Мит о постанку зла

И сотона рече:
‘Нека буде лаж!’
И би лаж.
Скрила се у камењу
Па са висина сипа.

И сотона рече:
‘Нек лицемјерја буде!’
И би лицемјерје.
Скрило се у ријечима
Чека да проговори.
Покрило се паучином
И пауке храни.
Од самог себе се скрило.

И сотона рече:
‘Нек отрова буде!’
И отрова би.
Шејтани га из олујног даха
Витлајућ мачем просули.
Наталожио се на земљи
И њеним токовима тече.
Скрио се у крви.

И сотона рече:
‘Да буде мржња!’
И би мржња.
Прштала на све стране
Као крв која не може да се згруша.
Шапама тиргова ходала
Па се и она под маховином
На сјеверу ледном скрила.

И сотона тече:
‘Нека буде чивјек!’
И би човјека
У лажи и лицемјерју се скрио
Отровом га мржња
Ко млијеком дојила
Пират се скрио у једра умотан
И  би човјека
У звјерима се скрио.

И сотона рече:
‘Да мисли да ме нема!’
Али тако не би.
Бјеше му лаж у почетку ријечи.

Написано 1989. реконструисано 2012-02-06

©Мирослава Одаловић