pukotina – M. Popović

PUKOTINA

I

prikradajući se zvijezdama
pejzaž je jedan
odvezao naš brod
i obala je ostala pusta

II

zamišljam kako sada
prebireš po harfi
okrenuta slutnji nemira
jer te zaboli
tinjajući ugarak
i uzdah istine da riječi
nismo potrošili

iako je na pustoj obali
zaspao je sat, onaj s kojim je
umrla naša jesen

III

pomisliš li ponekad, patricija
da ćemo nastaviti sanjati
kako te u mojoj toplinom zaboli
tvoja ruka
i kako me u tvojoj zabole noći
kad zaspe sat
i krošnja lipe zatreperi

————————————-

SAMO U SNOVIMA – Slobodan Jevremović

♫ ONLY IN DREAMS ♫

Na našem putu ti mi prilaziš
u rukama zvezde svetlosti tvoje,
pa nežno privijaš na nebeska nedra
i strasno i divno samo me ljubiš
a svud sjaji lepota šarenih boja
u nemernoj požudi ljubavne strasti
kad dana nema da mere nagosti
na ovom putu, ni tvoje ni moje,
mila moja.

Onda sam budan, i nema puta,
vidim kroz prozor, pijanac luta,
ja sam te sanj’o, k’o video jesam,
baš na tom putu sa mnom si bila,
gorda i ponosna, k’o najlepša vila,
ljubavi moja, najdraže zlato,
pa shvatih ja najzad, samo te sanj’o,
i samo u snovima duša mi luta
i na tebe čekam, stotinu puta,
mila moja.

(Bgd, 18. Jun 2017)

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА….. Миладиновић Сандра Мајра

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА

Нестварна жеља мучи ми душу,
да ли је само то ил’ недостижна,
или је као сенка што трага,
стрела у лету, али престижна!?

Ономад зајечах као да секу,
сваки мој део, трун по трун,
дамари моји посташе туђи,
прoломи душом оштар трн…

А жеља је лутала загонетно,
иза углова и по меанама ,
поруменела је и неким чудом,
до срца дошла лутајућ’ данима…

Осетила је та моју немоћ,
и сав мој срам пред њом и собом,
а уздала се у своју свемоћ,
и ону снагу са моћним Богом!

И ја устадох усред ноћи,
нема и затечена с’ тишином зборих,
у хладној руци осетих сузу,
и опхрва ме најлуђи порив!

Сува ми кнедла запречи грло,
помислих дошао задњи је час,
цео се свемир заврте снажно,
и као да први пут зачух ТАЈ глас!

Нека је жена болно бунцала,
док је пећином одзвањало чудо,
час беше снажно, а час немоћно,
час притајено, час узалудно..

Није се бојала већ тихо молила,
за зрело класје и ноћи светле,
за путеве ни од куда до бескраја,
бол је пробуди ко мајку дете!

Да она Ја сам, тек тада схатих,
па хладан зној обли ми тело,
зраци сунца ми по лицу луташе
и стара жеља ми озари чело…

Миладиновић Сандра Мајра

NE BOJIM SE TOG “PROKLETSTVA“…..Miladinović Sandra Majra

NE BOJIM SE TOG “PROKLETSTVA“

Čuo si i o meni kažeš
I hteo da blatom mažeš
Moje stope kako ti si prohte..
Rešio si da me kazniš
Jednom rečju i na prečac
Pitke vode ti zatrpaš zdenac!

Za utehu tvoju imam
Dve tri reči koje štimam
I uvek se uzdam ja u Njega
Oprosti im Bože kažem
A da ni malo ne lažem
Jer da žive hteli su bez stega!

Stege su za takve reči
Svaki korak koji leči
Ruka koja pomoć nudi sama
I boje se oni Sunca
Mnogo više nego tame
“Sodoma i Gomora“ im grane!

Čuo si i o meni kažeš
I hteo da blatom mažeš
Moje stope kako ti si prohte
Rešio si da me zgaziš
Moju dušu unakaziš
Ne bojim se“ prokletstva“ živote!

