POEZIJASCG -

[Miladin]

VAS NAS

Bila je sreda. Jedna sasvim občna decembarska sreda. Vreme je bilo, onako, osrednje hladno i duvao je lagani vetrić. Sa neba su fino padale nežne i tršave pahuljice koje su se utapale u predivno belilo snega već nastanjenog na tlu. Izašao sam iz kuće i krenuo na posao. Naravno obukao sam se toplo, ali sam zato vazduh udisao punim plućima jer obožavam miris zime. Volim ga jer me inspiriše i podseća me na onaj topli krevet koji me čeka kući kada se uveče umoran vratim sa posla. Pošto nemam kola, na posao sam išao, kako drugačije, nego autobusom. Doduše, ja nekako i volim da se vozim autobusom. Stanem negde pozadi ili u neki ćošak, gledam ljude oko sebe i slušam njihove priče. Tu može svašta da se čuje. I problemi i šale, tužne i vesele priče. Eto baš te obične, najobičnije, snežne decembarske srede u jednom autobusu sam čuo, po mom mišljenju, najzanimljiviju priču do sada.
Dakle ovako. Na nekoj od stanica u autobus su ušla dva starca, dede. Razgovor je već bio u toku, ali iz dalje priče sam uspeo da shvatim o čemu se radi. Po svemu sudeći jedan od ta dva starija gospodina za vreme drugog svetskog rata bio je gospodin oficir, a drugi seljak i običan vojnik. Očigledno je bilo da su pričali ko je bio korisniji u ratu, a deo razgovora koji sam ja čuo išao je od prilike ovako:
-oficir: Za vreme rata mi smo čuvali vas.
-seljak: Da, ali smo i mi čuvali vas.
-O: Ma nije valjda? A kako ste to, moliću lepo, vi seljaci čuvali nas vojnike?
-S: E, pa da nije bilo nas, ne bi bilo ni vas! Ko je davao hranu vama vojnicima da ne bi pocrkali od gladi? Ko drugi nego mi seljaci!
-O: Pa morali ste da nas hranite da bi mogli da vas čuvamo! Da niste to radili mi bi samo produžili dalje!
-S: Vi biste možda i produžili, ali ne biste daleko stigli bez hrane i zakrpljene odeće po onoj zimi! Dakle, da nije bilo nas ne bi bilo ni vas!
-O: Ne! To nije tačno! Stvar je skroz obrnuta bila! Da nije bilo nas ne bi bilo ni vas! Jer ko bi vas čuvao i štitio?!
-S: Ma nemoj! Dok je seljak morao od jutra do sutra da radi i crnči kao konj da bi vam obezbedio hranu, vi gospoda oficiri ste samo sedeli i čekali da vam je donesemo na tacni, a vi samo, njam njam, a ti seljak opet na njivu pa sve ispočetka. A, i ja sam bio ratnik, vojnik, koji se borio protiv neprijatelja i puškom i plugom, a ti samo puškom i to samo ako si hteo, a ja sam morao!
-O: Ma daj čoveče, ne pričaj gluposti. Ni sam ne znaš o čemi pričaš. Prekini da laješ!
-S: Ja lajem?! Kako te nije sramota?! I ti si mi neki oficir, gospodin, a tako se izražavaš?! Ja da lajem! Ti si tim tvojim rečima uvredio sve građane u ovom autobusu i u ovom gradu! I sve seljake koji mukom život svoj žive! Meni nije žao sebe i svog rada, već ovih mladih ljudi i njihovih budućnosti koju ste ti i takva gospoda oficiri odavno uništili!
Dok je seljak nastavio da viče i priča sve i svašta, gospodin oficir se okrenuo bez ikakvog pozdrava, otišao do drugih vrata i izašao iz autobusa.
Možda je oficir bio u pravu, možda seljak, a možda ni jedan ni drugi. U svakom slučaju to je bio još jedan dokaz da istorija na ovaj ili onaj način progoni sve nas i doseže u najdalju budućnost mešajući se i dodirivajući sadašnjost. Uprkos tome što neki ljudi smatraju da istoriju treba zaboraviti, ona će uvek biti tu i kontrolisati našu sadašnjost u bilo kom smislu.
Eto zato volim da se vozim autobusima. Baš zbog takvih priča. Ko zna šta još sve može da se čuje. Možda neke druge srede čujem i neku još zanimljiviju priču pa vam je ispričam, ali vi se potrudite da iz ove priče izvučete neku pouku.