„Tražim čoveka“ —Marina Adamović

jutro me je otkrilo i šapnulo

kasnimo

počinje ništa

poznat mi je taj scenario

(gledam sebe na bini)

podižem Diogenov fenjer

svetlim u dan

čekam

njušim

pričam svetlu

čoveče – čoveče – čoveče

monodrama bez kraja

ali šta ću

opsednutost ne pita gde je rasprostrto srce

samo ispisuje

hod junaka po njemu

nikoga nema

još ne gasim fenjer

osvetljen je dan pomračio um

bez objašnjenja

odavno sam razdelila dušu

prošli kroz nju i nestali

predstava je završena

sedam u bure

zavesa se spušta

u svakoj niti – bol bol bol