JELA
Na proplanku iznad sela,
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,
u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče
o ljubavi što iz mladog srca niče.
Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.
Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada
vratila se u svetlosti velegrada…
Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj džungli velegrada…
***
Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utulim gorki jad,
u vinu da nađem spas…
In vino veritas!
Miljojko Milojević
Add to favorites 
2 comments
Author
Pozdrav Lepa
Bile, majstore!
Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj džungli velegrada…