POEZIJASCG - forum POEZIJASCG -
DOBRODOŠLI NA FORUM O POEZIJI I JOŠ PONEÈEMU !
 
 POETNAPOETNA  PitanjaPitanja   TraiTrai   Lista lanovaLista lanova   Korisnike grupeKorisnike grupe   REGISTRACIJAREGISTRACIJA 
 ProfilProfil   Proveri porukeProveri poruke   PristupiPristupi 

ROMAN O RANAMA KOJE NE ZACELjUJU I O LJUBAVI KOJA NE PROLAZI

 
Napii novu temu   Odgovori na poruku    POEZIJASCG - forum -> MOJ ROMAN
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeu temu  
Autor Poruka
Alfa



Pridruio: 24 Nov 2007
Poruke: 33

PorukaPoslao: Uto Jan 13, 2009 5:13 pm    Naslov: ROMAN O RANAMA KOJE NE ZACELjUJU I O LJUBAVI KOJA NE PROLAZI Odgovoriti sa citatom

ROMAN O RANAMA KOJE NE ZACELJUJU I O LjUBAVI KOJA NE PROLAZI

„Samo jedna ljubav ne èili u pari
prolaznosti; samo jedna se ne menja;
samo svoja zemlja ne leži u bari
dosade; i pored sviju iskušenja,
sve se više voli što se veæma stari.“
( Sima Panduroviæ)

Ovo je prvi roman Miodraga Lukiæa koji sam proèitala, ali je sasvim sigurno da je samo prvi u nizu, i da æu sa velikim nestrpljenjem i pažnjom èitati i ostale koje je napisao.
Iako mu prethodi „ Ranjeni vuk 1“, ovaj roman je celina za sebe – jer govori o jednom važnom segmentu života Luke Vuka, segmentu koji se odvija februara 2008. godine, kada je došlo do proglašenja nezavisnog Kosova.

Radnja ovog romana je vrlo dinamièna. Dok ga èitate, nestajaæe vam dah, jer se dogaðaji smenjuju velikom brzinom. Sa glavnim junakom sedeæete u ciriškim kafanama, trèati ciriškim ulicama, voziti se taksijem do aerodroma, boraviti u neobiènom ateljeu, pa u jednom starom hotelu, u bolnici, i èak zalaziti u njegove slikovite i reèite snove...
To je, zapravo, jedan kriminalistièki roman, triler, sa elementima psihološkog romana, prepun neverovatnih zapleta, peripetija, obrta, susreta, ubistava, zavera, i namera. Svi junaci su povezani i svi u kratkom roku postaju deo života Luke Vuka. Njihove sudbine se èudesno prepliæu, bez obzira što neki od njih dolaze u Švajcarsku iz Bosne, iz Srbije, iz Albanije, iz Amerike, da se piscu mora odati poštovanje za takvu imaginaciju i veštinu pripovedanja i povezivanja. Uprkos tome, svakom èitaocu se može uèiniti da ovde ništa nije izmišljeno, ma koliko neobièno, apsurdno ili užasno bilo, i da je moguæe da se sve to baš tako dogodilo, da je moguæe da su se tako odvijali dogaðaji posle kojih se sve pomerilo da bi, možda, jednom, ko zna kada, sve došlo na svoje mesto.

Sudbina svakog junaka je zanimljiva i potresna. Iako æu Luki Vuku posvetiti posebnu pažnju, ne mogu a da ne pomenem i gospoðu Emu Blumental, koja je takoðe došla u Cirih, da bi poravnala svoje raèune sa ljudima koji su joj ubili brata i bratanca, a onda, na svoje zaprepašæenje, otkrila da je to uèinio onaj koji to nikako nije smeo uèiniti, i koji je onakav kakvog ga nikad nije zamišljala.
U njenoj sudbini olièena je nesreæna sudbina mnogih Jevreja koji su uspeli da umaknu nacistima, da spasu goli život, ali i da neizmerno pate zbog gubitka domovine i najmilijih, i da žive za osvetu.
Zanimljiv je i njen odnos sa bratanicom, Patricijom, najboljom prijateljicom Lukine žene, Barbare, odnos koji je dinamièan, i koji se menja od trenutka kad shvate šta im se dogodilo; zanimljiva je i Barbara, koja se našla u neverovatnom vrtlogu ljubavi, ljubomore, slutnji i istina, kao i nepravde nanete pojedincima i èitavim narodima; zanimljiv je i mladiæ Šiljo, koji je bio snajperista tokom rata u Bosni, a koji sasvim sluèajno sreæe i na ulici prepoznaje svog nekadašnjeg komšiju, Luku, zbog koga je i Šiljina sestra, posle pokušaja samoubistva, došla u Cirih i udala se za Švajcarca, a Luka je nije prepoznao kad mu je donela ikonu svetog Luke na restauraciju; zanimljiva je i sudbina Lukinog sina Danila, koji se zaljubio u devojku u kojoj ima i albanske i srpske krvi, sa kojom beži iz Švajcarske u Italiju...
Mnogo je ovde i tuge, i ljubavi, i mržnje, i strepnje, i nostalgije, i sreæe, i nesreæe. Sve se prepliæe i sve je napeto do poslednje stranice

