POEZIJASCG -

[Radeumetnik]

SUSRET

Naš prvi susret, ugledao je u daljini,
pozvala me na telefon ja joj mahnuo.
Prišla, pozdravila i poljubila u obraz.
Nekako zamišljao je višom i krupnijom.
Ovako uživo je drugaèija, posmatrao je,
dok smo èekali na stanici tranvaj i prièali.

Poèeli našu prièu, koja je poèetak,
da si me srela i pustila u svoj svet
neki se u životu pronadju i izgube,
neki se opet nekim èudom pojave,
na koga posmisliš njega i sretneš,
Nesto traje kratko a traje zauvek.

Sa nekim popiješ vino i slušaš muziku
neka te pesma pogodi, neka rasplaèe,
rekla si da suzu neæeš pustiti ako odem,
ako nas život razdvoji i krila nam slomi,
ako se naše vatre ugase i dim razidje,
ni jedna devojka nije priznala to meni.

Nisam balavica i razmišljam o nama,
rekla sam ponekom nisi zaslužio mene,
pružala sam im toliko prilika i šansi,
jednostavno nisam mogla i krivo mi je,
što to nisam uèinila ranije a trebala sam,
eto dešava se. A zašto uvek baš meni?

Možda æu da napišem i njenu pesmu,
ponekad jednostavno kao da ne umem,
seæam se starih razgovora i pomislim,
koja sam ja budala, izvini za sve, izvini.
Za poruke u telefonu koje nisi otvorila.
i sve nove pesme koje nisi ni proèitala.

Muskarci su mi nekako svi isti, samo prièaju,
pomalo bi da flertuju, nekoj da se udvaraju,
neki su manje ljubomorni, neki i previše,
znaš, nisam bila svaèija i nièija, da se stidim,
Mnogo puta sam zvala nekoga u mislima dodji
ali ponos nije zeleo da to izgovorim naglas.

O nekom sam govorila u treæem licu jednine,
kome je drustvo, dobro zezanje, malo alkohola
tome nisam nikad znaèila i bila mu potrebna,
ne volim rasprave, ne volim ni duge rastanke,
uzalud govorim, niko mojih suza nije vredan,
i ponovo se zaljubim i odljubim i rasplaèem.

Niko ne zna unapred ništa, nešto me nadje,
ispravi me ako grešim u neèemu da zaæutim,
prièamo onako, nije bitno, a jeste uvek,
prekinuti prièu je kao oduzeti kolorit slici,
i deca vole prièe i šta je muzika i ljubav,
a ja bi neke misli saèuvala u sebi za tebe.

Preseliæu se bliže da mogu da te vidjam,
moja mesta su parkovi i mirna mesta,
šetao bih po keju, slušao uliène sviraèe,
slušao gitaru, cugao pivo, imao devojku.
Koga je briga za moju devojku, sem mene,
kao da imam ponovo dvadeset godina.

Ponovo sam nostalgièan...kao da je bilo juce...
bio sam tada mlad, bezbrizan i rastereæen,
nosio sam blede farmerke i teksas jaknu,
sa bradom, kosom...sedeo po splavovima....
sada, 20 godina kasnije, radim kao nastavnik
i (ne)rado se secam tog vremena...i muzike.

Radomir Todoroviæ