197…. — Marina Adamović
20 пута прочитано
još sam bila dete
kad je umro moj voljeni deka
stala sam na ivicu rake
slušajući iznajmljene uzdahe i plač
ćutala sam
šta bih
tada sam se prvi put
susrela sa smrću
————————————-
osetilh tek dodir
i osmeh kao mačji
da
Bodler je čučnuo kraj mene
i pitao — hoćemo li
bacila sam zemlju
na cvetno opelo i
zasadila ———- instrumental lire
.
skočismo na sanduk
veličine naše pesme
dolazimo deko s
ružičastom maglom
———————————
mene još uvek drže na uzici
gonite me
pratite me
ali opijum koji u mom srcu spava
neprestano besni i laje i škrguće
Add to favorites
poetessa
Rodjena sam 1962. godine u Nisu. Pisanjem se bavim od osnovne skole; sveke godine sam ucestvovala na takmicenjima i bila prva ili druga... Upisala sam Filoloski u Beogradu, ali, brzo se vracam "rodnom gradu" i prelazim na Pravni fakultet ( prava ne volim!). Nista nisam, nazalost, objavila, osim pesme u "Garavom sokaku" 2008... Pripadam masi obolelih od multiple skleroze; ona me fizicki lomi, ali mentalno izdize-najzad mi je jasno "tko sam, sto sam" i da to mogu javno ispisati...
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/20499
Коментари