Snoviđenja… – Milan Gluščević

Ako ikada pobegnem
Uplašen od svojih osećanja
Znaj da mnogo puta sam to radio,
Neprimetno nesrećan…

Jer mnogo puta sam bdeo
Nad praznim papirom,
A on je stalno pobede odnosio,
Dok se nebo smejalo mojim greškama…

Oprosti mi,ako te,
Uhvaćen u senci svoga nedela,
Pogrešno nazovem…
Previše je slika izmešano,
A kratko je trajao dan,
Kada se sa tvojom upoznah …

I nikada neću reći da li se znamo;
Samo ću pružiti ruku,
Željan novih prolaznika…
Željan novih avantura,
Iako si do juče bila poznanica…

Sećam se,davno beše,
Kada smo se družili sa zvezdama;
Zapravo ih nije ni bilo.
Ali svejedno,pričali smo baš dugo,
I mislili ima li još malo mesta i za nas…

Pravio sam igračke,
Od svega što bi mi dospelo u ruke,
Ali bi istog trena to i nestalo,
Baš kao i ti,one večeri,
Dok su vetrovi oblake donosili…

Zato ponovo pružam ruku,
Ali mrak je i dalje;
Možda i nađem vrata,
Jer koraci se čuju odnekle …