ČESTITKA ( Nena Miljanović)

 

SREĆAN VAM VAŠ DAN DRAGI MUŠKARCI
19 novembar je Međunarodni dan muškaraca.
Srbija ga nije ozvaničila kao praznik ali ja jesam:
Tebi,
moja ljubav i poštovanje, tebi, koji si nečiji otac, sin, brat, suprug, ljubavnik- ženina ljubav i bol bez kog ne može , tebi na planeti i izvan planeta koji ženu činiš ženom i mene pesnikinjom jer si tema mojih pesama o ljubavi i kad pesma dođe do kraja, dokle te pevam dotle sam Žena i ljubav i posle ljubavi.
Tebi, koji si za korak ispred i za glavu i pamet iznad mene, ne zato što sam manje vredna od tebe, nego zato što ti verujem i uzdam se u tebe više nego u sebe:
Korak ispred mene zato što si izvidnica za moje sigurne korake; za glavu viši ( simbolično) jer ako ne verujem u fizičku snagu i odluke kojim me čuvaš i braniš, i u nežnu duhovnu moć nada mnom , ne mogu se osećati kao EVA, niti ostati sa tobom, jača od tebe ne mogu poštovati, a koga ne poštujem ne mogu ni voleti!
Lepo Muško moje, ponekad se volimo, ponekad mrzimo, sve je to život – sa tobom sam sve, sa mnom si sve , jedni bez drugih ni život, ni ljubav, NIŠTA.
Volim te.
N e n a

RUBIKON – Nena Miljanović

Sreća prati hrabre
Hrabro
Prešla sam lični Rubikon
Da ljubavlju pobedim naviku
Rekao si mi
Da si okovani Prometej i da zbog mene kidaš poslednje okove
Pohrlila sam ti
Preko reke razdvajanja što deli bračne zakone od ljubavnih
Dve drhtave dojke kao dve bele ptice sam ti na dar
I među njima
Crveni ključ za Zabranjeni Grad
Pod jezik sam ga
U nemuštu Reč koja se ne piše u pesme
I koja tebe sopstvenog roba
U moga velmožu oslobađa
“Alea iacta est”
Izrekoh dogovorenu lozinku pred tvojim vratima
Ali ti si ćutao
Na pragu tvoje stvarnosti
Ljubav je o zid i ja o bol
Nisi mi (se) otvorio
Zaokupljen učvršćivanjem svojih okova
Načinio si se da me ne čuješ
I ostao si gde si i što jesi
Lažni Prometej sa lažnom vatrom u uskim prsima
“Kocka je bačena”
Ponovih odbačena
Korak po korak iz stihova
Unatrag
Do prve pesme o tebi
Nazad sam na Rubikon bez mosta
Bez hrabrosti za još jednom
Spalila sam ga za sobom
Sreća ne prati pesnikinje
Sve sam u pepeo
I ptice
I pesme
Sve sem Reč
Čuvam je
Do poslednjeg plamička nade i mene

JESEN, POZNA JESEN – Dejan Ivanović

JESEN, POZNA JESEN
17.11.2017. godine

Kako se osećam prijatno u ova,
četiri zida moja.
Kamin upaljen,
vatra svetluca.
Usijan žar i plamen.
Sedim usamljen,
ne i pust.
Bez briga.
Okružen gomilom;
muzike i knjiga.
Daleko od
svih hohštapleraja.
Slobodan kao oblak
gust.

Što leti nisko
iznad kraja.
Kad je jesen
I kiša pada,
baš kao sada,
ovih dana;
Tužnih.
Kratkih, a ja bih da podelim
svetu,
neke pesme.

Kako je jesen,
pozna jesen…
I dani su sumorni.
Vuku se kao,
prebijeni psi.
Umorni.
A ja poletan;
Zanesen.
Volim jesen.
Čak i ovu tešku,
sivu maglu.
Groznu.
Što pritiska,
sa svih strana.
Podnesem.

