Завист

Тешка ли је мржња без повода
Изникла из зависти, од мене презир добија
Не разумем нечији бес кад види срећнијега
Какав си човек кад те туђа срећа убија?

Зар да лупам главу пред таквима?
Пренеће ми болест и ја сам човек
Понекад и сам у себичним мислима
Некад весео и благ, некад љут и прек

Затворен сам, често сам затворен
Зар да се поверавам сваком кога угледам?
Никада! За заједљиве увек скривен
Жао ми је, болести људска, такав сам

Повучен, највише волим неприметност
Најбољи је то лек од свих тих погледа
Шта ћу ја ако у мени никне презривост?
Проклета мржња може да ме савлада

Не могу, много је то живота за ово кратко време
И под овим шлемом мука има превише
Зар још да тугујем кад неком другом набоље крене?
„Био је мрзовољан, завидан и лош“ зар да ми сутра на гробу пише?

Никад! Мисао ме једна чува
Да постанем заједљивац од костију и меса
Она је ту да ми мир сачува
И подсети да завист је  мајка непотребног беса