PRIČALA BIH TI O SEBI


Pričala bih ti o sebi...
Oh, kako bi volela,
da šetamo ulicama grada,
mojom pričom zaneseni.
Toliko toga je u meni,
ali bojim se,
otrovala bih te tugom
i bolom mojim golemim.

Bojim se,
 podsmeha tvog.
Smešno je,
koliko zrela žena,
u sebi ima, sanjalačkog,
 detinjastog...

Pričala bih ti o sebi,
noćnom putniku
sa očima zaljubljenim,
kad lice zrači sreću.
Pričala bih ti,
bez gorčine,
sa nadahnućem
nerazumne duše
 što pati,
drži srce u šaci,
sluša šum vetra,
zujanje pčela
i oseća suton plav,
što grli grad...

Pričala bih ti o sebi...
Da smo danas zajedno,
na klupi gradskog parka,
pod jasminom,
veo po veo,
sa duše,
 rane da skidam...

Pričala bih ti o sebi,
ali bojim se,
plakaću,
a to ne bih smela,
jer samo danas,
bili bi smo zajedno,
pa ko zna kada više,
jer odlazim daleko,
 daleko...
Medju zvezdama,
da provedem večnost,
u radosnom lutanju,
gde se sluti svitanje.

Pričala bih ti o sebi,
iako bi možda bio isti,
kao i svi drugi:
običan prolaznik
u mom životu.
Pričala bih ti o sebi...

(C) Latinka Djordjević