МОЈ КРАЉ
На балкону бих остала сама загледана
у небо пуно сјајних звезда,
и тако чак до сванућа,
а, вечност би постала већа….
Шаптала бих са васионом и рекла што ником
небих!
Недај ми никада да останем сама
и тако далека теби!
У сам освит крај реке
прву би кап росе попила,
с, реком бих жуборила,
удисала бих мирисе далеке моме крају!
Саваном са атом галопирала,
никада се не бих уморила,
да се тај бесркај тка,
ткала бих га баш ја!
Недај да суза око ми помути,
у том бескрају остани баш ти!
У подне сунце би ми грејало чело и дланове,
мирис тамјана душу ми опијао!
Док звони звоно са звоника,
све очи у сусрету биле би ми познате,
а, у ваздуху ко привид позлате,
лебделе би контуре сањалица!
Учини да ми се не причини
да ми руку пружаш баш ти,
и да снена одлутам жељна љубави,
нестрпљење да победи,
па да заробљена ко птица завршим,
и заборавим цвркут предака, мелодију душе!
Умрла бих или ко слепа ходала,
а, само суза би ме понекада одала,
да патим и живим за бескрај,
јер само ти си ипак мој краљ!
(с) Миладиновић Сандра
Add to favorites 
Коментари