PONEKADA
Ponekada je nebo tako teško,
da hodaš neda, da stojiš jos teže,
i svaka zvezda te boli i peče,
a, daljine sve dalje i dalje beže!
Ko na crnom vrancu da galopom juriš,
a nikako ne stižeš tamo kuda treba.
Ponekada tako malo samo fali,
da dosegneš sreću, ali ti se neda!
I otvoriš prozor u sam osvit zore,
udahneš svež zrak i mirise neba,
postelju raspremiš i otvoriš vrata,
da sačekas nadu i da ode nedaš!
Ugostiš je kao najmilijeg gosta,
trpezom slasnom, biserima belim!
Zamoliš je tiho da ne ode nikad,
dušom je počastis i korakom zrelim!
Ponekada je tako lako reći,
baciću sve iza svojih ledja.
Ponekada te tako lako razveseli
svaka nežna nota, učitelj solfedja!
Ko na belom atu ti galopom juriš,
ali sve se sruši ko od karata kula!
Brzinom svetlosti ladje nam odlaze,
od luke do luke, od grada do grada!
Ja bih samo htela, kada bih bar mogla,
da sa jednom ladjom otplovim nekada!
© Miladinović Sandra
Add to favorites 
2 comments
Odlična pesma Sandra… Sve što se silno želi, ponese nas jednom… Poz Ljuba
Author
PUNO HVALA, TAKO JE!
JA VAS PUNO POZDRAVLJAM I ZELIM OD SRCA SVE DOBRO!
SANDRA