ТОКОВИМА

Од сада верујем само ономе
ко ми обећа нешто што с њим не волим…
Да ће отићи… Снеговима…
Некад сам мислио лепше…
Смишљао чуда, иако целу годину, али и дремао…
А хоћу… Ипак, не успевам дати нове боје двориштима…

Мени само сан може казати колико ћу прећи…
Не уме сан никада слагати,
можда тек када скидаш кошуљу са трња дивљих купина…
Можда Нишава некад крене тећи
неким својим, сасвим непланираним токовима
и шта ако, ипак, боковима померим
пахуљу која се никада не топи?

Да ли сам тада у двориште довео сунце?

Можда, још увек, није саградило свој дом?

Па нека залутам, а и то ће бити на минут,
у крај с мирисом наранџи и кестен пиреа,
па нек се и врбе смире а,
у оном дворишту, то опет не би успело…

Последњи пут писано ми је
да су моје најдраже ствари сачуване
иза неких цигли…
И опет би послали димије,
далеке од моје хармонике, давно сневане…

А и ти затвараш капију
и тераш ме из кварта
с мирисом наранџи и кестен пиреа,
и сачекаћеш да се кораци смире а
онда, полако, отићи…