Miladinović Sandra Majra

Поглед у празно

Добро је знам са великог одмора,
брисала је нос о рукаве!
Док сам на терену јурио за флашом,
ужином је хранила голубове.

Када ме види данас окрене главу,
из супротног правца кад долазим.
Пређе улицу на другу страну,
моли Бога да се не јавим.

Добро је знам са великог одмора,
смејала се мојим глупостима.
Волела је да седи самном,
када јој није ту другарица.

Нанео јој зло нисам никад,
штавише били смо увек супер.
Плакала је на крају основне ко’никад,
као да се растаје од душе.

Старији сад смо ал’неки…ето тако кода су други.
Слика се ту прошлости губи,
и уз тај поглед у празно
хеј ја сам онај…мозда бих и реко…
да се не види…да је касно.

 

 

 

 

MOLIM KOD TEBE – Slobodan Jevremović

Nije mi dobro pa tebi pišem
i molim ljude za pomoć neku,
neka me dovedu, neka me spuste,
ja sklupčan da budem kraj tvoje lepote,
ja tebe molim, protekli živote,
da tamo snivam i upijam ljubavi tvoje
i budem bolje kraj životne priče,
kod naših življenja što nigde ne liče,
gde samo su naše istinske priče,
mila moja…

(Bgd, 17.Jun 2017)

Idite

Kaže to je posledica razočarenja                                                                                                Tvrdoglave iluzije živiš

Na pogrešnom mestu

Kažeš dobro ti je

Neka se menja planeta

I ja se menjam

Pa niko primetio nije

 

Srce se čisto uspelo

Zalediti

Da bi sačuvalo svoje

Od početka je uvek bilo isto

Do kraja ništa se neće promeniti

 

Jer ne volim ljude iz gomile

Ni kako dane troše

Ni romantične šetnje u dvoje

Ni ono što za njih je dobro

Ni ono što za njih je loše

 

Odbijam da tako sanjam

Odbijam i da me bude u zoru

Nije to nesigurnost

Nije to danak bolu

Kako ne shvataš

Ne volim ljude

Ni njihove večne potrebe

Ni njihova večita nastojanja

 

Da me održe u mraku

Da ne gledam tako duboko

Da govorim tiše

Da vežu mi ruke

Da vežu mi korak u koraku

Jer nemam dva srca

Ljubav se broji do jedan

Prijatelji do malo više

 

Neću da založim život

Da ispunim tuđe želje

O idite od mene fanatici

Lažni moralisti

Učenjaci

Filozofi kukavice

Što tajno trujete decu

I u tajnosti gazite svoje zavete

Svuda sam prodrla

Razotkrila sve vaše tajne

Kad ste me slepim ulicama vodili

 

 

Sve što ste hteli je da me ubijete

Kako bi me po svojim željama opet porodili

 

Nikada neću pripadati

Moji su prijatelji Mocart i Antić

Igo i Dostojevski

Desanka, Dučić

Marija Kiri

A ljubavi Tolstoj i Dostojevski

Ne možeš ući u moja svitanja

Zanemarujući odgovore na pitanja

 

Niti obilaznicom iz zaleta

Kroz bajke da ušetaš

Preko mosta prečicom

Pa da te dočekam ko gosta

 

Nikom se ne vraćam

Nikome ne nadam

Već je sve ovde što mi treba

Kad ne znaš sa mnom

Nestani iz moga sveta

 

Sama preživela svoje strahove

U noćima

Sama lečila svoje ožiljke

Tamo gde gladni traže spas

Tamo gde ulica diže svoj glas

Pa zašto još misliš da mi trebaš

Kada me ne vidiš pravim očima

Ne mrzim nikog al

Meni se gadi način na koji me gledaš

 

Ne želim ono o čemu svaka devojka sanja

 

Ako se pustim

Biće mi draže da lutam do svitanja

S onima što im je samo molitva preostala

Da pijem i točim nadu u njihove prazne čaše

Da otplačem kad dobijem

Suze nazad u svoje oči

 

