РОЂЕНДАНСКА – Томислав Симић Калпачки

 


РОЂЕНДАНСКА

Љуби Обрадовићу

Бритког пера – драга лица,
у неправди оштрих зуба,
а иначе “сањалица”,
окупио наш друг Љуба.

Атмосфера баш је фина,
… иако сам мало чкрб,
јасно велим, јест милина,
уз Стихољубље ПоезијаСРБ!

Ово Вам је песма ведра,
што тренутку и приличи,
ко девојци бујна недра,
па на вилу горску личи.

Кад је тако, песник вели:
Посебан је ово дан!
Брате Љубо, ајд живели!
И Срећан ти рођендан!

© Томислав Симић Калпачки
17.09.2018. – Треботин


Срећан рођендан брате Љубо!

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58952

DIPLOMIRALA JE -Jelena Đurašković

Devojko lepa, draga, mila…,
vredna, uporna, sila si bila.
Do sada je lik tvoj krasio osmeh
zlata vredan,
a sad mu tvoj veliki uspeh ukras još jedan,
divljenja vredan.

Ostani dobra, ali ne i skromna.
Skromnost za tebe nije vrlina.
Za tebe nije samo dolina,
već breg, brdo, pa planina.

Uvek svoj podvig imaj na umu
i s pravom sebi i drugima kaži:
“Nikom i nikad dozvoliti neću
da mi ga omalovaži.
Svoje dalje korake uskladiću s njime.
Postaću ime,
ime svoga zvanja,
ime znanja, vredno poštovanja.”

Odavno se zna da je znanje moć,
sunce što u obasjan dan
pretvara mrklu noć.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59061

Slike – Miro Beribaka

Slike…

Mnoge sam ja lokve putem preplivao
mnogi su me “kameni” spotakli
i mnogim sam rukama pruženim vjerovao
da ne bih znao
da će ih biti još…
Mnogi su mi vjetrovi dah oduzimali
mnoga su me sunca zaslijepila
i mnoge mi se Sirenom činile
da ne bih znao
da će ih biti još…

I mnogo je vode Vrelom Bosne “izvrelilo”
iz poraza… vodom s Vrela lice sam umivao
ne bil voda suze odnijela
da im se ne raduju ruke kojima sam pruženim vjerovao…

Mnoge su se magle uz Igman dizale
moje oči širom otvarale da bih za maglama gledao
otvorenih očiju nova sunca željno čekao
da me iznova zaslijepe…

Ja još uvijek otvaram oči, ćutim i gledam
kako se magle iznova dižu uz nepoznatu planinu
i odnose nezvanike koje su mi u san dolazili
da mi ukradu slike dječaka prašnjavih nogu od loptanja,
onog mladića veselih očiju i raščupane kose
kome su se mnoge Sirenom činile
da mi ukradu slike kuće
oca i majke dok mi mašu ‘sred avlije…

I svaki put me nezvanici iznenade istim riječima
govore mi da zaboravim da je slika ikada i bilo…
i da ih nikada više biti neće…

Ja samo ćutim
stišćem zube i čekam jutro…
da magle odnesu nezvanike uz nepoznatu planinu
pa da mogu da okrenem lice ka vjetru
da me iznova… bez daha ostavi…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59058

KAKO SAM POGINULA …… Marina Adamović

Prelazila sam ulicu
prelazila
prelazila
i kad sam pomislila
da sam je konačno
prešla
osetila sam da ne razumem
onu
drugu ja
koja me gleda
s poštovanjem
i
ljubavlju

Pisaću joj liriku –
najvanzemaljskiju!
(da bi me dešifrovala)

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59055

“ZA KIM ZVONO ZVONI” © Nena Miljanović

Ako odeš
Ništa se neće izmeniti
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će se tanjiti i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom disaće mora
I ja ću disati (samo još disati)
Duboko i teško
Plimom sećanja i osekom zaborava
Nadolaziće i opadati bol za tobom
Sve dok te ne zaboravim sasvim
Tuge li
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikome više budeš što si meni
Ludost mladosti (a nismo mladi) i lepota poroka zrelosti
Presvisnuću
Ako te i kao pesnikinja prebolim
Jer posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj

Strah me je
I moje poetske nemoći i tvoje poražene muškosti
Jer neću umeti da te opevam i vratim ti sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti ako odeš
Ako prestane da mi te kuca srce na veliko zvono
Bar sećanjem da sam te volela
Ako te otišlog prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad naprslo zvono u prsima odzvoni
Za mnom u poeziji

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59052

SNEŽNA ZIMA – Jelena Đurašković

Stajala sam kraj prozora
i gledala grad,
beli grad pod prvim snegom,
što je noćas pao kradom.