Ovaj roman dobija na težini i time što u odbranu Srpstva ustaje èovek koji, sticajem okolnosti, živi daleko od svog ognjišta, u Švajcarskoj, bilo da govorimo o autoru, bilo o glavnom junaku, ali su njegove oèi sve vreme uprte u Srbiju, i ne želi nijednog trena da ostane indiferentan prema onome što se u zemlji – matici dešava :
„ Luka, koji nije iz Srbije, veæ porijeklom iz Bosne, iz onog dijela koji je nazvan muslimansko – hrvatskom federacijom, kao i veæina prekodrinskih Srba gleda u Srbiju kao sunce na èijoj svetlosti može i treba da se ogrije.“

Pošto živi u zemlji èijem se stanovništvu decenijama serviraju neistine o njegovim sunarodnicima, duboko ga pogaða licemerje zapadnoevropskih i amerièkih medija i politièara, kao i neznanje i nezainteresovanost sveta za sudbinu naroda kome i sam pripada:
„ Ranili su te Albanci?
- I jesu i nisu. Jesu, ali na tu vrstu ranjavanja moj soj je odavno svikao. Vijekovima su uz svaku napast stizali i oni, vijekovima su uz svakog neprijatelja stizali i oni da èereèe ono što iza velikog neprijatelja ostane. Èereèili su naše ranjeno tijelo i sa Turcima i sa Austrijancima i sa Nijemcima, i na kraju sa NATO paktom. Na to ujedanje umijemo odgovoriti zubima, iako nismo od istog soja, ali na ujede koje ste nama nanijeli vi, što iz neznanja, što iz zlobe, a najviše zbog obiènog ignorantstva, nismo još nauèili pa rana krvari sve èešæe i sve jaèe.“

„Virus patriotizma“ ponovo ga osvaja uoèi dogaðaja za koji su svi znali da je neizbežan, ali u èiji ishod nisu želeli da poveruju sve dok se nije dogodio – otcepljenje Kosova. Pogaðalo ga je i to što je u novinama proèitao da kosovski Albanci u turistièkoj ponudi Kosova reklamiraju srpske manastire kao vizantijsko – albanske kulturne spomenike.
„ Uzeæe nam Kosovo. Pokloniæe na zlatnom pladnju hiljadu godina naše kulture i istorije. Tri i po hiljade manastira i crkava...Baš me zanima šta bi rekli Francuzi ako bi im neko sutra zapalio Notr – Dam, ili Italijani ako bi im neko zapaliio i srušio Sikstinsku kapelu – gorko procijedi drugi muškarac, robustan južnjak u ranim èetrdesetim.“

Njegova supruga, Barbara, ovako to objašnjava svojoj najboljoj prijateljici:
„ Gledam ga poslednjih par dana kako glumi da ga ne interesuju vijesti, a vreba svaku vijest koja se odnosi na Srbiju i Kosovo. Gledam ga veèeras i od onog Luke kojeg sam ja za sebe izgradila vidim samo odijelo, odijelo i ništa više.Sve su maske s njega spale i ostao on, onakav kakvog sam ga upoznala, ogorèen i opasan po okolinu. Ne poznaješ ga iz vremena kad smo se tek upoznali - imala sam utisak da æe se iz trenutka u trenutak pretvoriti u vukodlaka, koliko je napetosti iz njega izbijalo, sad opeti ma u sebi nešto zvjersko, nešto èega se bojim iako me je jednom njemu baš to privuklo.“

Luka Vuk je, sticajem okolnosti, postao restaurator. Posvetio se restauraciji nakon ubistva trojice avanturista amerièko – hrvatskog porekla, koji su silovali devojèicu za èije je ubistvo bio optužen on, sticajem neobiènih okolnosti, davne 1999. godine, nakon èega je napustio zemlju i upoznao Barbaru, sa kojom živi tih devet godina u istoj kuæi u kojoj ih je i ubio.
U njegovom ateljeu naæi æe se i predmeti koji Emu vezuju za mladost, koji su bili za nju najveæe svetinje, a i ikona svetog Luke, njegove krsne slave, koju æe mu predati devojka koja ga je volela, a koju on, posle toliko godina, nije ni prepoznao, jer nije ni slutio da bi mogla biti tako blizu.Samo je, dok je ostavljala ikonu, prepoznao strani naglasak u jednom trenutku, jer je jezik bio nešto na šta je u razgovoru obraæao pažnju:
„ Iako njemaèki odavno govori bez stranog akcenta i sovjim izgledom ne upada u oèi niti ga prepoznaju kao stranca sa Balkana, samo maternji jezik u njegovim ušima izaziva oseæanja. Može da govori, može i da misli na stranom jeziku, ali samo na maternjem može da voli ili da mrzi.“

