To je sve — Marina Adamović

Ko je spreman da se plačno

suoči sa sobom?…

Vazduh nam se smeje

i voda nam se smeje.

Ne možemo sačuvati vatru što nestaje,

Trava igra,  sa žabom se smeje-

U blato treba zasaditi vrbu,

ali od sebe moraš rastopiti blato.

I vino što piješ,

krv je pretka u sok pretvorena,

a tvoje oči

biće suncokret o nebo okačen…

Polje nam se smeje

i šuma i reka…

Udahneš

i kroz frulu bez svirala—  vazduh istrči.

I sunce pije iz tvojih pora,

da izvetriš, u oblak odletiš,

rugaju nam se jegulje, zveri pasu naše duše,

ptice nam se smeju i

motre iz pepela…

.

O, kako je hladno!

To smrtni vetar duva.

Plačem nad ovom tuđom zemljom

—–grudvom zgrušane sasušene krvi.