POGLEDAJ U NEBO – Ljubodrag Obradović

ПОГЛЕДАЈ У НЕБО

Погледај небо,
другарице
из школских дана.
Звезде падају!

И замисли жељу.
Ако је права
оствариће се.

Ако је силно пожелиш,
понеће те собом.

Једне вечери,
давне седамдесет друге,
кад је Јастребац,
под снегом стењао,
ја сам видео падалицу
и пожелео те за ноћ.

Али, у истом тренутку
и ти си, топећи се од среће,
замислила своју будућност,
без мене
и одлетела си са матуре
и из мојих снова.

Збогом, тихо си рекла
и журно потекла
у топла мора.

Збогом и муњом си исекла
сва моја надања,
а слане сузе посејала
на јелама трепавица,
да звоне, ко звончићи у ноћи.

Блед,
проклињао сам
своју жељу
да твоје тело,
у харему лепоте,
пожелим за постељу,
док звезде падају.

Сад кад је
младост прошла
и живот самлео наде,
погледај у небо,
другарице
из школских дана,
и кад видиш
звезду падалицу,
помисли на зимску ноћ,
седамдесет друге
и замисли жељу.

Ако је права,
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те са собом.

© Љубодраг Обрадовић