Meluzina
U neko doba zahuji vetar
i zemlju prekri laticama
iz kojih jesen ispi nektar
a zemlju osveži kapljicama.
Prozorsko okno u ritmu lupka,
u kući davno napuštenoj,
opijen dahom jednog trenutka
prilazim senci zamišljenoj.
Nemirni talasi bedeme ruše
samo na korak od priviđenja
mogu dotaći telo bez duše
obuzet bolom iz sažaljenja.
Sećanja naviru ko kapi kiše
nošena ritmom njenog glasa,
njenim mirisom vazduh odiše
zove me njena ruka spasa.
Ugledao sam je u tami,
okupanu vodom visina,
jedan trenutak bićemo sami
ja i boginja Meluzina.
Požuda njenog pogleda boli
božanska naspram smrtnog mladića,
nevoljno vodu u krv mi doli
veličajući nemoć slabića.
Dozivam je u magli kiše
želeh da mi oprosti sada,
teret grehova ne mogu više
nositi pleća što nisu mlada.
Senkama sumnje prkosim sreći
dok staro okno udara jače,
u igri istine želi poreći
da srce jedno iskreno plače.
Add to favorites 
Коментари