Pahulje su letele,
u belinu povile kuće,stabla i puteve
i svima nam kazale:
“Ljuta zima počela je.”

Stajala am kraj prozora
i videla kako po belom snežnom sagu
pored kuće
grupa mališana radosno skakuće.

Ne boje se oni zime,
raduju se snegu,
sneška prave, grudvaju se…,
oni zimi raduju se,
jer zima je ta,
što nam sneg dariva.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59047

JEDNA JE SUZA PALA – Jelena Đurašković

Gledala sam života drvo.
Na njegovoj grani bila je prvo
Nežna mlada grlica.
A onda je ubrzo sletela neka crna ptica.
Zatim je mlada grlica nestala,
A iz moga oka jedna je suza pala
Da spere tugu i pokvasi moje lice.
Bilo joj je žao nevine grlice…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59045

Idem kući a petlovi se čuju

Idem kući a petlovi se čuju
Jedan drugog sa plota se dovikuju
Idem kući a pijan sam ja
Popio sam vina trideset i dva…

Cele noći u kafani sam bio
Čašu za čašom vina sam pio
Noćas sam ostao bez nje
Otišla je i odnela sve…

Nemam više razloga da živim
Nemam zašto sebi da se divim
Zato idem pijan zorom kući
Sam sa sobom nad sudbinom plačući…

Odnela je snove naše
Meni samo suze ostaše
I rujno vino da lečim tugu
Da nikad ne pomislim na drugu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59043

Sve je to zbog vina, majko

Sve je to zbog vina, majko
Pijem ga noćas zbog te žene
Otišla je s drugim čovekom
Ne voli više mene…

Vino je noćas moj drug
Samo me ono noćas voli
Zbog takve izdaje njene
Srce me i duša boli…

Vino je noćas tako slatko
Skoro kao usne njene
Nju sada drugi ljubi
Vrelr usne i oči snene…

Popiću noćas dosta vina
Jer ono mi, majko, leči tugu
Nek je sreća prati sa njim
Al nek zna da neću voleti drugu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59038

Voleli smo iste stvari

Voleli smo iste stvari
Male, ali lepe
Voleli smi se i nas dvoje
Zvao sam te srce moje…

Volela si romantiku i sveće
Mladi mesec i na nebu sve zvezde
Volela si blage noći
I poljupce oko ponoći…

Otišla si sasvim tiho
Jedne takve blage noći
Odnela si naše snove
Što sanjasmo do noći ove…

Sada blagi vetrić duva
Sa lica mi briše suze
Otišla si bez pozdrava
Sudbina mi tebe uze…

Voleli smo iste stvari
Kedna smo duša bili
Ali više moja nisi
Otišla si, otišla si.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59036

LJUBAV SE IPAK SAMO LJUBAVLJU TRAŽI -Jelena Đurašković

Vraćaš se kao zločinac na mesto zločina,
Pokušavaš se iskupiti lica nevina,
Al’ žrtva ti čvrsto na nogama stoji,
A gde su sada ideali tvoji?
Nudiš mi neko kajanje,
A ono tako liči na bajanje.
Plačeš, klečiš, moliš… šta sve ne radiš…
Kako mi se samo zbog toga gadiš.
Šta bi odjednom od velikog dase?
Otrcao se dasa,pa ne liči na se.

Nadaš se prihvatit ću tvoje izvinjenje.
Želiš probuditi moje sažaljenje.
Al’ne samo da me u srce ne diraš,
Već me tako još više nerviraš.
Ko nekad navlačiš istu masku,o Bože,
Al’ uzalud, ništa me više prevarit ne može.

Mislio si da će ti uvek proći
Sve moje tuge, čežnje, besane noći,
Laži i prevare što su nadamnom vladale,
Uvrede što su mi ponos k’o strele ubadale,
Da će srce uvek da oprosti
Sve drskosti,bezobzirnosti, grubosti…

Kad se svega setim,sva se ježim,
Al’ neću da bežim.
Čvrsta sam ko bedem i duše mirne.
Od izleva tvojih baš ništa da me dirne.
U srcu te mome nema više,
Sprale te gorkih suza kiše.
To što sam te nekad mnogo volela,
Ne znači ništa,jer sam te prebolela.
Kad mi se mnogo od tebe smučilo,
Srce je tako odlučilo.

Imuna sam postala na stari čar;
Ne pališ u meni ni najmanji žar.
Nisam ja više ona što sam bila.
Grubost me tvoja osvestila.
Rodila se u meni misao spasa
Izrasla iz ugaženog,ranjenog ponosa:
“Čovek si što može da zavede,da zaludi jako,
Al’ da usreći, nikoga, nikada i nikako.”
Bio si moja velika greška.
Bio si moja nevolja teška.

