POEZIJASCG -

[Incendia_Eterna]

„Svitanje u Midgardu“ Snežane Čkojić
-Milan Đurašinović-




www.snezanackojic.zxq.net/index.htm



Već na startu, zbirkom pesama „Duša hodi kroz vetar“ 2007., Snežana Čkojić najavila se kao talenat s kojim treba računati. Odmah je obeležila tematiku i postavila mrežu neprikosnovenih svojih motiva. Bilo je očigledno da se pojavila debitanktinja koja mora postati ime u našoj poeziji.
Predviđanja su se obistinila. Došla je nova zbirka pesama Snežane Čkojić „Svitanje u Midgardu“ 2009. godine. Pesnikinja u njoj demonstrira onu pravu zrelost u smislu da slobodnom kreacijom poveže dijametralno suprotne motive koji pesnikinju dovode do poetskog izraza. Ona ovde demonstrira svoju vokaciju i autorski identitet.
Knjiga „Svitanje u Midgardu“ se otvara pesmom „Ustaj!“ To je kratka pesma od pet stihova koja ima indikativnu vrednost. Pesma u biti sadrži dimenziju značenja i metafizičku dimenziju. Glasi : „Svanulo je oko dana, ustaj da kažeš: “Evo me svete / Ustaj jer ako zalutaš u noći / Niko te neće čuti, kad jednom / Duboko za svagda legneš!“ U figuri „oko dana“ sugeriše se svetlost prvog dana postanja. Potencirano je načelo, zatim ritmičko-melodijska linija pevanja, osamostaljena i korektno izvedena. Onda dolazi opomena i strepnja od noći i nestanka. Metafizička pozicija svetlosti prema konačnoj sudbini, u kojoj, kako se kaže, „Niko te neće čuti, kad zauvek jednom, Duboko za svagda legneš“.
Sledeća pesma „Uvertira“ govori o pesnikinji koja sumnja da peva u eter. Pre je to, kaže se, rat violina, urlici, dok junakinja govori o rađanju istine „o svakom maslačku što sanja zrenje i sprema se za put u visine...“ zatim sledi definicija metafizičkog prostora rečena stihom „prostor je iluzija dalekovidih“. Zatim epiloški distih, koji glasi „moja duša je uz zbunjene maslačke hodila kroz (v)etar...“ Kraj lepe pesme ju uvodi u avanturu bez izgleda za povratak. Tako da zbunjuje maslačke. „Uvertiru“ je mnogo lakše i ubedljivije napisati nego pročitati kako treba.
Zatim još jedna programska pesma „Poetska tišina“. Govori o najstarijoj pesmi kojoj se ne može razumeti jezik. Pesma prvotne reči, odvajanja od tela, najvišeg zakona pesnika o kreativnoj slobodi. „Udahnuta... u poetskoj tišini sna“, kaže se na kraju pesme. Pesnikinja je opet zauzeta jednim načelom. Bavi se rečju, najstarijom temom u ovoj ljudskoj vrsti. Onim što je večno, pa i transcendira prema tišini kao opozit pesme i pojedinačne reči. Hod lirske junakinje kroz vetar i vazduh skreće pažnju na pesnikinjine snove u drugim svetovima. Njen hod kroz vetar sve je manje od ovog sveta. Zato je fantazmagoričan, donekle nepojaman i fascinantan, skoro kao život u nekom novom svetu.
U pesnikinjinim stihovima hvata se nepostojana slika njene nadstavrnosti. U njenoj nadstvarnosti egzistira božanstvena lirska junakinja. U lirskoj avanturistkinji prepoznaje se čudestvena strast prema takođe bizarnim oblicima života. Stanje kreirane stvarnosti nema svoj fizički svet. Ono, reklo bi se, traje koliko magnovenje koje treba uhvatiti dok se hoda kroz vetar i etar. Pesnikinja zahteva samo jednu stvar od svojih mogućih čitalaca. Da uhvate trenutak i fascinaciju.

