamćenja
I odvajam što ću baciti u zaborav
Gle samo koliko je tu običnosti i trica
(koje nisu ni za običnu priču o dvoje
a kamo li za veliku pesmu o ljubavi)
Tih običnih i umornih dana bez izliva ljubavi
(samo ćutanja i reči
i samo oči oči oči)
I koliko je noći
U kojima smo ležali mirno i bez žudnje
I samo slušali disanje jedno drugom
I udisali se

Čemu pamtiti „te sitnice što život znače“
(ovo ja ironijom pokušavam da se odbranima od bolne istine)
Sa margina ljubavi i strasti
Odbacujem ih
Zaboraviću
Ili bar početi da lažem u pesmama
Da sam ti makar ritam disanja zaboravila…

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60466

STRADANJE KOZARE-Miroslav Krnjeta

61 пута прочитано

Planino heroja
kućo stradalih mučenika
krv je tekla iz senika
bajonet probadao nedra tvoja,
kad navališe krvoločne zveri vojnika
da satru narod i šumu slobode.

Rosa jutrom krvava
svaka travka pamti stradanja,
svako polje rasutih kosti groblje
svaki šumarak sklonište od klanja.

Krvave ruke crnokošuljaša
popališe ognjišta naša,
ugasiše svetlo zore maljem i sekirama
selima je presudila oštra kama.
smrt dođe ispred praga
bacaše izmučena tela
u blato obora,
hiljade nevinih odvedoše
putem bez povratka
do jasenovca logora.

Ispod opalog jesenjeg lišća
leže majke u zagrljaju nevinih pilića,
plač pored svakog panja
strašni jauci mučenja i klanja.

Pališe,ubijaše,silovaše,
prokleti fašisti,proklete ustaše,
sve jaruge i padine
krvlju zališe đavolje uniforme.

Na zgarištima nema
cvrkuta ptica
nema smeha dece,
samo garava lica ubica
na zemlji gaze krvave barice.

Ponosna mučenice
izdržala si vatre terora,
heroji kozare ostaviše srce
da svane mirna zora.

Ne pobegoše pred zverima
uzvratiše herojskom borbom,
plamti vatra u srcima boraca
puške grme kozaračkim šumama,
do poslednjeg metka
nema braćo begunaca
ili svi pod malj po jamama.

Večni spomenik planino otpora
mati heroja,mučenika grobnica.
Pričaj rode,progovori šumo,
o danima krvavog boja
kako se borila i patila
sa suzama ponosna kozara.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60460

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 790 791 792 Next

Load more