DAR. . .
Pustinja.
Vreli pesak.
Usijana zvezda.
Koza se dimi i krv kljuca.
Zedj opora utrobu pali.
Rasedi na uvelim usnama
sve dublje u meso poniru.
Srcani misic sumanuto
o grudni mi kos tuce.
Gospodaru. . .kakva propast!
Pretesno je telo ovo
za ljubav tako prostranu.
Slaba su tkiva sva
da izdrze ludacke bubnjeve
ljubavnog zova
sto mi citavo bice
svojom gromoglasnom pesmom razara. . .
Pogled ka nebesima
uporno stremi.
Sake se grcevito
u pesnice stezu;
kosti im krhke prskaju. . .
Iz ociju varnice
vazduh suhi paraju.
Pesnice u tlo trulo
krvnicki se zarivaju.
Krik smrtonosni,
umesto zelje poslednje,
u Vasionu mrtvu polece,
ostatke nejakoga u prahu zaboravljajuci.
Oce, presveti. . .
dar si mi golemi dodelio,
Da ga iznesem na
plecima tananim
mogucno je da snage
dovoljne kolicine
ja necu imati.
Uzane mi grudi puste
za ljubav beskrajne zapremine.
Jos tri tela fizicka mi fale
da u ljusture njihove
silnu ljubav izlijem.
Da vristim,
vristim,
i vristim. . .
odavno pokopane ostrim jaukom
iz vekovnog sna da otrgnem. . .
Add to favorites 
Коментари