HOĆU
Ustreptale misli se skrovito provlače kroz želje
i dopiru daleko put horizonta gde se
visoravan dodiruje sa predvečernjim suncem!
Kuda žure male namiguše, kikotave, razdragane?
Nesebično, svesna i da grešim, ja ih pratim
gledajući nebo, i te svitke raznolikih boja,
pretačem sa neba na polja!
Divlja nana nežno se uvija, mesečina mirisom opija,
a, kadulja vesela u horu, kao eho dočekuju zoru!
Bršljan stremi uz jasen ka nebu,
ja ga grlim opijena čudom, a zvezde se redjaju trepćući,
i dok žurim da se vratim kući, koraci mi kratki vrlo teški,
neda mi se da odem odavde,
gde mi duša strah ne poznaje, i strast mi baš sve od sebe daje!
Ja bih htela da volim i ljubim, zaboravim ovo krhko biće,
predrasude, nevidljive niti!
Sklopim ruke nemo prema nebu dok mi rosa izbija po čelu,
a, i san mi spušta teške kapke,
dišem teško i klonem sred bajke!
Prvi zrak osećam ko milost, život plovi kao barka sjajna!
Hoću da se zahvalim svanuću,
što sad noći nisu više tajna!
© Miladinović Sandra
Add to favorites 
Коментари