Последњи божур Призрена…

Не,нећу да одем не терајте мене

не гушите поље, не ломите цвеће!

Ово је мој дом,гроб увелих душа

са ове ме земље протерати нећеш!

*

Ма нека сам последњи божур,пустог поља

око мене коров проклиње ме,гуши!

Уздам се у Бога помози ми силни,

Не дај да ме сломе!Спас си мојој души!

*

У увелој башти разгранао коров

па се руга моме крсту око врата,

Не , нећу да одем поље моје свето

пред иконом светом – заклетва је дата..

*

Заклетву сам дао Богу и прецима

да останем чувар тих уморних душа

и подигнем оно што нам коров ломи

гробове и цркве…Ко их Боже куша!?

*

Знам да овде живот није живот

боли док обилазим божуре увеле…

Утеха сте мени моје свете душе

из очију теку болне, сузе вреле!

*

На грудима ми малени пупољак нејаки

стрепим док га стежем у рукама својим!

Да га не поломе,нежан је зелени

гледам га док спава за њега постојим!

*

Шапћем му док тоне у немирне снове

што је нама важно ово поље свето,

док живи тако под сталном опсадом

прославља овако и четврто лето..

*

Пред очима слика наших великана,

свих силних божура,што красише поље,

њихово сам семе,то су моји стари

дух прошлих времена,снага моје воље!

*

Да останем доследан цркви и прецима,

не остану пусте црквене нам, двери,

ма нека је коров све љући и јачи

ја се Богом браним,а не руком звери..

*

Слободне дане, не познајем, немам!

непрестано ја сам у кавезу трња,

пријатељ ми стручак хајдучке траве

сад ми ова слика мало мање црна.

*

Из корова гнева,изникнуло семе

храбра травка,нежна, хајдучка трава,

пружио ми руку, мени мом пупољку,

сада моје чедо и мирније спава…

*

Све док се црвеним усред светог поља,

док у мени срце у грудима гласи

борићу се Богом, крстом у рукама

последњи сам божур, свето поље красим !!!

Dragana Ilievska…