Nije to hir

Ja stvarno ne volim ljude

Pustite me da pišem

Pustite me da dišem

Da zaspim po nekad u njegovom gradu

Jer tako mi malo treba

Za sreću o kojoj vi ništa ne znate

A vama tako puno

Ja  živim na nekom drugom mestu

Koje je vama nedostupno

 

Lako se gresi kamufliraju

Lako se naivno biće otruje

Mene su srećom čuvale moje vodilje

Propele na visinu da me ne dosegnete

Tako je retko naći nekoga ko te pusti

Da budeš ono što jesi

I ništa ne očekuje

 

U armiji žednih nada je konačište

Tu Mars u Škorpiji vlada

Čuva mi svetilište

Što vaše preduge ruke

Ne mogu nikad da dodirnu

 

 

Jer ću se buniti protiv svega

Što bi dodalo još po neku daljinu

između mene i njega

 

 

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    

 

NEMA VIŠE MIRISA LIPE – Slobodan Jevremović

Mirise budjenja moga detinjstva
do juče sam upijao u svoju dušu
a onda je jutros posečena lipa,
stara je bila i nema sad mirisa,
a lipe se sećaš, bila je blizu
one otvorene bašte „Balkana“.

Mirisi lipe, poslednje na „Balkanu“,
sećanja na detinjstvo, sećanja na tebe,
sve to je ostala prošlost davnine
da seća na tebe i onu baštu,
tamo ste sedele i ti i Vesna,
pa sve te nežnosti bude mi maštu
kad vrapci su nosili mirise lipe
i mirise tebe na mome prozoru
i sećanja doneli u moju dušu.

Te divne neopisne, veoma najlepše,
te mirise lipe i mirise tebe,
najdraže mirise na „Balkanu“,
od jutros vrapci ne nose više…

(Bgd, 16. Jun 2017)

Poslednja

 

 Zatreperećeš  možda kao Severnjača

Dok ti nečije usne ovlaš dotiču čelo

Osetićeš bestežinsko lelujanje u grudima

Spokoj u tom poljupcu koji te celog obuzima

 

Zaspaćeš na krovu sveta

U ljuljašci od ribarske mreže

Između dva stasita bora

Dobićeš pege od sunca

 

 

Zatvorićeš kapke i videti mojim očima

Kada nebo raširi zavese

I svečano otvori predstavu

Žongliraće planetama jedan tužni pajac

Šarenim obojiti tvoje sivo

Prosuće note po harfi

Orkestar vilinih konjica

 

Negde se čuvaju svi uzdasi sveta

Negde su sortirane beznadežne želje

I čekaju svoj red

Strpljivošću žene koja  sasvim pripada

Pripadanjem majke jedinom detetu

 

Odmori se od sebe kakav nikada nisi bio

Na visinama koje nadvisuju obične smrtnike

 

 

U toj raskoši novog propupelog sveta

Pričaj im

Onako kako osećaš

Onako kako je oduvek trebalo

 

Budi zahvalan životu tada

Pusti sve ostatke sna da pretežu na ovu stranu

Ja se sa njima nosim snagom žene

A to je više nego što slutiš

 

Kažnjena za kilometre nemogućnosti

Da te ikada više vidim

Da ikoga više pitam za tebe

 

Ponekad

Bićeš unapred kriv kad im se prohte da nađu krivca

To je često sve što rade

 

Raspolovi na dva objedinjene živote

Neka te talas povuče uzvodno

Kada ponestane snage za držanje iznad površnih slojeva vode

Ne sedi u plićaku

Svaki je predah na duže staze skupo plaćen

 

Spavaj u blaženom oslobađanju od stega

Laki ti snovi u toj zemlji

Gde mesec umesto mene pazi

Na uravnoteženo nadimanje tvog daha

 

Čuvaj se

Da bi mene sačuvao

 

 

 

 

MUZIKA JE OGLEDALO DUŠE – Slobodan Jevremović

♫ LA MUSíCA ES EL ESPEJO DEL ALMA ♫
♫ MUSIC IS THE MIRROR OF THE SOUL ♫

Sve tajne smo sakrili u kutiji snova
i tamo na klupi ostala jeste,
al’ pute do tamo ja ne umem naći,
u korov zarasli, pravci su novi,
i lipu posekli, kako ja sada,
kuda je otišla sva moja nada,
mila moja…