Samo kad mogu,
da se odmorim
u tišini svog doma.
Skromnog.
Sam da budem,
među četiri zida,
u ovo doba.
Bar trenutak – ali ni večnost nije mnogo.
Sa sobom …

Dejan Ivanović,
17.11.2017. Baroševac

 

NIJE MIR – Slobodan Jevremović

Nije još mir u nemiru mome,
nije ni moć u nemoći mojoj,
nije to ljubav u ljubavi ovoj
već više od toga šaljem do tebe
i reči ne znam u želji kod mene
da vrate te opet u doline snova,
gde uvek otkrivaš i uvek si nova,
smehom da budiš trenutke pospane,
lepote da sanjaš i predgradja ova
naših vidika, daljina nekih
što putuju brzo danima onih
saznanja naših, od juče do sutra,
i nama donesu ponovo jutra
od svih onih divnih vremena prošlih
što traju i dalje od svih novih, došlih,
dana za nas samo, tih dana srećnih,
svih dana za nas…

(Bgd, 17.nov.2017)

 

PITANJE ODGOVORA – Slobodan Jevremović

Pitanje nije da li te volim,
ni upit nije da li sam ja,
odgovor pravi ljubav je tvoja,
onu što milujem i samo želim
da uvek to imam pa srcem celim
pokrivam sve čase protekle bez nas,
da sreća ti budem, radost i spas,
za časove onda kad bila si moja
i daleko, i blizu, i samo za nas.

(Bgd, 15.nov.2017)

SKRIVENE MISLI I SKRIPTA – Dejan Ivanović

 

SKRIVENE MISLI I SKRIPTA

 

Sakrivena u uglu ispod stola usplamtela, sklupčana,
u pocepanim crnim najlonskim čarapama;
Sedela je bleda devojčica jedna … po leđima njena kosa razbacana,
rasula se, neugledna.
Mršavim rukama obgrlivši kolena nežna, izgrebana;
Kao mlada zelena biljka na vetru što drhti, usteptala ….
U duboku tamu zagledana uplašenim krupnim očima .

Krhko nevino biće, zatočiše u strašnoj visokoj kuli,
zamka na strmoj litici, sa tri vrha i bujicom čudne mutne vode,
što je okolo tekla. Čas se u hladno uzburkano more ulivala, kroz odvode
u podnožju, ili se vraćala unatrag iz samog mora
iznenada, kroz uske procepe mračnih otvora,
da ispuni kružne kanale za snabdevanje grada.

Pitala je: Zašto?
Kleknuvši pokorno pred strogog gospodara;
Odgovora nije bilo, dugo je vladala tama i muk.
Oholo more ključalo je grubo, dok bi ćudljivi vetar proizvodio huk.
Nevoljno se budila bez vidljivog znaka, ptica na prozoru,
ni svetla običnog dana, što jasno odvaja;
Tamu od sjaja.

Sve dok ledenog jutra jednog, uz snežni dah i škripavim hodom
ne naiđe hitro žena, tankih veđa u svetloplavoj haljini ,
golih leđa. Hodnikom širokih lukova predugačka haljina od svile
vukla se za njom, hrapavim kamenim podom.
Ispuštajući nerazgovetne krike, glasove jezika čudnog,
što ličiše sve više na galamu gomile koja se orila.

Lica pokrivenog crnom maskom, streljala je zlim
pogledom, okolo kroz uske proreze za oči drsko.
Jedva se razabiraše reči iz daljine,
što je ta neprirodno moćna žena zborila;
Kad naglo zastade da užarenim sjajnim mačem,
devojčicu kroz srce probode :
Znaj, nije tamničaru stalo, do tvoje slobode!

Dejan Ivanović
Baroševac, 16.11.2017.god.

 

LEPOTA GLEDANJA – Slobodan Jevremović

Gledanje lepote tvoje,
lepota gledanja tvoga,
govor ćutanja gde sanjaju snovi,
ovog trenutka sveželjnog moga,
samo je tren večnosti ljubavi
i srca divnoga, najlepšeg, mirisnog,
i sasvim tebe, pune najnežnog
dodira tvoga.

Lepota gledanja,
srce govora
i najnežnog dodira
neostavljene istine
uvek u meni,
mila moja …

              (područje Slavonski Brod,
               14.nov.2017)

U MAGLI SAN (poezija u prozi) – Nena Miljanović

Jedno ime, samo ime, a sav tvoj svemir u njega stane, poslednja ti je nežna misao pred san o mogućem, prva po buđenju , radosna uprkos nemogućnosti … neko dalek, “prisutan kao svetlost bez glasa”, razlog za sunca sjaj, lakoća postojanja. Šapati. Ljubav.

I dođu teška vremena kad prođeš nekome, a i dalje, poslednja ti je tužna misao s kojom ulaziš u noć i prva bolna s kojom izlaziš u dan , i samo tmina legne na dušu, kao magla na pusta polja, i ime mu je jauk vetra što briše dušom, razlog za gorke kiše. Ćutanje. Ali, to je još uvek ljubav…

I dođe teže, kad tebe prođe taj neko, ni san ni misao ti više nije, ni tuge ni radosti, odsutan kao svetlost iz duše, ni kao pramena magle ga više nema, a spavaš i budiš se, i spavaš i budiš se…a ne znaš čemu. Prošlo.

