POEZIJASCG -

[Miladin]

Dugo su hodali bez ijedne reèi. Umesto njih razgovor je vodilo samo opalo lišæe pod njihovim nogama. Koliko god delovalo kao obièno šuštanje suvog lišæa, ako biste oslušnuli malo bolje, sa malo više pažnje, uvideli bi da to nije samo šuštanje veæ da svaki taj list nešto govori i da se tu vode vrlo zanimljivi razgovori. Eto baš jedan list je prièao kako je on bio na najvišij grani drveta i hvalio se kako je odande video celu šumu iz znao je šta ko radi u svakom trenutku. Jedan drugi, veæ pomalo braonkasti list, prièao je kako je bio nepažlji i kako se otikinuo sa grane iako to nije želeo. Još je rekao da je bio jako tužan dok je padao jer je bio suviše mlad da bi otišao od voje prodice i iz svoje kuæe, a naroèito što je otišao bez pozdrava. Prièao je da celo to putovanje i nije bilo toliko loše veæ da je bilo prava avantura jer samo trenutak pre nego što je dodirnuo zemlju vetar ga je opet podigao, visoko, više i od najvišeg drveta u celoj u šumi. Sa uživanjem govorio je kako je video Sunce izbliza i kako ga je skoro dodirnuo, ali ga je vetar odveo na drugu stranu i još je prièao kako se èudio kada je video šumu sa tolike visine jer je mislio da je šuma velika, a kada je video odozgo oseæao se kao kakav džin u odnosu na nju jer je ta cela velika šuma bila manja i od najmanjeg zrna pšenice.
Treæi list se hvalio kako je najjaèi od svog lišæa na svetu jer se toliko èvrsto držao za svoju granu da je tu ostao èitave dve godine, dva leta i dve zime i da nijednom nije promenio boju veæ da je uvek bio sveže zelen. Ostali listovi su ga slušali i divili mu se iako su znali da je to nemoguæe i da nijedan list ne može da izdrži nijednu celu, a kamoli dve godine. Znali su to, a ipak mu se nisu smejali i pravili su se da mu veruju, zato što su znali da æe biti tužan i ljut ako bi to uradili. Nisu ga ismevali zato što je život svakog lista veoma kratak, a zamislite da neko tako kratak život provede tužan i ljut. To je isto kao kada biste jednom leptiru rekli da je ružan. Leptiri takoðe žive vrlo kratko, još kraæe nego jedan list. I svi znamo da su leptiri prelepa živa biæa koja svojim šarenim krilima mašu velikom brzinom i prave nesvakidašnje i èudne oblike obojene spektrom najdivnijih boja. Kada bismo takvom leptiru rekli da je ružan i da su mu krila suviše dosadna on se možda ne bi naljutio, ali bi se zato strašno mnogo rastužio. Ne bismo stigli ni da mu se izvinimo ili da mu kažemo da smo se samo šalili, a on bi veæ uginuo. Otišao bi sa ovog sveta kao najtužniji leptir na svetu. Jer ja mislim da leptiri postoje da bi ulepšali ovaj svet i da zato ne postoje ružni leptiri i zbog toga kada bi samo jedan leptir uginuo tužan jer mu je neko rekao da je ružan, ovaj svet više nikada ne bi bio tako lep, veæ sumoran i tmuran. Zato molim vas, èuvajte leptire.

[Slaki]

Ne mogu da odolim, a da ne kazem da je ovaj odlomak jako zaintrigirao moju radoznalost-sta bi mu moglo prethoditi, a sta iza slijedi!