PUSTI ME DA BUDEM REKA -Miladinović Sandra

Pusti me da budem reka,
nemirna i brza, ponekada pritajena
u nekom tišaku!
Pusti me da valjam i mrvim
igrajući se sa algama,kamenjem i peskom…
Da učestvujem u stvaranju,
i da se utrkujem sa ribama i nebom!
Brojaću oblake!
Pusti me jer je tako vedro,
puno magnetizma, prosto je privlačno za to!
Pusti me da poskakujem veselo preko kamenja,
i da na brzaku uprskam vrbake i
topole, slučajne prolaznike, dvoje što se vole!
Da slušam priče ribara,baštovana i smeh dece!
Pusti me…
Hoću da sa slavujima i vetrom stvaram
melodije!
Potrebne su mi samo note i zvuk violine ili gitare
i osećaj slobode, prave…!
To se ne može platiti novcem,
niti mogu podeliti ovoga časa to sa tobom!
Pusti me da bar jednom budem ko
boginja u valovitoj haljini, shvati…
Oprosti za ove trenutke i pusti me sebi samoj,
sigurno ću da ti se vratim!!!
A, za uzvrat grliću te za dva veka i više,
ali, tako nežno i strasno, pa tiho, jos tiše!
Ma pusti me jer proći će me želja
sto mi budi čula, daje novu volju,
a, sutra svanuće novi dan,
novo iskušenje traži mene bolju!
Nedaj da me tuga savlada i bdenje,
da skrhana budem ko ptica bez krila!
O, pusti me da budem reka, ali tvoja,
jer oduvek sam samo to i bila!

Voljeni, pusti me da budem reka….