Prošlost je u njemu prisutna kad god se naðe pred velikim problemom, i kao da uvek u njoj traži izlaz i odgovor, pa makar to bilo i u svetu snova.Snovi nam pomažu da zavirimo u njegovu podsvest, koja je u stalnoj sprezi sa prošlošæu. Naime, kad god se zagleda u plamen vatre u kaminu, zanese se i sanja svog deda – Danila.

U jednom snu, deda stoji pored kamenog bunara, jer su rodna kuæa i kuæa koju je svojim rukama sagradio u Vuèjoj kosi, sada zgarišta. Deda doèekuje svog unuka sa guslama u ruci i grdi ga što je otišao u Švajcarsku i što mu je odneo i unuka, imenjaka Danila. „ Ode Luka i odnese vuèije sjeme Švabama..:“ Grdi ga i što je naredio da mu kosti iskopaju i prenesu drugde „ Nijesi treb`o. Dok su moje kosti ovdje bile, ovo je bilo tvoje. I sad je tvoje, ali neæeš se vratiti, jer si išèupao korijen. Sine moj, èovjek bez korijena je ništa...Znaš li, jade i kukavelju, da smo opstajali jer smo korijen u zemlji imali?“...

U tom razgovoru ded Danilo je nadmoæan, jer iz njega govori odanost zemlji i tradiciji. Ne pomažu Lukini izgovori da su politièari prodali zemlju i da je narod morao da se seli, jer pred oèima èasne starine to je izdaja i prodaja sopstvenih korena, zemlje i sopstvene buduænosti.
„ Živiš kako drugi `oæe.Živiš ko marva, a ne ko èoek. Živiš onako kako ti kaže prokleta kutija kakvih po dvije – tri u kuæama imate. Umjesto gusala u kuæi imaš kutiju koja ti govori šta æeš jest`, šta æeš pit` i šta æeš obuæ`. Kutijetina odreðuje šta je pravo, a šta krivo, šta je dobro, a šta zlo. Niko više nema svoju glavu, svi slušaju šta im ta kutijetina kaže.“

Kad unuk pokuša da mu objasni kako je srpski narod bio potlaèen i pod Turcima i pod Austrijancima, i kako je i tada živeo kako drugi hoæe, deda Danilo mu odgovara: „Jesmo, nesreæo, jesmo, al` se nismo predali ni privatili da je to tako dobro i da je od Boga dato, i nismo zaboravili da može i drugaèije da se živi.Trpili jesmo, ali nam gusle nisu dale da zaboravimo. Živjeli smo kako drugi `oæe, ali smo se Bogu molili i uz gusle pjevali da ne zaboravimo ni ko smo ni šta smo, ni šta smo bili ni šta moremo biti uz Božju pomoæ. Nismo imali kutiju da nam kaže, da nas ubijedi, da nam je dobro da smo porobljeni, veæ gusle da nam kažu da valja stisnuti zube i èekati svoju priliku.“

Ne pomaže ni to što Luka govori da nije sve izgubljeno, jer deda kaže: „ Zašta mogu da se bore ljudi koji su poèupali svoje korijenje? Ni za šta, moj Luka, prva radosti i prva suzo moja!“, a kada mu ponudi gusle da dokaže da nije zaboravio èemu ga je deda uèio, gusle ostaju neme u njegovim rukama, a u dedovim opet „pevaju“. Èak i kad dedova slika išèezne, Luka još uvek èuje melodiju.