Ja novi život živim sada i zato od mene idi!
Šta ćeš sa svojim,razmisli,vidi.
Shvati već jednom i samom sebi kaži:
“Ljubav se ipak samo ljubavlju traži.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59026

ODA —- Marina Adamović

Nadali se
verovali
čekali pa
ulagali
i voleli
poklanjali
i…

Svega se sećaju perunike
nikle iz grobova robova
najnežnijih ptičjih
snova

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59023

Zbunjena Pesma – Nenad Đekić

Da li zaboravljaš ko si i šta si?
Da li se sećaš odkud si došla?
Dal’ te još nešto za koren veže
ili je čežnja za domom prošla?

Znaš li ti stvarno nekog da voliš?
Ne traži ljubav od grešnog grada.
Dal’ si toliko dodira željna
pa svakom dripcu veruješ sada?

Ispljuni otrov što voljno ga piješ.
Znam, vuče te kaplja prividno bistra.
U lažnom svetu otrovanih duša
teško je biti prihvaćena čista.

Pusti da leptir opet poleti.
Odbaci teret, veže mu krila.
Ruža je ruža i u šumi kad raste,
ostani cvetić kakav si bila.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59020

NAJTEŽE JE BITI ČOVEK – Dejan Ivanović

Davno smo se u mojoj i tvojoj kući,
zajedno igrali, jedući
‘leba i masti, proje – šta nam ko da
ređe mleka, sira kad se nađe.

Najčešće gladni; jeli bi voća
onako natašte, još zelenih šljiva,
mušmula, kajsija, krušaka.
Neki dan smo se sreli; prođe, da me i ne pogleda.

Ćuteći. Ako. Neka.
Jednom smo bili deca, ja željan tvojih
nedostižnih, skupih igračaka,
lopte, bicikla, ti proje, sira, trešanja, krušaka.

Veruj, beše mi svejedno.
Toliko svejedno da ne mogu iskazati;
jedino malo sramota, tvojega srama –
– to li je takozvani transfer blama?

Sramota zbog tebe, takvog;
od koga život ne načini ČOVEKA!

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59017

NEMOJ DA ME PROSIŠ- Nena Miljanović Daniluška

(iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

Nemoj da dođeš taki bogat 
I da me prosiš od otac sa zlato
Nije moje srce za tvoje pare
Nemoj da nudiš tičije mleko
Ni dželep crni i beli konji
Ni dušek od sitno guščije perje
Ni jastuk od svilu
Ni jorgan od somot
Ništa ti neću
I neću tebe

Ti nemaš ruke za kake ginem
Od mekan pamuk i tvrdo gvožđe
Da mi na prsa padnu ko tice
Sa mekana krila i oštre kandže
Od slast da drkćem
Od stravu da umrem
Ti nemaš oči sa led i vatru
Od pogled jedan od inje da mrznem
Od drugi da planem od strašnu vatru
Sa led da me gasiš
Sa vatre da me pališ

Takoga sanjam
Takoga čekam
Znam da je za mene taki rođen
Znam da je kreno i da će doći
Sa srce golo u prazne ruke
Bez reč da me prosi
Samo sa oči
Bez reč da pođem
Samo za srce
Odavde sa njim do na kraj od zemlju
Do kraj na život

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59015

Saša Milivojev – PESMA RADOSTI

SAŠA MILIVOJEV - MAJ 2013.

PESMA RADOSTI

Zahvalan Nebu
I mračnoj noći
Mesecu i zvezdama
što mi osvetljavaju put
Jutru i džamijama
što me budnog bude
Kad sviću nove nade
Za nove pobede
Kroz ove rajske vrtove
gde nafta izvire
a nema zlih misli
Tuge i gladi
Mržnje i boli
Ovde se iskreno voli
U toploj pustinji
žednoj ljubavi
Zahvalan živote
na plavom beskraju slobode
I suncu za bljeske svetlosti
što pesak pozlati i užari
I moru što uspavanke šumi
Osekom strepnje odnosi
Plima blaženstvo donosi
Ovde gde svaki vapaj prolazi
Zahvalan prirodi, zemlji i vodi
na svim plodovima
Slatkim voćkama
Pčelama na cvetovima
Medu na usnama
Kokosu na dlanovima
I divljim zverima
što su me ohrabrile
I humanim ljudima
što pomažu drugima
Muškom semenu
Majkama što rađaju
Deci što nas raduju
Starima što umiru
I zmijama što jedu štetočine
I pticama što na rame slete
I Kamili kad namigne
što zna ti se osmehne
Zato raduj se
sada a ne sutra
Raduj se
Neka svet takav bude
Život pesma bez suze
Kao spokoj iz bajke

 

11.12.2018.

Saša Milivojev

www.sasamilivojev.com

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59010

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 504 505 506 Next

Load more