ДА САМ ТЕ ЈЕДНОМ ПИТАО

Да сам те једном питао
да ли ме волиш… Ћутала би.
И тихо ставила прст
на моје усне, а шаптала речи,
чекајући да једна од њих
нешто друго преузме…
Казала би много тога,
а опет би испало као да си ћутала…

И ја опет нећу заборавити свако зрно твоје тајне љубави,
и сан…
Једино њим могла си ми опростити то
што нас Дунав никада није видео загрљене,
и што нисмо заједно застали
пред страшним коњаницима…
А сан је био обичан:
без цвећа, снегова, замкова, вила…
Сан који смо још само нас двоје сањали…

Да сам те икад питао
која ти је боја најдража…
Казала би… Али другу… То знам…