U drugom snu, deèak Luka je prisluškivao razgovor svog dede i jednog njegovog prijatelja. Nije sve razumeo, ali je upamtio reèi. „Vatra, vatra je ono što nas odvaja od zvjeri, sine moj. Vatra, razum, jezik i vjera. Zvijeri se niti griju, niti misle, niti govore, niti vjeruju.“

U treæem snu, nakon opasnosti u kojoj se našao njegov sin Danilo, koji se sakrio od osvete tasta, Albanca, odbegavši u Italiju, deda Danilo, poput proroka izgovara utešne reèi o povratku unuka na ognjište:
„ Eno ga, bolan, sjedi tamo i zateže strune na guslama, sad æe zapjevat ako Bog da“, a kad Luka kaže kako ga ne vidi, deda dodaje: „A ja vidim obnovljene dvore, veæe i šire nego što su bili, i buljuk djece što se motaju oko mog imenjaka kao vuèiæi oko vuka...Vrijeme je bilo da se neko vrati...“

Poslednja scena romana odvija se u bolnici.Luka je povreðen na ciriškim ulicama, gde su Albanci slavili dobijenu nezavisnost. Odala ga je melodija sa telefona, Marš na Drinu, te je masa fanatika krenula ka njemu. Spasla ga je Barbarina ljubomora, jer je Barbara mislila da je krenuo na sastanak sa nekadašnjom dragom. Na trenutak opet tone u san i opet èuje reèi svog dede Danila: Dok su moje kosti ovdje bile, ovo je bilo tvoje. I sad je tvoje, ali neæeš se vratiti, jer si išèupao korijen. Sine moj, èovjek bez korijena je ništa...Znaš li, jade i kukavelju, da smo opstajali jer smo korijen u zemlji imali?“.
Otvorivši oèi, ugleda i Patriciju i beživotno telo Eme Blumental.

Roman ima i dodatak: „ Sedamnaestog februara 2008. godine, na dan kad su Šiptari proglasili nezavisnost Kosova, najveæi švajcarski grad Cirih je izgledao kao Priština.Popodne tog dana grad je bio preplavljen hiljadama automobila koji su se kretali u krug oko željeznièke stanice, okiæeni albanskim zastavama i puni mladih, euforièno raspoloženih ljudi.Policija je bila prisiljena da uhapsi nekoliko desetina razularenih mladiæa koji su, poneseni slavljem, uništavali sve pred sobom...
Bode u oèi da nijedne švajcarske novine, kao ni radio ili televizija, nisu pomenule ove ispade niti je bilo pomena o hapšenju demonstranata.“

Miodrag Lukiæ je uspeo da bude i aktuelan i univerzalan, jer je 17. februar 2008. godine sagledao u svetlu celokupne srpske istorije, u kojoj su Srbi prikazani kao narod koji se oduvek morao, na razlièite naèine, shodno vremenu u kome je živeo, boriti za sopstveni opstanak, za oèuvanje svojih korena i za biološko trajanje u buduænosti.A to mu nikada nije bilo lako.

Slika je još sumornija kada se to poveže sa starim proroèanstvima i sa citatom iz Biblije koji govori o žigu zveri i o Otkrovenju Jovanovom, i kada se to dovede u vezu sa sudbinom junaka ovog romana, ali i celokupnog èoveèanstva, koje pristaje da primi žig zveri(„ I stavlja pod prinudu sve ljude, male i velike, i bogate i siromašne, i slobodne i robove, da im se da biljeg na desnicu i èelo,, i da niko ne može kupovati ni prodavati, osim onog ko ima biljeg, ime divlje zvijeri“).
Iako je na neki naèin obeležen, samim tim što je daleko od rodnog ognjišta, Luka Vuk se vatreno bori protiv pristajanja na ropstvo, na žigosanje bilo koje vrste:„ Vatra, vatra je ono što nas odvaja od zvjeri, sine moj. Vatra, razum , jezik i vjera“.

Ovaj roman æe vas potresti i nateraæe vam suze na oèi - svojom otvorenošæu i surovom uverljivošæu.

Imaginacija i realnost ovde su jedno, jer je i ono što izgleda izmaštano toliko uverljivo da se èitalac ne može oteti utisku da se sve baš tako dogodilo, i da se još dogaða, tamo negde, gde još žive oni koji ne mogu da se pomire sa ljudskim nemarom i zverstvom, tamo gde se još zatoènici istine i pravde svakodnevno bore, poput Luke Vuka „za parèe neba i zrak sunca“, svesni da samo jedna ljubav ne èili u pari prolaznosti – ljubav prema rodnoj grudi, koja se sve više voli što se veæma stari, kako je to rekao veliki pesnik.
_________________
Cim se genije pojavi glupaci se udruze protiv njega.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Poalji privatnu poruku
Prikai poruke iz poslednjih:   
Napii novu temu   Odgovori na poruku    POEZIJASCG - forum -> MOJ ROMAN Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

Skoi na:  

Ne moete pisati nove teme u ovom forumu
Ne moete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne moete menjati vae poruke u ovom forumu
Ne moete brisati vae poruke u ovom forumu
Ne moete glasati u ovom forumu


Powered by phpBB © 2001 phpBB Group
Prevod by CyberCom
Chronicles phpBB2 theme by
Jakob Persson (http://www.eddingschronicles.com). Stone textures by Patty Herford. .