„Tražim čoveka“ —Marina Adamović
36 пута прочитано
jutro me je otkrilo i šapnulo
kasnimo
počinje ništa
poznat mi je taj scenario
(gledam sebe na bini)
podižem Diogenov fenjer
svetlim u dan
čekam
njušim
pričam svetlu
čoveče – čoveče – čoveče
monodrama bez kraja
ali šta ću
opsednutost ne pita gde je rasprostrto srce
samo ispisuje
hod junaka po njemu
nikoga nema
još ne gasim fenjer
osvetljen je dan pomračio um
bez objašnjenja
odavno sam razdelila dušu
prošli kroz nju i nestali
predstava je završena
sedam u bure
zavesa se spušta
u svakoj niti – bol bol bol
Add to favorites
poetessa
Rodjena sam 1962. godine u Nisu. Pisanjem se bavim od osnovne skole; sveke godine sam ucestvovala na takmicenjima i bila prva ili druga... Upisala sam Filoloski u Beogradu, ali, brzo se vracam "rodnom gradu" i prelazim na Pravni fakultet ( prava ne volim!). Nista nisam, nazalost, objavila, osim pesme u "Garavom sokaku" 2008... Pripadam masi obolelih od multiple skleroze; ona me fizicki lomi, ali mentalno izdize-najzad mi je jasno "tko sam, sto sam" i da to mogu javno ispisati...
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/11471
2 comments
Author
Hvala, Omere! Pozdrav!!!