Umesno sasvim mogla bi da se lako parafrazira karakterizacija lika Branislava Petronijevića koga portretiše Radovan Beli Marković u novoj prozi. Naime, naša pesnikinja je transcedentalnih svetova izvanredna poslanica, u tmurnoj ovdašnjosti bez agremana; Snežana Čkojić u ovoj knjizi poezije otvara i zatvara zagradu trenutka u večnosti. Izlaže sliku neke druge idejske stvarnosti i fiksira ju oštrim refleksijama. Njeno pesničko mišljenje doživljava se poput bumeranga. Postoji i utiče na čitaoca na način povratnog delovanja. Dejstva koje ispunjava pogled na svet i svet njemu samom.

„Predugo stojim kao čvor, Na problematičnom goblenu okruženja, Kao smetnja i strah u mislima pobožnih. Nepoželjni rušitelj ružnih fasada?“ čitamo na početku pesme „Predugo“, što pozicionira pesnikinju u odnosu na svakodnevni svet i život u njemu. Pre toga pesnikinja Snežana Čkojić spominje pesmu stepskih vukova, život u Tao majci, prvog zubatog vrabca, tibetansku promrzlinu i toplotu, Kemadero u Sevilji gde je inkvizicija spaljivala jeretike, mitove i motive nordijske mitologije, i, potom kaže: „Mene su zaobilazili ljudi, a tebe godine, Pesniče, ko je ostao lepši?“, naime, do „Pesme leda i vatre“ u svitanjima u Midgardu, gde govori: “Jutro je obojilo u belo celu dvoranu, tela poprimila boju truleži; izjedene, spavaju oko zaklanog teleta bez trbuha i očiju“. S napomenom da je Midgard u nordijskoj mitologiji u stvari svet ljudi. Bila bi uvreda za inteligenciju čitalaca kad bi čovek hteo da ističe ponaosob svaku od navedenih pesnikinjinih slika i misli kojima je isprovocirala osećanja istih čitalaca. Sve su te slike tako jasne, a misli razgovetne, i jedne i druge duboko proosećane i konačno stavljene na papir.
Glavno je pitanje u čemu je poezija Snežane Čkojić originalna. Nedvosmisleno zato što je iskrena. Ne u značenju da je do kraja intimizirana i ispovedna. Iskrena je pošto se ispisuje sa razlogom. Ona ima u sebi elemente zadatog života i elemente novoga života. Ona je Vita nuova za našu pesnikinju. Za nju je nova stvarnost najčudnovatija od svega na svetu. Ne može da se iskaže dok joj se ne podredi sve što se ima. Pesnikinja svedoči da poeziju stiče tek pošto je izgubila skepsu. Ona pokazije snagu da prevaziđe konflikte sa sobom i na poetski način širi svoj filozofski horizont. Ujedno intenzivira do kristalne mere lična osećanja i plastično ih izražava pesmom.
Pesnički postupak Snežane Čkojić ogleda se u hvatanju neodređenog oblika unutar buduće pesme. To je neka vrsta arhipelaga što će kasnije postati struktura poetske tvorevine. Ona unapred fiksira završetak i pretpostavlja početak, ali ne i sadržinu koja će se naći između tih dveju destinacija. To je postepeno otkrivanje sadržaja dok su još nadahnuća pro ruci. Pesnikinja retko interveniše na razvoju dela. I to je ključni argument u prilog originalnosti njenog stvaranja i stvaralaštva. Ona se ne povodi narcisodnošću mišljenja koje je, kako kaže Borhes, nevažnije nego što mislimo. Njeni stihovi idu u dva pravca. U jednom da iznesu određene okolnosti, zatim da nas fasciniraju poput prirodne pojave. Snežana Čkojić ne zagovara posebnu estetiku. Naprotiv, pesnikinja se kloni potencijalnih ograničenja bilo kakve teorije. I u tome leži, između ostalog, njena originalnost.

Njeni stihovi nisu zagrcnuti, ali nisu ni raspričani do kreativne neodgovornosti. Na martinski način dolaze srećno do dobro nađene reči i izražavaju egzistencijalnu poziciju lirske junakinje u svojevrsnom opštem interregnumu. Njena poezija je intenzivna i posvećenička, dramatična, preciozna, britka; epifanijski uznesena i otkrivalački snažna. U svakom slučaju radi se o talentovanoj pesnikinji i pesnikinji od retke inspiracije koja ima lepu pesničku budućnost kojom će, nadajmo se, dobro upravljati.


Milan Đurašinović
Valjevo, 2010.

http://snezanackojic.zxq.net/index.htm