Prošla samoj sebi, ne čekaš više ništa, čak ni dan da život zaboravi da te probudi, da mu ime zaboraviš i da zaboraviš da ti ne znači više ništa…

Bez snage da ostaneš, bez snage da odeš, ni ljubav ni neljubav, traješ: govoriš, ćutiš, smeješ se, plačeš, dišeš. Ima te.

A nema…

Интерес

Шта је правда, шта правица, шта је закон, шта кривица?

Шта је народ, а шта раја, шта су мућци, а шта јаја?

Шта је срећа наших чеда, шта аманет наших деда?

Шта је борба за слободу, шта је дужност према роду?

Шта су жеље, шта су хтења, шта стремљења, усхићења?

Шта је вера, шта је снага, шта истина гола, нага?

Све је прошлост, ништа мода.

АВЕТ страшна земљом хода.

Био крупан или ситан – ИНТЕРЕС је само битан.

Грабеж, пљачка, зеленаштво.

Лажи, беда, сиромаштво.

Миграције транзиција, донације шикуција.

Пиромани, наркомани, клептомани, спиномани.

Преговори, наговори, договори, уговори.

Дефицити суфицита, суфицити дефицита.

Едукација, имплементација, кохабитација, фолиранција.

Празне речи, обећања, лудовања, радовања.

Све је шанса, све је згода.

АВЕТ страшна земљом хода.

Био крупан или ситан – ИНТЕРЕС је само битан.

Што је АВЕТ већа, грђа вера гладних све је тврђа.

Боли, патње, искушења ал’ се нада ич не мења:

Бог убиће те мутанте, преваранте, фолиранте,

послушнике, доушнике, све бездушне бездушнике.

Даће правде душа чиста – па ће овај свет да блиста !

Дође ми… – Зорица Рељић

Дође ми
да напишем песму о теби…

Дубоку као море,
лепршаву као лист на ветру,
јасну к’о освит зоре.

Дође ми…
Али не бих…

Дође ми
да напишем песму о теби…

Бескрајну као свемир,
као кап росе ситну,
као чежња што буди немир,
као реч једну, битну.
Песму као мисао јаку,
радосну попут смеха дечјег,
што сумњу разгони сваку.

Дође ми…

Али, како
да у једну песму стане
све оно што код тебе волим?
И зато нећу.
Пустићу да живот
пише стране.

APARTMAN – Slobodan Jevremović

Ovaj cvet
čuvaj kao putokaz
ka novim susretima,
ka našim htenjima
i željama.

A tvoje srce gde sad da smestim
kad najlepšu tebe već imam sasvim,
a tvoju reč divnu gde opet da čujem,
ponovo, nežno, tamo gde milujem
ove časove lepote ćutanja,
ove minute divnih voljenja,
kada već imam sve reči tvoje,
one što leče kazane boli moje,
i tvoje ćutnje,
i tvoje…

Čuvaj taj cvet,
čuvaj svu našu javu
i samo naš sačuvaj san,
čuvaj to najsrećno sećanje,
na ljubav našu,
na apartman.

(Zagreb, 14.nov.2017)

КРАЈ ЈЕДНОГ СНА – Драгојло Јовић


КРАЈ ЈЕДНОГ СНА

Још првог јутра кад се пробудиш сам,
Кад из ноћне море прелиставаш сан,
До свести стижу све истине јасне,
Да све што је сијало сад лагано гасне.

Шољице кафе скуват ћеш две,
Једну за себе, другу за све,
Што на пут дуги за свагда иду,
Али себе не врате очињем виду.

Колико још треба потрошити дана,
Без драгих људи што су у рај пошли,
И док шоља друга лагано се хлади,
Питамо се где су и докле су дошли.

А кад све је прошлост, кише сузом капљу,
Заливају плоче што најдраже крију,
Шарени се поље ружа, хризантема,
Земља сад покрива, драге којих нема.

Само птице неке у оделу црном,
Прелећу и гракћу па поруке шаљу,
Џаба су вам сузе, не храните тугу,
Послужите почившем ту шољицу другу.

А уз свећу жуту стави цигарету,
Нек у пепео сиви она се претвори,
Можда души ближњег баш тај мирис треба,
Болест тамо више никога не вреба.

Целивај камен најдражег ти бића,
Па лаганим ходом крени путем својим,
Нама драги људи сад по рају шећу,
Душама нас чувају и желе нам срећу.

© Драгојло Јовић

 

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 484 485 486 Next