I odjednom mirise donose vrapci,
mirise lipe, mirise tvoje,
i muziku čujem, najlepše note,
to muzika ljubavi zvuči tišinu,
lepota me seća na davnu daljinu,
muzika tebe, te najdraže duše,
ljubavnih nota iz kutije snova,
mila moja…

Ja sebe ne vidim al’ tebe osećam
pa onda uz tebe sav se privijem
da sav tvoj budem, makar i sanjam,
i muziku slušam ogledala duše
i milujem tebe tim zvukom nota,
pa hoću da budem, hoću da spavam,
neću ja budan, hoću da sanjam,
hoću sa tobom, u tajne sećanja,
one muzike ogledala duše,
mila moja…

(Bgd, 16. Jun 2017)

DRHTAJI TEBE – Slobodan Jevremović

Nemoj se plašiti svetla spuštenog na lepotu tvoju
dok se telo drhtavo predaje željama predivnim,
dok dotičeš nežnim rukama magline zvezda,
ti, nepoznata dosad u takvom drhtaju,
pa to ljubav protiče tvojim životom
tek sada, tek posle neznanja sa drugim,
udišeš napokon mirise sreće i radosti,
upijaš snagu nabreklih neznanih želja,
mila moja.

Nemoj ni tražiti trenutak ovih trenutaka,
ja samo ti dajem večnost ovih drhtaja
i onda uživaj i previše voli,
ne plači, ne tuži,
ne pominji protekle odavne dane
kada su sve one godine i sada, i ovde,
ne pominji prošlost, već ovu večnost,
najlepših drhtaja tvoga života,
mila moja.

(Bgd, 15.Jun 2017)

imali smo – Mirko Popović

 

imali smo stojčevac
dječačke godine, kino igman
i dalje prema zapadu
trave što dišu, dragana, nada
breze u jutarnjoj rosi

imali smo nevidljive
beskrajne sate
kas konjā i otkucaje zvjezda
u venama našim plesačica po trnju
poneki oblak
bijel, dalek kao ples  
neizgovorljive žudnje

na našem uzglavlju svake noći
spavale su tek ubrane ljubičice
veliki crveni mjesec
iznad modrih gora i obećanje
da nitko neće strijeljati
naše ptice

imali smo vrelo bosne
što protrčalo je kroz prizore
našeg vremena
koje nije pitalo za raj
ni za veličinu londona
koje nije pitalo
stražare života: koje je
doba dana

naučili smo tabanati
između dva svijeta
pa iako nas je
kad smo se osipali
suviše ostajalo u praznoj kući
nikada nisu bile patetične
naše seobe

Песма o пахуљици

Вечити сужањ твог осмеха постах,
уснама својим oсетих сјај твог ока,
пред кућом твојом усхићен остах,
испуњен снагом, к’о река дубока.

Бескрајно кратко била си моја,
те чудесне ноћи, тог чудесног трена,
сањах те годинама, ал’ остаде своја,
неумитна к’о судба, к’о хладна копрена.

К’о бела пахуља што на длан слете,
нетрагом неста, ал’ нада ми поста,
предивна радости, мој ледени цвете,
неспокоју се вратих и самоћа ми оста.

Златокоса и ја

Сретох те некад, кад волех другу,
осмехом својим скрила си тугу,
кога да питам, како да дознам,
да твоју тајну, ипак, препознам.

Не видех дуго два неба мала,
да тебе сањах ниси ни знала,
постаде туђа, премало своја,
док њему потече сва љубав твоја.

У туробном свету новца и моћи,
крадљивац срца, крадљивац ноћи,
постаде власник твог ока сјаја,
ти пође пустом стазом без краја.

Остаде сама ал’ горда још увек,
пружи ми усне да памтим заувек,
тад љубав зачас показа спас,
но нестаде наде, нестаде нас.

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 466 467 468 Next